Jelisaveta, kneginja crnogorska je delo koje je napisao Đura Jakšić. Pročitajte originalnu celu knjigu onlajn! Drama od 5 delova je nastala od usmenih pesama o crnogorskim junacima.
Analiza dela Jelisaveta, kneginja crnogorska >>
Prvi deo
PRVA POJAVA
U kneževome dvoru Jelisaveta gleda kroz prozor.
JELISAVETA: Ne, to nije moja Venecija,
Nevesta sjajna mora zelenog;
A to što gledim, tamo daleko –
Te gorostasne, crne aveti –
Što, kao preteć nebu, ponosno
Po pustoj zemlji senke pružaju:
To nisu oni čili valovi
Što ih je moja mladost gledala
Sa prozorija hladnog granita
Veličanstvenih onih palača,
Odakle mora vlasnici sedi
Svemoći svoje volju čeličnu
Javljahu zemljam’ i vladarima…
Ne prevariste me, ne, znam vas ja!
A i da ne znam – bi l’ prikrit mogli
Sumorno čelo moje sudbine,
Vrhova svojih čemer kameni,
Ugasit granit tvrdih granica
Države bedne zeta duždevog?…
Ali zar ne znah?
Il’ dužde nije znao mletački
Suđenje gorko – Zetu zetovu?
Pa što me dade?… Što pođoh ja?…
A Venecija?… Ah!…
Ta plavog mora hladna boginja
Beše li majka, ili maćeha?
Ili gospođa sjajna, laskava?
Što me oturi, što me izdade,
Što me udade, što me prodade?
Ah, Venecijo!…
(Vujo perjanik ulazi.)
VUJO: Dobro ti jutro, gospođo! Ždrav’ osvanula!… A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?… Prostićeš, kamen… jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi.
JELISAVETA: Dost’… šta ćeš?
Ukratko kazuj, što te poslaše?
Jer ja ti, starče, rado ne slušam
Govora praznog dugi beznačaj!…
VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo! Ko me more čut prosto mu – neka mi čuje razgovor! A ne more li?… Nek’ uha čulo prstom zaptije!…
JELISAVETA: Nevaspitani –
Kô razbojnici – mrka izgleda;
Šta je, što stojiš? He!…
VUJO: Volja l’ ti je, baš bih i sjesti mogâ. – nu velju neće bit lijepo?
JELISAVETA: I nije!… Odlazi!
VUJO: A nu, boža mi vjera! i ne kaza mi, gospođo, hoću li puštit ono Latinče – što li je?… te na te važdan iščekuje?
JELISAVETA: Iščekuje me?
Al’ neka, idi, mož’ i čekati!
Gondola na me znam da ne čeka,
Nit’ more prska sjajnom radošću
S vesala britkih biser sićani,
Da me na grud’ma sviju milina
Kroz tihu rumen zraka sunčevih
S pesmama čilih gondolijera
Ovako setnu tiho provodi.
Čeka me? –
Ali ko – ne kaza?
Premda me radost neće čekati –
Sahranjena je – nema je, ne!
S biserom sitnim i s koralima
Na dnu je morskom našla grobnicu. –
Ko čeka, znaš li?
VUJO: I reć ti šćadijah – al’ ti me zbuni, svijetla gospođo, i riječ mi prekide. – Neki čojek, dijete li? I imena mi kaževa, ma nekako smiješno, te ga ne utubih – donije ti knjigu iz Mljetakah…
JELISAVETA: Knjigu iz Mletaka?… Iz Venecije?
Mirisav listak sjajnog istoka,
Biserjem sitnim divno okićen,
Suzicom, možda, tuge majčine;
Izvezen onim crnim slovima,
Svedokom mrtvim žive žalosti –
Što je za ćerkom majka oseća,
Idi, golube!
– I jastrebu bih tako tepala –
Izved’ mi duše mila glasnika!
Što stojiš?… Idi!…
VUJO: Mogu ist’ – i ‘nako ti bo’zna bešjede ne žnavam; kâ i da ne zboriš srpsku, ne šće mi godit pameti. (Vujo odlazi.)
JELISAVETA: Kad bi pameti imao. –
Tri dana nema kako ugledah
Vrhova ovih kamen studeni;
I knjiga dođe, iz Mletaka je?
Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?
Te okriljena krilom ljubavi,
Ostavi sjajne zemlje za sobom
U klisurama da zabačenim
Potraži dvore – kćeri duždeve?…
(Leonardo ulazi.)
A, Leonardo!…
LEONARDO: Svetlosti!
I milo mi je, –
Što te na ovom kršnom prestolu,
Kao gospođu gora slobodnih,
Sa strahopoštovanjem i odanošću
Kojim mi tvoje sjajne odlike
Preispuniše dušu prerano, –
Što te u ime dužda, oca ti,
Kao Venecije prvi poslanik,
Pozdravit mogu, svetla gospođo!…
JELISAVETA: I nije – i milo mi je.
To znači: i žao mi je
Što te onako crna sudbina
Iz Venecije zlobno otište.
LEONARDO: Možda i tako mislim.
Ali se danas čisto radujem
Što bolju sreću nisi imala. –
Nesreća tvoja, svetla gospođo!…
Venecijancima sreću donosi!…
JELISAVETA: Moja nesreća?…
Ma ozbiljan si mi, momče, suviše,
I zagonetan, – a Venecijancu
Baš ne priliči hladna ozbilja. –
Razvuci usne!
De, osmehni se;
I zaboravila sam, nećeš verovat,
Na krotkom licu kako izgleda
Uglađenosti učtiv osmejak.
(Leonardo se klanja.)
Je l’ dobar glas?… Šta nosiš? Reci!
Žalost me neće ožalostiti,
A radošću me ne mo’š ubiti;
Manj da ovako počneš: „Gospođo!
S kolevkom tvojom, sa Venecijom,
Okeana se burni valovi
U svome gnevu besno igraju…“
Ta vest bi stegla srce žalosno,
Zaledila bi gorke rečice
Što se na tužnu duše svečanost
U tavan oltar srca slivaju…
Ta vest bi, velim, tužno radosna
Razorila mi crnu hraminu,
U kojoj jedan život nesrećan
Parastos drži mrtvoj prošlosti;
A prošlost mi je sva: Venecija!…
I dokle ona stoji na moru,
More će bola srce kidati…
LEONARDO: Do tebe stoji, svetla gospođo!
