Marija Kiri

Marija Kiri Sklodovska biografija je fizičarke i hemičarke Marije Kiri Sklodovski, prve slavne naučnice, prve žene koja je doktorirala u Francuskoj, prve dobitnice Nobelove nagrade, prve žene koja je predavala u francuskoj školi i na univerzitetu Sorbona. Detaljnu biografiju njenog života napisala je njena mlađa ćerka Eva Kiri. Objavljena je 1937. godine, a sastoji se od tri dela u kojima autorka donosi pregled Mirijinog života i naučnog rada. Biografija predstavlja važan doprinos izučavanju njenog privatnog i profesionalnog života.

Autorka se pre svega osvrnula na Marijino detinjstvo i odrastanje u porodici Sklodovski, vreme studiranja na pariškom univerzitetu i doživotno naučno istraživanje u saradnji sa mužem Pjerom Kiri što je dovelo do otkrića novih hemijskih elemenata – radijuma i polonijuma. Bračni par je otkrio fenomen – radioaktivnost – čije je otkriće značilo ogroman doprinos nauci i svetu.

Marija je rođena u Poljskoj 1867. godine u vreme kad je Poljska bila pod ruskom, austrijskom i pruskom ratnom okupacijom. Roditelji su joj bili pedagozi, ali i izraziti patrioti. Otac je zbog patriotizma otpušten pa je privatno davao učenicima časove. Marija se veoma rano susrela sa smrću: najpre joj je umrla najstarija sestra Zoša, a zatim i Marijina majka. Bila je veoma inteligentna devojčica i ubrzo su svi imali priliku uvideti njenu genijalnost. Da bi uštedila novac za obrazovanje u Parizu, Marija je takođe držala privatne časove. Najpre je na studij krenula njena sestra Bronja. Marija je u to vreme radila kao vaspitačica da bi pomogla sestri da se obrazuje.

Na posedu na kojem je radila zaljubila se u Kazimježu, ali njegovi su se roditelji protivili njihovom braku jer je Marija bila siromašna. 1891. godine otputovala je u Pariz da bi se školovala na Sorboni, a 1894. godine upoznala je svog budućeg muža Pjera Kirija. Marija je ubrzo posle rođenja ćerke Irene počela da traži temu za doktorsku disertaciju. Zainteresovala se za istraživanje Anrija Bekerela. Tako je počela sa istraživanjem minerala koji sadrže uranijum i ubrzo shvata da radioaktivnost uzrokuju nepoznati hemijski elementi.

Pjer se u tom momentu zainteresovao za njeno istraživanje i odlučio da joj pomogne. Prilikom istraživanja uranijumske smole otkrili su dva nova hemijska elementa – radijum i polonijum. Kad je Pjer otkrio da je radijum štetan za živo meso, ubrzo je počeo da se koristi za lečenje karcinoma i raka.

1903. godine završila je svoju doktorsku disertaciju i postala prva žena koja je doktorirala u Francuskoj. 1903. godine bračni par Kiri dobio je Nobelovu nagradu za fiziku. Pjer je tragično umro, a Marija je odlučila da, njemu u čast, nastavi sa njihovim istraživanjem. Ubrzo je došla na mesto pokojnog muža kao prva žena koja je predavala na Sorboni. 1911. godine postala je prva naučnica sa dve Nobelove nagrade.

Tokom Prvog svetskog rata radila je francuskoj radiološkoj službi, a kasnije se sa ćerkom Irenom posvetila razvoju medicinske primene radiografije. Sve do svoje smrti je bila posvećena nauci, a umrla je 1934. godine od posledica aplastične perniciozne anemije (leukemije).

Iako je autorka biografije Marijina ćerka, njen pristup opisivanju života svoje majke je uglavnom nepristran. Pristranost je istaknuta samo u delovima u kojima autorka govori o Marijom odnosu sa svojom decom.

„Ali u jednoj stvari Marijina pobeda je sigurna: njene ćerke duguju joj zdravlje, telesnu fleksibilnost i radost za sport. To je najveće obrazovno dostignuće ove izvanredno inteligentne i plemenite žene.“

S druge strane, nepristranosti biografije Marije Kiri doprinosi dokumentovanje utvrđivanih biografskih podataka. Tako čitalac ima uvid u brojna pisma koje je autorka navela kao dokaz verodostojnosti predstavljenih informacija. Uz faktičnost i hronologiju primetno je Evino uspešno konstruisanje psihološkog profila Marije Kiri. Biografija je postala međunarodni bestseler, a ubrzo je doživela i filmsku adaptaciju. Iako je izazivala zgražanje zbog rodne diskriminacije s kojom se Marija nosila celog života kao jedina žena među naučnicima, njena biografija je ohrabrila mnoge žene da se bave naukom.

Vrsta dela: biografija

Tema: život i naučni put odlične naučnice Marije Kiri Sklodovski

Ideja dela: uspeh može da se postigne isključivo marljivošću i predanošću

Mesto radnje: Varšava, Pariz, Stokholm, Amerika…

Vreme radnje: 1867. – 1934.

Kratak sadržaj prepričano, citati

U prizemlju levog krila zgrade Muške gimnazije živi Vladislav Sklodovski, profesor fizike i gimnazijski pomoćni inspektor. Stric je Sklodovskima za Božić poklonio drvene kocke koje su Joža (Josip), Bronja (Bronislava), Hela (Helena) i Manja (Marija) pretvorili u topove i tanad. Kvadratna soba koja gleda na unutrašnje dvorište gimnazije predstavljala im je u igri bojno bolje. Najstarija sestra Zoša uđe u sobu i zatraži Manju da pođe s njom kod majke. Marija je bila najmlađa, a samim tim i ljubimica porodice.

Marijina majka je najstarija ćerka plemića Feliksa Boguskog koji pripada mnogim provincijskim plemstvima. Njen se otac potajno oženio njenom majkom. Marijina majka je bila najinteligentnija od šestero dece. Školovala se u jednoj od varšavskih škola, a posle je u toj školi postala učiteljica i direktorica Instituta. Nije imala bogatstvo, ali je poticala iz dobre porodice i bila je lepa, vredna, pobožna i muzički talentovana pa ju je Vladislav Sklodovski 1860. godine zaprosio.

Sklodovski je pripadao nižem plemstvu, a njegova porodica je poticala iz Sklodija, naselja sto kilometara severno od Varšave. U tom su se naselju bavili poljoprivredom, ali burno doba u Poljskoj je osiromašilo poljoprivrednike pa je Vladislav odlučio da postane učitelj da bi popravio neprijatan položaj. Posle je postao direktor muške gimnazije u Lublinu. Marijina je majka vodila zavod u ulici Freti u koji najbolje varšavske porodice šalju svoje devojčice u školu. U toj ustanovi su proveli osam godina. Kad je Vladislav 1868. godine postavljen za profesora i pomoćnog inspektora gimnazije u Novolipkama, Marijina majka je morala da se prilagodi novim prilikama. Teška srca odustala je od upravljanja zavodom da bi se mogla posvetiti vaspitanju petero djece.

„Na njoj ne možeš primetiti ni jednu od slavenskih osobina. Ona nije mušičava, ni prenagla, a ni razdražljiva.“

Marija je sedila na klupi, a majka ju je nežno milovala po čelu. Majka je nikad nije poljubila, a Marija nije znala uzrok majčine suzdržanosti i usamljenosti. Majka je patila od sušice, a prvi znaci bolesti pojavili su se kad se Marija rodila 1867. godine. U pet je godina bolest uznapredovala, pa je postavila stroga pravila: koristila je činije i šoljicu koje niko nije smeo da koristi osim nje i nikad nije ljubila svoju decu. Marija ju je zamolila da ostane u sobi i da čita, ali majka ju je poslala u baštu.

„Deca gotovo ništa ne znaju o užasnoj bolesti… U njihovoj sobi se čuju kratki napadi suvog kašlja, tamna senka očaja na profesorovom licu i kratak odlomak: „Ponovo daj zdravlje našoj majci“ koja je nedavno primila molitvu. To je sve.“

Marija je naučila da čita u dobi od četiri godine. Starija sestra Bronja nije mogla da nauči azbuku pa je uzela Mariju za svoju pomoćnicu. Kad je jednog jutra Bronja teško čitala tekst pred svojim roditeljima, Marija je uzela knjigu i pročitala ga. Roditelji su bili zadivljeni, Bronja se uvredila, a Marija se plačući izvinjavala. U strahu od prevremene dečje zrelosti, roditelji su joj oduzeli knjige.

Pozvala je Zošu da ide s njom u baštu. Pitala ju je da li uskoro ponovo ide u Zvole, ali Zoša joj je rekla da će ići tek u julu. Tamo je Marijina porodica putovala rodbini za praznike.

Od čitave brojne porodice samo je jedna grana postala gospodska: u svakoj provinciji se moglo naći nekoliko Sklodovskih i nekoliko Boguskih koji su ostali na komadu poljske zemlje i koji su imali proste domove, a opet dosta prostrane da bi mogli lepo da ugoste profesora i njegovu porodicu. Tako se ljeti ovo gradsko dete pretvorilo u odvažnu devojčicu, prateći duboko ukorenjeni poriv svoje rase.

Zoša je povikala da potrči do kraja bašte, ali Marija je radije htela da joj ispriča priču. Zoša je pričala priče bolje od njihovih roditelja, a znala je i izmišljati igre. Zoša joj je putem pričala priču, ali je ućutala kad su prolazile pokraj prozora direktora Ivanova.

„Iza ovih prozora živi neko koga se porodica Sklodovski najviše plaši i najviše mrzi: gospodin Ivanov, direktor gimnazije, čovek koji predstavlja carsku vladu među tim zidinama.“

Ivanov je bio ruski učitelj koji je posle pobune Poljaka protiv carskih vlasti, kao i mnogi drugi učitelji, policajci i zvaničnici, poslan da nadgleda Poljake. Pod maskom lojalnosti, u svim poljskim školama u Poljskoj pojavila se netrpeljivost između direktora i nastavnika koji su decu svoje domovine morali da podučavaju na ruskom.

„Sladak je kao med, a već u sledećem trenutku napada čoveka najsurovijim rečima. Neznalica je, ali njegova zagrijanost je toliko velika, da njuška po sveskama iza „polonizama“ koji su možda izmakli eksternistima.“

Odnos između Marijinog oca i direktora Ivanova postao je hladan nakon što je Sklodovski pokušao da odbrani jednog učenika. Sklodovski je rekao da dete sigurno nije namerno pogrešilo, i da Ivanov takođe često greši prilikom pisanja na ruskom.“

Na povratku iz šetnje Marija je čula razgovor majke i oca u očevoj sobi. Otac je majci ispričao da su učenici drugog razreda platili misu prošle nedelje da bi ćerka ravnatelja, za koju su čuli da boluje od tifusa, umrla što pre. Ova vest je pomalo zabavalja oca, ali pobožnoj majci nije bila nimalo smešna.

Studija Marijinog oca bila je najlepše i najzanimljivije mesto. Najveće blago u studiji bio je precizni barometar sa belim brojčanikom i pozlaćenim kazaljkama koji je bio obešen na zid. Na policama vitrine bili su naslagani instrumenti – staklene cevi, osetljive vage, razne rude, elektroskop… Mariju je zanimalo za šta se koriste ovi čudni predmeti. Jednom prilikom joj je otac rekao da se ti predmeti nazivaju „fizičkim aparatima“.

„Čudno ime. Nije ga zaboravila, nikad ništa ne zaboravlja, a kad je dobre volje, pevajući ga ponavlja.“

Jednom prilikom, Marija je, kao najinteligentnija devojka u klasi, pozvana da govori pred vladinim nadzornikom. Hornberg joj je zapovedio da se moli na ruskom jeziku, a zatim ju je ispitivao o ruskim carevima. Marija je odgovarala na sva pitanja mirno, a Hornberg je bio zadovoljan njenim znanjem. Kad je otišao, učiteljica ju je poljubila u čelo, a Marija je počela da plače. To ju je iznenadno ispitivanje uznemirilo, pa čak i posle, dok se Hela vraćala kući i pričala teti Luciji sve o tom ispitivanju, samo je ćutala.

