Magareće godine

Magareće godine Branka Ćopića autobiografsko je delo u kojem autor iznosi svoje doživljaje za vreme njegova školovanja i boravka u internatu u Bihaću. Uzimajući u obzir tematiku i odabir likova, roman može da se odredi kao roman za mlade, ali i kao roman klape.

Pripovedač je sveznajući i komentariše dešavanja ispripovedana iz udaljene vremenske perspektive. Na početku romana opisuje bitku za Bihać 1942. u kojoj se nalazi sa svojim drugom iz internata i pripoveda o danima provedenim u gimnaziji i internatu. Tamo je bio član družine koja je bila odgovorna za svakodnevne nestašluke. Najveći problem predstavljao im je pazitelj Smrdonja i takozvana crna knjiga u koju je pazitelj zapisivao njihove nestašluke zbog kojih su kažnjavani oduzimanjem hrane i zabranom izlaska u grad.

Nakon što je Dule Dabić isključen iz internata, svi su se đaci složili da je vreme da se pobune protiv prefektove diktature. Smatrali su da se sitni nestašluci zbog kojih su oštro kažnjavani mogu pripisati njihovim magarećim godinama te da je uskraćivanje osnovnih potreba kao što je hrana nedopustivo. Kada su ustanovljene nepravilnosti u prefektovom radu, zahtevi đačkog štrajka su ispunjeni – prefekt je smenjen, hrana je poboljšana, a Dule Dabić vraćen je u internat.

S jedne strane, Ćopićev roman može da se odredi kao roman za mlade, budući da su likovi adolescenti. Sem prikazivanja njihovih svakodnevnih dogodovština i uverljivog humora, roman propituje i problem odnosa dece i mladih. Tematika romana može se odrediti kao socijalno-psihološka, budući da predstavlja aktivan pokušaj dečje emancipacije.

Dečji su likovi u romanu Magareće godine svesni svojeg identiteta i prava te se aktivno bore za uvažavanje njihovog društvenog položaja u internatu. Ćopićevi su likovi puni vrlina i mana, ali se ipak udružuju i kreću u akciju. Tako se, primerice, Bobo Gica priključuje pobuni protiv prefekta, iako je u internatu poznat kao prefektov miljenik.

Likovi su konvencionalno oblikovani, odnosno naglašena je rodna podeljenost. Za razliku od dečaka, likovi devojčica su pasivni. Devojčice ne sudeluju u nestašlucima, ali je njihova podrška dečacima neupitna. Nakon što je Dule Dabić isključen iz internata, devojčice ga pozivaju na ručak i pletu mu džemper, kapu, šal i rukavice.

Sem prefekta, među likovima odraslih ističe se poslužitelj Jovo Skandal. Jovo je, za razliku od prefekta, bio omiljen među đacima i pomagao im je u prikrivanju njihovih nestašluka. Njihove je postupke opravdavao i profesor historije Perun, pripisujući ih njihovim magarećim godinama, stoga su učenici radosno primili vest o tome da je on postao novim prefektom internata.

S druge strane, roman može da se odredi i kao roman klape jer je određen starijom dobnom skupinom dece, odnosno prikazani su likovi srednjoškolaca kod kojih je snažno izražen njihov mladalački identitet. Družinu u romanu Magareće godine čine Brankovi drugovi Baja, Dule, Hamid, Krsto i braća Ranko i Branko Mandić, a među njima se Baja ističe kao vođa družine. Najčešći osumnjičenik za nestašluke bio je Dule Dabić, ali članovi družine držali su da svako od njih mora da snosi svoj dio odgovornosti.

Autor je u romanu Magareće godine vješto konstruisao dinamičnu fabulu u kojoj je realistično pristupio prikazivanju svakodnevice dece u bihaćkom internatu te njihove akcije s naglašenim socijalnim i humanističkim odrednicama.

Vrsta dela: roman za mlade, roman klape

Mesto radnje: internat u Bihaću

Vreme radnje: 1942.

Tema dela: Brankovi doživljaji u internatu i pobuna đaka protiv prefekta

Ideja dela: ustrajnost dece u borbi za vlastita prava te prikaz odanosti i iskrenog drugarstva između članova jedne družine

Kratak sadržaj prepričano

Drugi je dan bitke za Bihać. Dok su Krajišnici prodirali prema drvenom mostu, s druge su ih strane Une čekala dva mitraljeza. Branko je četiri godine proveo u đačkom internatu s prijateljem Bajom, a sada su zajedno bili u ratu. Pred zalazak sunca Baja je stigao sa svojim topom Jarcem i ušutkao mitraljez s bihaćke Kule. Krenuli su u poslednji juriš preko drugog mosta na Uni i Bihać je za pola sata bio oslobođen. Desilo se to 5. novembra 1942. godine. U suton se Branko zaustavio pred internatom. Te se večeri zarekao da će jednoga dana ispričati najlepše uspomene iz đačkih dana.

„Internat je ćutao, mračan i pust, polupanih prozora. A kako je nekad vrio i tutnjao od žagora, vike i neumorne đačke trke!“

Internat je nosio službeni naziv Prosvjetni đački dom u Bihaću, ali svi su ga zvali konviktom, a njegove đake konviktašima. Ujak Andrija odveo ga je prvoga dana u konvikt.

„Šta da kažem o svom prvom susretu s đačkim domom? Zbunila me i veličina zgrade, i zamršen raspored prostorija, i brojni đaci raznih uzrasta koji su, sasvim slobodno i s larmom, jurili gore-dole uza stepenice.“

Ujak je zamolio nekog starijeg đaka Milu Škorića da pazi na njegova nećaka. Upozorio je Branka da pripazi na ponašanje. On je ispratio ujaka sa suzama u očima, a Mile Škorić ga je tešio govoreći mu da je sada gimnazijalac.

„Gimnazijalac! Slaba uteha. Daleko od svog sela, od kuće, od majke! Možda ih više nikad neću videti! Na tu pomisao nezadrživo mi linuše suze, bujne, četverostruke, prosto da precrknem.“

Nakon tri godine postao je pravi konviktaš. Poznavao je celi Bihać i okolicu. Onde je stekao i svoje drugove: Baju Bajazita, Hamida Rusa, Krstu Buvu, Duleta Dabića Hajduka.

