Orlovi rano lete

Orlovi rano lete obrađena lektira književnika Branka Ćopića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Orlovi rano lete jedno je od najpoznatijih dela Branka Ćopića, pisca koji je snažno obeležio književnost za decu i mlade. Roman je prvi put objavljen 1959. godine i ubrzo je postao obavezna lektira u školama širom bivše Jugoslavije.

Na površini, to je priča o bezbrižnom detinjstvu grupe dečaka iz malog sela Lipova, njihovim nestašlucima i slobodi koju su pronalazili u prirodi, bežeći od strogog učitelja i škole u svoj tajni logor nazvan Tepsija. Međutim, dolaskom Drugog svetskog rata njihova igra nasilno prestaje. „Orlovi” prerano moraju da odrastu, da brane svoje selo i suoče se sa problemima odraslih – ratom, bombama i neprijateljskom vojskom.

Roman prikazuje ne samo dečji svet, već i sudbine odraslih ljudi koje rat pogađa možda i teže nego samu decu, koja još uvek ne shvataju u potpunosti razmere događaja. Ćopić majstorski kombinuje humor, toplinu i vedrinu detinjstva sa ozbiljnim i teškim temama rata. Kroz likove i njihove sudbine provlači univerzalne vrednosti – zajedništvo, hrabrost, prijateljstvo i ljubav prema domovini.

Orlovi rano lete je i dečji i ratni roman: priča o igri, odrastanju i prvim životnim iskušenjima, ali i snažna antiratna poruka koja pokazuje da junaci mogu biti i mali i veliki, bez obzira na godine.

Kada roman Orlovi rano lete posmatramo u širem književnom kontekstu, uočavamo da je njegova vrednost upravo u tome što ga možemo porediti i sa srpskom i sa svetskom književnošću. Branko Ćopić, pišući o detinjstvu koje nasilno prekida rat, stvara delo koje prevazilazi okvire dečje književnosti i dobija univerzalni karakter.

U srpskoj tradiciji jedno od dela koje se može dovesti u vezu sa Ćopićevim romanom jeste Hajduk Stanko Janka Veselinovića. I u jednom i u drugom delu mlad junak mora prerano da se suoči sa teškim izazovima i da zakorači u svet odraslih. Veselinović prikazuje borbu u vreme Prvog srpskog ustanka, dok Ćopić smešta svoju priču u vreme Drugog svetskog rata. U oba slučaja mladost postaje simbol hrabrosti i odanosti, a dečaci se pretvaraju u junake nacije, spremne da se žrtvuju za slobodu i ideale.

Na svetskom planu, posebno mesto zauzima Mark Tven sa romanima Toma Sojera i Doživljaji Haklberija Fina. Iako Tvenovi junaci ne žive u ratnim okolnostima, njihova sklonost ka igri, pustolovinama i bežanju od strogih pravila odraslih veoma podseća na Ćopićeve „orlove“ i njihovo sklonište Tepsija. Razlika, međutim, leži u tome što Tvenovi junaci ostaju u granicama detinje igre i slobode, dok Ćopićevi moraju da zakorače u ozbiljan i opasan svet rata. Time roman Orlovi rano lete dobija posebnu težinu, jer pokazuje kako rat uništava detinjstvo, pretvarajući igru u stvarnu borbu za opstanak.

Sličnu nit pronalazimo i u romanu Dečak u prugastoj pidžami Džona Bojna. Kao i Ćopić, i Bojn pripoveda o ratu iz perspektive deteta, koje svet odraslih ne može da razume u potpunosti, ali oseća njegove posledice. Ova dečja nevinost ističe kontrast između sveta igre i sveta nasilja i zla. I kod Ćopića i kod Bojna upravo ta perspektiva deteta čini priču potresnijom i univerzalnijom.

Upoređivanjem ovih dela vidimo da Orlovi rano lete zauzimaju posebno mesto jer objedinjuju elemente dečje i ratne literature. Roman prikazuje kako se kroz najteže istorijske okolnosti deca oblikuju u junake i kako vrednosti zajedništva, hrabrosti i ljubavi prema domovini ostaju neuništive, bez obzira na uzrast ili okolnosti.

Video lektira

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: roman za decu i omladinu, ratni roman

Mesto radnje: selo Lipovo pod planinom Grmeč, šuma i logor Tepsija, a kasnije i prostori obuhvaćeni ratnim dešavanjima

Vreme radnje: Drugi svetski rat, tačnije prva ratna godina kada neprijatelj zauzima sela i pokreće borbe protiv partizana

Tema: detinjstvo i igre dece koje nasilno prekida rat, njihovo prerano odrastanje i uključivanje u borbu za slobodu

Ideja: čak i mali i nemoćni mogu postati junaci kada dođu teška vremena; hrabrost, zajedništvo i ljubav prema otadžbini jači su od neprijatelja i straha

Prepričano delo

Prvi deo

I.