„Među najfinijim poniženjima koje je car izmislio nesumnjivo je običaj prisiljavanja poljske dece da svakodnevno mole katoličke molitve na ruskom jeziku. Pod izgovorom religiozne tolerancije oskvrću ono šta im je sveto.“

1873. godine Marijina se porodica morala preseliti u novi stan. Direktor Ivanov osvetio se njenom ocu tako što mu je zaplenio stan i zabranio zvanje pomoćnog inspektora gimnazije. Otac je izgubio trideset rubalja nakon što ga je ženin brat prevario tako šta ga je ubedio da postane suvlasnik mlina. Lečenje Marijine majke bilo je skupo i njen otac je morao da daje privatne časove deset učenika. Jedan od njegovih štićenika zarazio je Bronju i Zošu tifusom. Zoša je ubrzo umrla.

Za razliku od drugih učenika njenog oca, Marija je brzo uspela da savlada pesme na ruskom jeziku. Uvek je sve zadatke završila prva, a ostali je učenici zbog toga nisu voleli. Dok je Marija bila fokusirana na čitanje knjiga, Bronja i Hela su bezuspešno pokušavale da joj privuku pažnju. Čitajući knjige iz biblioteke svog oca, Marija je nakratko bežala od stvarnosti.

„Tako se ona na kratko vreme povlači u mračne senke koje ju progone. Zatim zaboravi na ruske špijune, Hornbergove posete, zaboravi na umor, na sitne brige mučenog očevog lica, na večni nemir u kući i prerano ustajanje, kada mora da isprazni usku sofu da bi trpezarija bila moguća, koja je takođe i spavaonica mlade Sklodovske, pospremljena pre nego što stanari siđu na doručak.“

Marijina majka je umrla, a njen otac je bezuspešno pokušavao da nadoknadi devojčicama nežnost. Iako je bila tužna, Marija nije izgubila veru u Boga.

Porodica se uselila u novi stan koji je bio toliko prostran da su se mogli odvojiti od očevih štićenika (učenika kojima je davao časove). Marija je krenula u srednju školu i upoznala svoju najbolju prijateljicu Kažu.

„Kaža je veoma ljubazna, živahna i vesela građanska devojka, koju su previše razmazili njeni roditelji.“

Prelaz u gimnaziju predstavljao je veliku promenu za devojčice, jer je u gimnaziji preovladavao ruski duh. U gimnaziju su morali da idu jer se validne diplome mogu dobiti samo u carskoj gimnaziji. Marija i Kaža su se posebno svidele nastavnicima Glas i Slozarski jer su oboje bili Poljaci. Nadstojnica Majer je bila najveća Marijina neprijateljica koja joj je prigovarala zbog njene tvrdoglavosti i prezirnog smeha kojim se Marija ismejavala njenim uvredljivim primedbama. Bila je posebno ljuta kad je uhvatila Kažu i Mariju da u učionici slave ubistvo cara Aleksandra II.

U razredu su zajedno sedile Poljakinje, Jevrejke, Ruskinje i Nemice. Među njima nije bilo svađe. Štaviše, devojčice su se igrale i pomagale jedna drugoj u učenju, ali kad bi izašle iz škole, svaka bi pričala svojim jezikom i isticala ljubav prema svojoj domovini i religiji.

Na putu do gimnazije Marija i Kaža zaustavile bi se na Saksonskom trgu kod spomenika s natpisom Poljacima, vernim svom vladaru. Da su kojim slučajem to zaboravile, vratile bi se na trg da bi pljunule na taj spomenik koji je car poklonio onima koji su postali njegovi saveznici. Kad su jednom prilikom došle do gimnazije, saznale su da je Kunickin brat osuđen na vešanje zbog učeštvovanja u zaveri. Te noći šest je devojčica probdelo u Kunickinoj sobi. U zoru su se devojčice bacile na kolena i molile za njenog brata koji će uskoro da bude ubijen.

Marija je završila gimnaziju i dobila je zlatnu medalju. Ponosni otac odlučio je da je pošalje kod rođaka u provinciju pre nego što odabere svoju profesiju. Tu je godinu Marija bila lenja i uživala, a istovremeno ju je obuzela strast prema životu na selu.

„U Zvolama je provincija mirna; ništa ne sprečava pogled sve do horizonta koje izgleda dalje nego bilo gde u svetu. U Zavieprzicama, kod strica Ksavera, u ogradama je do pedeset trkaćih konja, već gotovo pravo gojilište. Kod svojih bratića Manja si je iznajmila par ne baš elegantnih pantalona i naučila da jaše u kasu i propnju.“

Zimu je provela sa veselom porodicom strica Zdislava. Svake su im nedelje dolazili gosti, a i prisustvovala je i karnevalskoj priredbi kulig koja ju je oduševila. Marija je na dve saonice sa tri sestrične potrčala u noć obučena u nošnju galicijskih seljakinja. Sa bakljama u rukama povorka je išla od kuće do kuće u kojima se pevalo i igralo. Drugog dana povorka se zaustavila pred najbogatijom kućom. Iz povorke je izašao mladić obučen u belo vuneno odelo sa šarenim vezom koji je trebao da pozove najbolju igračicu. Odabrao je Mariju.

U septembru se Marija vratila u Varšavu u novi stan porodice Sklodobski. Zbog finansijskih okolnosti njen otac bio je primoran da se ponovo preseli u novi stan koji se nalazio u blizini gimnazije. Kako je već ostario, nije više mogao da daje privatne časove učenicima, ali je još uvek radio u gimnaziji. Svake je subote uveče otac okupljao porodicu. Subotnja je veče u njihovoj porodici bila posvećena književnosti. Otac bi čitao pesme, a deca su ga pažljivo slušala. Marija je oca smatrala svojim učiteljem i zaštitnikom i dugovala mu je zahvalnost što je odrasla u duhovnoj atmosferi. Znala je da se iza očeve radosti krije bol usamljenog muža i oca koji si predbacuje frivolnost zbog koje je izgubio svoj skromni posed.

Njegova deca su bila primorana da daju instrukcije pa je tako Marija već kao sedamnaestogodišnjakinja isprobala sve napore i poniženja pomoćne učiteljice. Crkvu je posećivala isključivo zbog običaja jer je njezina vera počela da nestaje onda kad joj je umrla majka.

Filozofske nauke tog vremena dale su narodnoj prosveti neki određeni smer pa su tako Ogist Kont (franc. Auguste Comte) i Herbert Spenser (engl. Herbert Spencer) stvorili novo mišljenje u Evropi. Radovi Pastera, Darvina i Kloda Bernarda dala su tačnim naukama novu reputaciju. Poljska omladina je tako počela više da ceni hemiju i biologiju od književnosti.

Marija je primljena u krug gorljivih pozitivista. S Bronjom, Helom i prijateljicom Marijom Rakovskom prisustvovala je sastancima na kojima su mlade podučavali anatomiju, prirodne i društvene nauke, a tajni sastanci su se obično održavali u stanu gimnazijske učiteljice Piske. Na zahtev učiteljice, Marija je počela da podučava neobrazovane žene iz naroda. U to vreme počela je da se bavi dotad nepoznatim naučnim disciplinama. Bavila se Ogistom Kontom i problemima društvene evolucije. Želela je da postane socijalista sa svojim naprednim idejama i plemenitošću, ali da pritom ne pripada organizovanoj socijalističkoj učeničkoj grupi u Varšavi.

„Ona još nije svesna da će morati da bira između svojih snova, a za sada je sve u njoj pomešano: nacionalno osećanje, ideali čovečanstva i njene intelektualne želje.“

Kad nije pohađala kurseve Putujućeg univerzuma ili davala privatne časove, Marija je čitala. Iako je bila najmlađa u porodici, brinula je o budućnosti svojih sestara i brata. Brat Joža trebao je da bude lekar, a Helena je još uvijek bila u dilemi između svoje nastavničke i pevačke karijere. Najveća briga bila je Bronja, koja je nakon završetka srednje škole postala domaćica. Marija je znala da je Bronjina želja da ode u Pariz da studira medicinu i vrati se u poljsku provinciju kao doktorka, ali finansijske mogućnosti joj to nisu dozvolile. Kad je jednom prilikom Bronja prebrojila ušteđevinu za svoje studije, Marija je obećala da će joj pomoći da ostvari svoj san. Bronja je isprva odbila da prihvati ponudu, a Marija je objasnila da će Bronja kasnije dobiti priliku da joj uzvrati. Za to vreme odlučila je da radi kao vaspitačica.

Jednog septembarskog jutra 1885. godine, Marija je u čekaonici za posredništvo za usluge predala papire za mesto vaspitača. Ubrzo je prihvatila posao kod jednog advokata, ali život u toj porodici bio joj je nepodnošljiv. Bila je to jedna od porodica u kojoj se pred gostima govorio iskrivljen i loš francuski, računi se nisu plaćali pola godine, novac se bacao kroz prozor, a u stvarnosti su bili škrti. Želela je da bude u službi u Varšavi da bi mogla da bude bliže ocu, a samim tim bi i njeni troškovi bili manji, pa bi mogla da ispuni svoje obećanje i pomogne Bronji. Međutim, 1886. godine oprostila se od porodice i otputovala u jednu provinciju kod gospodina Z. Tamo je trebala da radi za veću platu.

U roku od mesec dana, bila je zadovoljna svojom novom porodicom. Sprijateljila se sa njihovom starijom ćerkom Bronkom. Redovno je obaveštavala porodicu o promenama u svom životu, a rodici Henriki se i dalje poveravala u pismima. Pisala joj je o mlađoj ćerki Anči, koja je razmažena i ne voli da uči zbog čega ima problema. Takođe joj je rekla da stalno sluša tračeve o susedima i prihodima. Priznala je da je gospodin Z. simpatičan i pošten i da joj se čini da voli gospođu Z. iako joj je bilo teže sporazumeti se s njom.

Primetila je da su seoska deca nepismena, tako da je u njoj oživeo duh obrazovanja. Odlučila je da pokuša u njihovim srcima da probudi ljubav prema maternjem jeziku i narodnoj prošlosti. Gospođa Z. bila je oduševljena njenom idejom. U početku je imala deset učenika, ali ubrzo ih je bilo još više. Od ušteđevine je kupila sveske i olovke, a Bronka joj je pomagala u podučavanju.

„Djeca zakupnika, sluškinja i fabričkih radnika, koja se gnjetu oko mrčno obučene Manje, nisu uvek oprana i njihov zadah nije najprijatniji. Među njima je bio i pokoji zloćko. Ipak se većini krese oči i svedoče o jednostavnoj i gorljivoj želji savladavanjem čudesne veštine čitanja i pisanja.“

Dok je podučavala, nije mogla da izbegne poriv da i sama uči. Želela je da studira u Francuskoj, gde poljski neprijatelji nisu vladali. Sanjala je dan kada će se ukrcati u voz za Pariz, ali s vremenom je izgubila nadu. Odlučila je da se odupre lošim mislima, pa je odlučila da uči sama. Shvatila je da su matematika i fizika područja kojima se želi baviti. Ubrzo su iz Varšave na praznike stigli sin gospodina i gospođe Z. Kazimježa koji se odmah zaljubio u Mariju, a ni ona nije ostala ravnodušna.

„Kada je najstariji sin Kazimježa došao iz Varšave na praznike, u kući svojih roditelja pronašao je vaspitačicu, izvrsnu igračicu, veštu u veslanju i klizanju, duhovitu i dobro vaspitanu; guvernantu koja je podjednako lako pevala, jahala i vozila „brek“- ukratko osoba koja se mnogo razlikovala od devojaka iz njegovog okruženja.“

Marija je tada imala devetnaest godina, a Kazimježa malo više. Činilo se da ne postoji prepreka za njihovo venčanje: njegovi su je roditelji voleli, za rođendan su joj davali cveće i poklone, a i nekoliko su puta pozvali njenu porodicu da ih posete. Međutim, kad je Kazimježa zatražio od roditelja odobrenje da se vere, roditelji su bili neprijatno iznenađeni što je odabrao siromašnu devojku. Kazimježa se plašio posledica pa je odustao od te ideje. Marija je bila uvređena, ali nije htela da napusti njihovu porodicu i tako uznemirila svog oca i izgubila dobro plaćenu službu. Između nje i gospodina i gospođe Z. nije bilo nikakvog mučnog razgovora, pa je odlučila da izdrži poniženje i ostane kao da se ništa nije desilo. O tome nije govorila u pismima svojoj porodici, već ih je obasipala savetima i pružala im pomoć. Sve je manje verovala da će uspeti, ali nadala se da će Bronja i Joža usmeriti svoj život u skladu s darovima koje poseduju.