„Naravno, najvažnije je poznavati sam konvikt, a u to spada: poznavanje prefekta (upravnika) i njegove ćudi, poznavanje kuvarice i poslužitelja. Treba, zatim, znati sve budžake gde se možeš na miru sastajati i dogovarati sa svojim najboljim drugovima i, u slučaju kakve trke, brzo se sakriti od prefekta. Valja ti upoznati i sve ćoškove bašte, staru čatrnju (bunar) u njoj i sve tajne prolaze u druge bašte, dvorišta i sokake.

Za vreme zadnjih školskih praznika poslednji su razbojnici Bosanske Krajine zatvoreni u bihaćku Kulu. Uhvaćeni su na prevaru u jednoj osamljenoj seoskoj kući pod planinom. Opili su ih vinom u kojem je bilo neko uspavljujuće sredstvo. Jednoga su dana razbojnike odveli u sudsku zgradu na suđenje. Konviktaši su iz dvorišta promatrali taj događaj.

„Ti nadaleko poznati hajduci bili su, u stvari, okoreli, smeli i opasni drumski razbojnici. Sačekivali su i pljačkali trgovce i ostale putnike po pustim drumovima u planinama Grmeču i Plješivici. Upadali su obnoć i u kuće bogatijih seljaka naoružani karabinima i otimali novac i odeću, a ponekad su se, preobučeni, uvlačili i u krajiške varošice i noću pljačkali bogatije ljude.“

Jedne je noći konviktaše probudila pucnjava. Četvorica razbojnika osuđenih na smrt – Karanović, Tomljenović, Rodić i Bajin sused Mutić iskoristili su neopreznost ključara, ukrali ključeve, ubili stražara pred Kulom i pobegli prema planini Plješevici. Sledećega dana stigla je vest da su begunci stigli do sela Nebljuse u Lici. Seoski kovač skinuo im je okove i krenuli su prema Bosni.

Baja je, pod izgovorom da mu je teta na samrti, otišao kući u svoje selo. U njegovom se selu odvio okršaj između žandarmerije i razbojnika. Baja se ponosno vratio s vestima da je Tomljenović ranjen i uhvaćen u staji njegove tetke, a on je sve promatrao sa tavanskog prozora.

„Da stvar bude još zanimljivija, od Baje smo odmah saznali da je hajduk Tomljenović pronađen ranjen u pojati njegove tetke. Sluga, govedar, čim ga je spazio u slami, dao je tabanima vatru i odjurio do škole, gde je logorovala čitava četa žandara.“

Ključar iz Kule odmah je otpušten, ali je zato primljen u konvikt. Ime mu je bilo Jovo Brdar, ali je u konviktu odmah dobio nadimak Skandal.

„Naša graja i trka po konviktu očito ga je zbunjivala, jer na tako nešto nije bio navikao u Kuli, pa je na svaki naš nestašluk samo začuđeno uzviknuo: – Pazi ga – skandal! Odmah smo zapazili tu njegovu uzrečicu i već treći dan po njegovu dolasku u konvikt, Baji se nehotice ote: – Nije loš čovek ovaj Skandal.“

Jovo im je ispripovedao šta se one noći desilo u Kuli. Prefekt mu je dao zadatak da špijunira konviktaše, ali dobroćudni je Jovo upozorio dečake da ne pričaju pred njim protiv prefekta kako ih ne bi morao izdati.

U razredu se nalazio paziteljev stol na kojem je stajala tzv. crna knjiga. U nju je pazitelj upisivao imena đaka koji su imali istupe za vreme učenja. Subotom je izricao kazne prestupnicima, a kazne su bile oduzimanje doručka, ručka ili večere i zabrana izlaska u grad.

„Pazitelj je obično đak iz najstarijeg razreda koga je prefekt odabrao da pazi na red i mir za vreme učenja. To je uvek neki prefektov miljenik, ulizica i potkazivač, koji prefekta obaveštava o svemu šta se dešava među konviktašima. On mu prijavi i ko se uveče kasno vratio iz grada, ko se buni zbog loše hrane, ko se u spavaonici tukao jastucima itd.“

Najčešći prestupnik u konviktu bio je Dule Dabić zvani De-De-Ha. Gotovo da nije mogao proći dan, a da nije bio upisan u crnu knjigu. Ti su prestupi bili sitni nestašluci – spavanje nad knjigom, provlačenje ispod stola, lovljenje muhe i slično. Zato su učenici još više mrzeli tu knjigu, a i pazitelja kojega su naziva Smrdonjom.

„Kakvi li su, u stvari, izgledali ti naši veliki gresi i prestupi zbog kojih smo tako surovo kažnjavani, da ostajemo bez hrane i šetnje, onoga što je detetu najpotrebnije, može se dobro videti iz njihovog popisa u crnoj knjizi.“

Dečaci su osmislili osvetu za pazitelja. Smrdonja je nakon ručka poslao kolegu Košutića u grad da kupi rahatlokume. De-De-Ha je dve večeri slučajno video Smrdonju sa Marom Zorić. Dečaci su se dosetili da iz kutije izvade rahatlukome i zamene ih s komadićima običnoga hleba. Kutija se nalazila u paziteljevom kaputu koji je za vreme nastave visio u hodniku na vešalici. De-De-Ha je za vreme sata, pod izlikom da ga boli stomak, izašao iz učionice kako bi izvršio zamenu. Kad je izašao iz učionice, Smrdonja je otišao za njim. Dečaci su protrnuli, ali kada se Smrdonja vratio, shvatili su da ništa nije otkrio. Uskoro se De-De-Ha vratio u učionicu i mirno nastavio učiti.

„Svojeglavi De-De-Ha pravio se da ne primećuje naše upitne i nestrpljive poglede. Kao da ništa nije bilo, on se potpuno mirno prihvati svoje lekcije i osta tako do kraja časa, slep i gluv za sve oko sebe.“

Dečaci su se nakon nastave sastali u dvorištu konvikta. De-De-Ha im je ponosno ispričao da je izašao u dvorište da pojede hleb jer je bio gladan, a onda mu je kuvarica dala kokošja creva da ih baci. Izvadio je rahatlokume i stavio u kutiju kokošja creva. Krsto je predložio da se sakrije u blizini mesta na kojem će se Smrdonja sastati s Marom i promatra njegovu reakciju. Svi su nestrpljivo čekali njegov povratak. Krsto se vratio zadihan, prljav i oznojen. Ispričao im je da se podvukao pod klupu na kojoj su Smrdonja i Mara sedeli. Smrdonja je pružio Mari kutiju, a ona mu je rekla da mu se čini da kutija miriše na kokošinjac. Kad su otvorili kutiju, Mara je pobegla jer je verovala da je Smrdonja namerno stavio kokošja creva umjesto rahatlokuma, a Smrdonja je bio siguran da je to učinio De-De-Ha.