Ako nam tvoje nema pomoći,
Detinjstva tvoga ljuljku zlaćenu
Lubardama će dušman videla,
Sin Arabije, besno rinuti
U mutan pesak mora sinjega.
JELISAVETA: Šta reče?… Zbilju?…
Il’ šalu zbijaš s mojim teretom.
LEONARDO: Oprosti, gospo!
Glasnik sam samo dužda, oca tvog,
A otac ti se bogme ne šali.
I može li se šalit galijot
Kad orkan pomno zvezde zadrma,
Šibajuć gneva bičem ognjenim,
Daskama mrtvim trošne galije
Jaok izvija bola paklena?…
Posvećen kamen hrama Markovog,
Kô salik voštan, žarom ugrejan,
Od uzdaha je naših odmekô…
JELISAVETA: Pa sad me valjda otac preklinje
Da uzdasima tuge ledene
Markova hrama kamen zaledim!
Kô da ja pevam?… Da ne uzdišem?
Uzdišem, ah, kaži ocu mom!
I za najmanjim onim kamenom
Što sam ga nekad – već nekad, da!…
U palači mu holo gazila!…
LEONARDO: Evo ti pisma –
Čitaj, Svetlosti!
Sva Venecija zna mu sadržaj –
Jer sva Venecija oči upire,
U ovom, po nju kobnom vremenu,
U tvrdi presto Đurđa, muža tvog!…
JELISAVETA: (čita): „I kunem ti se mojim prorokom
Da hoću krvlju tvoga naroda,
Pučine morske penu bojiti…“
Gle bezbožnika! Krvnika! Turčina!
Kuda ga vodi smelost svirepa?
„Krvlju bojiti?…“ baš tako piše,
Azijski skot! nečovek! grdilo!
Ali –
Oprosti, bože, žensku prehitrost!
Sa obala je možda primorskih
Pun srca, duše, nekad gledao
Poslednju rumen čeda stidljivog
Kakono kradom kosu zlaćenu
U bezgraničju kupa providnom…
Pa, večno željan toga prizora,
Krvavom bojom želi spitosat
Zrcalo sjajno neba zvezdanog…
Al’ dalje! (Čita.)
„To je poruka,
Kojom Bajazit, skoro svemoćan,
Veneciju ti trese svirepo…“
Oh, Venecijo!
Što nisam muž?
Da bojnim mačem spasem zidine,
U kojima ti stara tvrdica
Nezavisnosti skupu svetinju
Slabomoćnima čuva prsima… (Čita.)
„Trošne su, kćeri, naše galije,
Mačevi slabi, da ih potisnu –
Ti, kćeri, mo’š…“
Ja?… A otkud ja?… (Čita.)
„Lepota ti je čudna, svemoćna!
Đurđe te ljubi… za ljubav će ti
Lavova gorskih dati hiljadu
Da kao bedem, ljutim čelikom,
Pred venecijanske stanu zidove:
Silu odbiju – silnog pobiju…“
Razumela sam sve, – Leonardo, sve!
I ovako ćeš dužda pozdravit:
„Kći tvoja, dužde, kći krvi tvoje,
Venecijanski vazduh sisajuć
Upoznata je s srcem čovečjim.
– I Venecija će biti spasena!
Od kostiju ću ovog naroda
Bezbedi vašoj bedem stvoriti…“
LEONARDO: Još nešto, Svetlosti. –
Da bi naklonost ovog naroda
Za naše celji mogla dobiti,
Republika ti daje načina.
JELISAVETA: Ako je kao namera,
Način će biti podlo načinjen!
LEONARDO: Prostota j’ lakoma; –
To poznavajuć, Republika je
Za nužno našla zlatom tražiti
Toliko nužno prijateljstvo joj.
JELISAVETA: Zlatom?
LEONARDO: Jeste, Svetlosti!
Otvoreno ti je
Sve grdno blago naše riznice. –
JELISAVETA: Dobro… upotrebiću!
A savest?… hm!… A ko sme pitati?
Gde se spasenja tiče vašega,
Tu pravda, savest, nek’ se ukloni!…
A drugo – nisam li kći Venecije?
A Venecijancima su stvari takove,
Kao: poštenje, savest, pravičnost,
Prostote tupe prazna izreka.
LEONARDO: A da bi mogla javno priznati
Koliko hrabrost ovog naroda
U naklonosti ceni golemoj, –
Republika mu šalje štamparu
Što je u dužda Đurđe zaiskô.
JELISAVETA: Hvala!
LEONARDO: I oružja…
JELISAVETA: Hvala!
I pozdravi se toj Republici
Da mi je milo breme nositi
Što mi na slabo rame tovari
Golema ljubav koju osećam
Za Veneciju dragu, premilu.
LEONARDO: Hvala, Svetlosti!
Ja odoh s tvojim pozdravom
Ohrabrit srca žena mletačkih…
(Leonardo odlazi.)
JELISAVETA: (gledajući za njim): Žene ste svi!
– Samo što vas svemoguć nagrdi
Rutavilom mrkih nausnica,
Što krepkošću nazivate muškom…
Ovde je moć!… Il’ nije?…
U gipkosti lakoga pokreta,
U oblini nadzemaljske slasti
Jošte rukom netaknutih dojki.
Moć u licu, u osmejku leži,
U rečima milozvučnim živi;
A svemoćnost u bistroj je kapi
Što po licu pritvornosti vešte
U odsudnom zatrepti trenutu. –
Ta samo jedna kap –
Vitezova će kupit hiljadu
Da svojom krvlju plati porezu
Što od Venecije ište Bajazit…
DRUGA POJAVA
U vrtu pred kneževim dvorom. Kapetani: Đuraško, Boško i Bogdan, a malo dalje Vujo perjanik prislonio se, zamišljen, uz dvorska vrata.
BOŠKO: E, što je pravo, pravo, Đuraško;
Al’ ‘nake pesme ne čuh, duše mi!
BOGDAN: I nije ‘naku niko spevao, –
Nit’ ikad brižna majka podiže
Na belim grud’ma ‘nake dražesti,
Kô što ih sinoć, vincem ugrejan,
Uz setne strune izvi kapetan. –
Badava – sevdalija si, Đuraško!
