Kolajna

Ujevićeva poezija može se opisati kao vrlo promenljiva. Naime, od njegovih najranijih početaka kada je objavljen njegov prvi sonet „Za novim vidicima“ pa sve do poslednje zbirke koja je objavljena 1954. godine, njegova poezija se razlikuje na tematskom i idejnom planu, a isto tako i na polju tehnike. Kako je usvajo znanje i poglede modernizma s kraja 19. i početkom 20. veka, tako je i tekao pravac njegovih dela.

Ujevićevo pesništvo se uslovno može podeliti na dve faze. Prva, početna faza, od 1914. godine i „Hrvatske mlade lirike“ pa sve do 1930. godine. Ova faza obuhvatala je dela „Lelek sebra“ i „Kolajnu“. Druga faza njegovog stvaralaštva obuhvata njegove tri kasnije zbirke. U pesmama „Hrvatske mlade lirike“ (Sfinga, Ogledalo, Što šapće vodoskok) preovladavaju inpersonalnost i slikovni elementi, dok su u samostalnim zbirkama iz prve faze očiglednisimbolički uticaji. U zbirkama iz prve faze možemo uočiti strogu pesničku formu, gde sonnet zauzima prvo mesto uz primenu akcenatsko-silabičkog stiha. Prisutna je velika emocionalnost subjekta koji glorificira patnju roba i predanost velikoj ljubavi. I žena i ljubav su glavne teme obe zbirke. Ujević je ženama dao mitske oznake pa se one mogu pronaći pod imenima Gospa, Eva, Vivijana, Bogomoljka, Majka, Prinčipesa. Ipak, u zbirci „Lelek sebra“ Ujević se pomalo udaljava od motiva žene i okreće se verskim motivima (Duhovna klepsidra) da bi se zatim okrenuo ljudskoj sudbini (Svakidašnja jadikovka), zatim nostalgiji za domovinom (Slaboća) ili obnovi mita o budućoj ideji slavenstva (Rusija Rusiji).

S druge strane, zbirka „Kolajna“ u potpunosti je posvećena ženi. Ona je organizovana kao kanconijer koji se sastoji od 48 pesama, a čak i poredak tekstova ima značajnu ulogu. U sustini radi se o reinterpretaciji pesništva koje govori o ljubavi na moderan način. Autor je interpretirao pesništvo iz kasnog srednjeg veka, renesanse i modernizma.

Što se tiče tradicije, o njoj se na direktan način govori u Ujevićevoj zadnjoj pesmi „Kolajne“, a u njoj se lirski subjekat identifikuje sa trubadurima. Takođe, prisutna je upotreba arhaizama, na primer jur – „već“. Ujević idealizuje ženu i u isto vreme ona je za njega glavni razlog čovekove propasti.

Već od 1920. godine, a posebno od 1930. zbirkom pesama „Auto na korzu“ vidi se veliki preokret u Ujevićevoj poeziji. Iako se i dalje pojavljuju soneti us pravilnim rimama i akcenatsko-silabičkim metrima, kao i ljubavna tematika, on ide u pravcu misaonosti, filozofije i retorike. „Auto na korzu“ je zbirka specifična po vezanom stihu te je stilski heterogena. Isto tako, možemo primetiti da su mnoge pesme napisane slobodnim stihom („Traženja na miljokazu“, „Desetogodišnjica vlažnog humka“, „Autom kroz korzo“). Sve je to posledica autorove prihvaćenosti novih pesničkih pravaca kao što su italijanski futurizam, nemački ekspresionizam, francuski nadrealizam. Lirski subjekat je modernizovan ako gledamo liriku njegove prethodne faze, pa se ističe raspršenost i pripadnost svetskoj celini.

U „Desetogodišnjici vlažnog humka“ možemo uočiti kako se nižu pojmovi iz dalekih zemljopisnih sfera, kao što su Teheran, nordijske lire, Kartaga i Majin Veo. U velikom broju svojih pesničkih proza Ujević je izneo heterogenost modernog subjekta.