„Nesrećna u ljubavi, razočarana u svoja intelektualna očekivanja, novčano onemogućena – jer pomaže svima i ne može joj ostati dovoljno – želi da zaboravi na svoju sudbinu, što ju je dovelo u beznadežan položaj.“

Marija je već tri godine bila u ovoj pravničkoj porodici kad je njen otac otišao u mirovinu. Da bi pomogao svojoj deci, odlučio je da pronađe neki posao. Postao je voditelj dečje popravne ustanove u mestu kod Varšave. Iako je atmosfera tamo bila neprijatna, imao je dobru platu pa je tako mogao da podigne predujam za Bronjin studije. Bronja je zamolila sestru da joj više ne šalje novac, a od oca je molila da joj mesečno šalje samo 32 rubalja, a da ostalih 8 zadrži za Mariju. Bronja je istovremeno studirala i radila pa se zaljubila u kolegu sa studija Kazimira.

U proleće 1889. godine, gospodinu i gospođi Z. nije više bila potrebna Marijina pomoć. Tako je prešla u službu kod veleindustrijalca F. u Varšavu. Jednog jutra joj je stiglo Bronjino pismo u kojem Bronja traži da sledeće godine dođe kod nje i zaručnika u Pariz i upiše se na univerzitet. Ponudila joj je da prvu godinu živi s njima, a onda će joj otac pomoći ako oni više ne budu živeli u Parizu. Iako je trebala da bude srećna, Marija je već izgubila svaku nadu. Odbila je Bronjin poziv da bi mogla da ostane s ocem i pomogne Heleni da pronađe posao. Bronja nije odustajala pa su se dogovorile: Marija će posle službe kod gospođe F. biti godinu dana u Varšavi kod oca, a onda će doći kod nje u Pariz.

Kada se konačno vratila kući, Marija je prvi put ušla u laboratoriju. Njen rođak Josip Boguski vodio je Muzej industrije i poljoprivrede. Ovaj naslov je bio samo zavaravanje ruskih vlasti, tako da niko ne bi posumnjao da mladi Poljaci proučavaju nauku u muzeju. U toj laboratoriji Marija je pokušala da ponovi eksperimente kako je opisano u hemijskim i fizičkim diskusijama i ponekad postigla neočekivane rezultate.

„Entuzijazam, koji ne može da uporedi ni sa jednim od ranije poznatih osećanja, uzburkava joj krv tako da ne može da spava. Odjednom je čula misteriozni poziv u sebi. Iz maglovitih kontura proizlazi jasna svest o zvanju koje mora uslediti. Kada su njene vešte ruke držale epruvete, setila se dalekih detinjskih godina i fizičkih aparata u zatvorenom ormanu svog oca, sa kojim se toliko volela igrati. Ponovo je pronašla nit svog života.“

U to vreme se brinula o braku svog brata i Heleninom zaposlenju. Iako joj je želja za odlaskom u Pariz rasla, bila je tužna zbog činjenice da će dugo godina biti daleko od svoje porodice. Poslala je pismo Bronji da se uveri da se nešto nije promenilo i da joj njeno prisustvo neće biti teret. Tako je napokon sela na voz za Pariz. U Francuskoj je najpre udahnula vazduh slobodne zemlje. Bila je tako oduševljena osećanjem da joj je sve u ovoj zemlji izgledalo prelepo.

„Kako se čovek pomlađuje u ovom gradu, kako izgleda jak, živahan, pun nade! – neprocenjiv osećaj za mladu Poljakinju – oseća se oslobođeno!“

Odmah po dolasku upisala se na univerzitet u Sorboni na odseku fizike i hemije. Na svojim prvim predavanjima osetila je entuzijazam za nauku. Kad je stigla u Pariz, Bronja je bila u Varšavi sa ocem, pa ju je primio njen verenik. Kazimir je studirao u Petrogradu, Odesi i Varšavi, a kad je osumnjičen da je umešan u atentat na cara Aleksandra II, morao je da pobegne iz Rusije. Prvo je radio kao revolucionarni novinar u Ženevi, a kasnije je postao lekar.

Marija je bila previše plašljiva za francusko društvo, pa se radije družila sa zemljacima. Tako su joj prijatelji postali Stanislav, koji se posle oženio njenom sestrom Helenom, i Vojčekovski, jedan od budućih predsednika Poljske. Pošto nije imala novca, često su organizovali pozorišne predstave i druženja na kojima su služili Varšavske specijalitete – punjenu štuku, makovnjače, votku i čaj. Marija je bila srećna, ali je shvatila da mora da napusti sestrinu kuću gde je uvek bilo veselo jer su njena sestra i verenik bili veoma gostoljubivi. Znala je da ne može tražiti od Kazimira da ne prima goste i svira klavir i da joj ulazi sobu dok uči. Posle razgovora s Kazimirom i Bronjom, odlučila je da potraži stan u blizini univerziteta, laboratorije i biblioteke. Kazimir joj je pozajmio novac za troškove seljenja, a Marija je već idući dan tražila da iznajmi sobu.

Tih nekoliko meseci na Rue d’Allemagne predstavljalo je samo fazu prilagođavanja novim prilikama. Mesečni dohodak koji joj je otac poslao bio je 40 četrdeset rubalja. Marija je počela da pribegava samoći, izbegavajući prijateljske sastanke i susrete sa ljudima.

„Takođe odlučuje da materijalnoj egzistenciji ne pridaje nikakvu važnost, već ga jednostavno negira. Prema tim principima, izgradila je sebi poseban spartanski, gotovo nehuman, život.“

Njena prva soba bila je u jadno opremljenoj gostionici u kome su obitavali bračni parovi, lekari i oficiri iz obližnje kasarne. Budući da je želela potpuni mir, Marija je kasnije uzela tavansku sobu u građanskom domu. Odustala je od troškova za vožnju pa je pešačila do univerziteta. Da ne bi trošila svetlo, noću se sakrivala u biblioteci da bi mogla da uči.

Za razliku od sestre Bronje, Marija nije znala ništa o domaćinstvu. Pošto je odmah po završetku studija radila kao vaspitačica, nije imala vremena da nauči kuvati, pa se uglavnom hranila hlebom, sirovim maslacem i čajem. Ako je želela nešto posebno, u najbližoj mlekari naručila bi si dva jaja i komad čokolade ili voće. To joj nikako nije bio problem, jer je znala da u tom periodu može da nauči nekoliko stranica fizike ili napraviti zanimljivu analizu u laboratoriji.

„Marija nikada sebi neće priznati da joj je hladno ili da je gladna. Da bi uštedila ugalj, a ponekad i zbog zaborava, zaboravlja da naloži peć, i brojeve i jednačine, a da ni ne primeti da joj prsti trnu i da joj je hladno.“

Takav način života ugrozio je njeno zdravlje. Kad bi ustala od stola, zavrtilo bi joj se u glavi, a često bi ostala i bez svesti. Kad su je Bronja i Kazimir pitali o zdravstvenom stanju, odgovorila bi da je sve to zbog posla i mislili da je preopterećenje jedini uzrok njene slabosti. Jednom prilikom se onesvestila pred drugaricom pa je ona nazvala Kazimira. Kad je Kazimir ušao u njenu sobu, video je njeno bledo lice. A kad je ugledao i čiste tanjire i praznu ostavu, odmah ju je pitao šta je jela. Marija je pokušala da laže, ali Kazimir je odmah pokupio njene stvari i poveo je sa sobom kući. Kad joj se stanje popravilo, odmah je zamolila sestru i šogora da joj dozvole da nastavi da radi. Ubrzo je odlučila da stekne dve diplome – iz matematike i fizike – i uspela je u svom planu.

Odlučila se u potpunosti da savlada francuski jezik pa se posvetila učenju pravopisa i sintakse. Naučila je da živi sa četrdeset rubalja, a ponekad si je mogla priuštiti veče u pozorištu ili izlet u mesta oko Pariza.

U julu je položila sve ispite, otkazala stan, kupila poklone porodici i vratila se u Poljsku. Već su počele zabrinutosti oko novca za drugu godinu studija. Kad je videla da je pred Marijom sjajna budućnost, njena prijateljica Didinska je digla celu Varšavu na noge da bi joj obezbedila Aleksandrovićevu stipendiju za najbolje studente u inostranstvu. Tako je dobila 600 rubalja s kojima je mogla da živi čitavu godinu.

„Marija, koja se tako lako moli za druge, nikad se ne bi borila za podršku, jer ne bi imala srce i korake potrebne za to. Zaprepaštena i vesela odmah se spremila za svoje putovanje.“

Činilo se da su se te četiri godine u Parizu bile jedne od najlepših i najtežih godina njenog života. Marija se potpuno posvetila učenju tako da nije obraćala pažnju na mnoge udvarače. Pošto je već bila povređena u ljubavi, odlučila je da više nikad nikoga neće voleti. Kada ju je gospodin Z odbio za snaju, bila je uverena da se devojke bez miraza ne smeju nadati žrtvi muškaraca.

Pjer Kiri bio je mladić posvećen nauci dušom i telom i nije želeo da se oženi ni jednom devojkom. Početkom 1894. godine desio se prvi susret između Marije i Pjera. Profesor fizike Kovalski bio je na bračnom putovanju u Francuskoj sa svojom ženom koju je Marija upoznala dok je radila u Ščućinu kao vaspitačica. Profesor je ovaj boravak u Parizu iskoristio za pisanje naučnog rada i tako počeo da se zanima za studenticu Mariju. Marija mu je priznala da ju je Društvo za podizanje nacionalne industrije zatražilo da napiše rad o magnetnim svojstvima različitih vrsta čelika, ali nije imala mesta u laboratoriji da sprovodi eksperimente. Josip Kovalski rekao joj je da poznaje naučnika, Pjera Kirija, koji bi mogao da joj pomogne, i pozvao ih sledeće veče oboje kod sebe na večeru.

Simpatija između Pjera Kiri i Marije Sklodovske je rođena isto veče. Pjer je odmah primetio da je Marija čudno biće. Ubrzo se razgovor suzio na naučni dogovor između njih dvoje. Pjer je pričao o svoim nacrtima i opisao pojave u kristalografiji kojom se bavio.

„Koliko je čudno, misli fizičar, da razgovara sa ženom o radu koji muškarac voli, da koristi tehničke izraze, komplikovane formule i da vidi da se ova mlada, draga žena raduje da prati i razgovara o nekim detaljima sa nepogrešivom jasnoćom… Kako prijatno!“

Pjer ju je pitao da li planira da ostane u Parizu, ali Marija mu je rekla da se planira vratiti u Varšavu za praznike odmah nakon ispita. Dodala je da će raditi kao profesor u Poljskoj i vratiti se u Pariz ako joj to dozvole finansijske mogućnosti. Razgovarali su o ruskoj vladavini u Poljskoj, pa je Pjera iznenadilo da jedna izvanredna devojka svoje misli ne posvećuje samo nauci, već i drugim stvarima. Odlučio je ponovo da se sastane s njom.

