Mala sirena je delo koje je napisao H.K. Andersen. Pročitajte originalnu celu priču onlajn! Bajka govori o maloj sireni koja se žrtvuje, ne znajući što je zapravo ljubav.
Daleko u okeanu, voda je plava poput latica najlepšeg cveta i bistra poput najčišćeg stakla, ali je veoma duboka. Spušta se dublje od bilo kog sidra i mnogi stubovi bi morali da se naslažu jedan na drugi da bi došli do dna morske površine. Tamo dole žive morska stvorenja.
Ne pretpostavljajte da je na dnu okeana samo beli pesak. Ne! Tamo dole raste najlepše drveće i cveće sa tako savitljivim stabljikama i lišćem da ih i najmanje mešanje u vodi pokreće kao da su živi. Sve vrste riba, velike i male, plivaju među granama, baš kao što ptice lete kroz drveće na površini. Sa najdubljeg mesta u okeanu uzdiže se palata morskog kralja. Zidovi su joj napravljeni od korala, a visoki zašiljeni prozori od najčišćeg jantara, dok se krov školjki otvara i zatvara sa plimom i osekom. Zaista je prelep prizor za videti, jer svaka školjka sadrži blistave bisere, od kojih bi svaki bio ponos kraljičine krune.
Morski kralj je godinama bio udovac i stara majka mu je čuvala kuću. Bila je pametna žena, ali veoma ponosna na svoje plemenito poreklo. Tako se na repu razmetala sa dvanaest ostriga, dok su ostale dvorske dame smele da nose samo šest. Pored toga, bila je veoma dobra, pogotovo što su joj unuke, male morske princeze, bile izuzetno drage. Bilo je to šest dražesnih devojčica, ali najmlađa je bila najlepša od svih. Koža joj je bila meka i nežna poput latice ruže, a oči plave poput dubokog okeana, ali kao i druge, nije imala noge. Njeno telo se završavalo ribljim repom.
Po ceo dan su se igrale u palati, dole u velikim holovima gde je na zidovima raslo živo cveće. Kad god bi se otvorili visoki jantarni prozori, ribe bi plivale, baš kao što lastavice ulete u naše sobe kada otvorimo prozore. Ali ove ribe bi sada plivale pravo do malih princeza da jedu iz njihovih ruku i maze se.
Ispred palate nalazila se velika bašta sa vatreno crvenim i duboko plavim drvećem. Njihovi plodovi blistali su poput zlata, a cveće je plamtelo poput vatre na neprestano mašućim granama. Zemlja je zaista bila od najsitnjeg peska, ali plava poput sumpora. Čudan plavi veo okružio je sve na dnu. Gotovo da biste mogli da pomislite da lebdite u vazduhu samo sa plavim nebom iznad i ispod vas, a ne da ste dole na dnu mora. Kada je nastupila mrtva tišina, moglo se videti samo sunce, poput purpurnog cveta sa svetlošću koja je strujala iz njegove čaške.
Svaka mala princeza imala je svoj mali deo bašte gde je mogla da kopa i sadi šta god joj se prohte. Jedna od njih napravila je svoj mali baštenski krevet u obliku kita, dok je druga smatrala da je najbolje oblikovati krevet poput male sirene, ali najmlađa od njih napravila je svoj u obliku sunca i tamo gajila samo cveće crveno kao sunce. Bila je neobično dete, tiho i melanholično, a kada su njene sestre uređivale svoje bašte sa svim čudnim stvarima koje su pronalazile u potopljenim brodovima, u svojoj baštici nije dozvoljavala ništa osim cveća crvenog poput sunca i prelepe mermerne statue. Ova figura zgodnog dečaka, isklesana u čisto belom mermeru, potonula je na samo dno mora sa nekog olupanog broda. Pored statue posadila je ružu i tugaljivu vrbu koja je toliko dobro uspevala da su njene graciozne grane zasenile statuu i dodirivale plavi pesak koji je od njene senke poprimio ljubičastu boju i ljuljao se kad god su se grane ljuljale. Bilo je to kao da se koreni, pesak i vrhovi grana ljube u igri.
Najmlađoj princezi ništa nije bilo toliko drago da čuje koliko da sluša priče o svetu ljudi iznad njih. Njena stara baka morala je da joj kaže sve što je znala o brodovima i gradovima, o ljudima i životinjama. Najbolje od svega, činilo joj se da je cveće na kopnu mirisno, jer ono na dnu mora nije bilo. I mislila je da je lepo što su šume zelene i što ribe među njihovim granama mogu da pevaju tako glasno i slatko da ih je bilo divno čuti. Njena baka je morala ptice da naziva „ribama“, inače princeza ne bi znala o čemu govori, jer pticu nikada nije videla.
„Kad napuniš petnaest godina“, rekla je njena baka, „biće ti dozvoljeno da izađeš iz okeana i sedneš na stene na mesečini, gledaš kako brodovi plove. Videćeš i šume i gradove.“
Sledeće godine jedna od njenih sestara napunila je petnaest godina, a najmlađa, budući da je svaka bila godinu dana starija od sledeće, imala je dugih pet godina da sačeka dok ne izađe iz vode i ne vidi kakav je naš svet. Ali svaka sestra je obećala da će reći drugima o svemu što je videla i što joj je bilo najdivnije. Njihova baka im nije rekla ni pola, a bilo je toliko stvari za kojima su žudele.
Najmlađi od njih najviše je žudela, ona tako tiha i osećajna. Mnoge noći stajala je pored svog otvorenog prozora i zagledala se u tamnoplavu vodu gde su ribe mahale perajama i repovima. Mogla je da vidi samo mesec i zvezde. Iako im je svetlost bila prilično prigušena, gledajući kroz vodu izgledali su mnogo veći nego što su bili. Kad god bi ih zasenila senka nalik oblaku, znala je da je to ili kit koji joj pliva iznad glave, ili brod sa mnogo ljudi. Nisu ni sanjali da je tamo dole bila mala sirena koja je pružala bele ruke ka njihovom brodu.