KAP. ĐURAŠKO: Ha! ha! ha!
Otkud, Bogdane, ja sevdalija,
Kad sevte beše što sam pevao?
BOGDAN: Sevte, ali, sevdalče, Đuraško!
Kô tanka žica glasne tambure,
Dodirom setnim srca bolanog –
Čas meko, nežno, a časom burno,
Drktajuće si vio glasove…
BOŠKO: Pa da l’ je lepa?… Je l’ bar upola
Od prvenčeta duše bolane?
KAP. ĐURAŠKO: Lepa, i nije – već kako kom,
(U sebi.) Al’ meni pamet zane nesrećnom!
BOŠKO: Da – al’ en’ i Vuje!
Vujo zacelo ne zna lagati,
A laže l’ pesma, on će kazati.
Vujo! Hej Vujo!
Ma ču li more, ne ogluvio!…
VUJO: A što ću vi?… Ha?…
BOŠKO: Na riječ jednu,
Pojest te neću, kravorepino!
VUJO (bližeći im se): Ta mogâ bi kravorepniku u žlje doba i pojest, – ma vala i bila, što poganoga kota riječ, – u mene bi ti se skršio zub.
BOŠKO: A zašto, Vujo, zašt’ baš skršio?
VUJO: Mesište mi je, đeco, žilavo, – ne dâ ga bog ni imenjacima mi u gori žvakat…
BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti!
Međer i vuk se ume šaliti?
BOGDAN: Pa kako, Vujo?
De pričaj, kako još?
Otkad nam svetla dođe gospođa,
Valjda se dvorac sav izmenio?
Sve po latinski?… Vila il’ kastel?
Il’ tako nešto?… Tek nešto novo jest?
Pa viđaš li je, ha?
VUJO: Igram se s njome.
BOGDAN: Šta? Šta, Vujo,
Igraš se s njom?…
KAP. ĐURAŠKO (u sebi): Igra se s njome! E gle ti skotine!
Ta pristala bi i uz boginje!
I on se igra s njom! – –
VUJO: Znaš, mator je čovjek dijete – izbij zube, lezi u bešiku – do jučer se igrah junakah, a danas, pod sijedu kosu, igram se pasah.
BOŠKO: Što ne vukova, Vujo?
VUJO: Vukova se danas teta-lije igraju, a ja sam vi, đeco, na vratima svijetle gospođe pas.
BOGDAN: Pa vezuju l’ te za sindžir, Vujo?
Tu je dobrome sindžar odlika.
VUJO: E, ‘vaki pas za sijedu se kosu vezuje, – a riječ mu je ogrljak…
BOŠKO: Ma zbilja, Vujo?
Ja je ne viđeh –
Je l’ onoliko lepa gospođa
Kol’ko je naše pesme uznose?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Pesma je uznosi?
Ne znaš je, Boško, nis’ je video,
A, takoreći, bi se stideo,
Nisi pred njome klečô, strepio,
Pred njenim sjajem nisi slepio –
Nis’ je molio, kleo, preklinjô;
Pred njome nisi boga pominjô
Poljupcem usta da ti orosi; –
A ne bi rekô: „Pesma uznosi!..“
VUJO: Lijepa?… Ne žnava ni srpski – kako lijepa?
BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije,
U dušu večno da se upije,
Da te zaludi, da te zanese,
Trenutom večnost da ti potrese;
Da te uništi, da te obori,
U prah i pepô da te pretvori,
Pa i taj pepô da ti razveje.
A ushte l’ samo da se nasmeje –
Da te oživi, da te probudi,
Poljupcem da te opet zaludi!
VUJO: Mlada je, pa se i nabijeli…
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Na očima ti je belo, drtino!
BOŠKO: A kako gospodar, ha? A kako dvor?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): E, tu je čvor!
VUJO: Gospodar?… Hm!… gospodar je s gospođom.
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): A ja bih rekao
Da je gospodar u njoj nestao.
BOGDAN: A s njim je gospođa –
Ta to svi znamo. – Ma voli li je?
Je l’ vesô, hrabar. Je li pogodan?
Je li pred njome muški slobodan?
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Kao plamičak sveće voštane,
Što na sve želje vetra pristane –
Tuli se, bukne, gasi se, plane,
Dokle i sveće tako nestane…
VUJO: Slobodan?… Slobodan, dakako!… A zla vi sreća, vitezi, da kakvi će ni bit’ gospodar, nego slobodan?… Juče – e nije bogme, nego baš odjutros, i zaplakala se sirota…
BOGDAN: I zaplakala se?
A što se zaplakala?
VUJO: E što?… Što je i Đurđe srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju baš kako bi ona šćela… A žnate, đeco, i Latinka je, pa je srce po đešto i za svojima priboljeva… Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo’zna ako joj nema naše pomoći, bog da prosti Veneciju, ni kamena joj se neće žnat!…
BOŠKO: Pa?
VUJO: Pa se i gospodar smilostivio, a baš mu njene suze srce umekšaše, – te joj bo’zna i pomoć obeća…
BOŠKO: Kakve pomoći?
BOGDAN: Zar joj i pomoć obeća?
VUJO: Obeća, dakako! Kad bude nužde, veli, i dok se porazgovara sa poglavarima, poslaće u Veneciju jednu tisuću crnogorskih sokolova.
BOŠKO: Ta brzo poče!
BOGDAN: Brzo, boga mi,
Na našu grdnu nesreću.
VUJO: Ali ni Mlječići ne ostaše u dugu. – Dužde nam posla te kakve darove: pušaka, noževa, džebane – i još nešto su čime se knjige štampaju… Ali već od toga je slaba vajda Crnogorcu. Pušku ti nama, džebane!… A knjiga?… Knjiga imamo i suviše! Ta ne izvukosmo li lane i ono što se kojeđe po crkvama nahodilo, te savijasmo višeke, – a bo’zna da nijesmo, crkve bi nam postale crkvišta?… Nu, đeco, pooštrite ljute grebeštake, da siječemo kota anadolijskoga – a bo’zna malte neće bit i našijeh otpadnika i poturica: Bošnjaka, Hercegovaca i Arnauta?… A sada zbogom, đeco… ja odoh.
(Vujo Odlazi.)
KAP. ĐURAŠKO: Uzdravlju!… E, čuste li ga sad?