Roman počinje u jesen, u Prokinom gaju. Bio je to gaj o kom su svi pričali kao o strašnom i misterioznom mestu. Babe su šaputale da je uklet i da tu postoji strašno čudovište, koje te noću zgrabi. Taj gaj je poznat i po grobu čuvenog hajduka Jovana, koji je tu opkoljen i ubijen.

Bili su tamo Stric i Jovanče naganjali su se po gaju. Stric je došao pronaći Jovančeta koji je pobegao iz škole i ovde se sakrio. Tu su se dogovorili da će u svoju četu primati i druge begunce iz škole, ali da će se dobro dogovoriti ko će to biti.

II.

Na početku nove školske godine, u selo Lipovo stigao je novi učitelj. Bio je crvenog nosa, smrknut i mrzovoljan. Dugački Stric, najviši đak u razredu odmah ga je prozvao gospodin Paprika i razglasio to po razredu.

Kada je učitelj čuo kako ga zovu, pitao je ko je odgovoran za to, ali se nije javio Stric već njegov drug Jovanče, koji je zbog toga dobio batine. Još je Stric morao odabrati i šibu s kojom će Jovanče dobiti batine. Izabrao je šibu koja je pukla na pola, pa su se dečaci dali u bežanje.

Stric je završio na orahu, a Jovanče je pobegao u gaj, pod staru krušku do groba hajduka Jovana, njegovog čukundede. Tamo se zakleo da će otići u hajduke i skrivati se u kolibi. Samo je želeo da zaštiti svog drugara Strica, što je smatrao dobrim i pravednim.

III.

Kada se Jovanče uveče vraćao kući, Stric ga presretne na pašnjaku. Kaže mu da je Paprika jako ljut i da će dobiti batina sutra u školi. Ali Jovanče nije imao nameru ići u školu. Logorovaće u udolini koju je prozvao Tepsija jer je tako ravna.

Sledećeg dana bilo je kao i na početku priče. Stric je dobio batine u školi jer nije znao gde se uliva Dunav. Odmah je odjurio u Prokin gaj do Jovančeta. Vraćajući se iz gaja dogovarali su se koga će od bijenih primiti u družinu.

Devojčice nisu nikako smeli primiti, jer bi se one brzo razglasile i svi bi znali za Tepsiju. Ali znali su da jednoj sigurno neće moći pobeći, Lunji. Ona je uvek bila tamo gde bi joj se najmanje čovek nadao i bili su sigurni da će ih ona pronaći u Tepsiji. Sledećeg dana će početi da skupljaju vojsku za skrovište.

IV.

Posle škole skupina devojčica prolazila je kraj leskovog grma iz kojeg su virile noge. To su bile Stričeve noge. Čekao ih je da bi od njih saznao koga su novog učitelji danas istukli. Novi članovi družine bili su Đoko Potrka i Lazar Mačak.

Potrka je dobio ime tako što je trčeći dolazio u školu i vraćao se kući. Mačak je svoj nadimak dobio jer frće kao ljuti mačak.

Sada je Stric čekao da se njih dvoje pojave ispred škole i da ih pozove u grupu. Đoko Potrka odmah pristaje da ide u Gaj, a Mačak kaže da će doći sutra, nakon što je razmislio o tome na svom tavanu.

V.

U Prokinom gaju, logor grupe bio je veći nego na početku. Sada su tu bila četiri dečaka: Jovanče, Stric, Mačak i Potrka. Jedni su se igrali i trčali, drugi ozbiljno razgovarali.

Lazar je hteo da svoju malu radionicu s tavana preseli u Tepsiju. Stric je rekao da će povesti svoje magare Sivca kraj Lazareve kući, kada se bude vraćao iz mlina. Već je pao mrak, a oni tako natovareni krenu u gaj. Magare im je pobeglo i jedva su ga uhvatili i poveli u Prokin gaj.

Lazar je morao poći kući, a Stric je ostao prenoćiti u gaju. Lazar se bojao vukova, pa je rekao Stricu da viče „ku-ku-ku“ dok ne iziđe iz gaja. Stric je hteo da se našali pa je počeo da imitira zavijanje vuka.

VI.

Sledećeg dana Lazar se vratio u gaj sa sekirom i kuburom plašeći se da je Strica pojeo onaj vuk što ga je sinoć čuo. U početku mu se učinilo mu se da je Sivac vuk, koji je nešto žvakao. Ispostavilo se da je žvakao Stričev slamnati šešir. Brzo je Mačak uzeo iz svoje radione iglu, konac i neki stari karton da popravi Stričev pojedeni šešir. Na kartonu je pisalo: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!“

VII.