Najstarija princeza je upravo proslavila svoj petnaesti rođendan, pa je sada dobila dozvolu da izađe iz vode. Kad se vratila, imala je stotine stvari da kaže svojim sestrama, ali rekla je da je najdivnije od svega ležati na peskovitoj plaži na mesečini, kada je more mirno, i gledati veliki grad na obali, gde su svetla blistala kao stotine zvezda; slušati muziku; čuti brbljanje i buku kočija i ljudi; videti toliko crkvenih kula; i čuti zvona. Budući da nije mogla da uđe u grad, upravo je za tim žudela.
O, kako je pažljivo slušala najmlađa sestra. Posle toga, kad god bi noću stajala na svom otvorenom prozoru i gledala gore kroz tamnoplave vode, razmišljala je o tom velikom gradu sa svim njegovim zvukovima i galamom, čak je zamišljala da u tim dubinama može da čuje zvona crkve.
Sledeće godine njena druga sestra napunila je petnaest godina i dobila je dozvolu da izađe na površinu i pliva gde god poželi. Došla je pred sam zalazak sunca i rekla da je ovaj spektakl najdivniji prizor koji je ikada videla. Nebesa su imala zlatni sjaj, a što se tiče oblaka – nije mogla da nađe reči kojima bi opisala njihovu lepotu. Obojeni crveno i ljubičasto, prešli su joj preko glave. Ali mnogo brži od jedrilica bili su divlji labudovi u jatu. Kao dugačko belo platno navučeno nad morem, leteli su prema zalazećem suncu. I ona je zaplivala prema njemu, a sav ružičasti sjaj nestao je s mora i neba.
Sledeće godine na površinu je izašla njena treća sestra, a kako je bila najhrabrija od svih, uplivala je u široku reku koja se ulivala u okean. Gledala je u jarko-zelene brežuljke boje vinove loze. Kroz prelepu šumu videle su se palate i vlastelinske kuće. Čula je kako sve ptice pevaju, a sunce je tako sjalo da je često morala da roni pod vodom da ohladi svoje lice. U maloj uvali videla je školsku decu kako se igraju. Želela je da se igra sa njima, ali oni su se uplašili i pobegli. Tada je naišla mala crna životinja – bio je to pas, ali ona nikada ranije nije videla psa. Tako je žestoko zalajao da se uplašila i pobegla daleko od njega. Ali nikada nije mogla da zaboravi prelepu šumu, zelene brežuljke i prelepu decu koja su mogla da plivaju u vodi iako nisu imala riblje repove.
Četvrta sestra nije bila toliko hrabra. Držala se podalje od grubih talasa, za koje je rekla da su čudesni. Svuda oko nje mogla je da vidi kilometrima i kilometrima, a nebesa iznad nje bila su poput ogromne staklene kupole. Videla je brodove, ali bili su toliko daleko da su ličili na galebove. Razigrani delfini radili su salta, a čudovišni kitovi su prskali vodu kroz nozdrve pa je izgledalo kao da se stotine fontana igra oko njih.
Sad je na red došla i peta sestra. Njen rođendan je bio zimi, pa je videla stvari koje nije videla nijedna od ostalih sestara. More je bilo tamnozeleno, a ogromne sante leda plivale su uokolo. Svaki ledeni breg blistao je poput bisera, ali neki su bili uzvišeniji od bilo koje crkvene kule koju je napravio čovek. Poprimili su najlepše oblike i zaiskrili poput dijamanata. Sedela je na najvećem i svi brodovi koji su plovili uokolo brzo su pobegli čim su je uplašeni mornari videli kako sedi tamo duge duge kose koju je vetar razneo.
U kasnim večernjim satima nebo je bilo ispunjeno oblacima iz kojih je izbila grmljavina. Crni talasi podizali su one velike ledene vrhove prema gore, gde su bleskali svaki put kad bi grom udario.
Jedra su bila otvorena na svim brodovima i osećao se strah. Ali ona je mirno sedela tamo, na svom ledenom bregu, posmatrajući plave munje kako udaraju u more.
Svaka sestra je bila oduševljena prelepim novim scenama kada je prvi put izašla na površinu mora. Ali kada su postale odrasle devojke kojima je bilo dozvoljeno da idu gde god žele, postale su ravnodušne prema tome. Žudili su za kućom, a za mesec dana provođenja vremena na površini, rekli su da ne postoji mesto poput dna mora, gde bi se osećale tako sigurno i kao kod kuće.
Mnoge večeri starije sestre bi izlazile na površinu, ruku pod ruku, svih pet zajedno. Imali su lepe glasove, lepše od glasova bilo kog smrtnog bića. Kada se spremala oluja, očekivali su brodolom, a zatim plivali ispred broda i zavodljivo pevali kako je lepo na dnu okeana, pokušavajući da razuvere predrasude mornara. Ali ljudi nisu mogli da razumeju njihovu pesmu i pogrešno su je razumeli zbog glasa oluje. Niti su videli slavu okeana. Kada im je brod potonuo, utopili su se i mrtvi su stigli do morske kraljeve palate.
Uveče, kada su sirene izašle na površinu, ruku pod ruku, njihova najmlađa sestra ostala je potpuno sama, čekajući ih, želeći da zaplače. Ali sirena nema suza i zato toliko više pati.
„O, kako bih volela da imam petnaest godina!“ rekla je. „Znam da ću voleti taj svet tamo gore i sve ljude koji u njemu žive.“
I konačno je došao dan kada je i ona napunila petnaest godina.
„Sad ćeš da napustiš moj zagrljaj“, rekla je njena baka, stara kraljica udovica. „Dođi, da te ukrasim kao i tvoje sestre. U kosu male sirene stavila je venac od belih ljiljana, čija je svaka latica bila u obliku pola bisera. A stara kraljica je pustila da se na rep princeze prikači osam velikih ostriga, u znak njenog plemenitog porekla.
„Ali to boli!“ reče mala sirena.
„Moraš malo da pretrpiš da bi izgledala prelepo“, rekla joj je baka.
O, kako bi se rado rešila svih ovih ukrasa i skinula glomazni venac! Crveno cveće u bašti više joj je odgovaralo, ali nije se usuđivala da pravi promene. „Zbogom“, rekla je i krenula prema vodi, laganoj i blistavoj poput mehurića.