Baja je upozorio društvo da je plan bio zajednički, stoga će svi zajedno da snose posledice. Sutradan je prefekt pročitao kaznu čitavoj grupi – pet dana bez doručka i dve sedmice zabrane izlaska u grad. De-De-Ha bio je glavni osumnjičenik, stoga je njegova kazna bila stroža – sedam dana bez doručka i mesec dana zabrane izlaska u grad. Saznali su da su ih je izdao Bobo Lutka koji ih je video kako jedu rahatlokume. De-De-Ha je bio besan jer ga je ponudio da jede s njima, a on ih je sada izdao.

Dečaci su odlučili osvetiti se Bobi tako što su ga stavili na ušljivi spisak. Sutradan je u hodniku na oglasnoj ploči osvanuo oglas. Družina je zatražila da ga svi kazne razapinjanjem kreveta, skrivanjem kovčega i ostalim smicalicama.

„Staviti nekog na ‘ušljivi spisak’ to je u našoj grupi značilo proglasiti ga pred svima lošim drugom, izdajnikom, tužibabom i ulizicom. Sa takvim se niko ne igra, niko mu ne poverava tajne i svak živ ga se kloni kao pravog pravcatog ušljivca.“

Bobo se po običaju poslednji probudio. U kupaonici ga je neko udario metlom po stražnjici. Vratio se u spavaonicu i seo na krevet koji se raspao pod njim. Istrčao je iz spavaonice i putem sreo Jovu. Jovo mu je rekao da pogleda oglasnu ploču. Videvši oglas, pazitelj Smrdonja digao je ruku kako bi ga pokidao, ali ga je Jovo u tome sprečio. Nije dao da iko skine oglas sve dok se prefekt ne vrati. Jovo je predložio i da se Bobo zatvori u svinjac. Čak se i Baja potrudio nagovoriti Jovu da odustane od te kazne, ali Jovo nije posustajao. Zatvorio ga je u konviktaški svinjac sa slamom, dekom i bokalom vode, a na vrata je postavio lokot. Jovo ga je dodatno zastrašio govoreći mu da će ga verovatno prebaciti u Kulu, banjalučku Crnu kuću ili zatvor u Zenici.

Istoga ga je dana prefektov zamenik profesor Perun oslobodio. Od toga dana Bobo je dobio novi nadimak – Bobo Gica. Kada se prefekt vratio, čitava je družina kažnjena zbog oglasa oduzimanjem nedeljnog ručka.

Nakon toga događaja Bobo je postao prefektov miljenik i poverljivo lice. Na satu matematike profesor Perić naredio je da izvade iz torbe domaću zadaću. Iz torbe Bobe Gice izleteo je vrabac. Svi su skočili sa stolica kako bi isterali vrapca iz učionice, a pritom je Krsto gumenim džonom ostavio otisak na Bobinoj svesci. Profesor je optužio Bobu da je sam stao na svoju svesku, a on se uzalud pokušavao opravdati. Kasnije je Krsto priznao družini da je podmazao džonove crnom mašću. Za smicalicu s vrapcem ponovno je optužen De-De-Ha, a Bobo je samo opomenut.

Krajem jeseni u razred su došli blizanci Ranko i Branko Mandić. Bili su identični i vrlo su dobro to iskorišćavali kako bi se našalili. Tako je De-De-Ha prvoga dana u učionici ugledao Ranka, a kada je izašao u dvorište, pred njim je stajao Branko. De-De-Ha se vratio u učionicu i vidio istoga dečaka, a zatim je ponovno izašao van i zaprepastio se. Branko je znao šta je uzrok njegove zbunjenosti, stoga mu je predložio da ga zaključa u svinjac i videće se da će se pre njega naći u učionici. Ako De-De-Ha izgubi okladu, moraće mu dati svoje olovke. De-De-Ha ga je zaključao u svinjac i potrčao prema učionici gde je ugledao Ranka. Tek kad ih je nakon sata video zajedno, shvatio je da je reč o blizancima. Mandići su se našalili i na Bajin račun. Samo jedan od njih bi platio mesečnu članarinu, a obojica su se rugali na Bajin račun. Baja je, naime, imao svesku u kojoj su bila upisana imena đaka koji mu se mogu rugati, a za to su morali plaćati mesečnu članarinu.

„Dolaskom braće Mandić naša borbena grupa iz trećeg razreda silno je ojačala. Oni su uvek bili orni i spremni za svaki podvig, svaku šalu i podvalu.“

Braća Mandić odmah su po dolasku predložila uklanjanje crne knjige jer su se i njihova imena često nalazila tamo. Dečaci su se sastali kraj svinjca i osmislili plan. Dogovor je bio da u sledećih nekoliko dana skupe ključeve koji su im potrebni da bi došli do crne knjige, a za čuvanje ključeva zadužen je De-De-Ha.

Nakon dogovora o spaljivanju crne knjige, Baja se počeo čudno ponašati. Dečaci su bili zabrinuti jer ih Baja izbegava. Pomislili su da je odustao od ideje o spaljivanju crne knjige. Znali su da taj posao ne mogu da obave bez njega jer je on bio vođa družine. Krsto je predložio da ga prati kako bi saznali kamo ide nakon ručka. Vratio se s vešću da se Baja sastaje sa Zorom Kutić iz drugog razreda uz ogradu koja deli dvorište konvikta od njezinoga vrta. Baja joj je govorio da ne može noću spavati jer misli na nju i obećao joj je napisati pismo. Dečaci su odlučili dozvati ga pameti. Branko je bio srećan jer je Baja zaljubljen u Zoru Kutić, a ne u njegovu Zoru Tanković.