Grupa begunaca je polako rasla. Pridružili su im se Nik Ćulibrka, čiji je tata radio u Americi i Ivan Popović zvani Vanjka Široki, čiji je otac bio zarobljenik u Rusiji. Tako je grupa dobila svog Amerikanca i Rusa, hajdučka skupina kakve nema nigde.

Svi su oni bili četvrtaci, ali im je dolutao i đak prvak, „Nikolica s prikolicom“. Nikolica im se pridružio jer mu nisu dali da u školu dovode svoju kujicu Žuju, bez koje nije mogao da živi. Zato je i došao među hajduke.

VIII.

Grupa se bojala da će ih neko odati, pa se dogovore da s zakunu i to na grobu hajduka Jovančeta. Iako su bili dovoljno mali, svi su razumeli pojmove kao što su izdaja, zakletva i drugarstvo. Nakon zakletve postali su prava četa, a tako su se i osećali.

IX.

Sada je došao najzanimljiviji deo za grupu: sređivanje Tepsije. Prvo su počeli da grade kolibu. Došli su na ideju da naprave kućicu za Žuju, koji bi ostajao da čuva logor noću kada oni odu kući. Tako su prvo napravili kućicu za psa, i kada su videli koliko je lepa, odmah su i oni poželeli jednu takvu. Toliko su se uposlili da su skoro zaboravili da idu kući kada i ostala deca, kako niko od njihove dece kod kuće ne bi posumnjao da ne idu u školu. Nikolica i Žuja su se teško rastali, i Žuja je ostao sam da čuva logor.

X.

Bila je to tužna noć za Žuju koja je tiho kukala i zavijala. Nije bilo veće sreće kada je ujutru videla svog Nikolicu. Stric je poželeo da i njega neko tako voli, ali mu je Nikolica rekao da ga voli njegov magarac Sivac.

Taj dan nastavljeni su i radovi na kolibi. Ona je ustvari napravljena prema nacrtima Lazara Mačka, koji je na svoje delo bio ponosan, ali i pomalo nezadovoljan jer je moglo i bolje kako je rekao. Đoko Potrka je takođe smislio domišljat natpis koji su stavili na njegovu kolibu: „Ovde živi hrabra četa harambaše Jovančeta.”

XI.

Narednih dana dečaci su nastavili da uređuju logor. Sledeće su napravili ognjište za vatru, odnosno kamenu peć. Za hranu družine brinuo se Jovanče, vođa družine. Brao je kukuruz, kopao krompire, čupao rotkve i slatku repu. Zatim su sve trpali u Mačkove vreće i nosili u logor. Sedenje oko kazana i čekanje da se skuva krompir ili kukuruz bila je za njih velika proslava. I svi su dobijali jednake delove i niko se nije žalio.

Tako je ova četa iz dana u dan postajala nešto veliko i vredno. Činjenica da pripadaju družini davala je svima izvesnu hrabrost i više se nisu plašili da sami hodaju po gaju u mraku. Lazar se nije plašio ni skrivene pećine koju je pronašao. Pokazao ju je Jovančetu, ali mu je rekao da o tome ćuti ostalima jer će tamo sakriti veći deo svoje radionice.

XII.

Jovanče je čak i sanjao tu pećinu i jedva čekao da s Lazarom uđe u nju, ali Lazar je sutradan morao ostati pomoći tati nešto oko kola.

Tog dana ih je iznenadio i uljez u njihovom logoru. Bila je to Lunja. Došla je tako što je pratila Strica. On je mrzi što ih je otkrila, a ona kaže da ga voli, na šta banda počinje da ga zadirkuje. Stric se popeo visoko na drvo, a Lunja se rasplakala. Jedva su je smirili i vratili, jer im je bilo žao što su rasplakali devojčicu.

Nisu je mogli primiti u društvo jer je učitelj nije tukao. Okrenula se i napustila gaj.

XIII.

U školi, Lunja je ustala i prišla učitelju. Rekla je da želi batine. Učitelj Paprika je počeo da se smeje. Nije hteo da bije devojčicu kada je pokušala da ga isprovocira. Bacila je kredu i sunđer na pod, zatim svesku za razred i tablu.

Na to, Paprika je nastavio da se smeje i ustao je da podeli packe razredu, neke po glavi, neke po leđima i rukama. Kada se vratio za katedru, začudio se kao da Lunju vidi prvi put.

Setila se da iskoči kroz prozor kao Jovanče, jer to nijedna devojčica nikada ranije nije uradila i bila bi junak. Trčala je prema gaju i slučajno upala u jamu blizu pećine koju su Mačak i Jovanče otkrili pre neki dan.

XIV.

Sledećeg dana su Jovanče i Mačak jedva čekali da idu u pećinu. Mačak je doneo i električnu lampu. Dečaci su počeli da kopaju rupu dok nisu mogli da uđu u nju. Zajedno su se uvukli unutra. Tamo su pronašli i jezero, i odjednom su čuli samo tanko i slabo „hej”.

