Koštana obrađena lektira književnika Borisava Stankovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Koštana >>
Analiza dela
Delo „Koštana“, Borisava Stankovića, piasno je u formi drame. Prvi put je izvedena 1899. godine, kada je publici predstavljena kao komad s pevanjima. U to vreme, takva vrsta komada je bila i najpopularnija među publikom. Posebno su se isticala ona koja su se ticala ljudi koji su živeli na onim područjima Srbije koja imaju karakterističan govor i naglasak, kao što je naša južna Srbija. Ovakva dela su kod beogradske publike izazivala smeh i obavezno su nagrađivana aplauzom. Tako se od „Koštane“ htela napraviti lakrdija, što ovo delo nikako nije.
Lepotu ovog dela je verovatno najbolje opisao poznati srpski književni kritičar i književnik, Jovan Skelić: „Nijedno delo ne iznosi bolje no Koštana tu osobitu, zanosnu, fatalnu ljubav. I malo je dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak. Ja bih dao sve regularne drame Jovana Subotića i Milorada Šapčanina za jedan ovako snažan i emotivan „komad života“ kao što je četvrti čin Koštane, koja je jedan od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti“.
Jovan Skerlić je prvi kritičar koji je ovu dramu nazvao istinskim umetničkim delom. On je dramu shvatio kao „povest zgaženih srdaca i promašenih života“, kao „jednu bolnu nostalgiju ljubavi, samrtnu pesmu koja u grob silazi“. Reči koje izgovaraju Vranjanci zvone kao reči učenih filozofa i u njima nalazimo dubok pesimizam koji ostavlja odjek na našim daleko složenijim i uznemirenijim dušama. U „Koštani“ pronalazimo problematiku koja je postojala od samog nastanka sveta. Svaka jedinka traži ljubav, traži sreću, intenzivan i slobodan život.
Sredina u kojoj se nalaze likovi u delu je patrijahalna sredina i traži od ljudi da joj podrede ono što im je najdraže. Ni jedno delo nam ne iznosi tu zanosnu, fatalnu ljubav. Radnja iako je jednostavna, donosi nam delo puno života i bolne poezije.
Za analizu dela potrebno je znati i istorijske prilike koje su u to vreme bile prisutne u Srbiji. To je period oslobađanja Srbije od Turaka i u takvoj sredini došlo je do susreta ljudi koji su oformljeni u dvema različitim kulturama. Hadžije su imale veća prava od ostalih, ali su se muškarci morali ženiti devojkama iz hadžijske porodice. U takvim prilikama je i dolazilo do sukoba porodica i mladih momaka koji svoju ljubav nisu mogli ostvariti. Tako isto i devojke, morale su prihvatiti svoju sudbinu i u to vreme je bila popularna pesma „Hadći Gajka, hadži Gajka, devojku udava, em je dava, em je ne udava, nego gu prodava“ u kojoj su mnogi pronalazili utehu.
Na teritoriji južne Srbije Romi su bili marginalizovana grupa, bez ikakvih većih prava. Tako se hadžije i Romi u to vreme mogu posmatrati kao dva potpuno različita sloja, jer hadžijama je bilo dopušteno čak i da ih ubiju, a da ne snose odgovornost za to. Radnja „Koštane“ odigrava se u tom periodu, kada su još uvek postojale takve vrste sukoba koje su najbolje izražene u liku hadži Tome. On je taj koji u neprestano podvlači razlike između nekadašnje vlasti i one koja je nastupila nakon oslobođenja.
Posebna važnost dela ogleda se u sagledavanju problema odnosa kulture i individualnosti. U kojoj meri je civilizacija izgrađena na odricanju od instinktivnih zadovoljenja, što je jedno od osnovnih polazišta naučnika Sigmunda Frojda. Svaki pojedinac ima potrebu za slobodom instikta, a kultura je mreža njihove zabrane. Kao posledica tog sukoba u pojedincu se javljaju osećanja sputanosti, nelagodnosti, nezadovoljstva. Upravo o tome peva čitava drama „Koštana“.