Sledećega dana Baja je uhvatio Branka za ruku i rekao mu da mu mora reći nešto važno, ali niko ne sme saznati za to. Branko je bio poznat kao pesnik, stoga ga je Baja zamolio da za njegova druga napiše ljubavno pismo devojci. Branko je znao da pismo nije ni za kakvog druga, već za Baju.

„Posle toga dogovora Baja me odvede na tavan internata i gore, uz mali okrugli prozor, namestismo neki stari sto i sanduk na koji se ja posadih, spreman za pisanje.“

Sutradan je Branko ušao u razred. Zora Tanković podigla je glavu i uputila mu pogled. Seo je na svoje mesto, a onda mu je Zora prišla i zamolila ga da joj napiše nešto u njen spomenar.

Na satu historije Branko i Baja su prozvani na usmeno ispitivanje. Profesor je primetio njihovu zbunjenost.

„Vidim, dečaci, učili ste, ali nešto niste pri sebi. Rastreseni ste, misli vam lutaju, beže… Znam ja dobro šta je to – magareće godine.“

Nakon ručka Branko je požurio na tavan sa Zorinim spomenarom.

„Ljudi moji, što ti sve nema u jednom spomenaru nestašne lepuškaste učenice trećeg razreda gimnazije! Nalepljenih sličica, crteža, pesmica, mudrih misli, saveta i svakojakih potpisa. Čitav jedan muzej.“

Na tavanu se pojavio Jovo Skandal. Uzeo mu je spomenar i krenuo da čita. Jovu je dirnulo što jedni drugima pišu tako lepe reči. Zamolio ga je da mu posudi spomenar do sutra kako bi ga u miru pročitao.

„-Moj dragi đače, a ja sam ti čovek samouk, tek sam u vojsci čestito naučio čitati i pisati. A u tvojim godinama radio sam i rintao kod strica, kod komšija, kod crnog đavola. Tukao me je ko je god stigao, niko lepu reč da mi kaže, a vidiš ti vas – pišete jedni drugima sve neke lepe reči, pa blage, pa tanke kao svila, uspomene ostavljate. Eh, životu, životu!“

Uveče je Branko izašao u dvorište, a u sobi Jove skandala svetlo je bilo upaljeno. Jovo je čitao spomenar.

„Prišunjah se na prstima i virnuh unutra. Ogrnut kabanicom, Skandal je sedeo za stolom, podnimljen na ruke, a na otvoren spomenar pred njim kapale su teške suze surovog hajdučkog stražara.“

Jednog je poslepodneva Ranko Mandić uhvatio Bobu Gicu pod ruku i rekao mu da je Zora Kutić zaljubljena u njega i da mu šalje pozdrave. Bobo se kleo da ne zna ništa o tome. Lukavi Mandić slagao mu je da mu Zora šalje pozdrave preko Baje, a on mu te pozdrave ne prenosi jer je zaljubljen u Zoru.

„Bobi, malom uobraženku, nije trebalo mnogo pričati. Brzo je poverovao da Zora samo o njemu misli, jer je bio čvrsto ubeđen da je najveći lepotan u čitavom internatu, najbolje obučen i s najurednijom frizurom.“

Za to je vreme Branko Mandić pronašao Zoru i rekao joj da je Bobo zaljubljen u nju. Zora je bila srećna i dala mu je poljubac kako bi mu ispričala sve šta je Bobo govorio o njoj. Govorila je da nju nije briga ni za jednog dečaka, ali mu je usput rekla da će sutra u pet sati učiti kraj ograde. Branko Mandić shvatio je da lukava Zora želi time poručiti da se Bobo treba sutra tamo pojaviti.

„-Ja sam tako… šta je mene brige – nastavljala je da toroče devojčica. – Ja možda i tebe volim, jer ti tako slatko pričaš, ali… nikad niko neće saznati moje tajne… nikad, nikad…“

Dok je odlazila, usput mu je rekla i da poruči Baji da sutra popodne ide kod tete u Žagar, a to je trebalo da znači da Baja nikako ne sme da dođe sutradan u pet sati kraj ograde. Branko je preneo Bobi obavest i rekao mu da ako želi da ga Zora zavoli, mora da obori Baju na drvlje i kamenje i kaže mu da je ružan. Braća su kasnije Baji ispričala da Bobo danima obleće oko Zore Kutić i ocrnjuje ga pred njom. Ako im ne veruje, neka ga u pet sati sledi i vidi kamo Bobo ide. Baja se razljutio.

Družina se ponovno sastala iza svinjca. Kraj njih je prošao Bobo koji je išao u pravcu Zorina vrta, a iza njega hodao je Baja. Dečaci su se sakrili u suncokrete i sve promatrali. Ranko im je objasnio šta se dešava.

Baja se sakrio u koprive i prisluškivao razgovor između Zore i Bobe. Bobo joj je rekao da je Bajin nos velik kao paprika babura, da pere noge samo jednom sedmično i da ga Bobo redovito tuče. Devojčica je to slušala i smejala se. Bobo ju je pitao voli li Baju, a ona se nasmejala i rekla da nju nije briga za njega. U Bajino skrovište navalili su žuti mravi. Zora je začula nešto u koprivama i upozorila Bobu. On se okrenuo, a Baja je iskočio iz kopriva i uhvatio ga za vrat.

„Zora samo vrisnu i skoči za orah. Otud se brzo pokaza samo jedno njezino oko, ustreptalo, sjajno i uplašeno. Gledala je kako Baja odvuče prestrašenog Bobu u suncokret i pritiskivala ručicom razigrano srce.“

Baja ga je vukao kroz suncokrete i naterao ga da sedne kraj ostalih dečaka. Tek kad je povukao sve što je rekao protiv Baje, dečaci su ga pustili.

„-Sedi tu na zemlju i lepo odgovaraj pred ovim časnim starinama: kakav je Bajin nos? – Lep, vrlo lep – mauknu Gica. – Škripi li? – grmio je Baja. – Ne škripi – kleo se mali lažljivac. – Ponekad samo trubi! – ubaci Dule Hajduk. – Koliko puta nedeljno Baja pere noge? – Sedam puta! – glatko odvergla Bobo.“

Nakon tog događaja Baja se vratio na staro. Na spomen Zorina imena samo je odmahivao rukom. Nastavili su s planiranjem krađe i spaljivanja crne knjige. Prikupili su deset ključeva.

