Labud

Stefan Malarme značajan je francuski pesnik, parnasovac i jedan od osnivača književnog pravca simbolizma. Njegovi radovi utjecali su čak i na avangardu dvadesetog veka, na umjetnost kubizma, dadaizma i futurizma. Ipak, najznačajniji je bio njegov uticaj na simbolizam u književnosti. Njime je Malarme zagovarao stvaranje novog jezika kojim će se izricati čista poezija, očišćena od svakodnevnog života, njegove priprostosti i vulgarnosti. Poezija bi po njegovoj ideji, koja je jednaka ideji simbolizma, trebala da se izdigne iz stvarnosti. Ona bi trebala da otkriva neke nove stvarnosti, a ne da opisuje ovu realnost koju svi poznajemo. Sve to trebalo je da se ostvari pomoću jezika tj. simbola.

Ne čudi stoga što su Malarmovi raniji radovi veoma sliči pesništvu Bodlera, drugog velikog zasnivača simbolizma. Malarmovi kasniji radovi uvelike su istraživali odnos između sadržaja i forme. Malarme je ideju izricao ne samo sadržajem teksta, već i rasporedom riječi u pesamama, razmacima među rečima, kao i njihovim poretkom na stranici. Odnos forme i sadržaja unutar Malarmovih pesama takođe je prenosio misao i ideju samog simbolizma. Upravo zbog toga je Malarmea bilo teško prevoditi na strane jezike, jer se pesme nisu prenosile na druge jezike samo sadržajno, pazeći na njihove lirske sadržaje (poput rime, dinamike, ritma, samog zvuka reči…), već i vizualno. Mnoge njegove pesme imaju alternativna značenja, što može da se primeti samo u originalu Malarmeovih pesama.

Kako Malarmova poezija nije bila tipična, tako ni Malarme nije bio tipičan pesnik svog vremena. Nije bio boem, kao mnogi njegovi savremenici, niti je živio neurednim životom opravdanim nezadovoljstvom, već je bio profesor engleskog jezika i živeo mirnim, uzornim životom.

Labud – analiza pesme

Pesma „Labud“ tipičan je primer simbolističke pesme, ali i tipičan primer pesme Stefana Malarmea. Zbog toga se njeno istinsko značenje pronalazi mnogo dublje od od osnovnih značenja reči pesama, stihova i njihovih prvotnih tumačenja. Motivi pesama su ujedno i simboli, stoga ne predstavljaju ono što bismo prvo pomislili, a njihova stvarna značenja odnose se na nadrealne svetove, iako su motivi veoma zemaljski. Zbog ovih karakteristika je i inače veoma teško tumačiti simbolističke pesme, jer one nemaju samo jedno istinsko, apsolutno značenje. Tumačenja takvih pesama, pa tako i ove, na kraju ispadne uvelike subjektivno, šta ne znači da je ono pogrešno, ali zasigurno nije apsolutno i isključivo. Tumačenja simbolističkih pesama nikad nisu konačna, a pesme su uvek otvorene za novu interpretaciju koja može samo da upotpuni prejašnje, ali nikada da ih završi.

Glavni motiv ove pesme je labud. Labud je prelepa, snešnobela jezerska ptica, profinjenog, elegantnog izgleda, stoga ga povezujemo s lepotom, elegancijom, čistotom, gracioznošću… Gotovo pa je nedodirljiv jer ga najčešće samo izdaleka posmatramo, eventualno, ako imamo sreće, pridobijemo koricom kruha. Ovo je osnovno tumačenje motiva labuda, ali on u pesmi nije samo to. On je i simbol koji označava samog pesnika, ali i njegovo stvaralaštvo, dakle pesništvo uopšte. Labud je u pesmi veličanstveno, prekrasno biće, ali on je prikazan kao sputana ptica, lišena slobode zbog zaleđenog jezera, koji ga drži u zatočeništvu. Uzalud je labudu sva njegova veličanstvenost, lepota i snaga kada ne može da se uzdigne iznad onoga što ga guši.

Čitajući pesmu i obazirući se samo na njene motive, pesma ostavlja dojam da je jedna obična pejzažna pesma, s glavnim prirodnim motivom, koja prikazuje jednu sliku iz prirode. Znajući da je pesma simbolistička, svesni smo da ona predstavlja mnogo više. Motiv iz prirode uzet je samo kao primer, kao simbol za isticanje jedne posve drugačije ideje, mnogo dublje, što pesmu čini misaono-refleksivnom.

U pesmi imamo nekoliko ključnih motiva koji su glavni simboli ove pesme. Na njima se gradi tematika pesme, ali i ono važnije – izriče njena ideja. U prvoj strofi to je motiv krila, uz kojeg stoji epitet „zanesena“. U strofi se na tom motivu gradi slika u kojoj se pesnik, iz perspektive labuda, pita bi li trebao da razbije „smeđe jezero sleđeno“. Kroz takvo jezero ne može da pliva, ne može da iz njega uzleti, ono ga sputava jer je kruto i nepromenjivo. Jezero je stoga simbol sveta u kojem pesnik živi, a labuđe krilo njegovo pesništvo, opisano kao „zaneseno“, kojim može da promeni stvari oko sebe, samo ako to želi.