Književni elementi
Književni rod: drama
Književna vrsta: tragi-komedija
Mesto radnje: Vranje
Vreme radnje: posle turske okupacije, Uskrs
Tema: sagledavanje problema odnosa kulture i individualnosti, osećanja sputanosti, nelagodnosti, nezadovoljstva koje pojedinac oseća u civilizovanom svetu
Ideja: sreća nije u materijalnim stvarima (dukatima), već u slobodi izbora i življenja
Prepričano delo
Drama „Koštana“ ima četiri čina. Ono što jasno razdvaja činove jeste promena prostora na kome se odigrava scena. Radnja čitave drame odvija se na Uskrs, najradosniji hrišćanski i porodični praznik, kada se peva i igra, i osnovno raspoloženje je radost.
Prvi čin
U prvom činu radnja se dešava u kući hadži Tome. Na samom početku pisac nam prikazuje prazničnu atmosferu. Daje nam se opis kuće, opis unutrašnjosti i spoljašnjosti. Prikazuje nam dve devojke, Vasku i Kocanu. Za razliku od Vaske koja je razdragana, vesela i poigrava se sa Kocom, imamo Kocu koja je tužna i nevesela jer je sama. Vaskino erotizovano poigravanje sa Kocom posledica je odsustva muškarca, ali i praznične atmosfere. Stana plače i time nam skreće pažnju na svoju usamljeničku poziciju među ostalim devoklama. Takođe, govore o svome bratu i strahu da se otac ne naljuti na njega jer pijanči. U Staninom liku nalazimo osećanje straha i to je jedno od osnovnih osećanja čoveka kulture. Tako i Stankovićevi likovi osećaju strah kada se naruše norme kulture kojoj pripadaju.
Iz dijaloga Stane i Vaske saznajemo da se njihov brat ne odvaja od ciganke Koštane i one se plaše mogućeg sukoba između oca i sina. Pre nego što se na scenu uvede hadži Toma Stana pokušava da opovrgne bratovljevu zaluđenost Koštanom i govori da to nije baš sve tako, da je njihov brat dobar. Ovde nam pisac prikazuje porodične odnose u kulturi u kojoj čak ni unutar porodice jedni drugima ne žele priznati pravo stanje stvari.
Kada hadži Toma stupi na scenu, na videlo nam se iznosi sva suprotnost patrijahalne stare sredine i čulnih nagona mladih. On je besan na sina zbog toga što bludniči sa cigankom. Čitav svoj život je posvetio porodici i sticanju ugleda, tome da obezbedi što bolji život svome sinu u budućnosti. On je toliko ljut da od jeda kida brojanice i u svom monologu nam iznosi sebe kao antipod svome bludnom sinu. Hadži Toma je gotovo uvređen zbog toga što njegov sin ne može da kontroliše svoje nagone, već kao i svi drugi, koji nisu iz hadžijskih porodica, postupa. Od toga potiče njegovo predstavljanje sebe kao uzornog modela.
Prebacuje mu zato što je čitav svoj život posvetio porodici i on je u mladosti mogao da kontroliše svoje emocije. Gradio je sinu ugled, a umesto toga zatiče uplakanu ženu i sina sa cigankom. Zatim sledi sukob hadži Tome sa suprugom Katom. Sada hadži Toma svu krivicu prebacuje na nju, govori joj da je potekla iz porodice nedostojnog porekla. U tome se ogleda još jedna hadži Tomina žrtva. Vidimo da se oženio nevoljenom i neprivlačnom devojkom. Hadži Tomin brak predstavlja još jednu u nizu žrtvi, oženio se devojkom iz bogate seljačke porodice zbog materijalne dobiti ucilju širenja svoje moći i moći porodice.
Hadži Toma nam iznosi još jedan sukob, a to je sukob između stare i nove vlasti. On je predstavnik stare vlasti, a Arsa predstavnik nove. Sve nedaće koje mu se događaju on prebacuje na nesposobnost nove vlasti da vlada i sprovodi moć. Arsa je hadži Tomin rođak suprostavlja se Tomi i govori da je Koštana poštena devojka i da nema razloga da je uhapsi, jer nema dokaza. Ne može je uhapsiti ni zbog toga što mnoge hadžije žele njenu pesmu. Hadži Toma Koštani daje karakteristike zavodnice, žene sposobne da svojom seksualnošću vlada muškarcima, da ih iskorišćava i uništava njih i njihove porodice. Na sva Arsina opravdanja hadži Toma odgovara da je ona i njemu pamet zavrtela. Odlučuje da sam vrati red u porodicu i sredinu i kreće put Sobine.