„Zahvati nas uzbuđenje kakvom se nismo nadali. Trkom pojurismo iza svinjca, na dogovor.“

Dogovor je bio da će pričekati da svi u konviktu zaspu. Branko Mandić će stražariti pred konviktom za slučaj da se prefekt ranije vrati iz kafane, a drugi će brat blizanac stražariti pred Jovinom sobom. Svi će ostali provaliti u učionicu. Kad su sišli u prizemlje De-De-Ha se setio da je ključeve ostavio u učionici. Dečaci su se dosetili da je gornje prozorsko okno učionice uvek otvoreno, stoga će Krsto ući kroz njega i uzeti ključeve. Dečaci su tako uspešno provalili u učionicu, a onda su izvana začuli nečiji glas. Branko Mandić razmišljao je o prefektu i nije uočio da mu prilazi Jovo Skandal.

„Zna se, prefekt ide lagano, gestikulira jednom rukom i s nekim se glasno prepire, govori, u stvari, sam sa sobom. Ide tako tri-četiri koraka, zastane, pipka bubuljičavo lice, mršti se i pita: – Šta kažeš: nisam sposoban da upravljam domom? To se on, u mašti, večito prepire s popom Bogunovićem, jer se boji da mu taj ne preotme upravu internata, a tu bi prefekt izgubio lepu paru.“

Jovo se vraćao iz kafane u kojoj se sastao sa stricem iz Amerike i popio je koju čašicu više. Godinama je živeo u nadi da će jednom na ulici pronaći novčanik pun novaca. Dok je tako pripit tražio novčanik, pred njim se našao Branko Mandić. Branko je uočio da je mesec pun i dosetio se da glumi mesečara.

„Odlučno, bez trenutka kolebanja, on ispade iza vrbe, ispruži ruke ispred sebe i zatvorenih očiju krenu prema Jovi. Iznenađen i uplašen, Skandal brzo zaboravi svoj novčanik i uplašeno povika: – Hej, ko je to?! Šta to radiš?! Taj uzvik čuli smo i mi u učionici i brže-bolje se zaključali, nadajući se bogzna kakvom stradanju.“

Jovo ga je prodrmao, a lukavi je Branko ispričao kako vrlo često mesečari. Jovo ga je uhvatio pod ruku i rekao im da obojica idu na spavanje. Usput mu je rekao da je prefekt na putu, stoga je iskoristio priliku da izađe u kafanu. Za to je vreme Ranko Mandić stražario pred Jovinom sobom. Začuo je nečije korake i potrčao prema umivaonici, ali onda se sudario s Jovom. Shvatio je da je cele noći stražario pred praznom sobom. Jovo ga je pitao je li i on mesečar poput brata, a Ranko zbunjeno potvrdi. Jovo mu je rekao da se vrati u krevet. Mandići su se vratili u učionicu i obavestili družinu o prefektovoj odsutnosti. De-De-Ha je otključao Smrdonjinu ladicu i izvadio crnu knjigu pa su je svi zajedno potrgali.

„- Stanite! – prekide ih Ranko Mandić. – Svi ćemo je istovremeno pograbiti, ko za korice, ko za listove, i odjednom, složno povući. Tako ćemo zajednički kumovati njezinoj pogibiji.“

Ostatke su bacili u peć, a De-De-Ha je ponosno zapalio vatru. Usput su razbacali Smrdonjine knjige po učionici i namirisali internatskog mačka Đoku njegovom kolonjskom vodom.

Pre doručka Smrdonja je ustanovio da je crna knjiga nestala, a radosna vest širila se hodnicima. Smrdonja je znao ko je odgovoran za njezin nestanak. Bobo je pomazio mačka Đoku, a Smrdonja mu se približio i osetio miris svoje kolonjske vode. Uzalud mu je Bobo govorio da mačak miriše na njegovu kolonjsku vodu i da ju on nije ukrao.

Po celom se konviktu pričalo o krađi. Svi su se divili hrabrosti dečaka.

„Četiri dana tako živeli smo bez crne knjige, četiri dana neviđenih sloboda i radosti. Pazitelj Smrdonja, duboko ogorčen, ćutao je na svome mestu i ni u koga od nas nije ni pogledao. A mi – mi smo po nekom prećutnom dogovoru bili mirni kao bube i marljivo radili svoje zadatke. Ako bi se nekom i prohteo kakav nestašluk, ostali bi ga prekorno pogledali i on bi se odmah primirio.“

Petog dana prefekt se vratio s puta i izrekao kazne. De-De-Ha je ostao bez ručka sedam dana. Prefekt je bio neugodno iznenađen Bobinom upletenošću u krađu i pozvao ga je u svoj ured. Bobo mu je rekao da je družina kriva za krađu, stoga je prefekt odlučio izvršiti pretres. U hlačama Dule Dabića pronašli su 16 ključeva. Prefekt je zatražio Jovu da proveri koji od ključeva otvara ladicu, a koji učionicu. Jovo je ustanovio da to nisu ključevi ladice i učionice.

„Kad iziđosmo iz kancelarije, u hodniku nas dočeka Jovo Skandal i namignu nam: – Ih, taman da su svi ključevi mogli otvoriti, ja ni za jedan kazao ne bih.“

Iza svinjca De-De-Ha je iz vunene čarape izvukao dva ključa koja su sakrili u svinjac. Iste su se večeri dečaci osvetili Bobi za izdaju.

„Već te iste večeri pod Bobom se usred noći skljoka razapet krevet, a ujutru mu lice osvanu namazano crnom mašću za cipele. Sapunao se i trljao čitav sat, ali opet osta zamrljan kao kalajdžija.“

Neki su profesori tražili da se dečaci izbace iz konvikta kao primer ostalima, dok su ostali smatrali da im treba oprostiti jer su u magarećim godinama. Protivnika je bilo više, stoga je prefekt donio odluku o isključenju Dule Dabića iz konvikta. Ostale je dečake kaznio jednomesečnom zabranom izlaska u grad, a Bobi je izrekao opomenu.