Pjer je rođen u Parizu 1859. godine kao drugi sin lekara Eužena Kirija. Pjer i njegov brat su se od ranih godina zanimali za nauku. Videvši da njegov sin nije u stanju da se prilagodi disciplini i sistematskom gimnazijskom radu, Pjerov otac odlučio je da ga podučava kod kuće. Prvo je to uradio sam, a kasnije ga je poverio nekom poznatom profesoru. Pjer i njegov brat Žak bili su asistenti u fizikalnoj laboratoriji na Sorboni i zajedno su se posvetili naučnom radu. Ubrzo su mladi fizičari otkrili značajan fenomen – piezoelektričnost. Pomoću njihovog eksperimentalnog rada izmišljen je novi uređaj – piezoelektrični kvarc koji meri i male električne količine. Žak je posle imenovan profesorom u Monpeljeu, a Pjer je postao šef laboratorije u gradskoj školi za fiziku i hemiju u Parizu. Pjer je nastavio svoje istraživanje fizike kristala, a uspeh ovog rada bio je odlomak o simetriji koji je postao osnova moderne nauke. Kad je ponovo počeo da se bavi eksperimentalnom fizikom, izumio je izuzetno osetljivu vagu – Kirijevu vagu. Takođe je istraživao pojave magnetizma i došao do otkrića jednog od osnovnih zakona – Kirijevog zakona.

Marija i Pjer su se još nekoliko puta sreli na sednicama Fizičkog društva. Jednom prilikom, Pjer joj je poklonio svoju poslednju diskusiju O simetriji kod fizičkih pojava. O simetriji električnog i magnetnog polja. Zamolio ju je za dozvolu da je poseti. Za nekoliko meseci njihovo prijateljstvo postalo je iskrenije.

„Pjer Kiri je već zarobljenik pametne Poljakinje. Sluša je, drži se njenih saveta. Pod njenim uticajem on prevazilazi svoj duševni mir; usavrši svoje diskusije o magnetizmu i uradi odličnu disertaciju. Marija si umišlja, da je i dalje slobodna. Ništa ne pokazuje, da bi bila spremna da odgovori na poslednje pitanje koje se naučnik plaši pitati.“

Kad su jednom pričali u njenoj sobi, Pjer joj kaže da bi voleo da upozna njegove roditelje. Sve se više trudio da s njom priča o budućnosti. Pokušao je da joj predloži i brak, ali za Mariju je brak sa Francuzom i odvajanje od porodice bilo previše. Kad je završila ispite, vratila se u Varšavu. Pjer joj je slao pisma obaveštavajući je da je još čeka. Marija se još uvijek opirala njegovom udvaranju, ali razveselila ga je vest da se u oktobru vraća u Pariz. Predložio im je da kao prijatelji traže baštenski stan u kojem bi mogli zajedno da rade. Marija se poverila svojoj sestri, a kada je Pjer saznao za to, odlučio je da pridobije Bronju. Pozvao ih je u očev dom u Sceaux. Njegova majka razgovarala je sa Bronjom i zamolila je da utiče na mlađu sestru. Tek nakon devet meseci, Marija je pristala da se venča.

Njena porodica bila je tužna zbog toga što će Marija ostati u Francuskoj, ali važnija im je bila njena sreća. Kazimirova majka dala je Mariji venčanicu. Marija je bila srećna što će njeno venčanje biti potpuno drugačije od ostalih – bez bele haljine, zlatnog prstena, crkvenih ceremonija i venčanja. Na venčanju su bila njih dvoje, Pjerovi roditelji, Marijin otac, sestra Helena i nekoliko prijatelja sa univerziteta.

Mladi par je privezao nešto odeće i hrane za dvokolica i krenuo na put u provinciju. Provodili su vreme u šumi i na jezeru.

„U tim danima sreće, nastao je jedan od najlepših odnosa koji su ikada stvorili muž i žena. Dva srca tuku u istom ritmu, dva tela postaju jedno, dve genijalne glave spremne su da rade zajedno.“

Sredinom avgusta Marija i Pjer došli su na posed u blizini Šantilija, ge žive Bronja i Kazimir, njihove ćerke Lu, Marijin otac i Helena. Marijin otac je odmah zavoleo Pjera, sa kojim je imao naučne diskusije. Da bi dokazao svoju ljubav prema Mariji, Pjer je odlučio da nauči poljski. Kada su se sa roditeljima preselili u Sceaux u septembru, Marija je počela da uči francuski. Njegovi roditelji su je voleli, što joj je olakšalo život u inostranstvu.

U oktobru, par se uselio u stan u Rue de la Glaciere. Nisu uredili sobu gde su se nalazili, jer bi svaki kauč ili fotelja bili predmet s koga bi ujutro trebali da obrišu prašinu, a Marija za to nije imala vremena. Odlučili su da ne održavaju sastanke ili primaju posete. U sobi su bile knjige i sto sa diskusijama iz fizike, petrolejskom lampom i vazom sa gomilom cveća. Njihov ideal je bio da žive zajedno za nauku. Jedini novac imali su Pjerovih 500 franaka mesečnog dohotka. Marija je provela većinu vremena u školskoj laboratoriji gde su joj dali malo mesta za njene eksperimente. Da bi očistila sobu i odeću i kuvala, Marija se dizala veoma rano. Kad je odlučila da se uda za Pjera, Bronja i njena svekrva su je potajno učili da kuva. Ubrzo je počelo da joj raste znanje o domaćinstvu. Tek ponekad bi sebi priuštili pozorište, ali ubrzo su odlučili i da putuju.

„Kad su uveče upisani dnevni troškovi – izdaci gospodinovi, izdaci gospođe – sedne Marija na gornji kraj stola i duboko uđe se u ispitni materijal. A s one strane svetiljke pozorno se naginje preko Pjerovog stola i sastavlja osnovu fizike za svoj rad na školi. Marija često oseti duboki pogled svog muža; zatim i sama podigne oči, da prihvati poslanicu ljubavi i divljenja. Smešak se pojavi na obrazima oboje šta se ljube.“

Kada je došla druga godina njihovog braka, Marijino je zdravlje oslabilo zbog trudnoće. U isto vreme, Pjerova majka je bolovala od raka i obe su bile u depresiji zbog svog zdravlja. Marijin otac odlučio je da ljeto provede s Marijom u Francuskoj u Port-Blanku, pa se par prvi put par kratko radvojio.

U septembru je Marija rodila ćerku Irenu. Ubrzo je morala da prestane da doji pa je angažovala dojilju. Marijino se zdravlje pogoršavalo pa su Kazimir i kućni lekar dr. Vauter posumnjali da joj je bolesna leva strana pluća. Pošto je Marijina majka umrla od tuberkuloze, predložili su joj višemesečno lečenje u sanatorijumu, ali Marija je odbila da pristane na to. U međuvremenu je Pjerova majka umrla, a njegov se otac posvetio unuci. Kad su Marija i Pjer preselili iz Rue des Sablonsa u paviljon na bulevaru Kelerman, i on je preselio s njima i tako postao Irenin vaspitač.

Marija je uspešno vodila domaćinstvo, negovala dete, kuvala i radila u laboratoriji. Posle poroda 1897. godine vratila se radu na magnetizmu kaljenog čelika. Odlučila je da napiše doktorat.

„Pjerovo mišljenje joj je takođe važno. On je šef laboratorijuma i njen supervizor. Takođe je fizičar sa većim iskustvom od nje i stariji od nje. Čini joj se da je kraj svog muža pomalo slična naučnici.“

Dok je razmišljala o predmetu svog doktorata, proučavala je najnovije izveštaje o eksperimentima. Naišla je na diskusiju Anrija Bekerela. Nakon što je Rendgen otkrio X-zrake, Anri Bekerel je istražio uranijumovu so. Umesto očekivanih rezultata, naišao je na nešto drugo: uranijumova so je emitovala nepoznate zrake, a da nijedna svetlost nije ušla u njih. Uverio se da ta svojstva nemaju nikakve veze sa prethodnim osvetljenjem i da ostaju čak i kada ga uranijumovo jedinjenje duže vreme ostavlja u mraku. Radeći to, otkrio je fenomen koji će Marija Kiri nazvati radioaktivnošću.

Pjer i Marija su bili zainteresovani za Bekerelove zrake. Marija je odlučila da koristi svu literaturu i njegov izveštaj iz 1896. godine sa Akademije nauka kao polazište. Pjer je pitao direktora fizičke škole da Marija slobodno koristi stakleni atelje u prizemlju zgrade. Tehnička oprema je bila nedostatna, a ova soba je predstavljala i skladište i sobu sa mašinama. Soba je bila hladna i vlažna, ali Marija nije odustajala. Prvi uspeh nakon nekoliko nedelja rada bio je zaključak da je intenzitet vazduha proporcionalan količini uranijuma u ​​ispitivanim uzorcima i da na to izbacivanje, koje se tačno može izmeriti, ne utiču hemijska jedinjenja niti spoljne okolnosti kao što su svetlost i temperatura.

„Često se dešava u fizici da se i nakon kratkog istraživanja neshvaljivo pojava može uskladiti s već poznatim elementima, i samim tim se naučnik više neće baviti time. A u našem slučaju to nije tako! Što se više Marija produbljuje uranijumske zrake, čudnije joj se čine, nepoznata je njena suština.“

Marija je nastavila sa istraživanjem i otkrila da je to nerazumljivo izbacivanje svojstvo atoma. Do tada, ovaj fenomen je primećen samo kod uranijuma, ali Marija je verovala da uranijum nije jedino hemijsko poreklo koje ga uzrokuje. Iz tog razloga, posvetila se istraživanju svih poznatih hemijskih elemenata. Otkrila je da torijumova jedinjenja takođe izbacuju vazduh. Zaključila je da fenomen ni na koji način nije povezan sa uranijumom, pa joj je zato trebalo dati ime koje će se razlikovati od njega. Tako je predložila da se fenomen naziva radioaktivnost, a poreklo kod koje se to žarenje javlja, kao kod uranijuma i torijuma, nazvala je radioaktivnim elementom.

Ubrzo je odlučila da uradi eksperimente i sa rudama. Pjer je udovoljio njenoj želji, pa su zajedno odabrali nekoliko teških i tvrdih komada. Već je unapred shvatila da će se uzorci koji ne sadrže torijum ili uranijum pokazati neaktivnim, a oni koji imaju uranijum ili torijum biti radioaktivni, šta se kasnije pokazalo tačnim. Uzela je radioaktivne uzorke za merenje radioaktivnosti i shvatila da je njihova radioaktivnost veća nego šta bi se očekivalo po količini uranijuma i torijuma koja se nalaze u ispitivanim supstancama.

Marija je sumnjala da je negde napravila grešku i ponovila merenja na istoj supstanci, ali je ipak shvatila da količine uranijuma i torijuma sadržane u rudi nikako ne opravdavaju pronađene izvanredne jačine žarenja. Marija je shvatila da rude u maloj količini sadržavaju supstancu koja je neprimereno radioaktivnija od uranijuma i torijuma, uzrokujući tako prekomernu i neobičnu radioaktivnost. Prvi stepen otkrića novog hemijskog elementa bila je Marijina tvrdnja da su dve uranijumske rude – uranijumova smola (uranijum-oksid) i hokolit (bakar-uracil-fosfat) – aktivnije od samog uranijuma. Pretpostavila je da minerali sadrže neku radioaktivnu supstancu, odnosno hemijsko poreklo koje još nije otkriveno.

„Novi element! Šarmantan i zavodljiv nagovještaj… ali ipak sam predosećaj. Taj izuzetno radioaktivan element zasad postoji samo u njenoj i Pjerovoj mašti. Ali njih dvoje veruju u njega!“

Pjer Kiri je sa interesovanjem pratio istraživanja svoje žene. Odložio je diskusiju o kristalima i odlučio da joj pomogne. 1898. godine započinje njihova osmogodišnja studija. Započeli su svoja istraživanja sopstvenom metodom: uobičajenim analitičko-hemijskim postupkom razdvojili su sve sastojke uranijumove smole i zasebno odmerili svoju radioaktivnost. Tako su primetili da je ta radioaktivnost sakrivena u samo dva hemijska sastojka uranijumove smole, što je značilo da su na tragu dva nova hemijska elementa. Kad je 1898. godine prvi put otkrila prvi element, Marija je odlučila da njegovo ime – polonijum – posveti svojoj domovini.

Na leto je Marija, kao i svaka druga Parižanka, za praznike putovala sa mužem i detetom. U Aurouku su iznajmili seljačku kuću, razgledavali pećine, penjali se na brda i kupali se u reci.

