Kirija je delo koje je napisao Branislav Nušić. Pročitajte originalnu celu knjigu onlajn! Komedija u kojoj nas autor upoznaje sa šestočlanom porodicom koja teško živi.
Šala u jednom činu.
LICA:
Otac
Majka
Starija ćerčica
Mlađa ćerčica
Stariji sinčić
Mlađi sinčić
Izvršitelj
Advokatski pisar
Žandarm
– Kako, zar vi imate četvoro dece? – iznenađuje se šef, čitajući službeni list koji mu je o sebi podneo dugogodišnji niži činovnik.
– Četvoro! – odgovara činovnik, snishodljivo snebivajući se.
– Šta će vam tolika deca, pobogu brate?
– Šta mogu, Božja volja! – sleže ramenima niži činovnik.
– Ali Bog možda ne zna kolika je vaša plata, a vi znate, pa bi mogli o tome da vodite računa. Jer, kad vi sa tolikom platom mislite da možete imati četvoro dece, onda koliko dece treba da ima, po vašem računu, načelnik prve klase, a koliko tek ministar?
– Da ja imam veću platu, izvesno bih imao manje dece! – brani se niži činovnik.
– Eto ti sad, kakva je to logika?
– Pa kad činovnik ima veću platu ne sedi po ceo dan kod kuće; ide u kafanu, ide u klubove, na trke, u pozorište, putuje, a tako isto i njegova žena nije nikad kod kuće. A kad nema dovoljno para ni kiriju da plati, sedi po ceo dan kod kuće, prilepi se uz ženu pa…eto!…
G. Šef se slatko smeje ovoj nesumnjivo jakoj logici, a činovnik sa četvoro dece izlazi iz kancelarije i odlazi na blagajnu da primi svoju zlehudu platu, koju će odneti kući, te sesti sa ženom da paru po paru sračunaju i vide: hoće li im dostići da sastave kraj s krajem.
U prostoj, polupraznoj sobi, u kojoj sav nameštaj predstavljaju pet do šest raznoraznih stolica i jedan go sto, sede oni i brinu brigu, dok deca, koja su došla na svet Božjom voljom, u drugoj sobi ili negde u dvorištu bezbrižno igraju i larmaju.
OTAC (Šeta sa rukama na leđima): Eto, piši… izračunaj sama. (Vadi nz džepa). Evo ti kancelarijska olovka, hartmut numera dva; a evo ti i hartije. (Vadi iz džepa svežanj hartije i čita)… s tim da se imenovanome dostavi ovo rešenje u roku od…
Može. Ovo je g. Sreta pokvario. Strašno kvari državnu hartiju, ne ume da konceptira, a ume da avanzuje. Pa ja zbiram sve njegove pokvarene koncepte, trebaće, velim, za domaću upotrebu… Piši s ove čiste strane. Primio sam, dakle, po odbitku poreze, čistih 1342 dinara plate sa dodatkom na skupoću. Je si li zapisala?
MAJKA (Sedi za stolom i po njegovom diktandu zapisuje): Jesam!
OTAC: E, to je primaše! Lepo! Sad piši ovde po strani: Otplatio sam dug gazda Simi 250 dinara… zapiši 250! Hlebaru 360…
MAJKA (Zapisuje): Uh!
OTAC: Kako „Uh!“ Šestoro usta u kući, oj! Znaš li ti šta znači to šestoro usta?… Mogu da progutaju čitavu kraljevu apanažu, te neće moj dodatak na skupoću. Jesi li zapisala 360?
MAJKA: Jesam!
OTAC: Dobro. Onda piši 270 dinara mesaru… pa… (Doseća se) zapiši 220 bakalinu i… šta beše ono još… a, 240 piljaru. Jesi li zapisala?
MAJKA: Jesam!
OTAC: E, dobro! Saberi sve to.
MAJKA (Sabira šapćući u sebi brojeve): Koliko beše devetnaest i pet?
OTAC: Devetnaest i pet su dvadeset i četiri.
MAJKA (Pošto je sabrala): Hiljadu trista četrdeset.
OTAC: Tako je. A koliko sam primio?
MAJKA: Hiljadu trista četrdeset i dva dinara.