XV.

Za to vreme, dečaci u logoru su se čudili gde su Jovanče i Mačak. Setili su se da Jovanče uopšte nije dobio batina jer je uspeo da pobegne kroz prozor pre toga. Zato su mislili da je otišao da se preda školi. I otkrili su Jovančeta i Mačka kako prethodnih dana nešto šapuću. Navodno, grupa je mislila da će Jovanče i Mačak odati njihovo tajno skrovište, pa su se sakrili u drveću.

XVI.

Jovanče i Mačak su još uvek bili u pećini. Slab glasić ih je molio da upale lampu. Pomislili su da je to patuljak. Zaprepašćeni dečaci su ugledali Lunju, koja im je objasnila da je došla ovde kada je bežala od škole. Svi su izašli napolje, a Lunja je obećala da će ćutati o ovoj pećini. Kada su došli do gaja, videli su ostale dečake na drvetu.

XVII.

Nakon što je Lunja molila za batine i pobegla kroz prozor, učitelj Paprika postao je gori. Ulazio bi u razred pitajući učenike da li žele batine. Tako je sve više učenika počelo da dobija batine od učitelja Paprike. Tako su se deca udaljavala od škole i pridruživala se četi u Tepsiji. Svi novi članovi morali su da polože zakletvu da neće izdati logor ni četu.

Dečaci su takođe napravili tajnu Žujinu kuću, koja je zapravo bila jama u koju bi upadali uljezi u njihovom logoru. Dok su se igrali žmurke, Stric je slučajno upao u jamu, natopivši guzicu u Žujinoj posudi sa vodom, pa nije hteo da izađe da ga Lunja ne bi videla. Dok se ostatak grupe malo odvojio, Stric je izašao iz jame i otišao na sunce da legne da se osuši. Tu je zadremao.

XVIII.

Učitelj Paprika je ubrzo primetio da njegovom razredu nedostaje sve više učenika. Mislio je da ih roditelji drže kod kuće kako bi im pomagali na polju. Jednog dana je otišao kod seoskog kneza Valjuška i rekao mu da večeras pozove ljude sa spiska. Kada su seljaci stigli u krčmu, knez ih je pitao zašto ne šalju decu u školu.

Naravno, roditelji su mislili da deca idu u školu svaki dan. Pitali su seljaka Lijana da li zna nešto više o tome. Pošto nije znao gde su, dogovoreno je da će Lijan sledećeg dana otići da traži njihovo skrovište.

XIX.

Vesela grupa nije imala pojma šta ih čeka. Mačak i Jovanče su istraživali pećinu i jedva su čekali da ostalima sve ispričaju. Jednom, dok su jeli pečen krompir, Lunja je prokomentarisala da ih neko posmatra. Stric je pokušao da dokaže da Lunja sve vidi, ali ona se tako osećala. Samo im je bilo čudno što Žuja još ništa nije osetio.

XX.

Lijan je pretražio sve jaruge, iza živica i među koprivama. Posle toga, na red su došle napuštene vrbe i ćoškovi oko rečnih krivina, puni trave. Sećao se i Prokinog gaja, ali se i sam plašio gaja jer se pričalo da tamo ima neki drekavac, pa kako se onda deca ne bi bojala.

Lijan je bio seoski zemljoradnik, što znači da mu je dužnost bila da čuva polja, livade, useve i voćke, a često se i tuče sa decom. Zato je krenuo da traži odbeglu decu, ne samo po kneževom naređenju, već i po sopstvenom nahođenju.

Setio se da je Jovančetov deda poginuo u gaju i da bi se sigurno usudio da tamo ode. Prvo je krenuo da istraži ivicu gaja, i kada je razdvojio žbunje, ugledao je dečaka koji je spavao. Bio je to Stric koji je tamo zaspao nakon što je legao da se osuši. Odlučio je da će se rano probuditi ujutru i namestiti deci zasedu ako se ovde kriju.

XXI.

Sutradan je stari Lijan krenuo da uhodi dečake u gaju. Još je uvek bio mrak i jedva se videlo. Poneo je i rakiju, svog vernog druga. No, poljar je upao u njihovu zamku, tajnu Žujinu kućicu. Žuja ga ugrabi zubima za torbu.

Pomislio je da se radi o drekavcu, iskočio iz jame kao ludak i dao se u beg. Sakrio se u plast sena. Kada se konačno ohrabrio, provirio je glavu unutra i video nešto što je ličilo na drekavca, ali je bila obična krava.

XXII.

Kada je svanulo, u gaj je došao Stric. Shvatio je da je neko upao u jamu. Ubrzo stiže i Jovanče. Stigli su i ostali i stali se pitati ko je to upao u jamu i gde je sada. Čitav dan družini nije bilo ni do igranja, samo su svi nekako napeto iščekivali kakvu skitnicu ili vebaoca.