U septembru su se vratili da istraže još jedan hemijski element. U to vreme su se i Bronja i Kazimir odlučili iseliti iz Pariza, jer su u Karpatima izgradili sanatorijum za obolele od tuberkuloze. Razdvajanje s Bronjom ražalostio je Mariju.

Marija je u školsku svesku zapisivala značajne podatke: onog dana kad je Irena počela da puze, broj zuba itd. Ista ta knjiga je sadržala i belešku o otkriću drugog hemijskog elementa – radijuma. Iako se činilo da je njihovo istraživanje završeno, otkriće radijuma i polonijuma bilo je u suprotnosti sa osnovnim teorijama u koje naučnici – fizičari i hemičari – vekovima veruju, pa su Marija i Pjer bili prisiljeni da nastave sa radom da ih dobiju u čistom obliku.

„Ovo je otkriće znalo da uzdrma čitavu zgradu već stečenih koncepata i suprotstavlja se duboko ukorenjenim pogledima na izgradnju materije. Fizičar će, dakle, biti nepoverljiv. Hemičar će biti još hladniji. Vešt je da veruje u postojanje novog počela istom kad ga vidi, kad ga važe, traži i iskušava ga kiselinama, kad se čuva u staklenoj flašici i utvrdi njegova atomska težina.“

Da bi se dobili novi metali, bilo je potrebno nabaviti ogromne količine rude i mesto gde bi je mogli preraditi, kao i novac za neizbežne troškove. Uranijumova smola, koja sadrži radijum i polonijum, je ruda koja se minira u rudnicima Hoakine u Češkoj za vađenje uranijumovih soli iz staklarske industrije. Par je otkrio da postupak ekstrakcije uranijumovih soli ne utiče na tragove polonijuma i radijuma u ​​rudi, pa su ti tragovi dostupni i u ostacima rude koji su malo vredni nakon ekstrakcije uranijuma. Odlučili su da uzmu deo ušteđevine i kupe sirovine iz Hoakinovih studija i platili njihov prevoz u Pariz. Nisu hteli da traže javnu podršku, jer su verovali da će ih ismejati ako im se kažu da žele da kupe uranijumsku smolu, a odgovor, koji bi sigurno bio negativan, čekali bi mesecima.

Istraživanje su nastavili u baraci nasuprot škole za fiziku gde je Pjer radio. Direktoru škole je bilo žao da im nije mogao dati bolje mesto, ali Marija i Pjer su mu bili zahvalni i ubedili ga da će već nekako uspeti. Uz pomoć profesora Susa i Bečke akademije nauka, austrijska vlada im je ponudila uranijumsku smolu. Kad se jednog jutra automobil sa uranijumovom smolom zaustavio u školi, Marija nije mogla da sakrije svoju radost.

„To je uranijumska smola, njena uranijumska smola, koja je stigla pre samo nekoliko dana sa teretne stanice! Ne može se suzdržati da u svojoj radoznalosti i nestrpljenju sva zagrejana odmah ne odveže jednu vreću i da se ne divi svom blagu.“

Baraku gde su eksperimentisali medicinski univerzitet je pre koristio za seciranje, ali je bila potpuno neprimerena – nije imala ni pod, samo jedva vidljiv sloj asfalta. Leti je bilo vruće zbog staklenog krova, a ako je padala kiša, krov bi procurio. Zimi je bilo tako hladno da ih peć nije mogla grejati. Takođe su im nedostajali i tehnički aparati potrebni za izvođenje eksperimenata. Da ne bi prekinula nijedan važan proces, Marija je često u baraci spremala ručak. Posle godinu dana shvatili su da je korisnije da se svako od njih posveti jednom od elemenata – Pjer će istražiti svojstva polonijuma, a Marija će pokušati da dobije so iz čistog radijuma.

Marija je nekada u dvorištu barake obrađivala i do dvadeset kilograma materijala. Čitav dan je ispirala tečnost i mešala smesu koja se kuvala u kotlu. U to vreme je Pjer bio jedina osoba koja je mogla da razume Marijine poteškoće, pa u pismima namenjenim porodici i drugarici Kaži nije preterano pričala o svojim eksperimentima. Napisala im je da Irena odrasta, da nisu čitavu godinu posetili pozorište i da je presrećna sa Pjerom.

Godine 1900. za Kongres fizičara sačinili su izvešće o radioaktivnim supstancama, koji je pobudio veliko interesovanje kod naučnika. Pošto se nauka o radioaktivnosti brzo razvijala, Marija i Pjer su trebali pomagače. Tako je Pjer stupio u kontakt sa Andrejom Debirnom, Andre se posvetio istraživanju radioaktivnosti u gvožđu i grupi retke zemlje i tako otkrio novi hemijski element – aktinijum.

Vreme je prolazilo, a Pjer je hteo da napusti istraživanje na neko vreme, ali znao je da Marija neće odustati. Prezirala je umor i brojne poteškoće koje su otežavale njihov zadatak, ali odbila se predati. Posle skoro dve godine, 1902. godine, Marija je konačno uspela da nabavi deset grama čistog radijuma i odredila mu težinu (225).

„Hemičari koji nisu verovali – a još uvek je bilo takvih – moraju se prikloniti činjenicama i nadljudskoj tvrdoglavosti žene. Radijum sada zvanično postoji.“

Uveče je Marija uspavala Irenu i vratila se mužu. Marija je predložila Pjeru da se nakratko vrate u baraku. Pre nego što su i sami započeli istraživanje, Pjer je rekao Mariji da se nada da radijum ima lepe boje. Marija mu je sada pokazala da radijum ne samo da ima lepu boju, već ima i svoje svetlo.

„U tami i tišini dva obraza gledaju u pravcu bledog sjaja, gde je tajanstveni izbor žarenja, gde je radijum – njihov radijum!“

Pjer i Marija su ubrzo shvatili da trebaju pronaći novo rešenje za finansiranje njihovog istraživanja. Irenino rođenje donelo im je dodatne troškove jer su morale plaćati dojilju i sluškinju. Pjer je pokušao da se zaposli politehničkoj školi (Ecole Politechnik) kao profesor fizičke hemije. Pošto on nije bio njihov student, znao je da neće dobiti podršku koju daju svojim bivšim studentima u njihovom zaposlenju. Pjer je, međutim, odlučio da pokuša i na kraju uspeo. Vrlo brzo nakon zaposlenja, dekan univerziteta u Ženevi ponudio mu je posao profesora fizike, besplatan stan i vođenje laboratorije. Pjer je prihvatio ponudu i već su u junu bili u Švajcarskoj, ali ubrzo su shvatili da njegove nastavne dužnosti zahtevaju privremeni prekid istraživanja. Odustao je i vratio se u Ecole Politechnik da radi u dva odeljenja. Marija je ubrzo dobila posao na višoj normalnoj školi za devojke (Ecole Normale Superieure) u blizini Versaja. Posao im je smanjio radnu snagu i fizičku otpornost, pa je Pjer hteo da se odrekne predavanja. Hteo je da se zaposli u Sorboni, ali je drugi kandidat dobio mesto. Njegovi prijatelji su se odlučili uraditi sve da dobije mesto na Akademiji nauka, ali je i tamo izabran drugi kandidat. Zbog teškog intelektualnog života, oboma je narušeno zdravlje: Marija je smršala sedam kilograma, a Pjer je bolovao od bolova u zglobovima.

1902. godine, Marija je primila vest da je njen otac iznenada bolestan i da mu je operisana žučna kesa. Ubrzo nakon toga, dobila je vest da njen otac umire i odmah je otišla u Varšavu. Na putu za Varšavu saznala je da joj je otac već umro.

„Uvek je žalila što je ostala u Francuskoj i razočarala starca koji je želeo da provede poslednje dane pored nje.“

U oktobru, Pjer i Marija vratili su se istraživanjima. Marija je bila rastresena pa je noću mesečarila. Sledeće godine je zatrudnela, ali trudnoća je završila pobačajem. Dodatno ju je pogodila vest da je Bronjin sin podlegao tuberkuloznoj upali moždane membrane. Ubrzo se Pjer razbolilo. Mučila ga je strašna bol u zglobovima koju su lekari pripisivali reumatizmu. Marija i Pjer su nastavili sa radom i od 1899. do 1904. godine objavili su ukupno 32 naučne diskusije.

„Čudesni radijum! Očišćen je zagasito beli prah, da ga lako zameniš za običnu kuhinjsku so. Ali njegova isvakodnevna istražena svojstva su neverovatna.“

U to vreme, mnogi naučnici uspešno su pronašli još neke nepoznate radioaktivna elemente: mesotorijum, radiotororijum, jon, protaktin, radioaktivno olovo. 1903. godine engleski naučnici Ramzaj i Sodi otkrili su da radijum emituje malu količinu gasa koju su nazvali helijum. Istraživanje radijuma razbilo je neke temelje fizike, pa je otkriveno da radijum sam od sebe stvara toplotu, a otkriveno je i da je saveznik u borbi protiv raka, lupusa i čireva.

„Cela industrija se razvija na radijumu. Kod njene kolevke su Pjer i Marija. Sa svojim rukama – to su, naravno, bile Marijine ruke – dobili su u baraci iz osam tona uranijumske smole prvi gram radijuma koji je ikad video dnevnu svetlost. Proces proizvodnje je njihovo otkriće.“

1902. godine Akademija nauka ponudila je Mariji i Pjeru 20.000 franaka za vađenje radioaktivnih supstanci, tako da su odmah počeli sa topljenjem 5.000 tona rude. Dve godine kasnije, francuski industrijalac Armet de Lisle osnovao je fabriku za radijum namenjenu lekarima za lečenje opasnih materija i ponudio je Mariji i Pjeru jednu sobu u fabrici za njihova istraživanja. Ubrzo je radijum postao tržišno blago.

Pet godina posle, Marija se konačno prijavila za doktorski ispit. Bronja ju je odmah odvela u prodavnicu da joj kupi novu haljinu. Bronja, Pjer i Pjerov otac sedeli su u pozadini pored Marijinih učenica koje su došle da podrže svoju profesorku. Tako je Marija Curie Kiri dobila doktorat i stekla zvanje doktorice fizičkih nauka.

Jednog dana Marija i Pjer su dobili pismo iz Amerike. U Americi, tehničari su želeli da postave postrojenje za iskopavanje rude. To je značilo da je trebalo da im Pjer i Marija trebaju da pošalju uputstva za tehnički postupak. Pjer je želeo da zaštiti postupak i zadrži sva prava na sticanje radijuma, ali činilo se da Marija smatra da moguća zarada i novčani profit koji bi stekli nisu u duhu nauke, pa su odustali od ideje.

„Tog dana oni zauvek biraju siromaštvo i odriču se bogatstva.“

U Francuskoj su dobili naučna priznanja, a 1903. godine Kraljevsko društvo pozvalo je Pjera u London da održi predavanje. Njegovo predavanje je izazvalo oduševljenje, a sutradan je čitav London želeo da upozna Mariju i Pjera, pa su prisustvovali svečanim večerama i slušali zdravice u njihovu čast. U novembru iste godine dobili su priznanje Kraljevskog društva – Dejvijevu medalju.

Iste godine, na glavnoj sednici Akademije nauka u Stokholmu dodeljena je Nobelova nagrada za fiziku: prva je polovica je dodeljena Anriju Bekerelu, a druga Pjeru i Mariji Kiri. Njih dvoje nisu učestvovali u ceremoniji dodele nagrade zbog bolesti. Marija je tako postala prva proslavljena naučnica na svetu.

Radoznali ljudi i novinari počeli su da opsedaju stan i baraku gde su radili. Novcem koji su dobili pomogli su Pjerovom bratu i Marijinoj sestri Bronji. Konačno i Francuska je odlučila da ih nagradi, pa je Pjeru ponuđeno da radi kao profesor fizike na univerzitetu u Parizu.

„Čak je i njihova skromnost, koju bi čak i najbezobzirniji novinar trebalo da poštuje, postala poznata i javna stvar, materijal za novi članak.“

Marija i Pjer više nisu mogli da podnosu svakodnevno ometanje novinara i radoznalih ljudi zbog kojih im je trpeo privatni život i istraživanje. Njihovo prezime je postalo poznato i bili su bogatiji novcem, ali siromašniji u trenucima sreće.

