Orlovi rano lete

„Orlovi rano lete“ poznati je roman Branka Ćopića koji govori o Drugom svetskom ratu i delovanju partizanskih odreda u tim prvim ratnim danima. No pre, svega knjiga govori o bezbrižnom detinjstvu skupine dečaka jednog malog sela Lipova, čije igre nasilno prestaju dolaskom rata.

„Orlovi“ prerano moraju da odrastu i nose se sa problemima odraslih kao što je odbrana njihovog sela i odlazak u vojsku. Idilu njihovog logora Tepsija, kamo su bežali iz škole, narušavaju bombe i neprijateljska vojska.

Ovo je dečji roman, ali i ratni roman za odrasle, koji ne prati samo sudbine jedne dečje skupine malog sela, već se bavi i prikazom ratnih strahota te uticaju rata na živote sviju, pa i onih najmanjih i najnevinijih.

Roman iznosi sudbine i mnogo odraslih likova koji rat proživljavaju možda i teže nego deca, jer nisu previše ni svesna što se oko njih dešava. Roman nam pokazuje i kako se živelo pre, dok nije bilo tehnologije te kako su se deca znala lepo da se zabavljalju i druže.

Pre svega, ova priča je poruka o zajedništvu, hrabrosti i domoljublju, koji se pojavljuju u srcima ljudi bez obzira na godine.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: pred i za vreme 2. svetskog rata

Mesto radnje: selo Lipovo

Kratak sadržaj prepričano

Prvi deo

I.

Roman počinje ujesen, u Prokinom gaju. Bio je to gaj o kojem su svi pričali kao o strašnom i tajanstvenom mestu. Babe su šaputale da je uklet i da tu postoji strašno čudovište, koje te po noći ugrabi. Taj gaj poznat je i po grobu čuvenog hajduka Jovana, koji je tamo opkoljen i ubijen.

Stric i Jovanče tamo su se naganjali. Stric je došao da pronađe Jovančeta koji je pobegao iz škole i ovamo se sakrio. Tu su se dogovorili kako će u svoju četu da primaju i druge begunce iz škole, ali da će dobro da se dogovore tko će to da bude.

II.

Početkom nove školske godine, u selo Lipovo stigao je novi učitelj. Bio je crvenog nosa, mrk i zlovoljan. Dugački Stric, najviši đak u razredu odmah ga je prozvao gospodin Paprika i razglasio to po razredu. Kada je učitelj čuo kako ga zovu, pitao je tko je odgovoran za to, ali se nije javio Stric nego njegov drugar Jovanče, koji je zbog toga dobio batine.

Još je Stric morao da odabere i šibu s kojom će Jovanče da dobije batine. Izabrao je šibu koja je pukla na pola, pa su se dečaci dali u bežanje. Stric je završio na krošnji oraha, a Jovanče je pobegao u gaj, pod staru krušku do groba hajduka Jovana, njegovog čukundjeda. Tamo se zakle da će poći u hajduke i kako će da se skriva u kolibi. Samo je hteo da zaštiti drugara Strica, što je smatrao dobrim i pravednim.

III.

Kada se Jovanče predveče vraćao kući, Stric ga presretne na pašnjaku. Kaže mu da je Paprika jako ljut i da će da dobije batina sutra u školi. Ali Jovanče nije imao nameru ići u školu. Logorovat će u udolini koju je prozvao Tepsija jer je bila tako ravna.

Sutradan je i bilo onako kako je prikazano na početku priče. Stric je dobio batine u školi jer nije znao gde se uliva Dunav. Odmah je pojurio u Prokin gaj do Jovančeta. Vraćajući se iz gaja dogovarali su se koga će od bijenih da prime u družinu. Devojčice nisu nikako smeli da prime, jer bi se one brzo razglasile i svi bi znali za Tepsiju. Ali znali su da jednoj sigurno neće moći pobeći, Lunji. Ona je uvek bila tamo gde bi joj se najmanje čovek nadao i bili su sigurni da će ona da ih pronađe u Tepsiji. Sutradan će da krenu da skupljaju vojsku za skrovište.

IV.