Tog dana se ništa nije desilo, ali sutradan ih je dočekao znak na vratima kolibe na kojem je pisalo da ih čeka veliko iznenađenje i da budu oprezni. U potpisu je pisalo: „Čovek iz jame“.

XXIII.

Družina se nije previše plašila pretnje, jer nisu znali da se u selu kuje velika zavera protiv begunaca. Samo je Lunja slutila o čemu se radi. Knez Valjuško i poljar Lijan bili su na čelu zavere. Jednog dana Lijan je dojurio do kneza i rekao mu da se deca kriju u Prokinom gaju.

Poljar je ipak žalio dečake i odlučio da ih nekako obavesti. Zato im je i ostavio onaj natpis na vratima kolibe, kao upozorenje. Odlučeno je da skrovište dečaka bude opkoljeno sa svih strana i da se na dati znak izvrši napad. Zaverenici su sakupili oružje i odredili napad za sutra.

XXIV.

Dečaci su kao omađijani gledali u natpis i pitali se ko bi to mogao biti. Dok su oni tako većali, napadači su već bili tamo i sa svih strana ih posmatrali. Družina se hrabro branila, bacajući krompire na napadače.

U logoru je nastala sveopšta pomutnja. Jedan po jedan, dečaci su padali u ruke napadačima. Tako uhvaćene, svezali su hajduke i poveli ih u školu da im sudi učitelj Paprika.

XXV.

Dok su tako vodili decu u školu, pojavi se Nikoletina Bursać, Stričev rođak. Pobuni se protiv tog mlaćenja dece i kaže da bi trebalo vratiti učiteljicu Lanu pa ne bi bilo ni bežanja ni bune. Poljar Lijan jedva dočeka da oslobodi dečake. Knez na to kaže da će i Nikoletina i Lijan sutra imati posla sa žandarima jer nisu na strani vlasti.

XXVI.

Ujutro u zoru, knez je krenuo u žandarmerijsku postaju, a seljaci u varoš tražiti nazad učiteljicu Lanu. Žandari nisu našli ni Nikoletinu ni Lijana koji su se sakrili, a seljaci su, posle mnogog ubeđivanja, povukli učitelja Papriku iz škole. Takvom rešenju doprinelo je i što se Paprika od muke napio zajedno s knezom i crkvenjakom, pa su sva trojica upali u jamu punu kreča. Tako beli plašili su prolaznike po selu kasno naveče.

Dok je Paprika sledećeg dana putovao iz sela, u jednom ljeskaru u blizini Prokinog gaja našla se grupa odmetnika iz škole. Čak im je bilo žao Paprike, ali su znali da se njihova učiteljica Lana vraća. Lazar upita Jovančeta što će sada da bude s njihovom pećinom i njegovom radionicom.

Njih dvojica se dogovore da nikome ne govore o pećini. Dečaci nisu imali pojma kakvu će ulogu pećina igrati u danima koji dolaze. Drugi svetski rat je besneo u Evropi i približavao se Kraljevini Jugoslaviji.

Došla je i zima, a logor Tepsija je bio srušen. Približavalo se proleće 1941. godine.

Drugi deo

I.

Sve više ljudi je odlazilo u vojsku i u rat. Selo se praznilo. Pošao je i Nikoletina Bursać i po odlasku pozdravio Jovančeta i Strica koju su stajali na vratima škole. Zamolio ih je da čuvaju njegovu staru majku Mariju i da joj donesu drva za ogrev.

Odmah posle škole su otišli po suvih drva i odneli joj. Bila je veoma zahvalna i osećali su se kao pravi ljudi. Poželeli su da ih sad vidi učitelj Paprika. Poželeli su i lulu. Sutradan je Stric u razred doneo neku staru lulu dede Alekse. Mačak ju je uzeo na popravak.

Dečju idilu su jedan dan prekinuli avioni na nebu. Počeo je rat. To jutro bombardovan je Beograd. Učiteljica je poslala decu kući i da poruče da je rat počeo.

II.

Nemački avioni su zujali iznad dečjih glava. Topovi su takođe tutnjali u daljini. Sve je to bilo novo i strašno za decu, kao i za sve ostale. Goreli su i rezervoari za naftu i benzin. Ratovalo se na sve strane.

III.

Škola je takođe prestala sa radom, a ljudi su gledali kako vojnici sa puškama prolaze kroz selo. Učiteljica im je rekla da oni s puškom nisu hteli da se predaju. Dečaci su zaključili da su i oni dobro učinili jesenas kada su se odmetnuli iz škole, jer nisu hteli da se predaju. Jovanče se nadao da će se tako i Nikoletina vratiti s puškom.

IV.