BOŠKO: Mi čusmo jad!
BOGDAN: Čusmo pogrdu…
BOŠKO: Mi čusmo naših misli potvrdu!
BOGDAN: „Gospodar je s gospođom…“
A to znači:
Gospođa se u muško oblači.
BOŠKO: Ona kalpak, – a on perišane. –
BOGDAN: Gospa toke, – gospodar vistane. –
BOŠKO: E, bruke!
Muške ruke – ženske belenzuke.
BOGDAN: P’ onda, Boško, šta mu posla tast?
BOŠKO: Štamparu –
A za svako slovce to
Po mušku glavu traži nagrade.
E bruke, ljudi, bruke, grdila!
Da za ništavost vešte maštine
Vasceli narod listom izgine!…
BOGDAN: Sad, šta će na to Staniša?…
BOŠKO: Što li glavari?
BOGDAN: Što l’ bedan narod,
Ta tužna žrtva samovlaštine?
BOŠKO: Da crne nesreće,
Što nam u crnu zemlju donese!
BOGDAN: Hajd’, da prolivamo krv!
Al’ da je znati barem uzroka,
Za koga teče poslednja kap.
KAP. ĐURAŠKO: Za Veneciju…
BOŠKO: Bog je ubio!
KAP. ĐURAŠKO: A što?
BOŠKO: Kako: a što?
Ta zar ne vidiš crni pokrov taj,
Što je u svojoj ljutini gospod
Na Lazarevu zemlju spustio
Da u sužanjstvu pišti žalosnom?
Pa gde su braća? Gde su vitezi?
S mačevi goli da joj potisnu
S temena ropskog – pokrov mrtvila?…
KAP. ĐURAŠKO: Pa ti kô misliš
Mi smo braća ta?
BOGDAN: Mi, – a da ko će bit?…
BOŠKO: Mi smo, Đuraško, mi!
Na nas je palo časno žrebije
Da pred oltarom one svetinje
Kojoj se puci sveta klanjaju
Pootvaramo vrele izvore,
U kojim nikad još ne presuši
Dedova slavnih viteška krv. –
Mi smo, Đuraško, bogom izbrani
Za spasitelje srpskog naroda,
Mi da služimo slobodu svetu,
Mi da budemo njeni robovi –
Ne orudije sramnih namera.
Ne, Đuraško, – nikad nećemo
Lukavoj ćerci dužda mletačkog
Za podnožije gadno služiti.
BOGDAN: Nećemo nikad sebe prodati –
Ni svoju skupu krv.
BOŠKO: Pa ni za štamparu.
BOGDAN: Ni za lepotu
Te nabeljene Svetlosti!
BOŠKO: Hajd’mo, Bogdane!
Ja pravo odoh našem Staniši.
BOGDAN: Ja glavarima.
Sutrašnji dan je
Za sabor Đurđe opredelio…
BOŠKO: Idi, Bogdane, – kaži im
Kakva nam zemlji preti nesreća,
Pa nek’ se svaki muci doseća –
Zbogom!
(Boško i Bogdan odlaze.)
KAP. ĐURAŠKO: A ja?… ja ću k njoj!…
Ja mučiteljci odoh najlepšoj
Da od nje čujem svoju sudbinu,
Da joj se prodam – da izdam sve.
Sve što u srcu beše svetinje:
Ženu i decu – braću, drugove…
A zar tu žrtvu ne zaslužuje?
Ta pogled jedan oka njezinog
Svu krv da plati srca ranjenog –
I moju, i moje braće krv!…
TREĆA POJAVA
U dvoru kneževome. Jelisaveta, kapetan Đuraško, a zatim knez Đurđe i Staniša.
JELISAVETA: Nema ga još –
A iščekujem ga nestrpeljivo,
On mi se čini da je jedini
U zemlji ovoj kô pitomiji, –
Premda je i on – tek Crnogorac,
Divije krvi, mrka pogleda;
Al’ u govoru katkad zavara,
Te mi se čini Venecije je
Ponosa lepog prvi učenik…
Vujo!… (Vujo ulazi.)
VUJO: A što ćeš sa mnom, svijetla gospođo?
JELISAVETA: Je l’ bio ovde kapetan?
VUJO: Sad maloprije, tu se sa Serdarovićima razgovaraše – et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu – a šta ti se tu nije besjedilo?… Znaš, mladići su…
JELISAVETA: Sad možeš ići –
A pustićeš ga, kad dođe on – znaš.
VUJO: Žnam!… (Pri odlasku.) I napustiću ga baš!… Gospode, da nemilokrvne tuđinke, ne volim se s njom ni ražgovarat… Bog da joj dušu prosti, pokojnoj gospođi, Đurđevoj majci – a bješe dobra i milostivna, lijepo se sa mnom ražgovaraše i upitivaše za ždravlje. Hej! hej!…
(Vujo odlazi.)
JELISAVETA: Tu je, dakle, i doći će?
Baš mi je milo!… Milo? A zašto?
Može l’ se meni išta militi?
Može li biti milo srcu mom
Što će se videt’ s jednim varvarom?
I satani se ništa ne mili, –
Pa opet traži sluge, robove;
A zašto?… Što laska i kazuje
Đavolskim smehom uveravajuć:
Da je u njemu milost božija,
Pod zemljom da je baš pravi raj.
Zašto bi varô?… Ako ne zato
Da mu izvrše paklen umišljaj?
(Kapetan Đuraško dolazi.)
Baš dobro došao!
Nestrpljenje me skoro umori –
Ne znajuć šta je?… De, šta se govori!
KAP. ĐURAŠKO: Šta?… ne pitaj, Svetlosti!
Ljudske su grudi pune pakosti,
U srcu nema one ljubavi,
One vrline, srca – kako li?
Bez boja duša da ga zaboli…
Jok!
Eno, bio sam sa mladićima,
Sa kojima se Zeta ponosi,
A dođe ona tvoja budala –
Pas stari – sâm kô što se,
U času svoga ludog zanosa,
S podsmehom nekim vešto krstio….
JELISAVETA: Vujo?
KAP. ĐURAŠKO: Jest on. –
Pa na lukava njina pitanja,
Iz ludosti li ili podlosti,
Iskaza mnogo što bi trebalo
Pred pakostima ljudskim bašiti. –
Kaza im: da nam je dužde
Iz Venecije poslô štamparu,
Pozdrav, oružja, džebane i sveg! –
JELISAVETA: Pa?… Kapetane!