„Marija više nije bila toliko posvećena nauci kao ranije, jer je svakodnevnost dotakla njene osetljivosti i psihičko stanje. Pjer je i dalje imao problema sa reumom.“

1904. godine Marija je ponovno zatrudnela i to je za nju bila najteža godina. Brinula se o svom bolesnom mužu i ćerki Ireni, ali zbog preopterećenosti nije se radovala novoj trudnoći. 6. septembra 1904, rodila je devojčicu Evu. Sestra Bronja potrudila se da joj pomogne i razveseli je.

Rođenje devojčice, međutim, umanjilo je Marijinu razdražljivost, pa se vratila na nastavu i radu u laboratoriji, a Pjerovo se zdravlje poboljšavalo. Budući da su okolnosti bile povoljne, odlučili su da putuju u Stokholm na Akademiju nauka, gde su bili prijatno iznenađeni dočekom švedskih naučnika. Oni su se plašili raskošnih svečanosti, pa ih je razveselila činjenica da nije bilo puno ljudi na njihovom dočeku.

Marija se za vreme napornog rada takođe brinula i za decu. Zbog posla, morala je da ih poveri sluškinjama, ali nije bila na miru sve dok nije bila sigurna da devojke spavaju i jedu, da su očešljane i oprane, da nisu prehlađene ili bolesne. Uveče su Marija i Pjer listali naučne publikacije kod kuće i često prisustvovali izložbama slika. Prisustvovali su i društvenim događajima samo kada su dolazili na večere u čast stranih naučnika. Ponekad bi pozvali goste – strance, kolege ili Poljake – pa bi se Marija pobrinula da gosti budu zadovoljni svojim jelom i da im je prijatno u njihovom domu.

„Tada Pjer skine svoje svakodnevnu odeću i obuče odelo, a Marija večernju haljinu. Marija je ovu haljinu nosila godinama i godinama, koju joj njena krojačica s vremena na vreme prepravlja. Elegantno odjevena dama žalila bi zbog toga, jer Marija ne zna ni šta je moda ni ukus.“

Ubrzo je Pjer imenovan saradnikom Akademije nauka, pa je morao da patrolira i poseti sve članove Akademije da bi dobio njihov glas. Pjer je to uradio, ali činilo se da to nije svet kojem pripada. Ubrzo se za njega angažovao rektor Instituta i dobio je priliku da postane redoviti profesor fizike, ali bio je razočaran što mu nisu mogli dozvoliti laboratoriju. Univerzitet je zatražio od Parlamenta novac za Pjerovu laboratoriju, pa su za njega izgradili sobu iz dve prostorije. Tako je predavao na Sorboni, a njegova laboratorija bila je na potpuno drugom mestu. Neka bogata žena ponudila je pomoć u izgradnji instituta na kojem bi Pierre mogao voditi svoje istraživanje, ali Pjer to nije hteo. Jedina vest koja ga je usrećila bila je dozvola da sa sobom ima tri saradnika – upravnika laboratorije, pripremnika i slugu. Voditeljica laboratorija bila mu je supruga Marija. Tako su Marija i Pjer preselili svoje aparate iz barake u Ru Kuvijer.

1906. godine Marija i Pjer odlučili su otići na odmor u Port Rojal Forest. 19. aprila 1906. godine Pjer je otišao na zajednički ručak profesora. Posle ručka krenuo je prema laboratoriji, ali na putu je naišao na gužvu. U pokušaju da pređe ulicu, sudario se s konjem koji je vukao teretna kola, a sa kojim su se kola ispred Pjera umalo sudarila. Pjer je umro pod točkovima tih kola.

„Levi stražnji točak pogodi krhka prepreka koju zdrobi na putu: ljudska glava sa visokim čelom. Lobanja pukne i crvenkasta ljepljiva supstanca pomeša se sa uličnim blatom: Pjerov mozak.“

Ljudi su bili zgroženi, i kad su pregledali njegov novčanik i shvatili da je univerzitetski profesor i sjajan naučnik, stražari su morali da zaštite vozača kola Luja Manina od besnog naroda. Izaslanik predsednika Francuske došao je pred njihovu zajedničku kuću, ali Marija nije bila kod kuće. Marijin svekar video je brojne posetioce ispred kuće, ali niko nije hteo da mu kaže do Marijinog dolaska, ali je doktor Kiri ubrzo sam zaključio da se s njegovim sinom nešto desilo. Ubrzo se na vratima kuće pojavila vesela i živahna Marija. Ugledavši saučešće na licima svojih drugara, Marija je shvatila da se desilo nešto loše. Kad su joj opisali nesreću, činilo se da Marija ništa ne razume.

„Ne pada, ne uzdiše i ne plače. Slična je beživotnoj, mrtvoj lutki.“

Marija je tražila da se Pjerovo telo donese u stan. Zamolila je svoju prijateljicu Perin da se brine o Ireni nekoliko dana. Kratko je obavestila rodbinu u Varšavi, a zatim je otišla ​​u baštu i sedela kao da čeka njegov dolazak. Kad su joj doneli telo, Marija je ostala sama sa mužem, ljubeći mu lice, telo i ruke. Kad je sutradan stigao njegov brat Žak, Marija je plakala. Prošle su sedmice od njegove smrti kada je Marija u sivu svesku napisala svoj kratki dnevnik obraćajući se Pjeru. Novine širom sveta prenele su vest o tragičnoj smrti velikog naučnika. Marija je odbila ponudu da primi njegovu penziju jer je bila ubeđena da je još dovoljno mlada i sposobna da se brine o svojoj deci. Žak, Bronja i Pjerov najbolji drugar Žorž Gi uvideli su da stvari moraju preuzeti u svoje ruke. Dekanu fakulteta sugerisano je da bi Pjera trebala zameniti Marija kao jedini sposobni fizičar u Francuskoj koji bi mogao da nastavi njihov rad. Prvi put u francuskoj srednjoj školi na mesto profesora postavljena je žena.

Nekoliko dana pre nego što je Bronja otišla, Marija ju je pozvala u svoju sobu. Izvadila je krvavu odeću koju je Pjer nosio dan kad je umro, isekla je na komade i bacila u peć. Uzalud je Bronja pokušavala da je uteši te noći.

Marija se odlučila preseliti u novi stan u Sceaux blizu Pjerovog groba. Pjerov otac rekao je Mariji da bi bilo dobro da se preseli kod drugog sina da je on ne bi uznemiravao, ali ona se tome protivila jer je želela da njen svekar ostane u njihovoj kući.

Uoči svog prvog javnog nastupa na Sorboni, Marija je posetila grob svog muža. Za to vreme učionicu su napunili naučnici, Marijini drugari, ali i oni neznani koji su samo želeli da vide nastup čuvene udovice. Kad je završila sa bešćutnom prezentacijom, Marija je napustila učionicu.

„Marija je zatvorenog uma i zato nikad ne pokazuje svoju tugu. Niko je nikad ne vidi kako plače; ne želi da je neko sažalje ili teši. Ne govori nikome o naletu očaja i užasnim košmarima koji ju muče noću.“

Žena Marijinog brata Jože, na Bronjin nagovor, je došla kod Marije da bude vaspitačica i domaćica, ali zbog njene bolesti ubrzo su je zamenili poljski vaspitači koji su bili gori i neprijatniji. Njen svekar bio je Mariji najveća podrška nakon Pjerove smrti. Dok je Marija radila u laboratoriji, njen svekar se posvetio igranju sa devojčicama. Kad je dr. Kiri 1909. godine proveo godinu dana u krevetu zbog začepljenja krvi u plućima, Marija je svoje slobodno vreme posvetila brizi o njemu. 25. februara 1910. umro joj je svekar.

Od tog dana, Marija je uz pomoć vaspitačice u obdaništu brinula o vaspitanju devojčica. Svaki dan je započela sa satom mentalnog ili fizičkog rada da bi otkrila njihove talente, a zatim poslala devojke u šetnju. Postavila je trapez, ručke i uže na kojima su devojčice vežbale, a kasnije su postale vešte i u gimnastici. Leti bi devojke putovale s tetkom Helenom, a 1911. godine prvi put su s majkom putovale u Varšavu.

Marija nikad nije razgovarala sa decom o njihovom ocu da bi ih zaštitila od prekomerne osetljivosti i tako narušila njihovo mentalno zdravlje. Nije ih krstila jer ni ona sama nije bila vjernica, ali im je jasno dala do znanja da posle mogu same da biraju svoju religiju. Iako se brinula za devojčice, pravila lepog ponašanja nisu bila prisutna. S izuzetkom nekoliko kućnih prijatelja, nikog nisu viđali, devojke bi u društvu stranaca izbegavale doček gostiju.

„Zadovoljna je što devojčice nemaju tako neprijatno djetinjstvo i tešku mladost kao ona. Ipak, ne želi da im obezbedi bogatstvo. U nekoliko navrata imala je priliku da Ireni i Evi obezbedi veliko bogatstvo. Pa nije.“

Kad je došlo vreme da Irena krene u srednju školu, Marija se brinula da joj se ne sviđa moderna škola. U razgovoru sa drugarima iz Sorbone pojavila se ideja da se otvori školska zadruga gde bi odabrani učitelji podučavali sopstvenu decu. Posle dve godine, zajednička nastava je prekinuta jer su se deca morala pripremiti za ispit zrelosti. Marija je upisala Irenu, a kasnije i Evu, na koledž Sevinj.

Marija je još uvek predavala u Sevresu i na Sorboni i radna tenzija joj nije popuštala. 1910. godine objavila je knjigu Diskusije o radioaktivnosti, a na jednu od prvih stranica knjige postavila je Pjerovu fotografiju. Dve godine kasnije objavila je drugu knjigu – Dela Pjera Kiri.

U laboratoriji je bilo i nekoliko regruta, među kojima je bio i sin Pjerova brata, Moris Kiri. Marija je bila izuzetno ponosna na uspeh svog nećaka. U vođenju učenika, pomogao joj je stari saradnik i prijatelj Andre Debirn. 1910. godine Francuska joj je ponudila medalju viteškog krsta Legije časti, ali ga je Marija, po primeru svog muža, odbila.

Ubrzo je Marija postala kandidatkinja na Francuskoj akademiji nauka. Neki su se protivili inovaciji žene kao akademika, ali protiv nje su se borili najveći naučnici – Anri Poenkare (franc. Jules Henri Poincaré), dr. Rouk, Emil Picar (franc. Charles Émile Picard), profesori Lipman, Boti i Darbok. Marija je dobila jedan glas manje od svog protivnika, ali nije bila razočarana jer, poput pokojnog Pjera, nije očekivala pobedu. Na Ru Kuvijer, nadali su se njenoj pobedi i već su spremali cveće za doček.

„Poraz ih je iznenadio. Teškim srcem Luj Rago, mehaničar nepotrebno cveće, uklanja, a mladi fizionomisti traže utešne reči. Neće im trebati. Kada je Marija izašla iz svoje studije, nije pomenula ni jednu reč poraza koji je baš ništa nije žalostio.“

Iste godine, švedska Akademija nauka dodelila joj je Nobelovu nagradu za hemiju. Nikad do tad niko nije dva puta dobio Nobelovu nagradu. Pošto je Marija bila jedina žena među naučnicima, sprijateljila se s nekima od njih. Novinari su to iskoristili da bi preneli vesti o njenom preljubu. Marija se razbolela i umalo počinila samoubistvo, ali zahvaljujući prijateljima, posebno Pjerovom bratu Žaku, koji su joj poslali stotine pisama da bi izrazili saosećanje i ljutnju, Marija je povratila svoje srce. Njena fizička snaga smanjivala se iz dana u dan. Zbog bolesti bubrega, dva meseca se borila za život. Molila je da joj se odloži operacija da bi mogla da prisustvuje kongresu fizike. Posle operacije njeno stanje se polako popravljalo. Da bi ju zaštitila od ljudske zlobe, Bronja je u svoje ime unajmila kuću u blizini Pariza gde se Marija oporavljala.