Sunce je upravo zašlo kad joj se glava uzdigla iznad površine, ali oblaci su i dalje blistali poput zlata i ruža, a na nežno zamračenom nebu zaiskri blistav sjaj večernje zvezde. Vazduh je bio blag i svež, a more uzburkano. Na vidiku je bio veliki brod sa samo jednim podignutim jedrom, nije se čuo ni šapat povetarca. Na brodu se čula muzika i pevanje, a kako je padala noć, palilo se stotine lampiona tako jarkih boja da bi neko mogao da pomisli da se zastave svih naroda vijore u vazduhu.
Mala sirena je doplivala do glavnog prozora kabine i svaki put kad bi ustala mogla je da proviri kroz prozore od stakla na gomilu sjajno odevenih ljudi. Najzgodniji od svih bio je mladi princ velikih crnih očiju. Nije mogao da ima više od šesnaest godina. Bio mu je rođendan i to je bio razlog cele proslave. Gore na palubi mornari su plesali, a kada se princ pojavio među njima, stotinu ili više raketa letelo je vazduhom, čineći ga svetlim kao dan. To je malu sirenu toliko zaprepastilo da je brzo pobegla pod vodu. Ali ubrzo je ponovo provirila, a onda se činilo kao da sve zvezde na nebu padaju oko nje. Nikada nije videla takav vatromet. Vrtela su se velika svetla, blistave vatrene kugle plutale su plavim vazduhom i sve su se te stvari ogledale u kristalno čistom moru. Bilo je tako sjajno da je mogla videti svaki mali konopac broda kao i ljude. O, kako je lep bio mladi princ! Smejao se i hvatao ljude za ruku dok je muzika svirala u savršenoj večeri.
Bilo je veoma kasno, ali mala sirena nije mogla da skrene pogled sa broda i zgodnog princa. Lampioni jarkih boja su se ugasili i više ništa nije letelo vazduhom. Ali duboko u moru začulo se žamor i tutnjava, a talas ju je odbijao tako visoko da je mogla da pogleda u kabinu broda.
Brod je počeo da plovi. Platno za platnom širilo se vetrom, talasi su se dizali visoko, skupili su se veliki oblaci i u daljini su sevale munje. Ah, čekala ih je strašna oluja, a mornari su požurili da rašire jedra. Visoki brod kotrljao se kroz besno more. Talasi su se dizali poput visokih crnih planina, kao da će da se slome preko vrha jarbola, ali brod je zaronio između takvih talasa i izronio na površinu samo da bi zajahao njihove uzvišene visine. Maloj sireni je ovo izgledalo opasno, ali mornarima nije bilo ništa. Brod je zaškripao, gusta struktura popustila je pod snažnim udarcima, talasi su se prelomili nad brodom, glavni jarbol se razdvojio na dva dela poput trske, brod se prevrnuo na bok i voda je ušla u njegovo središte.
Sad je mala sirena shvatila da su ljudi u opasnosti i da i ona mora da izbegava grede i olupine koje baca more. Na trenutak je sve postalo crno i ona nije mogla ništa da vidi. Sledećeg trenutka munje bi pucale tako jako da je mogla da razabere svaku dušu na brodu. Svako se brinuo o sebi najbolje što je mogao. Pomno je promatrala mladog princa, a kada se brod razdvojio na dva dela, videla ga je kako tone u more. U početku je bila presrećna što će moći da bliže vidi princa, ali onda se setila da ljudi ne mogu da žive pod vodom, a on je mogao da poseti palatu njenog oca samo kao mrtav čovek. Ne, ne sme da umre! Tako je plivala među svim plutajućim daskama i gredama, potpuno zaboravljajući da je mogu smrviti. Ronila je kroz talase sve dok na kraju nije stigla do mladog princa, koji više nije mogao da pliva u tom besnom moru. Ruke i noge su mu bile iscrpljene, prelepe oči su se zatvarale i umro bi da mu mala sirena nije priskočila u pomoć. Držala mu je glavu iznad vode i puštala da ih talasi odnesu gde god su želeli.
Kad je svanulo i oluja se završila, nije se video trag broda. Sunce se uzdiglo iznad vode, crveno i sjajno, i činilo se da njegovi zraci vraćaju sjaj života prinčevim obrazima, ali njegove oči ostaju zatvorene. Sirena ga je poljubila u čelo. Dok ga je milovala po mokroj kosi, činilo se da izgleda kao ona mermerna statua u njenoj maloj bašti. Ponovo ga je poljubila i nadala se da će preživeti.
Videla je kako se sunce uzdiže u visokim planinama, prekrivenim blistavim belim snegom kao da se tamo odmara jato labudova. Dolje uz obalu bila je prelepa zelena šuma, a u prvom planu je stajala crkva ili možda manastir; nije znala šta, ali svejedno je to bila zgrada. U njegovom vrtu raslo je drveće pomorandže i limuna, a pored vrata rasle su visoke palme. Ovde je more stvorilo malu luku, prilično mirnu i veoma duboku. Fini beli pesak opran je ispod litica. Tamo je zaplivala sa zgodnim princom i ispružila ga na pesku, vodeći računa da mu podigne glavu visoko prema toploj sunčevoj svetlosti.
Zvona su počela da zvone u velikoj beloj zgradi, a niz mladih devojaka izašlo je u baštu. Mala sirena otplivala je iza nekih visokih stena koje su virile iz vode. Prekrila je kosu i ramena penom, tako da niko nije mogao da vidi njeno malo lice, a zatim je promatrala ko će pronaći siromašnog princa.
Ubrzo je naišla mlada devojka. Delovala je uplašeno, ali samo na minut; a onda je pozvala još ljudi u pomoć. Sirena je gledala kako se princ budi i smeška se svima oko sebe. Ali nije joj se nasmešio, jer nije ni znao da ga je spasla. Osećala se veoma nesrećno, a kada su ga odveli do velike zgrade, s tugom je zaronila u vodu i vratila se u očevu palatu.
Oduvek je bila tiha i melanholična, a sada je postala još i više. Sestre su je pitale šta je videla prvi put kad je izašla iz mora, ali nije želela da im kaže ništa.
Mnogo večeri i jutra ponovo je posećivala mesto gde je ostavila princa. Videla je kako voće u vrtu sazreva i da je obrano, čak i topljenje snega na visokoj planini, ali nije videla princa, pa se svaki put vraćala kući tužnija nego što je bila. Jedina uteha joj je bila da sedi u svojoj maloj bašti i zagrli prelepu mermernu statuu koja je toliko ličila na njega. Više nije marila za svoje cveće. Prerasli su u staze dok mesto nije postalo pustinja, a dugačke stabljike i lišće toliko su se saplele u grane drveta da je bacalo sumornu senku.