KAP. ĐURAŠKO: Pa: „Latini su lukavi,
Junačka muka tišti lisicu…“
Protivnici ti tako govore.
JELISAVETA: Prokleta zemlja
U kojoj čovek teče dušmana,
A nije najpre srećno stekao
Prijatelja il’ ljubavnika…
KAP. ĐURAŠKO: Svetlosti!
Ne vređaj zemlju,
Ne lij u srce svog ljubavnika
Kapljice gorke crne očaje –
Da šta sam ja?
JELISAVETA: Crnogorac!
KAP. ĐURAŠKO: To jesam!
Ali mi duša jedno željkuje
Da te uveri delom, gospođo,
Da ima srca što će poginut
Na mig ti oka….
JELISAVETA: To ti verujem…
Ali Veneciji treba pomoći.
Hiljada treba bar da izgine
Za spasenije morske kraljice,
Hiljada ravno…. Đuraško!…
KAP. ĐURAŠKO: To baš i jeste
Čega se plaše one glavurde
U kojima se đavo ukopô,
Te ih na prkos zlobno navodi.
Al’ nije đavo –
Tvoj dever, gospo,
Kanda je uzô mesto njegovo,
Te po večnome mraku lutajuć
Na otpor sprema ludu svetinu.
JELISAVETA: Moj dever?… Staniša?…
KAP. ĐURAŠKO: On! –
A s njime, kanda, tajno šuruje
Lisica stara, serdar Radoše.
JELISAVETA: Oni su, dakle, tvrdi bedemi
Kojima valja temelj rušiti,
Da na razvali takoj podignem
Mletkama mojim sjajne oklope…
Đuraško!…
KAP. ĐURAŠKO: Zapovedaj mi, Svetlosti!
JELISAVETA: Ti si jedini
Kome u ovoj zemlji verujem,
Pred tobom neću ništa tajiti…
KAP. ĐURAŠKO: I ne mo’š,
Iz očiju ti tajne tumačim,
Pa iz njih učim tvoje željice,
Iz zenica ti čitam sudbinu,
Iz njinog sjaja strogu zapovest. –
Zapovedaj!
A bog je svemoguć.
I evo ti se kunem, gospođo,
Svemogućega svetim imenom,
Zaklinjem ti se onim prestolom
Sa koga svemilostivna ruka
Bezbrojnom svetu svetlost poklanja,
Da ću te služit za jedno samo –
Ne smem ti nikad ni spomenuti
Ranjene duše bolan uzdisaj –
Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!…
Ubij me sad!…
JELISAVETA: Ta još si mlad.
KAP. ĐURAŠKO: Kad tako kažeš – ja ću živeti.
JELISAVETA: Živi!
Ali sad dalje, odlazi!
Jer tako mi se čini, Đuraško,
Da sa Stanišom Đurđe dolazi.
(Kapetan Đuraško odlazi.)
Sad, srce, stani krepko na meru
Da kazniš onu podlu neveru,
Da na put staneš svome deveru,
Da ga uništiš, smrviš, rastopiš –
S poočimom mu, starom lisicom –
Osmehom jednim ili suzicom.
ČETVRTA POJAVA
Knez Đurđe, Staniša i Jelisaveta.
KNEZ ĐURĐE; Slavujče! tico!
Il’, ako voliš, božji anđelu!
Evo ti vodim moju željicu,
Mog milog brata – moga Stanišu!
JELISAVETA: Moga devera?
KNEZ ĐURĐE: Jest, sunce, devera tvog!
A moga brata, brata jedinog.
Došô je, željan svoje snahice,
Po običaju crnogorskome –
Deverskim darom da te daruje.
STANIŠA: Pa, mila snajko, primi ovaj dar!
I ako se ogizdati može
Svetlost dana sjajnošću Danice,
Mila snajko – nosi alem drag!…
JELISAVETA: U Veneciji nema takovih.
STANIŠA: Nema…
S najlepše bule paše skadarskog,
S Istoka sobom što je poveo
Da mu života duge časove
Na obalama šumne Bojane
U zagrljaju žarkog Istoka
Na šećer-usnicama rastopi, –
Skinô sam ovaj đerdan alemov…
JELISAVETA: A! O, sirota!
KNEZ ĐURĐE: A zašt’ sirota?
Za alem ovaj?
Zar od alema misliš to je sjaj?…
Suza je raje to, rajin uzdisaj!
To je nasilja ona teška pot
Što s tužnog čela roblja žalosnog
Trostrukim bičem goni besni skot…
Naše je to, naša svojina!…
– A šta s Mehmedom, pašom skadarskim,
Šta s njime učini?…
STANIŠA: Otrovnu paru krvi azijske,
U svionome krilu Selminom,
S mirisnim đulsom svoga harema,
U izdisanju meša poganik…
Ali šta Mehmed? Ta željah, vitez,
Svu grdnu silu vrele Azije,
Da je posečem, smrvim, razorim, –
Da svako zrnce ovog alema
Po jednu vojsku košta carevu:
Jer sam ga tebi, mila snahice,
Od trgovaca skupih kupovô…
JELISAVETA: Meni?
STANIŠA: Jest tebi!
Da poznaš, snajko, svoga devera!
(Pruža joj đerdan alemov i još druge neke skupocene darove; – pruža joj i ruku da ga poljubi, a Jelisaveta zbunjeno gleda u Đurđa.)
KNEZ ĐURĐE: U ruku, čedo!
To je običaj.
JELISAVETA: Običaj?
KNEZ ĐURĐE: Svetinja!
JELISAVETA: U svetu, kneže,
Gde svetlost vlada umom čovečjim –
Nežnost je ženska mužu svetinja!…
KNEZ ĐURĐE: Drugom adetu
Ovde ćeš mi se, sunce, učiti.
JELISAVETA: Ah, slutila sam –
I kazivala sam srcu nesrećnom
Kakva ga ovde čeka budućnost;
Al’ srce j’ srce, – pa se povodi…
STANIŠA: Povodi?
JELISAVETA: Još mala bejah, vrlo malena!