U drugoj strofi pesnik se odmiče od prikaza subjektivne perspektive labuda i sada ga promatra objektivno. Labud više nije lirski subjekat, sada je on objekat pesnikovog promatranja. Glavni motiv na kojem se gradi simbolika stiha je motiv „slobode“. Sloboda je za labuda, kao i za pesnika, pusto htenje

„…zalud slobodu on htede
jer opevo nije kraj gde da provede
vek…“

U trećoj strofi glavni motiv je motiv bele smrti. Bela smrt metafora je za sneg i led, ali je i simbol zaborava pesnikovog stvaralaštva ili gore, njegova sputavanja. To vidimo u zadnjoj strofi, gde se pominje motiv tla „što perje joj sputava“. Pesnik piše kako labud ima snagu stresti belu smrt sa sebe, ali tada će da razori i tlo. U drugom stihu vidimo sliku „prostorom kažnjene ptice“, što se također više odnosni na samog pesnika, nego na labuda.

Poslednja, četvrta strofa, gradi simbol na motivu „sablasti“. Sablast je metafora za labuda, tj. za samog pesnika. Korišćenje upravo tog motiva prekrasnog je labuda, simbola gracioznosti i lepote, pretvorila u nešto jezivo, u ljušturu onoga šta je bio. Sablast je drugi naziv za strašnog duha koji predstavlja dušu umrle osobe, ali nemirne u svojoj smrti. Takav je i labud. On kao da je nestao, umro, a sve šta je od njega ostalo je strašna sablast. Labud je opisan kao „ukočen“ dok spava „u hladnom snu prezira“. Epiteti koji nam dočaravaju hladnoću samo se nastavljaju na prejašnje stihove, ali ne govore samo o fizičkoj hladnoći, već i onoj simboličkoj, koja označava nezainteresiranosti sveta za pesnikovu poeziju i umetnost uopšte. Zbog toga labud prezire hladno jezero, kao što pesnik prezire nazainteresovan svet. Labud je, kao i pesnik, iz svog prirodnog okruženja „izgnan beskorisno“.

Pesma „Labud“ napisana je sonetnom formom, pa je sastavljena od dva katrena i dve tercine. Stih koji prevladava u pesmi je dvanaesterac, a primećujemo da je poneki stih trinaesterac. U pesmi ima rime, ali je ona isprekidana, što ima uticaja na ritmičku nestalnost pesme. Tome pridonosi i stilska figura opkoračenje koje se pojavljuje na nekoliko mesta u pesmi.

Beleške o autoru

Stefan Malarme značajan je francuski pesnik. Bio je prnasovac i jedan od začetnika simbolizma, koji je svojim pesništvom kasnije imao značajnog uticaja i na neke umetničke pravce avangarde, poput kubizma, dadaizma i slično.

Malarme je rođen u Parizu 1842. godine pod imenom Etjen Malarme. Iako je dolazio iz obitelji činovnika, što su mu bili i djed i otac, Malarme je odlučio posvetiti se jezicima i književnosti. Diplomirao je 1860. godine, a već dve godine kasnije objavio svoju prvu pesmu „Placet“ u francuskom magazinu Le Papillon. Otišao je dalje na studij u London, kako bi usavršio engleski jezik. 1863. se oženio, a već sledeće godine dobio ćerku Ženeviv.

Malarme je počeo da predaje engleski jezik, a kao učitelj imaju je nameštenja diljem Francuske, sve dok nije došao u Pariz gde je radio do mirovine 1893. godine. Iako je Malarme živio u siromaštvu i u duši bio boem, on nije bio jedan od onih koji su svoje frustracije lečili po kafanama. Živio je mirno i radišno, a svoje intelektualne potrebe zadovoljavao je sa svojim društvom pesnika i filozofa koji su se okupljali u salonima i raspravljali o književnosti, umjetnosti i filozofiji. Grupa se nazivala „utorkaši“, jer su se okupljali utorcima, a među njima bile su mnoge važne ličnosti književnosti, poput V.B. Jejtsa, Rajner Marije Rilkea, Pola Verlena i drugih.

Osim toga, Malarme je uz Andrea Gidea, Pola Valerija i Marsela Prusta bio dio grupe koja je sebe nazivala „Dekadenti“. Kasnije će Malarme i Valeri, uz Bodlera, postati zatečnici simbolizma.

Najpoznatija kasnija zbirka Malarmea je „Un coup de des“ („Jedno bacanje kocke“), izdana 1914. godine, u kojoj će da predstavi sve značajke svog simbolističkog pesništva, koje uključuje odnos između sadržaja i forme u službi iskazivanja ideje pesama. Najpoznatija Malarmova dela su „Popodne jenog fauna“, „Sabrane pesme“, „Stranice“, „Lutanja“, “ Muzika i književnost“ i „Stihovi i proza“.

Malarme je umro 1898. godine, dok je radio na svom poslednjem delu, koje je nazivao „Grande Oeuvre“ („Veliko djelo“).

Autor: V.B.