Nakon škole skupina devojčica prolazila je kraj ljeskova žbuna iz kojeg su virile noge. Bile su to Stričeve noge. Čekao ih je tu kako bi od njih saznao kod kojega su novoga učitelji danas bili. Novi članovi družine bili su Đoko Potrka i Lazar Mačak. Potrka je dobio ime tako što je trkom dolazio u školu i vraćao se kući. Mačak je svoj nadimak dobio jer frkće kao srdit mačak. Sada je Stric čekao njih dvojicu da se pojave izvan škole i da ih pozove u družinu. Đoko Potrka odmah pristanu da pođu u Gaj, a Mačak kaže kako će da dođe sutra, nakon što na svom tavanu promisli o svemu.

V.

U Prokinom gaju, logor družine bio je veći nego na početku. Sada su tu bila četiri dečaka: Jovanče, Stric, Mačak i Potrka. Jedni su se igrali i trčali, a drugi ozbiljno razgovarali. Lazar je hteo da svoju malu radionicu s tavana preseli u Tepsiju. Stric je rekao da će povesti svoje magare Sivca kraj Lazareve kući, kada se bude vraćao iz mlina.

Već je pao mrak, a oni tako natovareni krenu u gaj. Magare im je pobeglo i jedva su ga uhvatili i poveli u Prokin gaj. Lazar je morao da pođe kući, a Stric je ostao da prenoći u gaju. Lazar se bojao vukova, pa je rekao Stricu da viče „ku-ku-ku“ dok ne iziđe iz gaja. Stric je hteo da se našali pa je počeo da oponaša zavijanje vuka.

VI.

Sutradan se Lazar vratio u gaj sa sekirom i kuburom, bojeći se da je Strica pojeo onaj vuk što ga je sinoć čuo. Na prvi tren učinilo mu se da je Sivac vuk, koji je nešto žvakao. Ispostavilo se da je žvakao Stričev slamnati šešir.

Brzo je Mačak uzeo iz svoje radione iglu, konac i neki stari karton da skrpa Stričev pojedeni šešir. Na kartonu je bio natpis: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine!“

VII.

Družina begunaca polako je rasla. Pridružili su im se Nik Ćulibrka, čiji je tata radio u Americi i Ivan Popović, zvani Vanjka Široki, čiji je otac bio zarobljenik u Rusiji. Tako je družina dobila svog Amerikanca i Rusa, hajdučka skupina kakve nema nigde.

Svi su oni bili četveroškolci, ali im je dolutao i đak prvog razreda, „Nikolica s prikolicom“. Nikolica im se pridružio jer mu nisu dali da u školu dovodi svoju kujicu Žuju, bez koje nije mogao. Zato je i došao među hajduke.

VIII.

Družina se bojala da će netko da ih oda, pa se dogovoriše da prisegnu i to na grobu hajduka Jovana. Iako su bili dovoljno mali, svi su razumeli pojmove kao što su izdaja, zakletva i drugarstvo. Nakon zakletve postali su prava četa, a tako su se i osećali.

IX.

Za družinu je sada sledio najzanimljiviji deo: uređenje Tepsije. Najpre su počeli da grade kolibu. Došli su na ideju da izgrade kućicu za Žuju koja bi im ostala da čuva logor po noći kada oni odu svojim kućama. Zato su prvo izgradili kućicu za kujicu i kada su videli kako je lepa, odma su poželeli i oni jednu takvu. Toliko su se uposlili da su umalo zaboravili da pođu kućama kada i druga deca, kako nitko od njihovih kod kuće ne bi posumnjao da ne idu u školu. Nikolica i Žuja teško su se rastali, a Žuja je ostala sama da čuva logor.

X.

Bila je to tužna noć za Žuju koja je tiho cvilela i zavijala. Nije bilo veće sreće kada je ujutro ugledala svog Nikolicu. Stric je poželeo da i njega tako neko voli, ali mu je Nikolica uzvratio da ga voli njegov magarac Sivac.

Taj dan nastavljeni su i radovi na kolibi. Ona je ustvari napravljena prema nacrtima Lazara Mačka, koji je na svoje delo bio ponosan, ali i pomalo nezadovoljan jer je moglo i bolje. Đoko Potrka im je smislio i domišljat natpis koji će da stave na svoju kolibu: „Ovde živi hrabra četa harambaše Jovančeta.“

XI.

Narednih dana dečaci su nastavili da uređuju logor. Sledeće su načinili ognjište za vatru, odnosno peć od kamena. Za hranu družine brinuo se Jovanče, vođa družine. Brao je kukuruz, kopao krompire, čupao rotkve i slatku repu. Zatim su sve trpali u Mačkove vreće i nosili u logor.