OTAC: Ostaje dakle dva dinara. Evo ti tih dva dinara. (Daje joj). To ti je za drva, za odelo, za obuđu, deci za knjige, za kujnu i meni za duvan.
MAJKA: A kirija?
OTAC: Ovo je već peti mesec kako ne plaćam kiriju.
MAJKA (Broji na prste): Jeste, peti… od februara… Za januar smo platili. Jesi li bar bio da se izviniš gazdi?
OTAC: Šta imam da mu se izvinjavam. Ne mogu da platim, pa to ti je. Uostalom, on nas je već tužio, dao je stvar advokatu.
MAJKA: Pa sad?
OTAC: Pa sad… eto… šta nam Bog da! Ja iz ove kože nemam kud.
MAJKA (Uzdane duboko): Baš je ovaj Bog nepravedan. Kad hoće nekoga da ugruva, a on ga dušmanski ugruva. Ovo niti se živi niti se mre. I kakav mi je to život: ako kupiš cipele, nemaš za drva; ako kupiš drva, nemaš za pijacu… A gde su još bolesti! Vučem ovaj rematizam kao Hristos krst… Da je puste sreće, kako sad nastaje ferije, pošla bi u banju. I to ne da kažeš od besa, kao druge, nego od nužde, ali…
OTAC (Šeta zabrinuto, pa zastane i hukne): Šta ću, šta mogu… eto ti ta dva dinara, pa raspolaži njima, idi u banju.
MAJKA (Bono): Još se i sprdaš.
OTAC: Ne sprdam se, al’… šta mogu? Reci sama: šta mogu? Ne mogu se tek s Bogom boriti, kad je eto i on nepravedan. Nekom da ili dobru platu ili bar dobar položaj, na kome se, recimo, može krasti, al meni eto, uskratio sve, sve… Mogu tako svakih petnaest dana da ukradem po jednu kancelarijsku pisaljku, hartmut numera dva, i to ti je sve. A gde je ono: daj dve hiljade dinara, pa da nestane ovaj akt; daj pet hiljada dinara, pa da pojedem oferat tvoga konkurenta; daj deset hiljada dinara, pa da falsifikujem datum na ovom saslušanju. Al’ eto, nije mi suđeno da dobijem: takav položaj. Dođe mi da mislim da je Usud prilikom mog rođenja stao više mene, spustio mi ruku na rame i rekao: „Ti ćeš imati dugačke prste ali ti ja neću dati prilike da ih upotrebiš!“ Eto, dođe mi Boga mi da tako mislim.
MAJKA (Ide za svojim mislima): Ja se samo pitam: kako ću dočekati zimu sa ovim reumatizmom?
OTAC: A ja se opet pitam: kako ćemo dočekati zimu bez drva? Tek za tih dva dinara, što nam pretiču od plate mesečno…
MAJKA: Ti da si neki čovek.
OTAC: Kako neki čovek?
MAJKA: Pa tako… ima ljudi i sa manjom platom pa im žene idu u banju, a ti…
OTAC: Ima ljudi i sa manje plate, ali i sa manje dece.
MAJKA: Nećeš valjda reći da sam ja kriva što imamo toliko dece?
OTAC: Pa dobro, pristajem da primim na sebe tu krivicu, ali… nije reč o tome. Najzad, deca su tu i s njima se mora računati.
MAJKA: Pa mora, dabome, al’ treba valjda računati i s onim koji je izrodio tu decu. Da nisam toliku decu izrodila, ja bih izvesno sačuvala svoje zdravlje.
OTAC: Znaš li ti kako se najlakše možeš izlečiti, a da te ni deset para ne košta?
MAJKA: Ne znam.
OTAC: Uobrazi se da si bila u banji i uobrazi da ti je banja pomogla.
MAJKA: Taman!