Jednog dana Stric Jovančetu saopšti da se Nikoletina vratio s puškom. Ali moraće da ćuti i ne kaže ništa nikome o Nikoletini. Dva dana posle Lazar Mačak i Jovanče dogovore se da obiđu pećinu i sklonjene stvari iz Mačkove radionice.

Krenuli su još pre sunca i kad su zašli u gaj, pred njih izađe Nikoletina. Sakrio je nešto u šumi, ali je dao do znanja dečacima da zna da su i oni sakrili Mačkovu radionicu negde, pa da svi moraju da ćute.

Kada je Nikoletina otišao, dečaci krenu da razgovaraju o tome da je možda Nikoletina pronašao njihovu pećinu i tamo sakrio pušku. Nemci su hteli da oduzmu svo oružje.

V.

Zemlja je pala u ruke Nemaca, čiji su tenkovi prolazili zemljom. Jovanče je znao da Nikoletina nije bacio svoju pušku, iako je bio razočaran zbog poraza i zauzimanja njihove zemlje.

Nekoliko dana posle na seoskoj krčmi pojavio se natpis da celokupno stanovništvo mora da preda oružje i da će svako ko se nađe sa oružjem nakon roka biti streljan. Nakon što su deca pročitala natpis nepismenim seljanima, otišli ​​su u gaj.

VI.

Okupaciona vlast, Nemci i Italijani, oduzimali su oružje od ljudi. Ako bi pronašli oružje sakriveno u nečijoj kući, bez pogovora bi streljali domaćina. Najgora vrsta izdajnika bili su takozvani ustaše, naoružani od strane nemačkih i italijanskih okupatora. Išli su od kuće do kuće tražeći oružje.

Jovanče i Stric su jednog dana, čuvajući ovce, videli naoružane ustaše i rekli Nikoletini da idu ka njegovoj kući. Kada ga tamo nisu našli, rekli su da će im u nekom trenutku pasti u ruke. Zahvaljujući ovim dečacima, nisu ga uhvatili.

Nikoletina je predložio dečacima da paze na stražu i kada vide ustaše ili žandarme da obaveste narod. To je obradovalo Jovančeta i Strica jer je značilo da će ponovo imati njihovo društvo i otići da traže ostale.

VII.

Skupila se stara družina u Prokinom gaju i dogovorila se o držanju straže. Kada bi videli ustaše sa brega Lisine samo treba da zapale vatru i seljani će biti obavešteni. Ceo plan su smislili učiteljica i Nikoletina, koji je sve dan pre ispričao Jovančetu.

VIII.

Dečaci su tako jednog dana zapalili vatru, a poljar Lijan se skoro ugušio od dima. Ali su mu rekli da na taj način obaveštavaju selo o dolasku ustaša. Lijan je zaspao, probudila ga je pucnjava, a dečaci su ga počeli zvati da dođe na raskrsnicu gde se čuo pucanj.

IX.

Ustaše su pucali i tražili odbegle vojnike i učiteljicu Lanu, ali svi su se posakrivali. Stric je trčao da obavesti Nikoletinu i usput su ga upucali i oborili mu slamnati šešir. Ali srećom, Nikoletina se već sakrio i ovog puta ustaše nisu nikoga pronašle.

X.

Ustaška pucnjava uzbunila je celo selo i ubrzo se čulo da su pucali u Strica. Nije se znalo da li je živ i šta je s njim. Tek predveče Lunja i Jovanče stigoše u selo i saznaše da je Stric nestao. Za to vreme Stric je stražario sakriven za žbunom blizu raskrsnice i očekivao Jovančetov povratak.

Tako sakriven, Stric je slušao razgovor njegove družine koja priča da je Stric poginuo. Stric počne da plače zamišljajući sebe mrtvoga i deca ga čuju. Kada su provirili u žbun on stane da se pravi mrtav, a deca ga krenu tresti. Kada ga je Lunja krenula milovati shvate da se pretvara. Lunja se naljuti, kao i Stric na nju.

XI.

Danima su dečaci stražarili i njihovi dimni signali često bi se pojavili nad Lisinom i Golim brdom. Ustaše i žandarmi su upadali u selo, tražeći vojnike, učiteljicu i skriveno oružje. Meštani su počeli da pričaju o ustanku protiv okupatora.

Jednog jutra, ustaše su se pojavile pre nego što su dečaci stigli do svojih stražarskih mesta. Shvatili su da nemaju drugog izbora nego da odu u gaj. Nikoletina i učiteljica Lana su već bile u gaju. Nikoletina se uspeo na jednu bukvu i tamo izvadio pušku i municiju koje je bio sakrio.

Jovanče i Lazar su ih posmatrali, i kada su svi ugledali ustaše, pozvali su Nikoletinu i učiteljicu da se zajedno sakriju u njihovoj tajnoj pećini.  Na putu do pećine iskočio je i poljar Lijan u begu. Svi su se sakrili u pećinu, a vani su ustaše vikali i tražili begunce.