Što se tiče zrelijeg književnog stvaralaštva Tina Ujevića koji se tiče njegove dve zbirke „Ojađeno zvono“ i „Žedan kamen na studencu“, možemo ga svrstati u dva smera u kojima se kreće kompozicija teksta. Prvi smer je panoramski i on se može opisati kao mnoštvo slika koje rečima autor predočava iz nejasnih izvora, a drugi je okarakterisan kao neprestano kruženje u kojem se slike, koje su elementi opisa, učvršćuju oko jedne izabrane tačke simbola, slike ili osobine.

Slobodni stih je često vrlo dug, a autor njime pridodaje poetskom jeziku ekstatični ton pesniku, odnosno lirskom subjektu daje karakter modernog vizionara. Autor se, takođe, služi rimovanim stihom koji je različite dužine. Sve ove osobine daju pesniku mogućnost da u pesmama predoči dinamički aspekt stvarnosti. Korene ovih postupaka možemo videti kod italijanskih futurista, ali i kod tehničkih izuma.

Iako je Ujević hteo biti vizionar, on nikada svet nije video sasvim optimistično, premda je imao veliku saosećajnost i hteo je svet s više nepravde.

Kolajna – analiza pesme

„Kolajna“ je druga Ujevićeva pripovetka, objavljena 1926. godine. Zbirka je nopetrarkistički kanconijer, sastavljena od 48 pesama, raznih formi i metričkih stopa. Pesme nemaju naslove, već su numerisane rimskim brojevima. Teme zbirke se kreću od ličnih ljubavnih iskustava i razočarenja, do već poznatih Ujevićevih doživljaja sebe i sveta. Glavni motivi koje Ujević prepliće u „Kolajni“ su ljubav, stvaralaštvo, samoća, lepota, smrt. Kolajna etimološki znači ogrlica ili medalja, zbog čega se čitava zbirka smatra jednom dugom pesmom, motivski zaokruženom. Svaka od 48 pesama čini i zaokruženu motivsku celinu za sebe, čime je Ujević pokazao pesničko umeće kakvo je imao i Petrarka.

Prva pesma zbirke naslućuje motiv ljubavi. „Tek ljubav žene, vidik neba“, to je ono što treba svakom čoveku, a posebno pesniku, kojem ljubavne radosti, ali i patnje, mogu biti izvor inspiracije. Ova pesma počinje nizati kolajnu uvodeći i opšte pesnikove osećaje i poimanje sveta. Pesnik smatra da kroz svet treba ići nasuprot mraku „Stupaj sa svojim mrakom“ i nasuprot otporu i preprekama „kroz propast horizonta“. Kada je najteže i kada se čini da sve propada, tada treba biti najjači, tada nastaju najlepše i najglasnije pesme, jer duša proživljava duboke emocije „pevaj sa svojom dušom gdje god se spava i drijemlje“.

Pesma je organizovana u četiri katrena, napisana je sedmercima. Rima je unakrsna u prve dve strofe, da bi u poslednje dve bila modifikovana u obgrljenu rimu. Ovakva kompozicijska podela uočljiva je i na motivskoj razdaljini prve i poslednje dve strofe. Treća strofa počinje oštrom uskličnom rečenicom: „Dosta je laži“. To je stih kojim pesnik istupa u iskazivanju svojih htenja, ali i u odbranu obmana bilo kog čoveka.

Ljudi se zavaravaju da im je potrebno mnogo za sreću, a sve je tako jednostavno: „Što mi treba to nije mnogo, dobri Bože“. Ujedno, zadnja dva katrena apostrofiraju Boga, kao stvaraoca i onoga koji nam jedini može podariti sve ono što imamo, bilo da je to sreća, bilo patnja. „… Tek ljubav žene, vidik neba“ to je ono što od Boga traži, time je ljubav svedena na jednostavnu. „…Ništa drugo. Ništa veće“, ljubav je predstavljena kao životni ideal i pravi put do sreće, samo „…da je u tebe dobre volje“.