OTAC: Ama kako: „taman!“ Može ti to još kako da pomogne! Nema te žene koja nije kadra uobraziti da je bolesna, e, pa onda, zašto ne bi uobrazila i da je ozdravila! A veruj, Boga mi, uobraženje je jedna vrlo lepa stvar. Ja koji put tako, kad sam sam u sobi, uobrazim da sam ministar pa se razobadam; te g. Sretu pisara otpustim iz državne službe, te gospodina predsednika stavim u penziju, te sekretara premestim u Debar i raščistim sve redom oko sebe tako, da niko ne ostane u službi, sem mene i Teofila pandura. Pa onda, malo mi je to, nego našem kasapinu izdam koncesiju da seče državnu šumu pod uslovom, da mi godinu dana daje besplatno po dve kile mesa dnevno; pa našem krojaču izdam koncesiju za građenje duplog koloseka od Beograda do Sušaka pod uslovom, da celoj mojoj familiji skroji po jedan par odela s tim, da meni napravi dva para pantalona, jer mi se brzo izližu s one strane; a piljaru dam monopol na isključivo pravo štampanja školskih udžbenika s tim: da me godinu dana snabdeva besplatno namirnicama. I tako redom, razdam koncesije pod mnogo jevtinijim uslovima no što ih pravi ministri izdaju… I, eto ti, zadovoljni oni, zadovoljan ja.
MAJKA: Eh, kad bi to tako moglo!
OTAC: Ama može, kad ti kažem. Uobrazi, uobrazi, pa ćeš videti. Zar malo ima žena koje uobraze da su lepe pa – ako im to niko i ne priznaje, one veruju i zadovoljne su sa sobom. Zar malo ljudi ima koji uobraze da su pametni pa – ako im to niko i ne priznaje, oni veruju i zadovoljni su sa sobom. Uobrazi, kažem ti, uobrazi da si bila u banji, pa ćeš videti kako će ti to pomoći.
MAJKA: Idi, Boga ti, ne umem ja to!
OTAC: Ne umeš? Ako baš ne umeš, evo, ja ću ti pomoći. ’Ajde, pakuj se.!
MAJKA: Kakvo te pakovanje spopalo?
OTAC: Pakuj se kad ti kažem.
MAJKA: Za put?
OTAC: Za put, dabome, u banju.
MAJKA: Idi, čoveče božji, tebi je još do sprdnje.
OTAC: Nije, veruj da nije. Videćeš ti da je uobraženje najjeftinija putna karta; videćeš ti da je uobraženje najugodniji vagon-li; videćeš ti da je uobraženje i najbolja i najlekovitija banja na svetu. Molim te, nemoj oklevati, nego se pakuj.
MAJKA: Ama je l’ šale radi? Ako je to, nije mi do šale.
OTAC: Nije šale radi, nego putujemo odista. Idi zovi i decu neka se i ona spreme i njih ćemo povesti. (Ode vratima sa strane i doziva). Bosiljka, Sojka, Mišo, Pero, ovamo, ovamo brže! Ama odite kad vam kažem!
(Deca obučena da Bog sačuva, iskrpljena po turu i kolenima, u odelu prekrojenom i ishabanom, sruče se u sobu.)
OTAC: Kažite, deco, dragička!
DECA: Dragička!
OTAC: Putujemo, idemo na put!
DECA: Živeo!
OTAC: Je l’ volite da putujete?
DECA: Volimo!
OTAC: Tako. E to je lepo od vas. A gde bi ti, kićo (Najmlađem), voleo da putuješ, na primer?
MLAĐI: Ja u Zemun.
OTAC: Ti nemaš velikih pretenzija i to je lepo od tebe! (Starijem): A ti?
STARIJI: Ja u Vranju.
OTAC: Vrlo dobro, to je i onako uz put kad se pođe u Zemun. (Mlađoj) A ti, gde bi ti volela da putuješ?
MLAĐA: Ja, tata, u Italiju. Tako bih volela da putujem u Italiju.
OTAC: Sasvim. Italija je lepa zemlja, treba tamo da putujemo.
MLAĐA: Pa zar ćete me voditi?
OTAC: Razume se. ’Ajde, spremaj se!
MLAĐA (Skače veselo.): Jaoj, ala je to divno, putovaću u Italiju.
OTAC (Starijoj): A ti?
STARIJA: Ja bih tako volela u Švajcarsku.
OTAC: U Švajcarsku?
MLAĐA: Ona, znate, ima zimski kaput po zato voli da ide u Švajcarsku, a ja nemam pa zato volim da idem u Italiju.