Drugi čin
U drugom činu radnja se izmešta u Sobinu, hadži Tomino imanje na preiferiji koje je izolovano od društvenog nadzora. U toj sredini u kojoj postoji mogućnost za otvorenijim ponašanjem likova i intimnijim izrazom. Koštana stupa na scenu pesmom i igrom. Ona se predstavlja kao junakinja koja ne dozvoljava muškaricima koji su oko nje da se ponašaju nedolično i ne prihvata od svakoga novac.
Ona u dijalogu sa Magdom sebe poistovećuje sa divljim kestenom, i samo njeno ime u vranjskom govoru je naziv za kesten. Kao i Koštana i Mitke sebe dovodi u vezu sa pojavama iz prirode. Svoj život poredi sa pojavom jeseni, laganim odumiranjem sunca, sa neminovnim tokom i sudbinom. Mitke i Koštana su od onih junaka koji su teško uklopljivi u sredinu u kojoj se nalaze. I on je nekada bio mlad i lep, kao i Koštanina majka Salče, a sada su matori. Time nam on jasno odvaja vreme mladosti i lepote od vremena starosti. Samo dok traju mladost i lepota, život za Mitketa ima smisla.
Krivca za ovakav svoj život Mitke vidi u bratu Arsi koji ga je silom oženio. On kao i hadži Toma nije oženio voljenu ženu, ali razlika u njihovom odnosu prema ženama je velika. Mitke je u mladosti imao silne ljubavnice i priča o tome koliko je bio mlad i jak. Traži od Koštane da skine mintan da bi osetio svom svojom snagom i silinom čula onu nekadašnju strast i ljubav. Njegova najveća pobuna protiv civilizacije i kulture ogleda se u traženju stihova o lepoti koja ne poznaje razliku roda, i u čijoj osnovi je priča o incestu, jedan od najtežih prestupa u kulturi i istoriji.
Ulaskom hadži Tome ponovo se uvodi dramatika. Njegova pojava unosi strah među cigane. On nastupa silovito, pun je bese i van sebe je. Jedina koja je smela pred njega takvog da istupi je Magda, nekadašnja Tomina negovateljica. Ona nastoji da u njemu probudi druga osećanja, i iskazuje mu veliko poštovanje. Nakon Mitketovog ukazivanja na uskršnje običaje, a naročito na običaje njega kao hadžije, hadži Toma se ipak malo smiri i sede. Hadži Tomu su lukavo uvukli u svoj svet i on opomenut da se ne ponaša kao pravi hadžija odustaje od prvobitne namere.
Novu unutrašnju pometnju hadži Toma počinje da oseća sa Koštaninom pesmom koja govori o lepoti koja nema granice, čija se jačina izdiže iznad svih kulturnih normi. Dijalog između Magde i Tome otkriva nam jednog Tomu koji je takođe kao mlad išao da se provodi. Hadži Toma sebe ovde poredi sa presušenim izvorom česme. Koštana ga slama pesmama i na kraju ga potpuno baca u trans pesmom o mladiću koji luta Starom Srbijom i Makedonijom, i koji bi radije smrt izabrao nego da vidi kako drugi ljubi njegovu voljenu. U Tominoj svesti se javlja svest o ograničenosti ljudskog veka i prolaznosti života. Hadži Tomin „žal za mladost“ nije onaj Mitketov zbog gađenja erotsih čula, več zbog jednog ne iživljenog i proćerdanog života.
Poseban odnos imaju Stojan i Koštana, a to je skoro opsesivna zaljubljenost Stojana u ciganku Koštanu. Stojan je rastrzan između toga što je voli i toga što zna da nikada ne može biti njegova, da je ne može oženiti. On ne obećava Koštani da će ostaviti porodicu zbog nje jer njegovo delovanje je potpuno onemogućeno. Koštana se prema njemu ponaša zaštitnički, ona ga odgovara od sukoba sa ocem, odbija njegov novac i govri mu da ne treba da je voli. Stojan se pokorava očevom autoritetu i odlazi kući bez ikakvog prekog pogleda.
Treći čin
U trećem činu nam se ponovo prikazuje hadži Tomin dom. Stana saopštava Stojanu da otac celu noć pijanči sa Koštanom i da se toliko promenio da ne liči na onog starog. To da Koštana peva nekom drugom izaziva u njemu bes. Govori da je ciganka, da ide za onim ko joj više da. Zatim on bes prebacuje na majku zbg toga što ga je rodila. Majka Kata mu odgovara na to da je on njen ponos i da treba da se oženi i dovde devojku u kuću. Čitav svoj život ona je posvetila sinu, da bi sa njim prozivela mirno kada sa njegovim ocem nije mogla. Na taj način će njeno žrtvovanje u patrijahalnoj kulturi dobiti smisao.