Veliko im je slavlje pričinjalo sedenje oko kotla i čekanje da se skuva krompir ili kukuruz. I svi su dobivali jednake delove i nitko se nije žalio.

Tako je ova četa iz dana u dan postajala nešto veliko i vredno. To što pripadaju četi, svima je ulivalo nekakvu odvažnost i nisu se više bojali ići sami gajem po mraku. Lazar se čak nije bojao ni skrivene pećine koju je pronašao. Pokazao ju je Jovančetu, ali mu rekao da ćuti ostalima o njoj jer će tu da sakrije većinu svoje radionice.

XII.

Jovanče je čak i sanjao tu pećinu i jedva čekao da s Lazarom uđe u nju, ali Lazar je sutradan morao da ostane kući i pomogne tati oko kola. Tog dana ih je iznenadio i uljez u njihovom logoru. Bila je to Lunja. Došla je tako što je pratila Strica. On nju mrzi zato što ih je otkrila, a ona je rekla da ga voli, na što je družina počela da ga zeza.

Stric se popeo visoko na drvo, a Lunja se rasplakala. Jedva su je smirili i vratili je nazad, jer im je bilo žao što su rasplakali devojčicu. U četu nisu mogli da je prime jer nije bila bijena od učitelja. Okrenula se i otišla iz gaja.

XIII.

Lunja je u školi ustala i prišla do katedre. Rekla je da želi batine. Učitelj Paprika počeo je da se smeje. Nije hteo da bije devojčicu na što je ona krenula da ga provocira. Bacila je kredu i sunđer na pod, zatim razrednu svesku i tablu. Na to se Paprika i dalje smejao i ustao po razredu da deli packe, nekome po glavi, nekome po leđima i rukama. Kada se vratio za katedru, začudio se kao da Lunju vidi prvi put.

Ona se setila da kao Jovanče iskoči kroz prozor, jer nikada pre nijedna devojčica to nije učinila. Zato bi ona bila junakinja. Trčala je prema gaju i slučajno upala u jamu u blizini pećine koju su otkrili Mačak i Jovanče pre neki dan.

XIV.

Sutradan su Jovanče i Mačak jedva čekali da idu u pećinu. Mačak je doneo i električnu lampu. Dečaci su počeli da kopaju otvor i kopali su dok nisu mogli da uđu u nju. Krenuli su zajedno unutra puzajući. Pronašli su tamo i jezero i odjednom su čuli samo tanko i slabašno „Ej“.

XV.

Za to vreme dečaci u logoru su se čudili gde su Jovanče i Mačak. Setili su se da Jovanče uopšte nije dobio batina jer je pre toga stigao da pobegne kroz prozor. Zato su pomislili da je pošao da se preda u školu. A i skužili su Jovančeta i Mačka kako se prethodnih dana nešto došaptavaju. Po svemu sudeći družina je mislila da će Jovanče i Mačak da izdaju njihovo tajno skrovište, pa se posakrivaše na drveće.

XVI.

Jovanče i Mačak su i dalje bili u pećini. Slabašan glasić molio ih je da upale lampu. Pomisliše da je to patuljak. Zabezeknuti dečaci ugledaše Lunju koja im je objasnila da je upala ovamo kada je bežala iz škole. Pođoše svi van, a Lunja obeća da će ćutati o ovoj pećini. Kada su došli u gaj, spaziše ostale dečake na drveću.

XVII.

Nakon Lunjinog moljenja za batine i bežanja kroz prozor, učitelj Paprika postao je gori. Ulazio je u razred pitajući đake hoće li da dobiju batina. Tako je sve više i više đaka počelo da dobiva batine od učitelja Paprike. Ta deca su se odmećivala iz škole i pridruživala četi u Tepsiji. Svi novi članovi morali su da polože zakletvu da neće da odaju logor ni četu.

Dečaci su načinili i tajnu Žujinu kućicu koja je zapravo bila jama u koju bi upadali uljezi u njihovom logoru.
Dok su se igrali žmurke, slučajno je u jamu upao Stric, koji je namočio dupe u Žujinoj činiji s vodom, pa nije hteo da izađe kako ga ne bi Lunja videla. Dok se ostatak družine malo razmaknuo, Stric izađe iz jame, pođe na sunce i legne da se osuši. Tu je i zadremao.

XVIII.

Učitelj Paprika ubrzo je opazio da mu u razredu fali sve više đaka. Pomislio je da ih roditelji zadržavaju kod kuće kako bi im pomogli na polju. Uputi se jednoga dana seoskom knezu Valjušku i priopći mu da večeras sazove ljude sa spiska.