OTAC: Ići ćemo i u Švajcarsku, i u Italiju, i u Zemun, i u Vranju. ’Ajde, ’ajde spremite se, pakujte se!
DECA: Živeo! (Hoće da pođu.)
OTAC: Stojte! Povedite i majku, nek’ se i ona spakuje.
MAJKA: Ama ostavi ti mene. Eto ti deca, pa ih zalaguj.
OTAC: Povedite majku kad vam kažem, inače nećemo putovati.
DECA (Opkole majku i guraju je u drugu sobu.): ’Ajde, bolan, nemoj da pokvariš, ’ajde, ’ajde, ’ajde!…
OTAC (Sam, šeta krupnim koracima.): Odista, bila bi to divna stvar kad bi se čovek mogao tako poslužiti uobraženjem. Odem, na primer, kućevlasniku i kažem mu: Dobar dan, gazda! Došao sam da vas zamolim da uobrazite da sam vam platio kiriju.
MALI (na vratima): Tata, mogu li ja da povedem Hektora?
OTAC: Povedi, brate, dabome da ga povedeš.
MALI (Povuče se.)
OTAC (Nastavlja razmišljanje.): Ili, odem, recimo, gospodinu ministru…
MLAĐA (na vratima): Tatice, je l’ mogu da ponesem i moju lutku?
OTAC: Ama ponesi, razume se, i lutku, i obruč, i sve ponesi, sve!
MLAĐA (Povuče se.)
OTAC (Nastavlja razmišljanje.): Odem, recimo, gospodinu ministru i kažem mu…
MAJKA (na vratima): Kaži mi, čoveče, još jedanput, je l’ ozbiljno da pakujem?
OTAC: Razume se, najozbiljnije pakuj.
MAJKA: Šta?
OTAC: Sve, sve što imamo u kući, sve!
MAJKA: I tvoj zimski kaput?
OTAC: On je, istina, sav iscepan, ali daćemo ga u Italiji da se okrpi.
MAJKA (Krsti se.)
OTAC: Nemoj se krstiti, molim te, nego pakuj se! Videćeš samo kako se može i bez para putovati.
MAJKA (Krsteći se povlači se.)
OTAC (Nastavlja razmišljanje.): Odem, recimo, gospodinu ministru i kažem mu: Dobar dan, gospodine ministre. Došao sam da vas zamolim da uobrazite da ja imam pune godine službe. I on lepo uobrazi. Bilo bi to odista divno! (Spolja se čuje užasna dreka i larma.) Aha, evo ih, idu putnici! (Nailaze žena i deca obučena za put, noseći sve što su stigla. Starija, koja putuje u Švajcarsku, obukla zimski kaput i šubaru, noseći harmoniku pod miškom; mlađa, koja putuje u Italiju, letnje odelo, slamni šešir i nosi lutku od krpa napravljenu. Mlađi vodi za uzicu neku džukelu i ima trumbetu u ruci, stariji poneo kavez sa pticom.) Vrlo dobro! Vrlo dobro! Izgledate kao izistinski putnici koji putuju u Italiju i Švajcarsku. Deder da zauzmemo mesta, jer, kao što vidite, velika je navala, a dug je put, pa treba da zauzmemo što pre mesta. (To govoreći namešta kraj otvorena prozora stolice po redu, kao što su otprilike sedišta u vagonima.) Tako… tako… ’Ajde, sad sedajte, zauzimajte mesta!
MAJKA: Ama idi, čoveče božji, ne teraj bar sa mnom komendiju.
DECA: Pa zar nećemo odistinski da putujemo?
OTAC: Pa nećemo, dabome, kad, eto, neće mama.
DECA: ’Ajde, bolan, mama!
OTAC: Ne kvari deci volju. Sedi, sedi molim te!
MAJKA (Krsteći se seda.)
OTAC (deci): Ovde ti, a ti ovde. Tako. Ti sedi ovde, a ti onde. Smestite stvari. Taj kofer metni ovde da ne smeta, a tu kutiju makni ovamo… Tako. Evo ja ću ovde kraj mame.
MLAĐI: Pa je l’ to mi kobajagi?
OTAC: Kobajagi, dabome.