XII.

Dvadeset sedmog jula 1941. partizani su oslobodili Drvar. Poljar Lijan zajedno s Jovančetovom družinom sedi na navrh Golog brda i sluša borbu u varoši. Neprijatelj pokušava da se probije do sela Lipova. Odjednom nad gajem preleti avion, a deca i Lijan se posakrivaše. U tom naletu avion je bombardovao njihovu školu.

XIII.

Deca su otišla do ruševina svoje škole da pokupe ono što je ostalo. Učiteljica im je rekla da će im trebati nagodinu kada škola opet počne da radi. Sakrili su sve što su pronašli u Prokinom gaju. Avioni su tražili glavni štab partizanskog odreda. Družina se dosetila da u gaju sagrade novu kolibu u koju će pospremiti školske stvari. I tako je gaj ponovno oživeo.

Jovanče je na pročelje nove kolibe zakucao sliku planinskog orla, da neprijatelj vidi da orlovi uprkos bombama i dalje lete. Spremala se prava ratna škola.

XIV.

Jovanče i Mačak su nastavili da istražuju svoju tajnu pećinu. Pronašli su otvor kroz koji mogu da dođu na veliku strminu i odakle mogu da izađu. Dok su izlazili, čuli su puške u njihovom selu.

XV.

Bitka je počinjala u selu Lipovu. Mačak i Jovanče trčali su nazad u gaj, koji je već bio okružen. Čuli su da je u gaju glavni partizanski odred. Dečaci su znali da nema drugog izbora nego da svi uđu u pećinu. Kada su svi ušli, počela je pucnjava napolju, neprijatelj je prodirao u Prokin gaj.

XVI.

Dugo je prošlo otkako su dečaci i Lijan bili tako skriveni u pećini. Već su bili gladni. Ali još nisu mogli da izađu. Lunja je izašla u izviđanje i u njihovom logoru Tepsiji videla neprijatelje kako leže oko vatre. Nekoliko dana su tako bili u pećini gladni i neispavani. Mačak i Jovanče se sete da pođu na onaj izlaz koji su otkrili iznad potoka Ledenice.

Svi su stigli u šumu kroz taj otvor, i tamo su sreli i Nikoletinu sa celom grupom partizana, ali im je ponestalo municije. Lazar Mačak se seti da neprijatelji imaju pune sanduke municije u logoru. Slože se da krenu u akciju po municiju.

XVII.

Mačak i Jovanče su ih predvodili kroz pećinu. Uspešno su stigli do neprijateljskog logora. Svi su tamo čvrsto spavali jer su previše pili. Tamo su ukrali sanduke sa municijom i pred jutro započeli napad na neprijatelja koji nije imao pojma šta se te noći dešava u njihovom logoru. Jovanče i Mačak su se već vraćali u pećinu, a Nikola i partizani su ostali u borbi.

XVIII.

Neprijatelj nije mogao da preboli činjenicu da su tako poginuli, pa su se bombarderi pojavili iznad sela Lipovo već sledećeg dana. Neprijateljskim avijatičarima je naređeno da bombarduju gaj i unište skladište municije. Kad su čuli bombardovanje, sletili su u pećinu. Gaj je bio uništen.

XIX.

Nikoletina i njegov partizanski vod upitaju Jovančeta da upravo u logoru Tepsiji naprave svoju partizansku mehaničarsku radionicu. Jovanče pristane ako među njih prime i Lazara Mačka. Stric je za to vreme otvorio omladinski kurs i odeljenje za kurire. Tu je bila gotovo čitava Jovančetova družina.

XX.

Jednog dana, Lunja je primetila dva nepoznata seljaka u kukuruzima. Javila je to Lijanu, a kada su partizani otišli ​​da vide ko je to, shvatili su da su to neprijateljski saboteri koji su hteli da dignu u vazduh njihovu partizansku radionicu. Tada su Lunja i Lijan proglašeni za obaveštajne oficire.

XXI.

Po povratku sa omladinskog kursa Stric se često zaustavljao pred kućom „debele” Marice. Ubrzo je zaboravio Lunju, a Marica mu je postajala sve draža. Potpuno se zaljubio. Lunja je saznala ko je razlog njegove sreće i bila tužna jer joj je Marica otela najboljeg druga. Ali joj je Jovanče rekao da ju on i dalje voli, pa joj se on omilio.

XXII.

Krajem jeseni od četiri omladinske čete stvoren je Omladinski udarni bataljon. Za komandanta je postavljen Nikoletina Bursać. On je odmah zamolio komandanta odeljenja da mu dodeli članove Jovančetove družine. Dečaci su išli da se pozdrave s Prokinim gajem i da pođu u vojsku.

XXIII.