Napokon više nije mogla da izdrži. Svoju tajnu otkrila je jednoj od svojih sestara, a ona je odmah prenela ostalima. Niko drugi nije znao, osim nekoliko drugih sirena koje nikome nisu rekle – osim njihovih najbližih drugarica. Jedna od njih je znala ko je princ. I videla je rođendansku zabavu na brodu. Znala je odakle dolazi i gde je njegovo carstvo.
– Hajde, sestro! – rekoše ostale princeze. Ruku pod ruku, plivale su iz vode u dugačkom redu, tačno ispred mesta gde su znali da stoji prinčeva palata. Izgrađena je od bledog, blistavog, zlatnog kamena sa velikim mermernim stepeništima, od kojih je jedno vodilo ka moru. Iznad krova uzdizale su se veličanstvene pozlaćene kupole, a između stubova oko zgrade nalazile su se mermerne statue koje su izgledale živopisnije od svega što su ikada videli. Kroz prozirno staklo visokih prozora videle su se prelepe sale, sa njihovim skupim svilenim zavesama, i zidovi prekriveni slikama koje je bilo divno gledati. U središtu glavne sale velika fontana prskala je vodu do staklenog krova kroz koji je sunce sijalo vodom i divnim biljkama koje su rasle u velikom bazenu.
Sad kad je znala gde živi, provela je mnoge večeri i noći na tom mestu u moru. Plivala je mnogo bliže obali nego što bi se bilo koja od njenih sestara usudila, pa čak i išla uskim potokom, ispod prelepog mermernog balkona koji je bacao svoju dugu senku u vodu. Znala je sedeti ovde i gledati mladog princa kako sedi sam na jarkoj mesečini.
Mnogo noći ga je gledala kako isplovljava u svom čamcu, uz muziku i vijore zastava. Provirila bi, a ako bi joj vetar oduvao dugu srebrnu kosu, svako ko bi je video pogrešno bi mislio da je labud raširenih krila.
Mnogo noći je gledala ribare kako sa svojim bakljama izlaze na more i slušala ih kako pričaju o tome kako je mladi princ dobar. Bila je ponosna na to kad je pomislila da mu je ona spasla život. I pomislila je kako je njegova glava nežno ležala na njenim grudima i kako ga je nežno poljubila, iako on za to nije znao, a nije mogao ni da sanja.
Sve su joj se više sviđala ljudska bića i sve više je žudela za životom među njima. Njihov svet se činio mnogo većim od njenog, jer su mogli da prelaze more čamcem i penju se na uzvišene vrhove visoko iznad oblaka, a njihove zemlje su se prostirale u šumama i poljima dalje nego što je njeno oko moglo da vidi. Bilo je toliko toga što je želela da zna. Njene sestre nisu mogle da odgovore na sva njena pitanja, pa je pitala staru baku, koja je znala za „gornji svet“, što je, kako je rekla, bilo pravo ime za kopnene površine iznad mora.
„Ako se ljudi ne utope“, pitala je mala sirena, „žive li večno? Zar ne umiru, poput nas ovde u moru?“
„Da“, reče stara kraljica, „i oni moraju da umru, a životni vek im je čak kraći od našeg. Možda živimo trista godina, ali kada umremo, pretvorimo se u puku penu na moru, a ovde nemamo ni grob među našim dragim. „Nemamo besmrtnu dušu, nemamo života u budućnosti. Mi smo poput zelenih morskih algi – jednom posečene nikad više ne rastemo. Ljudska bića, naprotiv, imaju dušu koja živi večno, dugo posle što se njihova tela pretvore u glinu. Uzdiže se vazduhom, sve do sjajnih zvezda. Kako se penjemo kroz vodu da bismo videli zemlju na površini, tako se i ljudi penju na prelepa nepoznata mesta, koja nikada nećemo videti. “
„Zašto nam nije dana besmrtna duša?“ – pitala je tužno sirena. „Rado bih se odrekla svojih trista godina kada bih mogla da budem čovek samo jedan dan i posle da učestvujem u tom nebeskom carstvu.“
„Ne smeš da razmišljaš o tome“, rekla je stara kraljica. „Proživljavamo mnogo srećnije i mnogo smo bolji od onih gore.“
„Tada moram i da umrem i da plutam poput pene nad morem, ne slušajući muziku talasa i ne videći ni prelepo cveće ni crveno sunce! Ne mogu li da uradim nešto da dobijem besmrtnu dušu?“
„Ne“, odgovorila je njena baka, „osim ako te čovek nije voleo toliko da si mu značila više od njegovog oca i majke. Kad bi ti svaka misao i celo srce bilo tako blizu da bi sveštenik pustio da njegova desnica uzme tvoju i on bi obećao da će biti veran sada i zauvek, onda bi njegova duša bila u tvom telu, a ti bi učestvovala u sreći čovečanstva. Dao bi ti dušu i dalje čuvao svoju. Ali to nikada neće da se desi. Ta stvar koja je tvoja najveća lepota ovde u moru – tvoj riblji rep – na kopnu je smatrana ružnom. Imaju toliko loš ukus da bi pomislili da ste tamo lepi, morali biste da imate dve neudobne noge.“
Mala sirena je uzdahnula i nesretno pogledala svoj riblji rep.