Peta pesma koja pripada „Kolajni“ prepuna je pesnikovih najdubljih osećanja iz kojih izrastaju njegove pesme. Stihovi su raspoređeni u tri katrena, sa unakrsnom rimom. „Ove su riječi crne od dubine,/ ove su riječi zrele i bez buke“– ovo su početni stihovi u kojima se objašnjava inspiracija i emotivna motivacija Ujevićevih pesama koje izviru iz najdubljih kutaka njegove duše, zbog čega su „crne od dubine“.

Kada je odlučio pokazati osečanja, pustiti ih napolje, reči su iz njega krenule „šiknule iz tmine“ i sada ih ne može ništa zaustaviti. Iako izviru iz tame i dubine, jednom kada ugledaju svetlo, pesme „streme k’o pružene ruke“, tako predstavljaju prijateljstvo i topao zagrljaj, utehu svima onima koji ih čitaju. Reči koje su šiknule iz tmine imaju i ulogu katarze. „Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik“, što znači da će se njegova patnja pretvoriti u duhovno pročišćenje i nove vidike. Svaki jecaj postaće zlatnik, a suze đerdani.

Ovim metaforama Ujević je hteo potvrditi ono što pesnici odavno znaju, a to je da najbolje pesme nastaju upravo iz boli, patnje i tuge. Poslednji stihovi trećeg katrena razjašnjavaju narav čitave zbirke, kao i Ujevićeva poetička načela. Sva patnja i bol, zlatnici i đerdani posteće ogrlica, sjajna i blistava, ali samo ako imaju svrhu: „Kolajnu vidim slavno obješenu,/ ljubljeno dijete, baš o tvome vratu“.

Pesme nanizane u ogrlicu od bola sjaje najlepše ako imaju onoga ko će ih znati ceniti, ali i kada su upućene voljenoj osobi, jer su odraz najintimnijih osećaja. Petom pesmom „Kolajne“ Ujević je sažeo svoje ideje pesništva, zbog čega je ovo ne samo najpoznatija pesma zbirke, nego i jedna od najreprezentativnijih pesama čitavog njegovog opusa.

Beleška o autoru

Tin Ujević rodio se u Vrgorcu 5. julaa 1891. godine. U Imotskom je završio prva tri razreda pučke škole, a u Makarskoj sve ostale razrade. 1902. godine preselio se u Split gde je pohađao klasičnu gimnaziju te je u isto vrijeme živeo u semeništu. Iako je trebao postati svešenik, odustao je i 1907. godine je maturirao. 1909. godine stigao je u Zagreb da bi upisao studije filozofije, hrvatskog jezika i klasičnu filologiju.

Iako je ušao u književni krug koji je bio okupljen oko Antuna Gustafa Matoša ubrzo se s njim posvađao što će dovesti do čestih polemika koje će se voditi između njih dvojice sve do Matoševe smrti. Ujević menja i svoju političku orijentaciju pa tako umesto pravaškog hrvatstva počinje zastupati jugoslavenski integralizam. 1913. godine otišao je u Pariz gde je ostao šest godina. Za to vrieme radi na ujedinjenju Hrvata i Srba, no 1917. godine će odustati razočaran zbog ljudi s kojima je kontaktirao, a ništa od toga nije urodilo plodom.

Nakon povratka iz Francuske kratko je boravio u Zagrebu te vrlo brzo odlazi u Beograd. Tamo je objavio i svoje prve zbirke “Lelek sebra” i “Kolajnu”. Zatim odlazi u Sarajevo gde živi od 1930. do 1937. godine. Tamo je objavio još dve zbirke pjesama “Auto na korzu” i “Ojađeno zvono”. Period od 1937. do 1940. godine proveo je u Splitu, a vreme pre smrti u Zagrebu, gde je boravio od 1940. do 12. novembra 1954. godine kada je umro. 1950. godine objavljena mu je zbirka “Rukovet”, a 1954. godine kada je umro izašla mu je lirska zbirka “Žedan kamen na studencu”.

Čitav njegov život mogao bi se okarakterizirati kao život boema. Iako je živeo neurednim životom, celi svoj život zarađivao je kao književnik.

Nakon smrti u Zagrebu od 1963. do 1967. godine izlaze mu “Sabrana dela”.