„Evo, doživeli smo i taj tužni dan da nam naš De-De-Ha napušta konvikt. Isteran je, najuren, prognan, više ne sme ostati s nama pod istim krovom.“

Dečaci su se dosetili skladišta za drva u blizini konvikta. Onde će se De-De-Ha skrivati, a oni će mu svakoga dana donositi hranu. Skrovište su davno otkrili Krsto i Dule. Dule je onde skrivao ukradenu hranu, a Krsto je na to mesto naišao kad se skrivao od lekara koji ga je hteo cepiti protiv tifusa. De-De-Ha je sve to mirno prihvatio, ali dečaci su bili nesrećni i zabrinuti za njega. Ipak, bili su sigurni da ga onde niko neće naći, jer niko iz konvikta ne zalazi u gornji dio skladišta.

„Zaista, po gradu se pričalo da se oko toga magacina obnoć vrzmaju razna priviđenja i utvare, pa smo se i mi konviktaši držali podalje od njega. Te priče poticale su otud što je neko, još vrlo davno, vidio jedne noći Rožljiku kako je izišao iza smaknute daske u magacinu, a Rožljika, opet, kad je smotrio toga slučajnog prolaznika iza živice, nekog Đuru Šarca, viknuo je dubokim glumačkim glasom: – Hijene, ne zavijajte na grobovima! Đuro je, naravno, zdimio kao lud u varoš i raspričao čitav događaj dodajući mu sve nove i nove strašne pojedinosti.“

De-De-Ha je uveravao drugove da se ne boji duhova. Srećom, u skladištu se nalazio nekakav krevet. Verovatno je pripadao pozorištu koje se onde nekada nalazilo. Kad su dečaci otišli, pokrio se kaputićem koji mu je poklonio profesor historije, stavio ukradeni sir pod glavu i zaspao.

Te noći bila je strašna oluja. Dečaci nisu mogli spavati jer su bili zabrinuti za svog druga. Ujutro su mu odneli doručak. De-De-Ha se probudio i otišao u umivaonicu. Iako su ga ostali učenici videli, niko nije ni pomišljao prijaviti ga prefektu. Devojčice su mu isplele džemper, šal, rukavice, čarape i kapu.

„Mi smo sve mislili da se nezavidna sudbina našeg Dule tiče samo nas, njegovih drugova iz konvikta, ali se pokaza da nije baš tako. Devojčice iz našeg razreda, čim su dočule kako je De-De-Ha isteran i spava negde napolju, odmah se uzbuniše kao pčele, prenesoše taj nemir i na svoje ukućane, babe, mame i tetke pa se sve počeše utrkivati ko će pre Dulu pozvati na ručak, ko na večeru, a ko na spavanje“.

Sem toga, svi su konviktaši trećega razreda davali svoj dobrovoljni prilog za njegov ručak. Bobo Gica ponudio je svoj kolač, ali Baja mu je rekao da ne prihvaćaju priloge prefektovih ulizica.

„Bobo, pokunjen, ode do prozora. Hamid Rus poviri šta on tamo radi, vrati se k nama i reče sažaljivo: – Eno ga – plače.“

Jednom su ga prilikom Branko i Baja posetili. Na ulazu su čuli glas Zore Kutić. Dule je jeo paprikaš, a ona ga je ispitivala što voli. Dule joj je rekao da bi voleo da ga neko u tom momentu poljubi kako bi se bolje osećao. Zora mu je rekla da zatvori oči i poljubila ga, ali se naljutila jer je videla da nije zažmirio, stoga se ljutito okrenula i otišla.

Konviktom se širilo nezadovoljstvo zbog Duletova isključivanja iz konvikta. Jovo Skandal dopuštao mu je da uči u njegovoj sobi. Mile Škorić zamolio je Branka da napiše pesmu. Pripremali su konviktaški list Kreketaljka kojim su hteli da iskažu svoje nezadovoljstvo prefektovim postupcima i lošom hranom.

„Ovaj naš uspeli napad na crnu knjigu izgleda da je pokrenuo konvikt iz mrtvila. Još se uvek ne zna ko je došao glave omrznutoj knjizi, ali vidno raste poštovanje prema našoj osumnjičenoj grupi.“

U subotu je Mile održao sastanak na kojem su čitali pesme. Odlučili su udružiti snage i vratiti Duleta Dabića u konvikt. Mile ih je pozvao na pobunu protiv loše hrane. Štrajkat će glađu kako bi smenili prefekta, vratili Duleta u školu i dobili bolju hranu. Baja je dobio zadatak da pridobije Bobu Gicu, a on je odmah pristao priključiti se štrajku.

„Zaista, bio je to ispit sloge, drugarstva i hrabrosti. Naslanjao se drug na druga, razred na razred. Oni najmlađi đaci s pouzdanjem su gledali svoje starije drugove, osmoškolce, kako mirno uzimaju svoje knjige i kreću ka izlazu i ne obzirući se na doručak, već postavljen u trpezariji.“

Jovo Skandal bio je zadužen da obavesti prefekta o pobuni. Prefekt je mislio kako je pobunu pokrenuo njegov protivnik Bogunović, stoga je uputio pismo Upravnom odboru.

„Naveo je u tužbi i to kako je svojom strogošću i kaznama zaveo primeran red u konviktu, kako je čak i najurio iz doma neke nedisciplinovane đake, uskratio hranu mnogim prekršiteljima reda itd.“

Zora Tanković pozvala je Branka na ručak. Pokazivala mu je svoje knjige, herbarije, fotografije.

„Krenuo sam njenoj kući, zanesen, lak i srećan, zaplovio ulicama kao pozlaćen jutarnji oblačak. Slušao sam pored sebe Zorino čavrljanje, a ništa pod bogom nisam shvaćao od onoga što mi ona priča. Otkad je Bihać postao, nije kroza nj prolazio ovako začaran dečak, budalast od prevelike sreće, šašav od đačke detinjaste ljubavi.“

Branko se dosetio da štrajk još traje, stoga je požurio natrag u konvikt. Uskoro su u konvikt pristigli članovi Upravnog odbora koji su odmah utvrdili prefektov neuspeh u odgoju. Prigovarali su mu zbog izricanja teških kazni u obliku oduzimanja hrane. U razgovoru s učenicima shvatili su da je prefekt krao novac namenjen siromašnim đacima među kojima je bio i Dule Dabić. Prefekt je ubrzo smenjen, a na radost đaka za novog je prefekta privremeno postavljen profesor historije.