„Dođi!“ reče stara kraljica. „Vezani smo trista godina koliko moramo da živimo, a posle ćemo da budemo dovoljno srećni da se odmorimo u svojim grobovima. – Večeras se održava dvorski bal.“
Ovo je bila mnogo slavnija stvar nego što je ikada bila na zemlji. Zidovi i plafon velike plesne sale bili su napravljeni od masivnog, ali prozirnog stakla. Mnogo stotina ogromnih ružičasto-crvenih i travnato-zelenih školjki stajalo je sa svake strane u redovima, a plavi plamen koji je goreo u svakoj školjci osvetljavao je celu sobu i tako sjao kroz zidove da je napolju bilo prilično svetlo. Videli ste bezbroj velikih i malih riba kako plivaju prema staklenim zidovima. Na nekima su školjke sijale ljubičasto-crveno, dok su druge bile srebrne i zlatne. Široki mlaz vode tekao je podom sale, a sirene su igrale uz njega svojim zamamnim plesom i pesmom. Tako lepi glasovi ne mogu se čuti među ljudima koji žive na kopnu. Mala sirena je pevala lepše od bilo koga drugog i svi su joj aplaudirali. Na trenutak joj je bilo drago jer je znala da ima najlepši glas od svih, na moru ili na kopnu. Ali njene misli su ubrzo odlutale u gornji svet. Nije mogla da zaboravi ni lepog princa, ni svoju tugu što nema besmrtnu dušu poput njegove. Pa se iskrala iz očeve palate i, iako je sve bilo u pesmi i radosti, sedela je tužno u svojoj bašti.
Tada je začula zvuk buke kroz vodu i pomislila: „Sigurno on plovi tamo gore, onaj koga volim više od oca ili majke, onaj na koga uvek mislim i u čijim bih rukama želela da budem. Usudila bi se uraditi sve da ga osvojim i steknem besmrtnu dušu. Dok moje sestre igraju u palati mog oca, posetiću morsku vešticu od koje sam se uvek toliko plašila. Možda mi može pomoći.“
Mala sirena krenula je iz svoje bašte prema vrtlozima koji su besneli ispred veštičjeg doma. Nikada pre nije išla tim putem. Tamo nije raslo cveće ili alge. Goli i sivi pesak protezao se do kovitlaca, gde se, poput urlajući mlinskih točkova, sve na dnu mora kovitlalo i grabilo. Između ovih turbulentnih vrtloga morala je da se probije do veštičjih voda, a tada je jedina staza bila duga vruća tresetna močvara. Iza nje je bila kuća usred čudne šume, gde su sva drveća i grmlje bili polipi, pola životinje, a pola biljke. Izgledali su kao zmije sa stotinama glava koje rastu iz zemlje. Sve njihove grane bile su dugačke, ljigave, sa prstima poput uvijenih crva. Migoljili su se, zglob po zglob, od svojih korena do svojih najdaljih pipaka, i sve što su mogli uhvatiti, uhvatili su i nikada nisu pustili.
Mala sirena se uplašila i zaustavila na ivici šume. Srce joj je zakucalo od straha i skoro se okrenula nazad, ali onda se setila princa i duše koju muškarci imaju i krenula napred. Svoje duge pramenove kose čvrsto je zavezala oko glave, tako da polipi nisu mogli da ju uhvate, prekrižila je ruke na grudima i poput ribe plivala kroz vodu, među ljigave polipe koji su pružali ljigave ruke i prste da je uhvate. Videla je da svaki od njih drži nešto što je zgrabio stotinama malih pipaka i prilepio se za snažne čelične obruče. U rukama polipa videle su se bele kosti ljudi koji su stradali na moru i potonuli u ove dubine. Kormila brodova, sanduci mornara i kosturi kopnenih životinja takođe su pali u njihove kandže, ali najstrašniji prizor od svih bila je mala sirena koju su uhvatili i zadavili.
Došla je do velike blatnjave čistine u šumi, gde su velike masne vodene zmije klizile pokazujući svoje gadne žute stomake. U sredini ove čistine bila je kuća izgrađena od brodolomnih kostiju, a tamo je sedela morska veštica puštajući krastavu žabu da jede iz njenih usta baš kao što majke ptice hrane svoje mlade. Ružne masne vodene zmije zvala je svojom malom decom i pustila ih da puze i šire se na njenim spužvastim grudima.
„Tačno znam šta želiš“, rekla je morska veštica. „Veoma glupo od tebe, ali ideš stazom koja će te odvesti do tuge, moja ponosna princezo. Želiš da se rešiš svog ribljeg repa i umesto toga želiš dve noge, da bi mogla da hodaš kao ljudsko stvorenje, da se mladi princ zaljubi u tebe i ti osvojiš njega i besmrtnu dušu.“ Veštica se nasmejala tako glasno da su krastava žaba i zmije pale na zemlju, gde su se i zgrčile.
„Upravo si stigla na vreme“, rekla je veštica. „Posle izlaska sunca sutra, trebalo bi da prođe čitava godina pre nego što bi mogla da ti pomognem. Otpij gutljaj mog pića, a pre izlaska sunca moraš da plivaš do obale, sedneš na suvo mesto i popiješ ovo piće. Razdvojiće ti se rep i sakupljati dok ne postane ono što ljudi na zemlji nazivaju nogama. Ali će te boleti; osećaćeš se kao da te probija oštar mač. Svi koji te vide reći će da si najgracioznije ljudsko biće koje su ikada videli, jer ćeš da zadržiš držanje i pokrete sirene i nijedan plesač neće moći da igra tako lagano i lepo kao ti. Ali svaki tvoj korak činiće se kao da hodaš po oštricama noža toliko oštrim da će ti poteći krv. Želim da ti pomognem, ali da li ste spremna da podneseš sav ovaj bol? “
„Da“, reče mala sirena drhtavim glasom, dok je razmišljala o princu i kako će dobiti ljudsku dušu.
„Zapamtiti!“ reče veštica. „Jednom kada postaneš čovek, nikada više nećeš moći da budeš sirena. Nikada više nećeš moći da se vratiš u vode svojih sestara ili u palatu svog oca. A ako ne osvojiš prinčevu ljubav u potpunosti tako da zaboravi na svog oca i majku, da te drži mislima i svim srcem, puštajući sveštenika da vam udruži ruke, nećeš da dobiješ besmrtnu dušu. Ako se oženi za nekog drugog, tvoje srce će se slomiti već sledećeg jutra i postaćeš morska pena“.
„Spremna sam da preuzmem taj rizik“, rekla je sirena, ali pobledela je poput smrti.
„Takođe, moraćeš da mi platiš“, reče veštica, „i ne tražim previše. Imaš najlepši glas od svih na dnu mora i ne sumnjam da bi samo s njim mogla da osvojiš princa, moraš da mi daš svoj glas. Uzeću najbolje u zamenu za moje piće. Moram da ulijem sopstvenu krv da napravim piće snažno poput mača sa dve oštrice.“
„Ali ako uzmete moj glas“, reče mala sirena, „šta će meni da ostane?“
„Tvoja lepota“, reče joj veštica, „tvoji elegantni pokreti i tvoje oči. S tim lako možeš da očaraš ljudsko srce. Da li se predomišljaš? Isplani svoj mali jezik i odseći ću ga. Uzeću ono što ja želim, a ti ćeš da dobiješ ono što ti želiš „.