DECA (razočarano): Aaaaaa!…
OTAC: Kobajagi, ali će izgledati sasvim kao i odistinski, videćete vi samo. E, deder, uobrazite sad svi da je voz krenuo. Sviraj ti u tu trumbetu.
MLAĐI (Svira.)
OTAC: E, ’ajd’ sad za mnom, pomažite, vičite kao ja:
Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup…
(Deca pristaju, te počnu u horu pevati, lupati nogama i drugim predmetima tako da unekoliko podražavaju železnicu.) Stoj! Sviraj! (Ustane. Mlađi zasvira.) Zemun pet minuta. E, pogledajte, deco, tamo. Ono što vidite, to je grad Zemun. Zemun leži na Dunavu i gleda u Beograd. Zemun je grad čije se stanovništvo pre svetskog rata bavilo pregledom pasoša, a posle svetskoga rata, to je varoš u kojoj stanuju oni činovnici koji ne mogu da nađu kvartir u Beogradu. Sviraj! Polazi! (Seda. Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustaje.): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) Vranje, pet minuta. To što vidite sad, to je Vranje. Ta je varoš ranije bila na samoj granici državnoj, a sad se povukla više u unutrašnjost. Vranje je čuvena po tome što je tu Koštana Ciganka pronašla Boru Stankovića književnika. (Seda.) Polazi! Sviraj! (Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustaje.): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) E, deco, ovo je Italija. Gledajte, deco, gledajte i uživajte. To što vidite, to je Italija, zemlja puna znamenitosti i lepota. Ono tamo, vidite li, ono je čuveno jezero Lago Mađore, koje je znamenito po tome što je papa Bonifacije četrdeset drugi, prilikom jedne fudbalske utakmice, preplivao to jezero na labudu. A ono tamo, što se iskrivilo kao gospodin Sima sudija, to je čuvena kula u Pizi, koja je znamenita po tome što je kriva. A ono tamo, sasvim daleko, ono je znamenita planina Kvirinal, na vrhu koje je Romeo prvi put izjavio ljubav Juliji. Stanovništvo Italije je mnogobrojno i najviše se bavi sviranjem u mandolinu i žderanjem makarona. Klima je u Italiji promenljiva, a ta promenljivost zavisi od barometra. Ipak je najvećim delom topla klima, tako da se ne nose zimski kaputi i nepotrebna su drva za ogrev, usled čega činovnici u Italiji imaju mnogo manji dodatak na skupoću. Italija je vrlo plodna zemlja i u njoj rađaju najviše zejtin, vino, pomorandže i atentatori. Eto, to vam je sve što treba da znate iz geografije Italije… Jeste li, dakle, videli Italiju?
DECA: Jesmo!
OTAC: Voz polazi. Sviraj! (Sedne.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustane.): Stoj! Sviraj! (Mlađi svira.) E, deco, ovo što vidite, to je Švajcarska, koja se inače u geografiji zove i Monblan. Gledajte te lepote i divite se i uživajte. Planina Monblan, večito pokrivena snegom, čuvena je jedino po tome što se na nju svake godine penju besposleni ljudi. Prestonica Švajcarske je Bern, koji je čuven po tome što u njegovoj zoološkoj bašti ima i medveda, a drugi grad, Ženeva, čuvena je zbog mnogih jezera koja nikad ne plave okolinu, pa stoga u Švajcarskoj i ne postoji ministarstvo voda kao kod nas. U Švajcarskoj je leti zima a zimi leto, i zato nju rado posećuju grudobolnici i vojnički dezerteri sviju zemalja. Kod Švajcaraca je vera i narodnost privatno zanimanje, a stanovništvo se najviše bavi jodlovanjem i bušenjem rupa u siru koji se, zbog tih rupa, zove švajcarski sir. Sem švajcarskog sira, stanovništvo se u Švajcarskoj bavi još i proizvodnjom snega i glečera. Eto, to vam je sve što treba da znate o geografiji Švajcarske. A sad, pošto smo obišli i Zemun i Vranju i Italiju i Švajcarsku, ’ajd’mo dalje! Sviraj! (Mlađi svira.)
HOR: Trupa-trup Trupa-trup Trupa-trupa-trup…
OTAC (Ustane.): Stoj! Sviraj!