Kada su seljaci došli pred krčmu, knez ih upita zašto ne šalju decu u školu. Naravno da su roditelji mislili da deca svaki dan idu u školu. Upitali su poljara Lijana zna li nešto više o tome. Pošto on nije znao gde su, dogovoreno je da će Lijan sutradan da krene da potraži njihovo skrovište.

XIX.

Vesela družina nije ni slutila što im se sprema. Mačak i Jovanče istraživali su pećinu i jedva čekali da sve ispričaju ostalima.

Jednom dok su jeli pečeni krompir, Lunja prokomentiše da ih netko posmatra. Stric je kazivao da se Lunji sve priviđa, ali ona je tako osećala. Samo im je bilo čudno kako Žuja još nije ništa nanjušio.

XX.

Lijan je tražio po svim jarugama, iza živica i po koprivama. Nakon toga su na red došli zapušteni vrbaci i uglovi puni trave, oko rečnih okuka. Setio se i Prokinog gaja, ali se i on sam plašio gaja jer je kolala priča da je tamo drekavac, pa kako se onda deca ne bi bojala.

Lijan je bio seoski poljar, što znači da mu je dužnost bila da čuva polja, livade, useve i voćke, a pri tome često je ratovao s decom. Tako je pošao da traži i odbeglu decu, ne samo po kneževom naređenju nego i po vlastitom nahođenju.

Setio se da je Jovančetov čukundjed u gaju poginuo i da će on sigurno da se usudi da ide onamo. Prvo je išao da istraži ivicu gaja, a kada je razmaknuo žbunje, video je usnulog dečaka. Bio je to Stric koji je ondje zaspao nakon što je legao da se osuši. Odlučio je da će ujutro da porani i napravi zasedu deci ako se ovde kriju.

XXI.

Sutradan je stari Lijan krenuo da uhodi dečake u gaju. Još je uvek bio mrak i jedva se videlo. Poneo je i rakiju, svog vernog druga. No, poljar je upao u njihovu zamku, tajnu Žujinu kućicu. Žuja ga ugrabi zubima za torbu. Pomislio je da se radi o drekavcu, iskočio iz jame kao ludak i dao se u bekstvo. Sakrio se u plast sena. Kada se konačno ohrabrio, provirio je glavom i spazio nešto što je izgledalo kao drekavac, no bila je to obična krava.

XXII.

Kada se razdanilo u gaj je došao Stric. Shvatio je da je netko upao u jamu. Uskoro stiže i Jovanče. Stigoše i ostali pa stadoše da se pitaju tko je to upao u jamu i gde je sada.

Ceo dan družini nije bilo ni do igranja, samo su svi nekako napeto iščekivali kakvu skitnicu ili uhodu. Toga dana nije ništa bilo, ali ih je sutradan dočekao natpis na vratima kolibe da ih čeka veliko iznenađenje i da se paze. U potpisu je pisalo: „Čovek iz jame“.

XXIII.

Družina se nije previše uplašila pretnje, jer nisu znali da se u selu kuje velika urota protiv begunaca. Samo je Lunja slutila o čemu se radi. Knez Valjuško i poljar Lijan bili su na čelu zavere.

Jednog dana Lijan je dojurio do kneza i rekao mu da se deca kriju u Prokinom gaju. Poljar je ipak žalio dečake i odlučio je da ih nekako obavesti. Zato im je i ostavio onaj natpis na vratima kolibe, kao upozorenje. Odlučeno je da skrovište dečaka bude opkoljeno sa svih strana i da se poduzme juriš na dati znak. Zaverenici su skupili oružje i odredili napad za sutrašnji dan.

XXIV.

Dečaci su kao omađijani zurili u natpis i pitali se ko bi to mogao da bude. Dok su oni tako većali, napadači su već bili tamo i sa svih strana ih promatrali. Družina se hrabro branila, bacajući krompire na napadače. U logoru nastade sveopšta pomutnja. Jedan po jedan dečaci su padali u ruke napadačima. Tako uhvaćene, svezali su hajduke i poveli ih u školu da im sudi učitelj Paprika.

XXV.