Hadži Toma se pojavljuje u zagrljaju sa ciganima i Koštanom. Ironiju i prezir koju on upučuje svome sinu potiču od sinovljeve neaktivnost, nemuževnosti, mekuštva i neodlučnosti njegovog sina. Stojan se nije ni izdigao iznad ljubavi prema Koštani, niti je bio spreman uzeti ono što želi, već ostaje bolan, razapet i poput devojke leži i pati. Pored odbacivanja sina, hadži Toma odbacuje i ženu, govori da ženu nikada nije ni imao, nego da je imao majku. Poredi sebe sa drvetom kao ukazivanjem da njemu obnove nema. Zatim priznaje da je čitav život proveo u potiskivanju emocija. Od besa prema sinu, hadži Toma i pušku uperi ka njemu, ali iz delirijuma izlazi ugledavši Arsu.
U ovom činu hadži toma ima zaštitnički odnos prema ciganima i zagrljen sa njima ustaje protiv porodice, nasupreot prvom činu. Kada Stojan ustane protiv Koštane on je brani. Kada Arsa tera cigane on ih zadrđava. Zatim Arsa uz pomoć Koštane ispeva da odvede cigane iz hadžijske kuće. Radnja se premešta u Mitketovu baštu. On na zahtev svoga brata Arse odlazi kući, ali za sobom vodi cigane.
Za razliku od prethodih likova, Mitke nema neostvarenu ljubav, nije ljut ni na koga iz porodice, već je njegov žal u tome što je sam. Mitke svoju pesmu određuje kao pesmu punu bola, derta, patnje. Taj dert nije proistekao iz određene životne situacije, već od rođenja jednog specifičnog stanja duha, a to je melanholija, gde mitke dđivljava život kao nešto što nema smisla. Čitav život on je tragao za nečim što bi u njemu izazvalo punoću, ukazalo na smisao življenja. Svoje unutrašnje stanje on opisuje kao „težak, golem karasevdah“. On čak pomišlja i da se ubije, a u tome ga sprečava Arsa. Tu se dvojica braće nalaze u sukobu i Arsa mu preti da će ga on ubiti ako se ne smiri. Tu Mitke doživljava preobražaj jer uviđa da je porodicu zapostavio.
Arsa naređuje da se Koštana uda za banjskog Ciganina Asana ili će onu koja ju je rodila i tako vaspitala, obesiti. Koštanina majka je jedina koja se usprotivila Arsi, klečala je, molila od straha zbog toga šta se njenoj ćerki desiti. Čupala je sebi kosu uzvukivajući da je Koštana premlada za brak i pomišljala na to da se Koštana pre može ubiti negi na taj brak pristati. Salče se sve vreme ponaša kao da otkidaju deo nje, kao da joj ubijaju dete.
Četvrti čin
Četvrti čin se odigrava u ciganskoj mahali. Koštana čeka pod nadzorom vlasti da Asan dođe i odvede je za ženu. U njoj se smenjuju osećanje besa i nemoći. Koštana prebacuje Kmetu što učestvuje u njenoj udadbi, ali on je nemoćan da bilo šta promeni. Koštana se u nastupu besa uništava, kida odeću i naružava sopstveno lice. Na taj način se on obračunava sa vima njima, ali i sama sa sobom. Koštanin bes je bio takav da je prenerazio Kmeta i on znajući da će ga ubiti ako je ostavi, napušta je i ostavlja sudbini.
Zatim se pojavljuje Stojan koji poziva Koštanu da zajedno pođu u svet gde će samo njemu pripadati ukazuje na njegovo razračunavanje sa porodičnim dužnostima. Koštana ga međutim ne doživljava kao svog spasioca, ona odaje iznenaženost, a u pogledu joj se vidi razočaranost. Koštana ga odbija, jer ne pristaje na to da je iko obaveže, neće da iko ukida njenu slobodu. Koštana se odriče ljubavi, govori da nikada nikog nije volela. Želi da ostane svoja i da ne pripada ni jednom muškarcu.