STARIJI: A gde smo sad, tata?
OTAC: Ovo je granica!
STARIJI: A šta ima tu da se vidi?
OTAC: Na granici stanuju finansi i tu se vrši pregled stvari.
MLAĐI: A kako se to radi?
OTAC: Tako. Uđe jedan činovnik i žandarm, pa onda onaj činovnik pita: jesu li to vaši koferi? (Spolja se čuje kucanje.)
MAJKA (Do sada je sedela pogružena, čudeći se postupcima svoga muža i smejući im se pogdekad. Kad čuje kucanje, ona skoči s mesta i ode na suprotnu stranu, ženirajući se da je ko zateče u bivšem položaju.): Ko to sad može biti?
STARIJA: Pa to su valjda finansi za pregled stvari.
DVOJE MLAĐIH (radosno): Neka uđu, neka uđu!
OTAC: Ulazi!
ČINOVNIK (sa njim ulazi jedan mladić koji nosi portfelj pod pazuhom i jedan žandarm): Ja sam sudski izvršitelj. (Razvija akta.) Vama je poznato da se presudom Suda od 27. juna ove godine O. Br. 14467 vama imaju popisati stvari za dužnu petomesečnu kiriju, ostavljajući vam petnaest dana za regulisanje duga.
MAJKA (klone očajno na stolici na drugoj strani).
OTAC (teško uzdahne): Poznato mi je!
ČINOVNIK: Šta imate dakle za popis? (Uzima kofere i daje ih žandarmu koji ih otvara.)
OTAC: Eto, to što vidite. Cela moja imovina, koliko sam mogao za dvadeset godina službe u državi da stečem, nalazi se u ova dva kofera. Kućni nameštaj nije moj, jer držimo namešten stan. Eto, ta dva kofera, to nam je sve imanje. Mi smo znali da ćete vi doći, pa smo naročito skupili sve i složili da vam bude pri ruci za popis.
ČINOVNIK: Hvala lepo.
OTAC: Na malo.
ČINOVNIK (popisuje stvari, koje žandarm vadi, sporazumevajući se sa advokatskim pisarom. Posle sporazuma): Popisaćemo ovako paušalno. Uzabranjuje vam se dakle sve odelo, veš i svi ostali pokretni predmeti nađeni u kući, sem odela koje je na vama, s tim da ne smete to otuđiti. Stvari se ostavljaju vama na čuvanje i, za petnaest dana, ako ne regulišete dug za kiriju, izložiće se prodaji. Mi smo svoju dužnost svršili. (Potpisuje i daje mu jedan primerak.) Hvala na predusretljivosti!
OTAC: Na malo, izvol’te i drugi put!
ČINOVNIK: Zbogom! (Odlazi, a sa njime i ostali koji su došli.)
MAJKA: (Očajno.) Eto ti tvoje putovanje!
OTAC: Ako, sad smo bar i tu brigu smirili, platili smo kiriju.
STARIJI: Jesu li to, tata, bili carinici?
OTAC: Jeste, dušo, pregledali su nam stvari i sad smo prešli granicu.
STARIJI: A hoćemo li sad dalje da putujemo?
MLAĐI: Pa hoćemo dabome!
MLAĐA: A kuda sad, tata?
OTAC (sad već jetko, nervozno, zlobno): Kuda? Pa eto, deco, svršili smo putovanje i sad se možemo vratiti u Otadžbinu. Ti si video Zemun, ti Vranju, ti Italiju, a ti Švajcarsku. Mama je izlečila reumatizam, a ja sam platio kiriju. Sad smo svi zadovoljni i možemo se vratiti u Otadžbinu. Što će nam Mon-Blan i Bonifacije, šta će nam Kvirinal i Lago-Mađore? U našoj Otadžbini čekaju nas u bratski zagrljaj finansi, carinici, poreznici i egzekutori. U Otadžbinu, u Otadžbinu! Sviraj! Sviraj! Sviraj! (Mlađi svira.) Voz polazi! (On ustaje odvojen na sredini grupe, tupo i očajno gledajući preda se.)
HOR: Trupa-trup
Trupa-trup
Trupa-trupa-trup…
ZAVESA
Ostavite odgovor