Omladinski udarni bataljon kreće na put. Lazar Mačak i Lunja posmatrali su ih s visine. U bataljon nije primljen Nikolica jer je još bio premlad za borbu. Zato ih je Lunja sa tugom ispratila i nadala se da će ih jednog dana ponovo videti, svoje prijatelje iz detinjstva.

Analiza likova

Likovi: Dugački Stric, Jovanče, učitelj Paprika, Lunja, ĐokoPotrk, Lazar Mačak, Nikolica s prikolicom, NikĆulibrk, pas Žuja, Vanjka Široki, knez Valjuško, poljar Lijan, seljani, Nikoletina Bursać, učiteljica Lana

Dugački Stric

Pravo ime mu je bilo Stevo, a zvali su ga Stric jer je bio najviši u čitavoj školi, pa im je ličio na zajedničkog đačkog strica. Pored togga je i nosio čakšire, prsluk i slamnati šešir svog mršavog strica, a zimi njegove cokule, gunj i šal. Bio je siroče, kojeg su odgojili stric i djed. Ne voli baš Lunju i stalno joj se ruga, iako verovatno potajno gaji simpatije prema njoj. Na kraju se zaljubljuje u debelu Maricu. Bio je pogođen u šešir tokom bežanja od ustaša i na dramatičan način pravio se da je mrtav samo kako bi mu se družina divila.

Jovanče

Dečak koji je bio vođa skupine hajduka. Čukunded mu je bio hajduk Jovan koji je sahranjen u Prokinom gaju. Jovanče je domišljat i pametan dečak. Veran je drug i dobar vođa svoje grupe. Pravedan je prema drugima i radi sve za dobrobit svoje družine.

Lunja

Desetogodišnja devojčica, velikih očiju, Stričeva prva komšinica. Uvek je išla za dečacima i posmatrala ih ćutke. Vikali su na nju i terali je. Pojavljivala se odasvud, gde ste je najmanje očekivali. Prišla je družini begunaca kao jedina devojčica. Pokazala se kao veran drug koji zna da čuva tajne i poštuje družinu. Lunja je na neki način zaljubljena u Strica. Kada je počeo rat pokazala se kao pravi obaveštajac, pa je zajedno s Lijanom obaveštavala partizanski štab o svemu.

Đoko Potrka

Dobio je ovaj nadimak jer je trčao do škole i nazad kući. Jednom u crkvenoj povorci nosio je krst ispred sebe i trčao oko crkve, zbog čega je dobio batine i nadimak. Đoka je stalno smišljao lepe pesmice i to dok je u ustima žvakao kakvu slamku neke biljke.

Lazar Mačak

Nije se plašio starijih i većih od sebe i na njih je frkao kao mačak, zbog čega je dobio nadimak. Inače je vesele ćudi, okretan i majstor za pravljenje igračaka. Ima malu radionicu na tavanu, koju kasnije seli u logor Tepsija. Pronašao je pećinu koja je tokom ratu mnogo pomogla partizanima i njegovoj družini, a u čast njemu, nazvana je Mačkova pećina.

Nik Ćulibrk

Otac mu je dugo radio u Americi kao rudar, farmerski radnik i kauboj, a kada se vratio, mešao je u materinji jezik i engleske reči. Tako je sina zvao Nik. Nik je kao i njegov otac često mešao engleske reči i materinji jezik. Nosio je kaubojski šešir.

Nikolica

Bio je đak prvog razreda koji je obožavao svog psa Žuju. Svuda je išao s njom. Pošto mu nisu dali da ju vodi u školu, pobegao je hajdučkoj skupini dečaka u logor Tepsija. Nisu mu dali ni da pođe u vojsku s Omladinskim bataljonom, već je ostao u štabu.

Beleške o piscu

Branko Ćopić rođen je 1915. u selu Hašanima, u Bosni.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sudionik je Narodnooslobodilačke borbe. Uređivao je dečji list „Pionir“, a nakon toga se bavio književnim radom.

Kao student objavio je dve knjige pripovedaka te knjige priča za decu „U zemlji leptirova i medveda“. Za vreme borbe pisao je pesme te je objavio zbirku pesama „Ognjeno rađanje domovine“. Nakon rata objavio je „Pesme“ i zbirku „Ratnikovo proleće“.

Za decu su mu izlazile pesme u velikom broju slikovnica i zbirki kao što su: „Armija odabrana tvoja“, „Ježeva kućica“, „LalajBao“; „Raspevani cvrčak“ i druge.

Objavljena su mu i četiri romana za decu: „Orlovi rano lete“, „Magareće godine“, „Bosonogo detinjstvo“ i „Bitke u zlatnoj dolini“. Za odrasle čitaoce objavio je romane: „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Od zbirki pripovedaka najpoznatija mu je „Doživljaji Nikoletine Bursaća“.

Umro je u Beogradu 1984. godine.

Autor: I.D.