Tek jedva znadoh reči tepati, –
Pa su mi, kneže, sedi grofovi,
Hercezi silni stranih dvorova,
I kraljevi mi ruhu ljubili!…
A sad?…
Al’ neka, evo, devere!
Jedina ćerka dužda mletačkog
Ropkinjama se ravna azijskim,
Da ne povredi onu svetinju
Kojoj se zemlja dične slobode –
Od prastarina možda poklanja…
(Maša se da poljubi Stanišu u ruku.)
STANIŠA: Ne, snaho, – ne treba!
Od krvi mi je masna desnica,
Opoganila bi usta laskava.
JELISAVETA: Ničim te nisam htela vređati…
STANIŠA: Ha! ha! ha!
Uvreda li je reći istinu?
Jedio me vređa – a to je, snahice:
Što nisam herceg ili kraljević, –
A bih onako sasvim kraljevski,
Kraljevske moći znakom svakojim:
S krunom, porfirom i sa grbovi
– Udvornika i dvora duždevskog,
Detinjstva tvoga sjajne prošlosti –
Sa pokornošću vašeg pokora,
Ljubeći ženi meku ručicu –
Preminule te sećô radosti;
Al’ ‘vako – prosti!…
KNEZ ĐURĐE: Staniša!
STANIŠA: Brate!
KNEZ ĐURĐE: Dosta je sad…
JELISAVETA: Eh, kletvo moja!
Samo dosta je?
I još ti nije mnogo, premnogo,
Venčanoj ženi tebi na oči
Kad porugama gadnog jezika
Srce razdire?…
„Dosta je samo?“
Ta suložnica da sam nečija,
Il’ turske bule crna ropkinja,
Težina ‘vako grozne uvrede
Na podloj bi mu krvi plinula.
STANIŠA: Ćut’, ženo!… Da nisi žena
Al’ i kô žena –
Samo da nisi žena Đurđeva,
A muškoga bi gneva udarac
Na bezobraznom ti prsnô obrazu.
KNEZ ĐURĐE: Ne dalje!
Nemoj, duše mi!
Zaboraviću krvi istočnik!
Zaboraviću mleko majčino!
Zaboraviću bega Ivana!
Zaboraviću svezu prirode
Što nas kô braću veže rođenu…
STANIŠA: Zar nisi već?
Nedela svoga crnim prljama
Nisi l’ okaljô knjigu povesti,
Gde pradedova naših imena,
Kô mučenike vere Hristove,
U besmrtija sjajne dvorove
Istine pisac željno uvodi?
Il’ misliš ne znam ja – i ne zna rod
Šta nam ta zmija tvoje ljubavi
U otrovanim sprema grudima?
Misliš da nismo čuli šta će tast?…
Pa nije l’, Đurđe, sve to poruga?
Ne rugaš li se grobu majčinom?
Ne prezireš li brata i zemlju?
Il’ u tolikih naših glavara
Ne beše seje, kćeri, unuke?
Nego nam s mora done sinjega
U Crnu Goru – crnu nesreću!…
JELISAVETA: „Nesreću?…“
Jest, ja sam nesreća!
Rođena mi je majka nesreća!
Dojilja mi je bila nesreća!
I ono mleko što sam sisala
Bilo je kletva, otrov, nesreća!
Svaki mi časak beše nesreća!
A najmučniji, najnesrećniji,
U kome ove gore ugledah!…
STANIŠA: Pa ko sme reći –
Da na Latinke rubin-usnici
Pritvorstvo leži srca lažljivog,
Kad evo suštu zbori istinu!…
(Baca joj pred noge donesene darove.)
Evo!
I uzmi, naša nesrećo!
Ej, brate, nikad nisam mislio
Da ćeju nam se i sokolovi
U mučnom lovu modrih visina
Zavišću gadnom srca divijeg
Ošinut krila oštrim peretom,
Il’ konji brzi ikad pod nama,
Tražeć prvenstva svojoj brzini,
U brzom trku svoga besnila
Kopitama se tvrdim pobiti?…
A danas braća…
KNEZ ĐURĐE: Mi nismo braća, – podla nevero!
U nama nije jedna krv!
STANIŠA: I nije!
Sin rođeni ja sam Ivan-bega,
Ti kopile časa ćudljivoga. –
Svladan vinom i rakijom Ivo,
U nemoći muškog molovanja,
Stvorio je razmaženo bepče
Da se njime kô lučetom malim
Ćud pakosne žene zaigrava.
(Staniša odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: Ta znao sam ga, nebrata moga!
Razumevô sam podlaca toga
I gle, gde pustih da me otruje
Rečima jetkim zmija pogana?…
Pa i tog anđela!… E bog te ubio!
I na sunce je otrov prsnuo,
Jelisaveto, zvezdo divotna!
Oprosti mužu, prosti čoveku!
Lepote tvoje sjajem zanesen,
Što podlu glavu drsko podiže,
Da te izmami, da te prevari,
Laskavim reč’ma žarke ljubavi –
Iz Venecije ti – raja večitog.
JELISAVETA: Na stranu s kletvom!
Žene proklinju –
Po kojoj stazi tigar putuje,
S one se mirno jagnje uklanja –
Pritegni srce voljom gvozdenom,
Iscedi iz njeg’ svaku kapljicu
Što neumesnu milost zaklanja…
KNEZ ĐURĐE: A savest?
JELISAVETA: Čupaj iz srca!
Osvetu sadi – a hladnom mržnjom
Zalivaj koren svoga rasada;
Krvav će cvetak iz njeg’ iznići…
KNEZ ĐURĐE: A bratstvo?
JELISAVETA: Zar ti je brat?
KNEZ ĐURĐE: Nije!
JELISAVETA: Nije, –
Nit’ ti je Radoš veran prijatelj!
KNEZ ĐURĐE: Kako?… Zar i Radoš?…
JELISAVETA: Radoš i on – obojica se
Sa buntovničkim srcem podižu,
S prestola tvoga da te obore…
Il’ još ne vidiš?
E, Đurđe! Đurđe!…
KNEZ ĐURĐE: Da nisi anđô – ja bih verovô.
Da pakô sipa najljući jed
U času da mi .život otruje;
Al’ ti si, dušo, božji anđeo;
Pa dok si sišla dole na zemlju,
U letu ti je planula krv,
Pa sada sanjaš – sanjaš užasno!