1905. godine godine carizam u Varšavi smanjio je pritisak. Marija je dobila ponudu da se vrati u Varšavu na mesto šefa Instituta za istraživanje radioaktivnosti. U isto vreme, francuska vlada je odobrila izgradnju laboratorije u Parizu.

„Pomisao, da se vrati u domovinu, privlači je i istovremeno takođe plaši.“

Povratak u Varšavu značilo bi Marijino odricanje od sna o životu, pa je zadržala kontrolu na daljinu u Varšavi i poslala svoja dva pomoćnika – Poljake Danisa i Verštajna. 1913. godine otišla je u Varšavu na posvećenje novog instituta i prvi put održala predavanje na poljskom. Iste godine, hodočastila je u Engadin sa svojim ćerkama, vaspitačima i naučnikom Albertom Ajnštajnom i njegovim sinom. Između nje i Ajnštajna stvorilo se prijateljstvo dvaju genija.

U Francuskoj je arhitekt Nenot sagradio za nju Institut za radio istraživanja u ulici Pjer-Kiri. Marija je rado nadgledala izgradnju i brigu o bašti oko Instituta. Institut je otvoren u julu 1914. godine. Marijine kćeri već su otputovale u Breton sa svojim učiteljima i sa nestrpljenjem iščekivale majčin dolazak.

Marija je bila usamljena jer su njene kolege poslani u rat, a probudila joj se i želja da služi svojoj novoj domovini. Posvetila se naučnom radu na Rengden X-zraka. Ugradila je rendgen aparat u običan automobil, koji je bio putnička bolnica za ranjene. Odlučila je da ostane u Parizu i brani svoju drugu domovinu i laboratoriju od Nemaca.

Decu je poverila Pjerovom bratu i pripremila ih za rastanak. Sa sobom je ponela 20 kilograma radijuma i odvezla se vozom u Bordo. Jedan ju je oficir iz ministarstva prepoznao i pomogao joj da potraži smeštaj. Sledećeg dana, predala je svoje blago u banku, vratila se u Pariz i pridružila se vojnom prevozu.

Bitka na Marni je već počela, pa je Marija odlučila da se javi pomoćnoj zdravstvenoj službi. Kad je Pariz spašen, ćerke su se vratile kući. Velikodušne dame, kao šta je markiza de Ganaj, posudile su joj svoje limuzine, koje je Marija pretvorila u rendgenske stanice. Kad bi je obavestili da u ambulanti ima mnogo ranjenih, Marija bi odmah krenula na put. Ako nije vozača, Marija bi sama ušla u kola i odvezla se. Uzela je odmor tek kad ju je bolest bubrega prisilila na ležanje u krevetu na nekoliko dana.

Sedamnaestogodišnja ćerka Irena već je bila upoznata s radiologijom pa joj je majka dodelila posebne zadatke. Još onda se razvilo prijateljstvo između majke i ćerke. Vlada je u to vreme tražila od naroda da predaju svoje zlato. Marija je odmah odlučila da preda sve zlatne medalje i podigla Nobelovu nagradu za pomoć svojoj drugoj domovini. Godine 1915. otišla je u Bordo da bi preuzela svoju zalihu radijuma, jer je u to vreme u Institutu otvorena njena laboratorija.

Od francuske vlade tražila je dozvolu za osnivanje rengenske škole u ​​njenom institutu. Marija i njena ćerka Irena i gospođica Klajn bile su učiteljice, a mnogi studenti do tada nisu imali gotovo nikakav trening. Ubrzo je Mariji bilo drago kad je čula da je Poljska oslobođena nakon više od sto godina. Svoje vojno zvanje nije napustila ni kad se konačno vratila svojoj najvećoj strasti – fizici. Iako je služila Francuskoj čitavim srcem četiri godine, 1918. godine nije dobila medalju.

„Mnoge „dame“ bile su odlikovane i primale rozete. Moja majka nije bila među njima. U roku od nekoliko nedelja svi su zaboravili na ulogu Marije u ovoj velikoj drami. I niko nije našao njene izuzetne zasluge i setio se da za odeću gospođe Kiri zakačio mali vojnički krst.“

U svom fizičkom paviljonu nastavila je da radi na eksperimentima koji su prekinuti 1914. godine. Irena je odlučila da postane fizičarka i proučava radijum koristeći model svoje majke. S druge strane, Eva se posvetila muzici, pa je Marija odlučila da joj pruži potpunu slobodu da odabere svoje buduće zvanje. Marija je provela leto sa ćerkama u Bretonu i između njih se razvilo veliko prijateljstvo. Mnogi članovi Akademije su takođe boravili tamo. Često su provodili vreme zajedno, vozeći se čamcima i kupajući se u moru.

U maju 1920. godine, Mariju je u Institutu za radijum posetila gospođa Menoli koja u Njujorku izdaje zabavan časopis. Oduševljena Marijinim radom odmah je posle intervjua u Americi osnovala odbor da bi prikupila novac za kupovinu grama radijuma koji Marija nije mogla da si priušti. Ubrzo je dobila poziv da sa ćerkama poseti Ameriku. Obavestili su je da će joj predsednik u Beloj kući izručiti gram radijuma. Amerikanci su bili iznenađeni činjenicom da takva naučnica nije članica pariške Akademije nauka i da nema odlikovanja Legije časti. Odmah su joj ponudili krst, ali Marija je predložila da odlikuju gospođu Menoli.

„Nije samo plaha naučnica ono, zbog čega se Amerikanci oduševljavaju; svoje poštovanje iskazuju oni i celom njenom odnosu do života: njenom preziranju prema profitu, njenoj posvećenosti, duhovnoj strasti i njezinoj revnosti s kojom služi.“

Svi gradovi su pozivali Mariju na dodelu odlikovanja i počasnih imena. Dali su joj haljinu koju, za razliku od ostalih kolega iz Sorbone, nije imala. 20. maja, predsednik Harding joj je uručio gram radijuma. Ovaj radijum nije smatrala svojim posedom i nije želela da donese koristi ćerkama posle njene smrti, pa je odmah potpisala dokument kojim ga poklanja svojoj laboratoriji. Brojni novinari i svet koji ju je neprestano opsedao umarali su je i pomalo plašili. Dosetile su se da Irena nosi svečano odelo svoje majke i umesto nje prima odlikovanja. Irena i Eva uživale su u putovanju Amerikom. Poslednju nagradu dobila je u poljskoj četvrti u Čikagu. Emigranti su je zazivali sa suzama u očima i ljubili joj ruke. Tamo je Marija predstavljala simbol svoje domovine. Marijino se zdravlje pogoršalo i ona se vratila u Francusku.

Marija je stekla veliku slavu i često je morala da putuje u Italiju, Holandiju, Englesku, itd.. 1922. godine postavljena je za članicu Međunarodne kancelarije za duhovnu saradnju, gde je ubrzo postala potpredsednica. U Varšavi se borila za osnivanje Instituta za radijum, a da bi uspela morala je da pronađe saveznike. Njena sestra Bronja postala joj je saveznica. Zajedno su slali dopise širom Poljske u kojima su tražile finansijsku pomoć za izgradnju Instituta. Uspeli su u svom planu, a 1925. godine u Varšavi je postavljen kamen temeljac za Institut za radijum.

Tokom izgradnje Marija i Bronja, bile su prinuđene da daju deo svoje ušteđevine, jer im je nedostajalo novca da nabave količinu radijuma koja je potrebna za lečenje raka. Marija je pozvala u pomoć saveznike u Americi i ubrzo je prikupljen novac za kupovinu još jednog grama radijuma.

1932. godine varšavski Institut za radijum konačno je otvoren. Marija je otputovala u Poljsku na svečanu posvetu Instituta i ovo je bilo njeno poslednje putovanje u domovinu. U Francuskoj je dobrotvorna inicijativa barona Henrija de Rotšilda 1920. godine osnovala Kiri fondaciju, instituciju za sakupljanje sredstava i grantova za Institut za radijum. 1922. godine tridesetak naučnika podnelo je peticiju Medicinskoj akademiji u Parizu, tražeći od Marije da postane član Akademije. 1923. fondacija Kiri, uz podršku francuske vlade, izrazila joj je zahvalnost u vidu godišnje penzije.

„U meni uvek prevladava ista slika sa sećanjem na ove proslave: bezkrvno, odsutno, gotovo bezbrižno lice moje majke.“

Irena se verila za Fredrika Žolioa (franc Frédéric Joliot-Curie), najboljeg i najvatrenijeg radnika na Institutu za radijum, a ubrzo je Marija dobila i unuku Helenu. Imala je već 65 godina, ali još je neumorno radila u svojoj laboratoriji. Uveče su Marija i Eva razgovarale o ljubavi, a dok se Eva spremala za izlazak, majka je pomno gledala kako se uređuje.

Institut za radijum raste iz godine u godinu, a Marija i njen saradnik Žan Peren (franc. Jean Baptiste Perrin) vode računa o stipendijama. Između 1919. i 1934. godine, fizičari i hemičari objavili su 483 naučna rada o radioaktivnosti. Ako je neko uspešno napisao disertaciju, diplomski ispit ili dobio neku nagradu, u njegovu čast održane su laboratorijske čajne zabave. Tako su Marijina ćerka Irena i njen muž dobili doktorat.

1934. godine Irena i Fredrik otkrili su veštačku radioaktivnost. Otkrili su da se neke materije, kao što je aluminijum, prenose u vazduh i uspevaju da se promene u nove, radioaktivne izvore koji se ne javljaju prirodno i koji postaju izvor zračenja. 1935. godine na Institutu je lečeno preko 8.000 obolelih od karcinoma. Klod Regard (franc. Claude Regaud) bio je ponosan što je tako stvoren najpoznatiji francuski centar za radioterapiju i Kirijeve terapije.

Marija je neumorno radila u laboratoriji, podučavajući i pažljivo prateći napredak Instituta. Istovremeno je pisala naučne članke i knjige. 1920. godine Mariji je pretila opasnost od slepoće zbog sive mrene na oba oka. Marija nije bila očajna, ali je želela da te informacije zadrži u krugu njene porodice.

„Ako se Marija uspinje stepenicama ili preko ulice u magli, u koju joj oči više ne mogu prodreti, jedna od ćerki uzima je pod ruku i upozorava na opasnosti i prepreke pritiskom ruke. Za stolom moraju da joj dodaju predmete koje traži po stolnjaku krivim i nesigurnim pokretima.“

Marija se trudila da niko ne dozna za njen problem. Koristila je sočiva za precizan rad, a beleške za predavanja pisala je ogromnim slovima. Međutim, u laboratoriji su primetili da se nešto dešava. Nekoliko puta se podvrgla operaciji, a uskoro je s naočarama videla gotovo normalno. Nastavila je da radi, ali ubrzo nakon krvne pretrage, otkrivena je loša krvna slika prouzrokovana trideset godina štetnim zračenjem i X-zracima. Marija je bila svesna da neće dugo živeti.

Dok je putovala sa Bronjom, patila je od bronhitisa. U dane kada se osećala dobro, napuštala je laboratoriju. Eva je pokušala a nagovori majku da pozove lekara, ali Marija je to uporno odbijala. Profesor Regard ljubazno ju je pregledao i preporučio je lekaru Revau. Nekoliko lekara ju je pregledalo i sugerisalo joj strogi odmor, ali Marija se opirala.

Jednog majskog dana 1934. godine osećala je groznicu. Dok je šetala baštom Instituta, pozvala je mehaničara i rekla mu da se brine o ružama. Jedan od učenika je molio da je pusti da je odveze kući. Pri ulasku u kola još jednom je napomenula mehaničaru da ne zaboravi na ruže. To je bilo zbogom laboratoriji.