„Samo napred“, rekla je mala sirena.
Veštica je okačila kazan preko plamena da napravi piće. „Čistoća je dobra“, rekla je dok je zmije vezivala u čvor, a zatim im prikačila kazan. Zatim se ubola u grudi i pustila da joj u njega curi crna krv. Para je iz nje izašla u tako groznim oblicima da bi se svi uplašili. Veštica je neprestano bacala nove sastojke u kazan koji je počeo da kipi i ispušta zvuk sličan krokodilu koji roni suze. Kad je čarobno piće napokon bilo gotovo, izgledalo je bistro kao najčišća voda.
„Evo tvog pića“, reče veštica. A onda je odsekla jezik male sirene koja je sada bila nema i nije mogla ni da peva, ni da govori.
„Ako te polipi uhvate kad se vraćaš“, reče veštica, „samo ih preli kapljicom ovog pića i njihovi pipci će se razbiti na hiljadu komada“. Ali za tim nije bilo potrebe, jer su se polipi sklupčali u strahu čim su ugledali moćno piće. Sijao je u ruci male sirene kao da je sjajna zvezda. Tako je brzo prešla šumu, močvaru i mesto besnih kovitlaca.
Mogla je da vidi očevu palatu. Svetla su bila isključena u velikoj plesnoj sali i bez sumnje su svi u palati spavali, ali ona se nije usudila prići, sada kada je ućutala i odlučila da zauvek napusti svoj dom. Činilo se da joj se srce slama od tuge. Tiho je ušla u baštu, uzela po jedan cvet iz bašte svojih sestara, duhnula hiljadu poljubaca prema palati, a zatim zaplivala kroz tamnoplavo more.
Sunce još nije izašlo kad je ugledala prinčevu palatu. Dok se penjala njegovim prelepim mermernim stepeništem, mesec je sjao. Mala sirena je popila gorko piće i u momentu kao da joj je mač sa dva sečiva presekao telo. Onesvestila se i ležala kao mrtva. Kada je sunce izašlo nad morem, probudila se i osetila bol, ali ispred nje stajao je lepi mladi princ, gledajući je svojim crnim očima. Spustivši pogled, videla je da joj nema ribljeg repa i da ima najlepši par belih nogu. Ali bila je gola, pa se obukla u svoju dugu kosu.
Princ ju je pitao ko je ona i kako je dospela ovde. Njene duboko plave oči gledale su ga nežno, ali veoma tužno, jer nije mogla da govori. Zatim je uhvati za ruku i povede do svoje palate. Svaki njen korak bio je kao da hoda po sečivima i vrhovima oštrih noževa, baš kao što je veštica i predviđala, ali je to rado podnela. Kretala se polako poput mehura dok je hodala pored princa. On i svi koji su je videli začudili su se njenoj blagodati i lepoti.
Jednom obučena u bogatu odeću od svile, bila je najlepša osoba u celoj palati, iako je bila nema i nije mogla ni da peva, ni da govori. Prelepi robovi, obučeni u svilenu i zlatnu odeću, dolazili su da pevaju pred princom i njegovim roditeljima, kraljem i kraljicom. Jedna od njih je pevala lepše od svih ostalih, a kada joj se princ nasmešio i tapšao rukama, mala sirena se osećala veoma nesrećno, jer je znala da je i sama ume da peva još lepše.
„Oh“, pomislila je, „kad bi samo znao da se zauvek rastajem od svog glasa da bih mogla da budem u njegovoj blizini.“
Robovi su počeli da igraju uz najlepšu muziku. Tada je mala sirena podigla svoje prelepe bele ruke, podigla se na prste i lebdela po podu. Niko nikada nije tako dobro igrao. Svaki pokret je sve više naglašavao njenu lepotu, a oči su joj govorile direktnije nego što je to mogao da uradi bilo koji od raspevanih robova.
Očarala je sve, posebno princa koji ju je nazvao svojim dragim malim otkrićem. Nije prestajala da igra, mada svaki put kad bi dirnula pod nogama osećala se kao da gazi po sečivima. Princ je rekao da će je uvek držati pored sebe i da će dobiti jastuk od somota na kojem će da spava ispred njegovih vrata.
Dao joj je jahaće odelo, da bi mogla da jaše s njim kroz slatku mirisnu šumu, gde su joj zelene grane očetkale kosu i gde su ptice pevale među lepršavim lišćem.
Penjala se s princem na visoke planine, i premda su joj nežna stopala krvarila tako da bi to svi mogli videti, ona se samo nasmejala i pratila ga dalje dok nisu videli oblake kako lebde daleko, poput jata ptica kako lete u daleke zemlje.
Kod kuće u prinčevoj palati, dok su ostali spavali noću, spuštala bi se širokim mermernim stepenicama da bi hladila goruće noge u hladnoj morskoj vodi, a zatim bi se sećala onih koji su živeli pod morem. Jedne noći došle su njene sestre, ruku pod ruku, tužno pevajući šireći talase. Kad im je pružila ruke, one su znale ko je ona i rekle su joj da ih je sve učinila nesrećnim. Posle toga dolazili su da je vide svake noći, a jednom daleko, daleko na pučini, videla je i staru baku, koja toliko godina nije bila na površini. S njom je bio kralj okeana, sa krunom na glavi. Pružili su joj ruke, ali nisu se usudili prići tako blizu zemlje kao što su znale njene sestre.
Iz dana u dan postajala je sve draža princu, koji ju je voleo kao što će biti voljeno dobro malo dete, ali nikada nije pomišljao da je učini svojom kraljicom. Ipak, morala je da mu bude žena, jer u suprotnom nikada ne bi dobila besmrtnu dušu, a ujutru posle njegovog venčanja pretvorila bi se u penu.
„- Zar me ne voliš najviše od svega?“ – oči male sirene ispitivale su ga svaki put kad bi je uzeo u ruke i poljubio joj ljupko čelo.