Baja je obavestio drugove da se ukida mesečna članarina i da mu se svi mogu rugati, a Bobo Gica skinut je s ušljivog spiska. Za novog pazitelja postavljen je Mile Škorić. Od toga momenta đaci sami kažnjavaju onoga ko ih ometa u učenju. Baja i De-De-Ha bili su članovi kuhinjske komisije i zaduženi za sastavljanje jelovnika, a Lazar Maconja bio je član sanitarne komisije koja je nadzirala higijenu.

„Tako nam čitavo to veče prođe u šali i smehu, a kad pođosmo na spavanje, još se jednom nasmejasmo, jer naš De-De-Ha, zaboravljajući da je vraćen u dom, krenu ponovo u svoju šupu i tek na pola puta seti se u čemu je stvar, pa se trkom vrati i povika: – Ihaj, živeo moj stari krevet!“

Dule Dabić predložio je da se udruže i podučavaju Jovu Skandala. Svako je bio zadužen za određeni predmet, a Jovo je bio presrećan. Kupili su mu i spomenar u koji su mu pisali pesmice.

„Mi smo ‘okidali’ kako je ko znao, a Jovo je uveče po čitav sat sedeo u svojoj sobi, listao spomenar i kod svake pesme razgovarao kao da je pred njim živ čovek:  – E, ovo ti je dobro, Hamide. Skandal! Ne bi bolje napisao ni žandar pod puškom.“

Jednom je prilikom Branko lutao kroz suncokrete i sreo Zoru Kutić. Ona mu je rekla da je zaljubljena u njega. Ubrzo je osetio grižnju savjest zbog Zore Tanković.

„Bio sam istinski zbunjen i ožalošćen, ali nisam znao da nađem izlaza iz svega toga. Jeste, volio sam Zoru Tanković, ali sad, evo, volim i ovu drugu Zoru. Volim, bogami!“

Sledećeg dana čekao je Zoru Kutić kraj ograde njezina vrta. Njezina mu je sestra rekla da je otišla u šetnju s Bobom Košutićem.

„Bio sam razočaran, prevaren, do nogu potučen. Kako to ona tako: rekla, a sad otišla s drugim?“

Putem je sreo Zoru Tanković. Rekla mu je da je pričeka pet minuta, a onda će otići zajedno u šetnju. Bio je tužan što ju je izneverio.

„Tako sam, osamljen, plakao u senci prastarog platana i ne znajući da sam s tim prvim bezrazložnim suzama prestao da budem dete. Postao sam dečak, pravi dečak, uznemiren i kolebljiv, na izlazu iz prevrtljivih i svojeglavih magarećih godina.“

Nakon nekoliko godina Branko i Baja sede pred konviktom. Krajišnici slave pobedu. Baja mu govori da je Krsto diverzant na Kozari, braća Mandić su poginuli, Smrdonja je časnik u četničkom štabu, a De-De-Ha je partizanski intendant. Baja je bio srećan jer su zaplenili još jedan top. Branko mu predloži da topove nazove Ranko i Branko, u čast braće Mandića koji su junački poginuli.

„S druge strane Une čula se pesma i trupkanje kola, a mi smo sedeli, ćutljivi i sjetni, na stepeništu zamrlog đačkog doma. Šta ćeš, nismo više deca, izašli smo iz vratolomnih magarećih godina, odrasli smo, ratujemo. Zbogom, bihaćke devojčice, nekadašnje naše drugarice iz školskih klupa! Čekajte strpljivo pod prastarim platanima, možda će se neki od nas i vratiti s dalekih bojišta…“

Likovi: Branko, Baja, Dule Dabić, Hamid, Krsto, blizanci Mandić, Smrdonja, Bobo, Zora Kutić, Zora Tanković, Mara Zorić, prefekt, Jovo Brdar, profesor Perun…

Analiza likova

Branko – svoj je odlazak u internat teško prihvatio, no ubrzo je postao pravi konviktaš. U internatu je bio poznat kao nadareni pesnik. Stekao je drugove s kojima je delilo školske klupe i sudelovao u raznim nestašlucima. U internatu je doživeo i svoju prvu mladalačku ljubav. Potajno je bio zaljubljen u Zoru Tanković, ali kada mu je nestašna i lukava Zora Kutić izjavila ljubav, bio je zbunjen i više nije bio siguran u koga je zaljubljen.

„Odnekud iz mora zaljuljanih oblaka, a ipak sasvim uz svoje uvo, čujem Zorino gukanje: – Hoćeš li mi napisati nešto u spomenar? Ti pišeš pesme, zna se to.“

Baja – bio je poznat pod nadimkom Baja Bajazit i isticao se kao vođa družine. Akcije družine bile su nezamislive bez njegova rukovodstva. Kako mu je internat finansirala crkvena opština, zvali su ga Crkvenim sinom, ali češće su upotrebljavali turski naziv Bajazit. Bio je krupan i neobičan, stoga je često bio predmet smeha, no on je našao način da se tome suprotstavi – ruganje na njegov račun pod uvetom da mu plate mesečnu članarinu. Ipak, kada se zaljubio u Zoru Kutić, Baja se promenio. Izbegavao je drugove i nastojao je pridobiti njezinu ljubav, ali otreznio se kada je shvatio da se devojčica samo rugala njegovoj zaljubljenosti.

„Naravno, paket se nije krio, a grešno đače počesto je čistilo i Bajine cipele, i to svojim priborom, sve dok ne bi upoznalo pravu Bajinu narav i prestalo ga se bojati.“

Dule Dabić – bio je poznat pod nadimkom Dule Hajduk ili De-De-Ha. Bio je siromašan, stoga je često iz tuđih kovčega krao hranu, ali niko mu to nije zamerao. Svakoga je dana njegovo ime bilo upisano u crnu knjigu, stoga je uvek bio glavni osumnjičenik za bilo koju nepodopštinu u internatu, ali on je sve to staloženo prihvaćao. Družina mu je bila poput porodice, stoga ga ni isključivanje iz internata nije pokolebalo. Bilo mu je važno samo da može biti blizu svojim drugovima.