Marija od tog dana nije ustajala iz kreveta. Lekari nisu mogli da utvrde da li boluje od bronhitisa ili gripe. Na kraju je Marija pristala na temeljnu pretragu u bolnici. Situacija je ostala ista pa je Marija otišla kući. Na predlog svoje mlađe ćerke pristala je da ode u sanatorijum da bi joj čist vazduh pomogao da ozdravi. Eva je otišla s njom da se brine o majci. Marija je stalno pričala o budućnosti laboratorija i svojoj deci. Nadala se da će ćerka Irene i zet dobiti Nobelovu nagradu. Na poslednjem lekarskom sastanku naređeno je da se Mari prevezu u sanatorijum Sančelemoz . Na putu prema sanatorijumu izgubila je svest i temperatura se popela iznad 40 stepeni. Ubrzo je ustanovljeno da je radijum kriv za njenu anemiju i smrtnu bolest od koje je Marija umrla 4. jula 1934. godine.

„Vest se proširila iz udaljenog sanatorijuma širom sveta i donela je bolan krik tu i tamo: u Varšavi stigne Helenu; u Berlinu, vozom koji je jurio za Francuskom, Josiap Sklodovskog i Bronju, koji su uzalud pokušali da dođu u Sancellemoz da bi još jednom videli njeno voleno lice; u Montpellieru Žak Kiri; u Londonu gđa. Melonei; u Parizu odani prijatelji.“

Dva dana posle Marija je sahranjena bez pogrebne povorke i govora. Pratili su je najbliži prijatelji i saradnici. Njena poslednja knjiga pod nazivom Radioaktivnost koju je završila neposredno pre smrti smeštena je u biblioteku Instituta za radijum.

Analiza likova

Likovi: Marija, Pjer, Irena, Eva, doktor Kiri, Žak Kiri, Vladislav Sklodovski, Marijina majka, Bronja, Zoša, Joža, Hela, Kaža, Kazimir, Klod Regard, gđa Menoli, Žan Peren, Fredrik Žolio…

Marija Kiri

Marija Kiri rođena je u Varšavi kao najmlađe dete. U detinjstvu je izgubila majku i najstariju sestru Zošu, što je kasnije imalo veliki uticaj na njenu ličnost. Njena inteligencija i domišljatost bili su primetni. Sa četiri godine je naučila da čita, i odmah je zavolela školu. Njena oblast interesovanja bila je matematika i fizika. Da bi napisala doktorat, počela je da proučava uranijum. U saradnji sa mužem otkrila je radijum, polonijum i radioaktivnost. Iako nije imala slobodnog vremena zbog posla, Marija je volela svoju decu i brinula se o njihovom vaspitanju. Nije dozvolila da devojke Irena i Eva pate zbog njenog odsustva. Nije bila društvene prirode, više je volela samoću. Bila je fokusirana na nauku i nije volela da se neko umeša u nju. Kao i njen muž Pjer, i ona je bila veoma skromna, pa je često odbijala nagrade i počasti koje je primila. Naporno je radila i nikad nije očajavala ili brinula o svom lošem zdravlju. Iako je soolja izgledala hrabra i srdačna, Mari je bila prirodno nežna, osetljiva i krhka. Ipak, do kraja života bila je posvećena nauci.

„Pre nego što sam se suočila sa principima koji su vodili Mariju Kiri u prvom kontaktu s nama, morala sam da prevladam neke strahove. Bojim se da ću je prikazati kao metodičnog i tvrdog čoveka. Vaistinu, ona nije bila takva. Ona, koja je želela da nas učini neranjivima, i sama je bila prenežna, preosetljiva i prebrzo se razbolela.“

Vladislav Sklodovski

Vladislav Sklodovski je Marijin otac. Radio je kao profesor fizike i pomoćni inspektor u srednjoj školi. Kad je video da od poljoprivrede ne može dostojno da zaradi, odlučio je da postane učitelj. Budući da je Poljska bila pod ruskom okupacijom, nastavnici su bili prisiljeni da deci predaju na ruskom. Zbog ljubavi prema domovini, Vladislav se često sukobljavao sa direktorom Ivanovom, pa je zbog toga ostao bez posla. Privatno je podučavao studente i sopstvenu decu. Jedan od njegovih učenika prenio je tifus njegovoj najstarijoj ćerki, koja je na kraju umrla. Njegova žena zarazila se tuberkulozom, pa je veoma rano ostao udovac i brinuo se o četvoro dece. Bio je veoma vredan i težio je da svojoj deci omogući dostojanstven život i obrazovanje, ali i da ublaži njihovu bol zbog odsustva njihove majke. Vladislav je bio veoma ponosan na svoju najmlađu ćerku Mariju čija je najveća strast bila fizika.

„Profesor Sklodovski ostavlja utisak nepristupačnog čoveka na one koji ga prvi puta susretnu. Trideset godina školskog rada dalo je malom, pomalo debeljuškastom muškarcu svečani izraz; mnogo detalja na njemu svedoči, da je skroz na skroz ispravan činovnik; njegovo odelo je tamno i uvek pažljivo očišćeno, pokreti su mu umereni, a govor promišljen.“

Pjer Kiri

Pjer Kiri je Marijin muž i naučni saradnik, uz pomoć koga je Marija postigla naučna dostignuća. Bio je visok i zgodan čovek ozbiljnog lica. Iako je nosio staromodno odelo, u njegovim je pokretima postojala prirodna elegancija. Poput Marije, Pjer je živeo za nauku, i sve dok nije upoznao Mariju, bio je uveren da se nikada neće oženiti, već će svoj život posvetiti isključivo nauci. Bio je strastven za kristalografiju, a za vreme bavljenja eksperimentalnom fizikom je otkrio je izuzetno osetljivu vagu – Kirijevu vagu. Takođe je istraživao pojave magnetizma i došao do otkrića jednog od osnovnih zakona – Kirijevog zakona. Jako je voleo i cenio svoju ženu i bio je spreman da žrtvuje sve da bi Marija ostvarila svoj san. Želja mu je bila da dobije laboratoriju gde bi on i žena poboljšali svoja dostignuća, ali nije dočekao izgradnju toliko zaželjenog Instituta za radijum. Vraćajući se sa ručka profesora, u pokušaju da pređe ulicu, sudario se s konjem koji je vukao teretna kola s kojim se kočija ispred Pjera umalo sudarila, usmrtivši ga pod točkovima teretnih kola.

„Iako je ovaj čovek stalno sam i nikada ne podiže glas, još uvek je nemoguće ne primetiti njegovu naglašenu razumnost i izvrsnost. U doba kada duhovna superiornost ne uključuje uvek moralne vrednosti, Pjer Kiri je gotovo jedinstven primer istinskog čovečanstva: njegov duh nije samo jak, već i plemenit.“

Doktor Kiri

Doktor Kiri je Pjerov otac. Videvši da se njegov sin ne može prilagoditi disciplini i sistematskom gimanzijskom radu, Pjerov otac odlučio je da ga podučava kod kuće, a posle je njegovo obrazovanje prepustio nekom poznatom profesoru. Kad je ostao udovac, preselio se kod svog sina i snaje. Nakon Pjerove smrti, njegov otac je Mariji bio velika podrška. Pokušao je da sakrije bol od gubitka sina da bi se njeno stanje popravilo, i u tome je uspeo. Mislio je da bi bilo najbolje da se ne odmakne da ne bi smetao Mariji, ali Mari se žestoko usprotivila. Da bi nesrećnoj udovici barem malo pomogao, sudelovao je u vaspitanju njene dve ćerke (njegovih unuka) sve do svoje smrti.

„Pošto za Pjerom ništa ne može da ostane, pomisao na njega ne sme da ga muči. Njegova stoička smirenost blagotvorno utiče i na udovicu.“

Bronja

Bronja je Marijina starija sestra. Želja joj je bila da postane lekarka, ali bila je svesna da joj otac ne može priuštiti da ide u školu. Kao i ostale sestre i brat, i u slobodno vreme je davala instrukcije da prikupi novac za svoje obrazovanje. Još uvijek ne uspevajući da sakupi dovoljno novca, Marija je odlučila da joj pomogne. Velikodušno joj je ponudila finansijsku pomoć tokom školovanja. Skromna Bronja odbila je ponudu odmah, ali je na kraju popustila Marijinoj želji. Kad je završila studije, odlučila je da vrati sestru i pozvala ju je kod sebe i svog verenika Kazimira u Pariz. Obezbedili su joj sobu unutar svog stana da bi Marija mogla da uči za svoje studije. S vremenom, Marija je shvatila da ne može da uči u njihovom domu, pa je odlučila da živi sama, a Bronja i Kazimir su joj pomogli da preseli svoje stvari. Oboje su je redovno posećivali i brinuli o njenom zdravlju. Marija je imala najjaču vezu sa Bronjom. Često su se posećivale, slale si pisma i bili su si neizmerna podrška.

Beleške o piscu

Eva Kiri (Ève Denise Curie Labouisse), rođena je 6. decembra 1904. godine u Parizu, a umrla 22. oktobra 2007. godine u Njujorku. Američka je i francuska književnica, pijanistica i novinarka, ćerka Pjera i Marije Kiri. Najpoznatija je po pisanju biografije svoje majke Madam Kiri (1937).

Eva Kiri rođena je godinu dana nakon što su njeni roditelji dobili (zajedno sa Anrijem Bekerelom) Nobelovu nagradu za fiziku za njihovo istraživanje radioaktivnosti. Posle Pjerove smrti 1906. godine u sudaru sa kolima, Marija Kiri je svoje napore usredsredila na završetak istraživanja koje su ona i Pjer započeli.

Iako je Eva Kiri stekla diplomu nauka i filozofije na koledžu Sevinj 1925. godine, njena prava sposobnost bila je muzika i pisanje, što je njena majka ohrabrivala. Kirijevi česti klasični klavirski recitali širom Francuske i Belgije bili su isprepleteni sa muzičkim kritikama napisanim za različite publikacije. U 1920-ima i 1930-ima, bila je nadaleko poznata po svojoj lepoti; dok je 1921. godine zajedno sa svojom majkom bila na turneji po Americi, američka štampa je Evu Kiri nazvala „devojkom sa radijumskim očima“.

Eva je živela (i putovala na koncertne angažmane) sa svojom majkom, čije se zdravlje pogoršalo dok je polako umirala od leukemije, za koju se mislilo da ju je prouzrokovalo dugotrajno izlaganje radioaktivnim elementima.

Posle Marijine smrti 1934. napisala je biografiju svoje majke, koja je postala trenutni međunarodni bestseler i produciran u Holivodu (1943) u kojoj glumi britansko-američka glumica Grir Garson kao Marija i američki glumac Valter Piđon (rođen u Kanadi) kao Pjer. Iako je biografija – a kasnije i filmska adaptacija – inspirisala mnoge devojke da se bave naučnom karijerom, kritikovana je zbog izostavljanja i seksualne diskriminacije prema Marije tokom cele karijere, kao i zbog bilo kakvog pominjanja Marijine skandalozne veze sa oženjenim muškarcem, o čemu se na široko pisalo u novinama.

Posle početka Drugog svetskog rata, Eva Kiri je napustila Pariz i otišla za Englesku 11. juna 1940. godine. Odmah se pridružila Slobodnim Francuzima i otputovala u Ameriku početkom 1941. godine da predaje o ratu. Ubrzo što su ju u International Herald Tribuneu angažovali kao ratnog dopisnika, nastavila je da putuje u Severnu Afriku, Bliski Istok, Sovjetski Savez, Indiju, Burmu [Mjanmar] i Kinu. Sve ove avanture opisala je u putopisu Među ratnicima (1943). Nakon oslobađanja Pariza, Eva Kiri je pisala za dnevne novine Paris-Presse (1945-49), a 1952. godine imenovana je specijalnim savetnikom Generalnog sekretara Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO).

1954. godine se udala za Henri Labouisseom, koji je bio direktor Agencije za pomoć i izbeglice Ujedinjenih nacija na Bliskom Istoku od 1954 do 1958, godine kad je Eva Kiri postala američki državljanin. Od 1962. do 1965. bila je američka ambasadorka u Grčkoj i bila je direktor UNICEF-ovog (Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija) u Grčkoj. (Njen muž je bio izvršni direktor UNICEF-a od 1965. do 1979. godine). Posle smrti svog muža 1987. godine, Kiri je provodila svoje vreme putujući između Grčke, Pariza i Njujorka, gde je priredila poslednji javni nastup na večerama u čast svog 100. rođendana.