JELISAVETA: E, san je, san!
Al’ slušaj pamet što ti govori:
Smišljajuć davno nevernik sed
S prestola kako da te obori,
Znao je glupost srpskog naroda
Svojoj koristi vešto podvrći…
Pa sad ga muči što te tazbina
Onako carskim darom pozdravlja;
Jer to te i u samom narodu;
I protiv podle želje njihove,
Kao vladara silno podiže…
KNEZ ĐURĐE: Sad sve razumem –
Zašt’ im se svima čelo sledilo
Zbog prijateljstva sa Latinima.
Umir’ se, čedo!
Trpi do sutra –
Sutra i tako biće skupština,
Gde će se ona pomoć rešiti
Što Mlečanima dati obećah –
Tom ću prilikom prognat Radoša. –
A Stanišu!…
Njega, kô brata svog,
Još neko vreme moram štediti
Za ljubav sveta – jer ga poštuje –
A posle – videćeš!
Sad zbogom!…
Drugi deo
PRVA POJAVA
Skupštinska dvorana. Vladika Vavila, Radoš Orlović, Katunović i Vuksan.
VL. VAVILA: Vek protiče, deco! – Vek za vekom
Možda tužno uzdišući plače;
Ali vapaj do nas ne dopire –
Crna kopren vekovečitosti
Rastavlja nas od tajnih grobova,
U kojima sahranjeni leže
Vek čoveka, prošlost čovečanstva.
Tuže l’ veci silnih Nemanjića?
Čas plače li njihove propasti,
Il’ podlaca pakosnim kikotom
Glas potmuli tuzi potomaka
U sretanje podrugljivo šalje?
Mudrost ne zna – promisao ćuti…
Jedno vidiš okom srca svoga,
Na temenu bedne sadašnjosti,
Sinji teret ropstva i progonstva.
Vidiš Bosnu!…
Pak i opet…
Je l’ blagoslov, il’ je kletva crna,
Što joj bore sindžirli pisaljkom
Po pognutom čelu očajanja
Čvrstom rukom beleži nasilnik?
Bog je to hteo, deco, bog!…
RADOŠ: Sed’ oče, prosti!
Reč ti uzedoh; –
Al’ i ja klanjam prema istoku
I metanijama bogobojaznim
Pogled povraćam svesazdatelja
Na razvaline carstva našega;
Ali propasti slave negdašnje
Crni je đavo bio vinovnik!…
VL. VAVILA: Ne greši, sine!…
Al’ onaj što je venac trnovi
Za spasenije ljudi nosio,
U mrak je vrgô silu satansku.
RADOŠ: I opet velim da je satana
Kršeć po mraku gvozden ogrljak
Kroz trošnu zemlju, crne slojeve,
Kopajuć gneva oštrim noktima,
Prorinô zemlju, prezrô podzemnost;
Da onog dana, dana Vidovog,
Krvavi pečat vlade paklene
Na čelo tisne celog naroda…
VUKSAN: Da! da! I pravo ima Orlović!
Đavo je onde nokat zabagljô
Knez Lazar gde se bogu molio;
Pa tu sad, oče, i ne pomaže
Pomaganja ti duga molitva…
Oružje!
KATUNOVIĆ: Otkud oružje?
VL. VAVILA: Otkud oružje?
Da nam ga dužde nije poslao?
VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo!
Kao da nije knjigu učio –
Ne zna duždeve – ne zna prevaru!
RADOŠ: Jest, oče!
Al’ kad za dužda padnemo svi,
Šta će nam posle njini mačevi?
Šta će nam puške, što li štampara?
Il’ da Latini posle štampaju
S porugom njine oštre dosetke
Propasti naše ludi posledak?
Da pišu:
„Za pet hiljada“ – reci,
Da je: „Za deset tisuć’ cekina,
Tu i tu, na tom i tome mestu,
Naroda srpskog izbor sinova
Hiljadu palo – dana tog i tog!…“
I to za kog?
VUKSAN: I zašto?
KATUNOVIĆ: Za sebe.
I za buduće svoje prijatelje.
VUKSAN: Ha! ha! ha!
Šta čovek zbori: – za prijatelje?
VL. VAVILA: Za saveznike…
Jer kada kucne svete slobode
Taj tako željno iščekivani čas,-
Ko će uz nas?
Radošu, reci ko?
Ako ne oni što nam dadoše
Đerku, onako divnu gospođu,
Oružja, džebane, štamparu,
Ako ne oni, neće Arnaut!
RADOŠ: I Cigane bih zvao u pomoć,
Samo Latine – ne!
VUKSAN: Cigani su diviji,
Latini podli i lažljiviji.
RADOŠ: Pa onda, ko zna da l’ i dadoše?
Il’ samo naše lakoverije
Sa obmanama goje večitim?
VL. VAVILA (za sebe): Neverni Toma!
KATUNOVIĆ: Ma što zborite kao u inat,
Hajd’ ne čudim se našem Vuksanu,
On uprav’ ne zna šta je ozbilja,
Pa mu je niko i ne kazuje. –
Al’ tebi, Radošu!
RADOŠ: Nemoj se posle ni meni čudit, –
A mislim da se ne bi mogô
Kad bi mi znao mudre razloge
U drugom veku što sam pribrao
Mereć lukavstvo iste tazbine,
Koja nas za nos vuče varljivo…
Al’ evo ide knez!…
DRUGA POJAVA
Knez Đurđe, Šulović, Mićić, kapetan Đuraško, vojvode, serdari, kapetani i pređašnji.
VL. VAVILA: Dobro nam došao, gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Bolje našao!
Blagoslovi, oče!
VL. VAVILA: Bog neka te blagoslovi, kneže!
I što nebo na nedrima sjajnim
Sreće krije u daljnoj visini,
Želim tebe njome da kruniše!
Živeo nam dugo sa gospođom!
SVI: Živeo!
KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna –
Svedok je jedan bog
Da sam o vama samo mislio
Za triest dana moje veridbe.
VUKSAN (za sebe): Jest o nama,
O ceni našoj –
Kô pošto bi nas bolje prodao?
Pa opet hvala mu!… Kakvi smo mi,
Mogao nas je i pokloniti.
KNEZ ĐURĐE: Vas videt, braćo,
Želja mi beše, –
Vas, diko srpska, sedi glavari!