„Jedini kofer koji je u konviktu bio otključan i u koji Dule gotovo nije ni zavirio, to je bio njegov sirotinjski kofer, bez brave, gotovo prazan. Ono stvari što je imao, sve je držao u ladici svoga stola, u učionici: par veša, dvoje čarape, peškir i malo školskog pribora.“

Krsto – u internatu je dobio nadimak Buva. Bio je vrlo vešt u penjanju, puzanju ili preskakivanju i ničega se nije bojao. Tako je pri krađi crne knjige Krsto preuzeo inicijativu i uskočio kroz prozor u učionicu. U akciji usmerenoj protiv Smrdonje, Krsto je cele večeri ležao pod klupom na kojoj su sedeli Smrdonja i Mara.

„U našim internatskim spavaonicama imali smo gvozdene krevete na rasklapanje. I često bi se desilo da vam neko, krišom, raskopča glavne spone kreveta, i potrebno je samo da sednete ili se prućite po postelji pa da se sve s treskom rastavi i tresne na pod. Za te stvari, naravno, najveći majstor bio je mali Krsto. Ponekad je znao da raskopča krevete čitavoj drugoj spavaonici (mi smo bili u prvoj), pa kad bi đaci naveče trkom požurili na spavanje, nastao bi tresak kao da puca mitraljez: tras-tras-tras-tras!“

Braća Mandić – od prvoga su dana pokazali da se vole našaliti, stoga ih je družina rado prihvatila. Njihove su nepodopštine nasmejavale ostale učenike. Ideja o spaljivanju crne knjige prvotno je bila njihova zamisao jer je Smrdonja svakodnevno zapisivao njihova imena u nju.

„U konviktu je s braćom još nekako išlo, ali u samoj gimnaziji, razredu, Mandići su svakodnevno pravili dar-mar na naše veliko uveseljavanje. Postalo je pravo zadovoljstvo ići u školu, jer si svaki dan očekivao neku njihovu najnoviju majstoriju.“

Hamid – u internatu je dobio nadimak Rus. Pre dolaska u njihov internat boravio je u internatu muslimanskog dobrotvornog društva Gajret. Jednom je prilikom pred džamijom izmešao cipele pa ga je ljutiti hodža nazvao Rusom. To je često radio i u internatu, a bio je poznat i po svojoj uzrečici brate slatki. Dečaci su ga voleli i često su ga nedeljom vodili sa sobom u crkvu.

„Naša iskrena dečačka ljubav prema našem drugu Hamidu dala je ploda mnogo godina kasnije. U Bosni, verski krvavo zavađenoj, on je 1941. bio jedan od prvih muslimanskih omladinaca koji je pošao u partizane da se zajedno sa svojom srpskom i hrvatskom braćom bori za slobodu porobljene domovine.“

Smrdonja – bio je pazitelj zadužen za red i mir u razredu. Učenici su ga smatrali prefektovom ulizicom, stoga ga niko nije voleo. Često su mu se osvećivali zbog upisivanja njihovih sitnih nestašluka u crnu knjigu. Smrdonja je uz prefekta bio najomraženija osoba u školi.

„Bio je to sin nekog bifedžije iz jedne obližnje varošice, debeljušan i uobražen osmoškolac. Večito se lickao pred ogledalom i mazao kosu nekakvom pomadom čudna mirisa, pa ga konviktaši zbog nje prozvaše Smrdonja.“

Bobo – u internatu je dobio dva nadimka. Prvi je nadimak bio Lutka, a nakon što je zatvoren u svinjac, prozvan je Gicom. On je takođe bio prefektov miljenik jer je izdavao nestašluke družine. Zbog toga su se svi đaci urotili protiv njega. Ipak, pokajao se za svoje postupke i pridružio se pobuni.

„Tek što smo dovršili taj razgovor, kad evo ti ga, ide onaj naš novi kolega Bobo Košutić. Nismo ga voleli, jer je uvek bio upeglan i nalickan, pa smo mu dali nadimak Bobo Lutka.“

Jovo Brdar – zvani Skandal, bio je ključar u bihaćkoj Kuli. Nakon bega zatvorenika, Jovo je otpušten i primljen u internat. Bio je dobroćudne naravi i istinski drug đaka. Radovala ga je njihova mladost i ljubav koju su pružali jedni drugima. Duletu Dabiću ponudio je svoju sobu za učenje i uvek je bio na strani đaka. Posebno ga je dirnulo pisanje pesama u spomenarima jer on tako nešto nikada nije doživeo.

„- Prefekt mi je naredio da špijuniram šta đaci rade i govore pa da mu sve dojavljujem. Pazite zato šta radite. Ne pričajte ništa preda mnom, jer ja neću znati da ćutim i sve ću prefektu kazati.“

Beleške o piscu

Branko Ćopić je književnik koji se rodio 1915. godine u podgrmečkom selu Hašani, malo dalje od Bosanske Krupe. Pošto je još u ranom detinjstvu ostao bez oca, za njegovo vaspitanje ključni su bili majka i deda.

Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a nižu gimnaziju pohađao je u Bihaću. Nakon toga krenuo je u učiteljsku školu u koju je išao u Banja Luci, Karlovcu i Sarajevu. Filozofski fakultet završio je u Beogradu.

Od 1936. godine sarađivao je s „Politikom“, beogradskim dnevnikom. Naime, još kao student pisao je za pomenuti dnevnik gdje je objavio mnogo svojih priča. U drugom svetskom ratu borio se na strani Partizana, a nakon rata počeo je da radi kao urednik „Pionira“. Od 1951. godine posvetio je svoj život književnom radu.

Njegov književni rad obuhvatio je tri žanra: roman, pripovetke i poeziju. Tematika u prvim zbirkama pripovedaka „Pod Grmečom“ i „Borci i begunci“ posvećena je njegovom zavičaju, a one opisuju i život jednog sasvim običnog čoveka. Njegova dela baziraju se na tematici njegova rodnog kraja, Bosne.

U svom prvom romanu opisao je rat kako ga je on vidio, a naslov romana je „Prolom“. Nakon tog prvog objavljenog romana napisao je celu seriju iste tematike, o Partizanima i ratu. Bio je prepoznatljiv po svojim humorističkim pripovetkama u kojima je humor varirao od ismevanja pa do ironije i satire.

Najveći broj dela posvetio je detinjstvu, a ona odišu vedrinom. To su pripovetke „U carstvu leptira i medveda“, „Priče ispod zmajevih krila“, „Orlovi rano lete„.

Skoro ceo svoj život proveo je u Beogradu, a 1984. godine tragično je nastradao.

Autor: B.D.