Dok su tako vodili decu u školu, pojavi se Nikoletina Bursać, Stričev rođak. Pobuni se protiv tog mlaćenja dece i kaže da bi trebalo da vrate učiteljicu Lanu pa ne bi bilo ni bežanja ni bune. Poljar Lijan jedva dočeka da oslobodi dečake. Knez kaže na to da će i Nikoletina i Lijan sutra da imaju posla sa žandarima jer nisu na strani vlasti.

XXVI.

Ujutro u zoru, knez je krenuo u žandarmerijsku postaju, a seljaci u varoš da traže nazad učiteljicu Lanu. Žandari ne nađoše ni Nikoletinu ni Lijana koji su se sakrili, a seljaci na dugo nagovaranje povukoše učitelja Papriku iz škole. Takvom rešenju doprinelo je i što se Paprika od muke napio zajedno s knezom i crkvenjakom, pa su sva trojica upali u jamu punu kreča. Tako beli poplašili su prolaznike po selu kasno naveče.

Dok je Paprika sutradan putovao iz sela, u jednom ljeskaru u blizini Prokinog gaja našla se i skupina odmetnika iz škole. Bilo im je čak i žao Paprike, ali znali su da se vraća njihova učiteljica Lana. Lazar upita Jovančeta što će sada da bude s njihovom pećinom i njegovom radionicom. Slože se njih dvojica da nikome ne kazuju za pećinu. Dečaci nisu ni slutili kakvu će ulogu pećina da odigra u danima koji dolaze.
Drugi svetski rat besnio je po Evropi, a približavao se i Kraljevini Jugoslaviji. Došla je i zima, a logor Tepsija ležao je razbijen. Približavalo se proleće 1941. godine.

Drugi deo

I.

Sve više ljudi odlazilo je u vojsku i u rat. Selo se praznilo. Pošao je i Nikoletina Bursać i po odlasku pozdravio Jovančeta i Strica koju su stajali na vratima škole. Zamolio ih je da čuvaju njegovu staru majku Mariju i da joj odnesu drva za grejanje. Odma posle škole pošli su po naramak suvih drva i odneli joj. Bila je veoma zahvalna i oni su se osećali kao pravi ljudi. Poželeli su da ih sad vidi učitelj Paprika. Poželeli su i lulu. Sutradan je Stric u razred doneo neku staru lulu dede Alekse. Mačak ju je uzeo na popravak.
Dečju idilu jedan dan prekinuli su avioni na nebu. Počeo je rat. To jutro bombardovan je Beograd. Učiteljica je poslala decu kući da poruče kako je rat počeo.

II.

Deci su iznad glava zujali nemački avioni. Gruvali su topovi u daljini. Sve je to deci, kao i svima ostalima, bilo novo i strašno. Goreli su i rezervoari nafte i benzina. Ratovalo se na sve strane.

III.

I škola je prestala da radi, a ljudi su promatrali kako kroz selo prolaze vojnici s puškama. Učiteljica im je rekla da oni s puškom nisu hteli da se predaju. Dečaci su zaključili da su i oni dobro učinili jesenas, kada su se odmetnuli iz škole, jer nisu hteli da se predaju. Jovanče se nadao da će tako i Nikoletina da se vrati s puškom.

IV.

Stigne jedan dan Stric Jovančetu i saopći mu da se Nikoletina vratio s puškom. Ali moraće da ćuti i ne kaže ništa nikome o Nikoletini. Dva dana kasnije Lazar Mačak i Jovanče dogovore se da obiđu pećinu i sklonjene stvari iz Mačkove radionice. Krenuli su još pre sunca i kad su zašli u gaj, pred njih nabasa Nikoletina. Sakrio je nešto u šumi, ali je dao do znanja dečacima da zna da su i oni sakrili Mačkovu radionicu negde, pa da svi moraju da ćute.

Kada je Nikoletina otišao, dečaci krenu da razgovaraju o tome da je možda Nikoletina pronašao njihovu pećinu i onamo sakrio pušku. Nemci su hteli da oduzmu sve oružje.

V.

Zemlja je pala u ruke Nemaca, čiji su tenkovi prolazili zemljom. Jovanče je znao da Nikoletina nije bacio svoju pušku, iako je bio razočaran zbog poraza i zauzimanja njihove zemlje.
Nekoliko dana posle na seoskoj krčmi osvanu natpis da sve stanovništvo ima da preda oružje, kod koga se posle roka nađe oružje, biće streljan. Nakon što deca pročitaše natpis nepismenim seljanima, pođoše u gaj.

VI.