„Da, ti si mi najdraža“, rekao je princ, „jer imaš najljubaznije srce. Voliš me više od bilo koga drugog i toliko podsećaš na mladu devojku koju sam jednom video, ali je nikada više neću naći. Bio sam na brodu koji je potonuo i talasi su me bacili na obalu u blizini svetog manastira, gde su mnoge mlade devojke izvodile rituale. Najmlađa od njih pronašla me je pored mora i spasla mi život. Iako sam je video ne više od dva puta, ona je jedina osoba u celom svetu koju bi mogao da volim.“ Ali ti toliko ličiš njoj da skoro zamenjuješ uspomenu na nju u mom srcu. Ona pripada tom svetom manastiru, pa je moja sreća što je imam sa tobom. Nikada nećemo da se rastanemo. “
„Avaj, on ne zna da sam mu spasla život“, pomisli mala sirena. „Prenela sam ga preko mora do bašte u kojoj stoji manastir. Sakrila sam se iza pene i gledala da li će neko doći. Videla sam lepu sluškinju koju voli više od mene.“ Uzdah je bio jedini znak njene duboke nesreće, jer sirena nije mogla da plače. „Kaže da ona pripada svetom manastiru. Ona nikada neće da izađe u svet, pa je nikada više neće videti. Ja ću se brinuti o njemu, voleti ga i dati mu ceo svoj život.“
Sad su se pojavile priče da će princ da oženi prelepu ćerkom kralja susednog kraljevstva i da je zato imao tako lepo pripremljen brod za plovidbu. Bilo je i priča da će princ ponovo da poseti susedno kraljevstvo da bi video kraljevu ćerku i da će povesti malu sirenu sa sobom kao pratnju. Mala sirena je odmahnula glavom i nasmešila se, jer je znala prinčeve misli daleko bolje od bilo koga drugog.
„Prisiljen sam na ovo putovanje“, rekao joj je. „Moram da posetim lepu princezu jer je to želja mojih roditelja, ali oni ne bi želeli da je vratim kući kao svoju nevestu protiv svoje volje i nikada ne bi mogao da je volim. Ona ne izgleda kao devojka iz manastira ili poput tebe, a da moram da odaberem nevestu, radije bi izabrao tebe, dragi moj otkriću s tim tvojim pričljivim očima“. I poljubio ju je u usta, dodirnuo joj dugu kosu i stavio glavu na srce tako da je sanjala o smrtnoj sreći i besmrtnoj duši.
„Verujem da se ne bojiš mora, tiho dete moje“, rekao je dok su se ukrcavali na veličanstveni brod koji je trebalo da ih preveze u zemlju susednog kralja. I ispričao joj je priče o olujama, brodovima, čudnim duboko-morskim ribama i čudima koja su ronioci videli. Nasmešila se na takve priče jer niko nije znao za morsko dno kao ona.
Na vedroj mesečini, kada su svi osim čoveka na čelu spavali, sedela je sa strane broda gledajući kroz bistru vodu, zamišljajući da može da uoči očevu palatu. Na najvišoj kuli stajala je njena stara baka, nosila je svoju srebrnu krunu i gledala prema brodu kroz jurišne talase. Tada su sestre izronile i tužno je pogledale. Nasmešila se i mahnula im, pokušavajući da im da do znanja da je sve prošlo u redu i da je srećna. Ali ubrzo je naišao jedan od mornara, a njene sestre su ronile tako brzo da je mornar pretpostavio da je beli blic koji je video bio samo pena na moru.
Sledeće jutro brod je ušao u luku čuvenog grada susednog kralja. Zazvonila su sva crkvena zvona, a sa svih visokih kula oglasile su se trube, dok su se vojnici poređali sa transparentima i blistavim bajonetima. Svakog dana se održavalo novo slavlje, ali princeza se još nije pojavila. Govorilo se da je vaspitavana u nekom dalekom svetom manastiru, gde je učila svakoj kraljevskoj vrlini. Ali konačno je došla.
Mala sirena je bila radoznala kad je videla kako je lepa ova princeza i morala je da prizna da ima najlepšu figuru koju je ikada videla. Koža princeze bila je nežna i svetla, a iza dugih tamnih trepavica, njene duboko plave oči smešile su se svima koji bi ih pogledale.
„To si bila ti!“ – viknu princ. „Ti si ta koja me je spasla kad sam ležao poput mrtvaca pored mora.“ Zagrlio je rumenu princezu. „O, srećniji sam nego što bi čovek trebao da bude!“ rekao je svojoj maloj sireni. „Moj najlepši san – onaj kome se nikada nisam usudio da se nadam – ostvario se. Podelićete moju veliku radost, jer me volite više od svih.“
Mala sirena mu je poljubila ruku i osetila kako joj je srce počelo da se slama. Jutro posle dana venčanja biće mrtva i pretvoriće se u morsku penu.
Zazvonila su sva crkvena zvona, a heraldi su se provozali ulicama najavljujući venčanje. Na svakom oltaru, u draguljima skupih srebrnih svetiljki, gorela su ulja slatkih sveća. Pozvali su ih sveštenici, udružili su se rukama, a vladika je blagoslovio njihov brak. Mala sirena, obučena u svilenu i zlatnu odeću, držala je nevestin venac, ali je bila gluva za venčanu povorku i slepa za sveti ritual. Misli su joj se samo vrtele oko onoga što je izgubila na ovom svetu.
Isto veče svatovi su se ukrcali na brod. Pucali su topovi i vijorili se transparenti i zastave. Na palubi broda nalazio se kraljevski paviljon od ljubičaste i zlatne boje, opremljen luksuznim jastucima. Ovde je bračni par trebao da spava te tihe vedre noći. Jedra su se nadimala u vetru, a brod je klizao tako lagano da se činilo da jedva plovi preko mirnog mora. Celu noć su svetlili lampioni jarkih boja, a mornari su veselo plesali na palubi.