Koštana drugačije dočekuje Mitketa, moli ga da je ne da. Mitke na njene molbe i očaj odgovara da bude razumna i da se pomiri sa vlastitom sudbinom. On joj time prikazuje svu surovost i težinu života. Nakon što joj je prikazao šta je čeka u životu, govori o svojoj identičnoj sudbini. Time nam pokazuje univerzalnost čovekove sudbine u patrijahalnoj kulturi. On svoj govor završava time da bi svoja čula trebalo nadvladati, egocentrizam i individualnost, sve zarad svog bližnjeg, porodice. On je smisao svog življenja pronašao u svojim bližnjim, zarad brata i porodice pomirio se sa sudbinom.
Poslednje reči na sceni pripadaju samoj Koštani. Za razliku od Mitketa ona sa scene ne odlazi pogurena. Na naredbu policije ona odgovara besom i gordošću kojima se uzdiže iznad svih prisutnih, iznad celokupnog patrijahalnog društva. Ona izgovara da će sve sama, majci govori da ćuti i samostalno ulazi u svadbena kola. Koštana ovim ispoljava jaku ličnost, spremnu na podnošenje vlastite sudbine, objavljuje jednu rešenost za postojanjem uprkos svima.
Pesme koje se javljaju unutar drame veoma su značajne kako za razumevanje unutrašnjih previranja u junacima, tako i za samu dramu. Nemogućnost ličnog izbora dovodila je junake do raznih psihičkih lomova i kriza. Odnos ljudske prirode i kulture jeste onaj u kojem u najvećoj meri počivaju unutrašnji sukobi junaka. Osnovna jedinica patrijahalne kulture jeste porodica i njoj je sve podređeno.
Analiza likova
Likovi: Hadži Toma, Stojan (hadži Tomin sin), Stana (hadži Tpmina ćerka), Kata (hadži Tomina žena), Arsa (predsednik opštine), Mitka (Arsin brat), Vaska (Arsina ćerka), Koštana (zanosna ciganka), Salče (Koštanina majka), Marko (vodeničar i sluga Tomin), Magda (Markova žena), Ciganin Asan, Kmet.
Hadži Toma – on je slika i prilika morala i vodje u varoši. I za varoš i za ukućane bio je autoritet, kršan, strašan i moćan, ali on je duboko nesrećan, ranjiv, željan prave ljubavi i žali za svojom mladošću. On i Mitke boluju iste boljke, prisilne ženidbe i nametnute društvene norme, koje ih guše, sputavaju i duboko unesrećuju.
Mitka – „Lud se i rodio“. Nije mu bilo ravnog od Skoplja do Soluna. Imao je sve što je hteo, dobre konje, puške i žene, živeo je kao pravi bekrija. Brat ga je silom oženio i time mu oduzeo život i započeo patnju. Želi da mu se to vreme vrati makar još jednom, da ga oseti, omiriše… On je u isto vreme čovek pića, veselja, ljubavi i strasti, ali on je i čovek nostalgije, ogorčenosti i tuge. „Ništa mi nije, zdrav sam, a bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ“.
Koštana – Ima nemirnu, osetljivu, čistu dušu pravog umetnika. Celo Vranje za njom luduje, i stari i mladi, a ona ostaje poštena u čaršiskom smislu reči („Još su njene kose neizmršene, grlo negriženo i još niko nije pio njene crne oči od kojih se gubi pamet!“), ali i duhovnom. Peva i pleše iz ljubavi, ne samo zbog zarade. Svesna je svog mesta u društvu i ne očekuje išta više od toga. Njena iskrena i najvća ljubav je umetnost, a kada su joj to uzeli ona se predala, jer za nju život u kući s mužem i decom nije život već zatvor.
Beleške o piscu
Borisav „Bora“ Stanković bio je cenjeni srpski književnik i romanopisac s prelaza iz 19. u 20. vek. Rodio se 31. marta 1876. godine u Vranju gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju. 1902. godine završio je Pravne nauke u Beogradu i oženio se.
Nakon toga, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. godine radi kao carinik. Radio je još kao poreznik, kao kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivovari te kao činovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvete.
1915. godine, za vreme rata, odlazi iz Beograda prvo u Niš pa u Crnu Goru gde je zarobljen u Podgorici. Austrijanci su ga poslali u Derventu odakle je vraćen kući nazad u Beograd.
Umro je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.
Stanković je kao književnik najzraženiji upravo u moderni jer je pisao složene pripovedne strukture. Njegova najstaknutija dela svakako su pripovetka „Nečista krv“ te drama „Koštana“.
Autor. J.I.
Ostavite odgovor