Okupatorska vlast, Nemci i Talijani oduzimali su oružje narodu. Kada bi pronašli oružje sakriveno kod nekoga, streljali bi domaćina bez pogovora. Najgora vrsta izdajnika bili su takozvani Ustaše, naoružani od nemačkih i talijanskih okupatora. Išli su po kućama i tražili oružje.

Jovanče i Stric su jednog dana dok su čuvali ovce ugledali naoružane ustaše i javili Nikoletini kako idu prema njegovoj kući. Kad ga tamo nisu pronašli, rekli su da će im pasti u šake kad-tad. Zahvaljujući ovim dečacima, nisu ga uhvatili. Nikoletina predloži dečacima da oni paze stražu i kada vide Ustaše ili žandare, da jave narodu. To razveseli Jovančeta i Strica jer je to značilo da će opet da imaju svoju četu pa pođu da traže ostale.

VII.

Skupila se stara družina u Prokinom gaju i dogovorili se o držanju straže. Kada bi videli Ustaše sa brega Lisine samo je trebalo da zapale vatru i seljani će da budu obavešteni. Ceo plan su smislili učiteljica i Nikoletina, koji je sve dan pre ispričao Jovančetu.

VIII.

Dečaci su tako jednog dana zapalili vatru, a poljar Lijan se skoro ugušio od dima. No rekli su mu da na taj način obaveštavaju selo o dolasku Ustaša. Lijan je zaspao, a probudila ga je pucnjava , te su dečaci stali da ga dozivaju da dođe na raskršće gde se čuo pucanj.

IX.

Ustaše su pucali i tražili odbegle vojnike i učiteljicu Lanu, ali svi su se posakrivali. Stric je trčao da obavesti Nikoletinu, a pri tome su u njega pucali i okrznuli mu njegov slamnati šešir. Ali na sreću, Nikoletina se već bio sakrio i ovoga puta ustaše nisu nikoga našli.

X.

Ustaška pucnjava uzbunila je čitavo selo i ubrzo se čulo da su pucali u Strica. Nije se znalo da li je živ ni šta je s njim. Tek predveče Lunja i Jovanče stigoše u selo i saznaše da je Stric nestao. Za to vreme Stric je stražario sakriven za žbunom uz samo raskršće i očekivao Jovančetov povratak.

Tako sakriven Stric je slušao razgovor njegove družine koja je pričala da je Stric poginuo. Stric počne da plače zamišljajući sebe mrtvoga i deca ga čuju. Kada su provirili u žbun on stane da se pravi mrtav, a deca ga krenu tresti. Kada je Lunja krenula da ga miluje shvate da se pretvara. Lunja se naljuti, kao i Stric na nju.

XI.

Danima su dečaci stražarili i njihovi dimni signali često bi se pojavili nad Lisinom i Golim brdom. U selo su upadali Ustaše, žandari, tražili vojnike, učiteljicu i sakriveno oružje. Počelo je među stanovnicima da se priča o ustanku protiv okupatora.

Jednog jutra pojavili su se Ustaše pre nego su dečaci i stigli do svojih stražarskih pozicija. Shvate da im nema druge nego poći u gaj. U gaju su već bili Nikoletina i učiteljica Lana. Nikoletina se uspeo na jednu bukvu i tamo izvadio pušku i municiju koje je bio sakrio. Jovanče i Lazar su ih promatrali, a kad su svi spazili Ustaše, pozovu njih dvojica Nikoletinu i učiteljicu da se svi skupa sakriju u njihovu tajnu pećinu. Na putu do pećine ukazao im se i poljar Lijan u bekstvu. Svi su se sakrili u pećinu, a vani su Ustaše vikali i tražili begunce.

XII.

Dvadeset sedmog jula 1941. Partizani su oslobodili Drvar. Poljar Lijan zajedno s Jovančetovom družinom sedi na navrh Golog brda i osluškuje borbu u varoši. Neprijatelj pokušava da se probije do sela Lipova. Odjednom nad gajem projuri avion, a deca i Lijan se posakrivaše. U tom naletu avion je bombardovao njihovu školu.

XIII.

Deca pođoše u ruševine svoje škole da skupe što je ostalo. Učiteljica im je rekla da će te stvari da im trebaju nagodinu kada škole opet počne da radi. Sve što su našli sakriće u Prokin gaj. Avioni su naime tražili glavni štab partizanskog odreda.