Mala sirena nije mogla da zaboravi kada je prvi put izašla iz morskih dubina i gledala takvu pompu i sreću. Lagana poput lastavice koju su progonili njegovi neprijatelji, pridružila se vrtlogu. Svi su je bodrili, jer nikada nije tako lepo plesala kao sada. Stopala su joj se činila kao da su je hiljade bodeža bode, ali ona to nije ni osetila. Njeno srce je trpelo daleko veće bolove. Znala je da je ovo poslednja noć koju će ga ikada videti. Njega, zbog koga je napustila dom i porodicu, zbog koga je žrtvovala svoj glas i trpela tako neprestane muke, dok on nije znao ništa o svim tim stvarima. Bila je to poslednja noć kada će da udahne isti vazduh sa njim ili pogleda duboke vode ili zvezdana polja plavog neba. Očekivala ju je beskrajna noć, bez misli i snova o duši koju nije mogla da dobije. Radost je trajala dugo iza ponoći, ali ona se smejala i plesala uprkos pomisli na smrt koju je nosila u srcu. Princ je poljubio svoju prelepu nevestu, a ona se poigravala njegovom crnom kosom. Ruku pod ruku, otišli su da se odmore u veličanstveni paviljon.
Nad brodom je zavladala tišina. Samo je kormilar ostao na palubi dok je sirena naslonila bele ruke na bedeme i pogledala na istok videći prvi crveni nagoveštaj zore, jer je znala da će prvi sunčev blesak značiti njenu smrt. Tada je videla svoje sestre kako se uzdižu među talasima. Bile su blede kao i ona, a od njihove duge kose, koju bi povetarac uvek mogao da miluje, nije bilo ni traga. Sve je bilo odsečeno.
„Dali smo veštici kosu“, rekle su, „da ti pošaljemo pomoć i spasemo te od smrti. Dala nam je nož. Evo ga. Pogledaj ga! Pre nego što sunce izađe, moraš ga zabiti u prinčevo srce i kada njegova topla krv okupa tvoje noge, one će nestati i postati riblji rep. Tada ćeš ponovo da budeš sirena, moćeš da se vratiš u more i proživiš svojih trista godina pre nego što umreš i pretvoriš se u penu od morske soli. Požuri! On ili ti morate umreti pre izlaska sunca. Naša stara baka je toliko tužna da joj bela kosa brzo opada, baš kao i naša pod veštičjim makazama. Ubij princa i vrati nam se. Požuri! Pogledaj taj crveni sjaj na nebu! Za nekoliko minuta sunce će izaći i umrećeš. „Nakon što su joj sve ispričale, duboko su uzdahnule i zaronile pod talasima.
Mala sirena je razdvojila ljubičaste zavese paviljona i ugledala prelepu nevestu kako spava s glavom na prinčevim grudima. Sirena se sagnula i poljubila ga u čelo. Podigla je pogled prema nebu, koje se brzo crvenilo, signalizirajući početak dana. Pogledala je oštri nož i ponovo okrenula pogled prema princu koji je u snu izgovarao ime svoje neveste. Sve njegove misli bile su rezervisane za nju, a oštrica bodeža podrhtavala je u njenoj ruci. Ali onda ga je bacila od sebe, daleko preko talasa. Tamo gde je bodež pao, talasi su bili crveni, kao da mehurići krvi cure u vodu. Skoro suznih očiju pogledala je princa još jednom, bacila se preko ograde u more i osetila kako joj se telo rastvara u peni.
Sunce se uzdiglo iznad vode. Zrake su padale, tople i ljubazne, na hladnu morsku penu, a mala sirena nije osećala ruku smrti. Pod jarkom sunčevom svetlošću iznad sebe videla je stotine prelepih eteričnih stvorenja. Bili su toliko providni da je kroz njih mogla da vidi brodska bela jedra i crvene oblake na nebu. Njihovi glasovi bili su za nju muzika, ali toliko nalik duhu da nijedno ljudsko uho nije moglo da dešifruje zvuk, kao što ni jedno oko na zemlji nije moglo da vidi njihove oblike. Bez krila, plutali su lagano poput samog vazduha. Mala sirena otkrila je da je poput njih i da se postepeno diže iz pene.
„Ko si ti, kome se dižem?“, Pitala je, a glas joj je zvučao poput onih iznad nje, tako duhovno da nijedna muzika na svetu nije mogla da se meri.
„Mi smo ćerke vazduha“, odgovorili su. „Sirena nema besmrtnu dušu i nikada ne može da je dobije ako ne osvoji čovekovu ljubav. Njen večni život mora da zavisi od moći izvan nje same. Ni ćerke vazduha nemaju besmrtnu dušu, ali mogu da je zarade svojom dobrotom. Letimo na jug, gde vreli vazduh ubija ljude, osim ako im ne donesemo hladan povetarac. Nosimo miris cveća kroz vazduh, donoseći svežinu i lekoviti melem gde god da krenemo. Možemo imati besmrtnu dušu i biti dio večnog blaženstva čovečanstva. Jadna mala sireno, pokušala si to da uradiš svim srcem. Tvoja patnja i tvoja predanost uzdigli su te u carstvo duhova, i sada narednih trista godina možeš da ideš s nama i zaradiš dušu svojim dobrim delima koja nikada neće umreti“.
Mala sirena podigla je svoje blistave oči prema suncu Božjem i prvi put su joj oči bile mokre od suza.
Na brodu je opet sve bilo veselo i živo. Videla je princa i njegovu prelepu nevestu kako je traže. Tada su se tužno zagledali u kipuću penu, kao da su znali da se bacila u talase. Nisu je videli, ali ona je poljubila nevestino čelo, nasmešila se princu i krenula sa ostalim ćerkama vazduha u ružičasto-crvene oblake koji su plutali visoko na nebu.
„Ovo je naša šansa da se popnemo u carstvo Božije nakon što prođe trista godina. Možda stignemo i pre“, šapnuo je jedan duh. „Nevidljivi, letimo do domova u kojima ima dece i svaki put kad nađemo dobro dete koje se sviđa svojim roditeljima i zaslužuje njihovu ljubav, Bog nam skraćuje dane iskušenja. Dete ne zna da prolazimo kroz njegovu sobu, ali kada mu se s odobravanjem nasmešimo, od naših trista oduzima se godina dana. Ali ako vidimo zločesto dete, moramo da prolijemo suze tuge, a svaka suza dodaje dan vremenu našeg iskušenja.“
Autor: Hans Kristijan Andersen, Prevod: Filip Višić
Copyright: Informativka d.o.o., Godina izdanja: 2021.
Ostavite odgovor