Družina se dosetila da u gaju sagrade novu kolibu u koju će da pospreme školske stvari. I tako je gaj ponovno oživeo. Jovanče je na pročelje nove kolibe zakucao sliku planinskog orla, da neprijatelj vidi da orlovi unatoč bombama i dalje lete. Spremala se prava ratna škola.

XIV.

Jovanče i Mačak nastavili su da istražuju svoju tajnu pećinu. Pronašli su otvor koji vodi na veliku strminu i odakle mogu da izađu van. Dok su izlazili, čuju puške u njihovom selu.

XV.

Bitka je počinjala u selu Lipovu. Mačak i Jovanče trčali su nazad u gaj, koji je već bio opkoljen. Čuli su da je u gaju glavni partizanski odred. Dečaci su znali da nema druge nego da svi pođu u pećinu. Kada su svi ušli, vani je počelo da se puca, neprijatelj je prodirao u Prokin gaj.

XVI.

Prošlo je dosta vremena otkako su dečaci i Lijan bili tako sakriveni u pećini. Bili su već i gladni, ali još nisu mogli da izađu. Lunja je izašla u izviđanje pa u njihovom logoru Tepsiji videla neprijatelje kako leže oko vatre.

Nekoliko dana su tako bili u pećini gladni i neispavani. Mačak i Jovanče se sete da pođu na onaj izlaz koji su otkrili poviše potoka Ledenice. Svi stigoše u šumu kroz taj otvor, a tamo sretnu i Nikoletinu s celom skupinom Partizana, kojima je nestalo municije. Lazar Mačak se seti da neprijatelji imaju pune sanduke municije u logoru. Slože se da krenu u akciju po municiju.

XVII.

Mačak i Jovanče su ih predvodili kroz pećinu. Srećno su stigli do neprijateljskog logora. Tamo su svi čvrsto spavali jer su se ponapijali. Tu oni ukradu sanduke s municijom a pred jutrom krenu u juriš na neprijatelja koji nije imao pojma što se noćas dešavalo u njihovom logoru. Jovanče i Mačak već su išli nazad u pećinu, a Nikola i Partizani su ostali u borbi.

XVIII.

Neprijatelj nije mogao da preboli što je tako nastradao, pa su se već dan posle nad selom Lipovom pojavili bombarderi. Neprijateljski avijatičari dobili su naredbu da bombarduju gaj i da unište skladište municije. Kad su čuli bombardovanje, slete se u pećinu.

Gaj je bio uništen.

XIX.

Nikoletina i njegov Partizanski vod pitaju Jovančeta mogu li da upravo u logoru Tepsiji naprave svoju partizansku mehaničarsku radionicu. Jovanče pristane ako prime i Lazara Mačka među njih. Stric je za to vreme otvorio omladinski kurs i odsek za kurire. Tu je bila skoro cela Jovančetova družina.

XX.

Lunja je jednog dana spazila u kukuruzu dva nepoznata seljaka. Javila je to Lijanu, a kada su Partizani pošli da vide tko je to, shvatili su da se radilo o neprijateljskim diverznatima koji su hteli da u zrak dignu njihovu partizansku radionicu. Tada su Lunja i Lijan proglašeni obaveštajcima.

XXI.

Stric se po povratku s omladinskom kursa često zaustavljao pred kućom „debele“ Marice. Ubrzo je zaboravio Lunju, a Marica mu je postajala sve draža. Zaljubio se skroz. Lunja je saznala tko je razlog njegove sreće i bila tužna jer joj je Marica otela najboljeg druga. Ali joj je Jovanče rekao da je on i dalje voli, pa joj se on omilio.

XXII.

Krajem jeseni od četiri omladinske čete stvoren je Omladinski udarni bataljon. Za komandanta je postavljen Nikoletina Bursać. On je odmah zamolio komandanta odreda da mu dodeli članove Jovančetove družine. Dečaci su išli da se pozdrave s Prokinim gajem i da pođu u vojsku.

XXIII.

Omladinski udarni bataljon kreće na put. Lazar Mačak i Lunja promatrali su ih s uzvisine. U bataljon nije primljen Nikolica jer je bio još premlad za borbe. Tako ih je Lunja sa setom ispraćala i nadala se da će opet jednom da ih vidi, svoje drugove iz detinjstva.

Likovi: Dugački Stric, Jovanče, učitelj Paprika, Lunja, ĐokoPotrk, Lazar Mačak, Nikolica s prikolicom, NikĆulibrk, pas Žuja, Vanjka Široki, knez Valjuško, poljar Lijan, seljani, Nikoletina Bursać, učiteljica Lana

Analiza likova

Dugački Stric – pravo ime mu je bilo Stevo, a zvali su ga Stricem zato što je bio najviši u čitavoj školi, pa im je ličio na zajedničkog đačkog strica. Uz to je i nosio čakšire, prsluk i slamnati šešir svog mršavog strica, a zimi njegove cokule, gunj i šal.

Bio je siroče, kojeg su othranili stric i deda. Ne voli baš Lunju i stalno joj se sprda, iako verovatno potajno gaji simpatije prema njoj. Na kraju se zaljubljuje u debelu Maricu. Bio je pogođen u šešir tokom bežanja od Ustaša i na dramatičan se način pravio da je mrtav samo kako bi mu se družina divila.

Jovanče – dečak koji je bio vođa skupine hajduka. Čukundjed mu je bio hajduk Jovan koji je sahranjen u Prokinom gaju. Jovanče je domišljat i spretan dečak. Veran je drug i dobar vođa svoje skupine. Pravedan je prema drugima i radi sve za dobrobit svoje družine.

Lunja – desetogodišnja devojčica, velikih očiju, Stričeva prva komšinica. Uvek je išla za dečacima i ćutke ih promatrala. Vikali su na nju i terali je, a ipak se pojavljivala odsvakud, tamo gde bi joj se najmanje nadao.

Prišla je družini begunaca kao jedina devojčica. Pokazala se kao veran drug koji zna da čuva tajne i poštuje družinu. Lunja je na neki način zaljubljena u Strica. Kada je počeo rat pokazala se kao pravi obaveštajac, pa je zajedno s Lijanom obaveštavala partizanski štab o svemu.

Đoko Potrka – dobio je takav nadimak jer je trkom išao u školu i vraćao se kući. Jednom je u crkvenoj procesiji pred sobom nosio krst i u trku ga pronio oko crkve, zbog čega je dobio batine i nadimak. Đoka je stalno smišljao lepe pesmice i to dok je u ustima žvakao kakvu slamku neke biljke.

Lazar Mačak – nije se bojao starijih i većih od sebe i na njih je frkao kao mačak, zbog čega je dobio nadimak. Inače je vesele ćudi, okretan i majstor za pravljenje igračaka. Poseduje malu radionicu na tavanu, koju kasnije seli u logor Tepsija. Pronašao je pećinu koja je u ratu mnogo pomogla partizanima i njegovoj družini, a u čast njemu, nazvana je Mačkova pećina.

Nik Ćulibrk – otac mu je dugo radio u Americi kao rudar, farmerski radnik i kauboj, a kada se vratio, mešao je u materinji jezik i engleske reči. Tako je sina zvao Nik. Nik je kao i njegov otac često mešao engleske reči i materinji jezik. Nosio je kaubojski šešir.

Nikolica s prikolicom – bio je đak prvog razreda koji je obožavao svoju kujicu Žuju. Išao je svugde s njom. Pošto mu nisu dali da ju vodi u školu, pobegao je hajdučkoj skupini dečaka u logor Tepsija. Nisu mu dali ni da pođe u vojsku s Omladinskim bataljonom, nego je ostao u štabu.

Beleške o autoru

Branko Ćopić rođen je 1915. u selu Hašanima, u Bosni.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sudionik je Narodnooslobodilačke borbe. Uređivao je dečji list „Pionir“, a nakon toga se bavio književnim radom.

Kao student objavio je dve knjige pripovedaka te knjige priča za decu „U zemlji leptirova i medveda“. Za vreme borbe pisao je pesme te je objavio zbirku pesama „Ognjeno rađanje domovine“. Nakon rata objavio je „Pesme“ i zbirku „Ratnikovo proleće“.

Za decu su mu izlazile pesme u velikom broju slikovnica i zbirki kao što su: „Armija odabrana tvoja“, „Ježeva kućica“, „LalajBao“; „Raspevani cvrčak“ i druge.

Objavljena su mu i četiri romana za decu: „Orlovi rano lete“, „Magareće godine“, „Bosonogo detinjstvo“ i „Bitke u zlatnoj dolini“. Za odrasle čitaoce objavio je romane: „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Od zbirki pripovedaka najpoznatija mu je „Doživljaji Nikoletine Bursaća“.

Umro je u Beogradu 1984. godine.

Autor: I.D.