Serdari, kapetani, vojvode!
Slobode svete tvrdi stubovi!
Propalog carstva ruko čelična!
Nasilja turskog plahi potope!
Planina ovih sjajni oklope!
VL. VAVILA: Oh, kad te videsmo!
A strepili smo mnogo za tobom.
Kad tako nekad jutrom poranim
I sa vrhova našeg Lovćena
U mutno more pogled utone,
A iz nedara mu vidim užasnut
Sve proždiruću silu gde peni, –
Pa bojeći se gneva božijeg,
Kâ onaj iver ljudske ništine
Što se na burnoj sili premeće
Krijući svoje nade jedrila, –
Naroda srpskog znajuć sudbinu
Zadrktao sam često za tobom…
RADOŠ: A ja ti sumnjah i o tazbini –
Oprosti, kneže!
Ma Latini su!…
KNEZ ĐURĐE: Sad su nam braća.
A kći je njina tvoja gospođa!…
VL. VAVILA: Bog da je živi!
RADOŠ (za sebe): Al’ ne da bude moja gospođa!…
SVI: Bog da je poživi! Živela gospođa!
VL. VAVILA: Ostareo sam,
I gledao sam mnoge radosti,
Ali nijednu što bi ličila
Na ovu sada te nam dovede
Gospodsko čedo u dvor gospodski.
KNEZ ĐURĐE: O lepoti joj pesme pričaju –
Ali i mudrost onde stanuje
S krotošću gde se skromna nevinost
Na jagodicam’ lica rumenog
U zajednici sjajnoj celuju;
Ta krotost srca i duše njene
Ljubavlju meni dušu zanese. –
VUKSAN (za sebe): Ta Latinka će ga zaludeti – ako već nije, bože oprosti – poludeo.
KNEZ ĐURĐE: Ali ne sebe.
Vas radi, braćo,
U Veneciji ćerku zaprosih.
VUKSAN (za sebe): E, boža mi vjera, da brzo li lagati nauči!… Nas radi je isprosio?… Laže, zdravlja mi! A isto bi tvrditi mogao: vas radi spavam, sanjam, jedem, hodam – sve to vas radi činim; a ovamo je, opet, uzeo Latinku, a boga mi, bi ona po nama i sijede pletenice ponijela, il’ ako se baš za nas starao, bar da je desetinu sa sobom doveo.
KNEZ ĐURĐE: Na vas gledi posvećena seni
Poslednjega od srpskih careva
I u sanu viteške večnosti
Vam’ amanet na dušu polaže,
Osvetnici carstva njegovoga,
Da mu krunu nezavisimosti
Na grudima ovijeh krševa
Svojom krvlju sačuvate verno…
– I o tome, sedi poglavari,
O svetinji, o slobodi srpskoj –
Reč povedoh u svojoj tazbini!…
RADOŠ: Zar i o tome?
To sam slutio…
KNEZ ĐURĐE: Opisujući perom očinskim
Tvrdog kama nerodicu večnu,
Sirotinju junačkih sinova,
I bojeva stogodišnjih sledi:
Glad, golotu, pogibiju, bedu,
Što nam često bez džebane bojne
Na nevolji dolaze nevoljno –
Sedom duždu iz očiju starih
Izvio sam suzu sažaljenja.
RADOŠ: Suzu sažaljenja?
KNEZ ĐURĐE: Jeste, Radošu!
I obeća poslat nam oružja.
RADOŠ: Obeća nam – golo obećanje.
KNEZ ĐURĐE: I poslao je
Pet hiljada plamenih pušaka.
RADOŠ: Golem je poklon, kneže,
Sirotinju će našu ubiti.
KAP. ĐURAŠKO: I kopljem bismo Turke tobdžije,
I sabljama im ruke sekosmo,
Kojimano su silni tirani
Garave puške često grlili.
SVI: Živeo dužd! Živeo knez sa kneginjom!
PRVI SERDAR: I u sanu sam pušku spominjô…
DRUGI SERDAR: Hajd’ sad, Turčine! Hodi, skotino!
TREĆI SERDAR: Dođi, da čuješ jeku planina!
ČETVRTI SERDAR: Da poznaš decu naših krajina!
PRVI SERDAR: Al’ je od plama stidan vuk!
DRUGI SERDAR: A još ga više mrzi puk!
TREĆI SERDAR: Mamićemo ga na strv.
ČETVRTI SERDAR: Na onu skotsku, tursku krv!…
VL. VAVILA: Velji je gospod, deco!
A milost mu je kao selena –
Po svetovima sobom stvorenim
Svetove stvara, nove milosti –
Nad gromovima bdi i munjama;
A narodima i vladarima
U dobroj volji svoje svemoći
Blaženog mira pruža grančicu.
I svet se smeje, nebo raduje,
A u poljupcu žarke ljubavi
Ispolin neba, sunce vatreno,
Ispija suzu tuge zemljine…
A katkad kopljem gneva nebeskog
Neizbrojene parne svetove
I baciv plamen svoje mrzosti,
Prirodu puni duhom paklenim;
Sunca poleću, zvezde preziru
Opredeljenja svoga putove
I po beskrajnoj pusti lutajuć,
S buntovnici se biju repati,
Dok kao ona sitna đinđuvčad
U bezgraničnom prsnu prostoru…
Silan je on, silan, milostiv!
Slaboga štiti, silnog prisili
Da silu prizna mnogo slabijeg…
– Milost je, deco, ovo njegova,
Ovo oružje i prijatelji,
Štono prostranim morem vladaju,
Poslanije je volje njegove –
Da ga slavimo jekom puščanim,
Da okitimo ovo prestolje
Slobode skupe, sinjeg kamena,
Čalmama belim, golim glavama,
Što se o čelik naših kostiju
Pakosno biju, mrve, cepaju…
KATUNOVIĆ: I hoćemo, –
Kad je i gospod tome kaio!…
KNEZ ĐURĐE: Sed’ oče!
I o crkvi sam svetoj mislio.
VL. VAVILA: Mudar o svemu –
A hristijanin
Spasenja svoga svetu hraminu
U duši svojoj nosi večito.
KNEZ ĐURĐE: I kô hrišćanin,
Al’ i kô vladar gora slobodnih,
Krvavijem sam srcem gledao
Na Hercegovu zemlju zgaženu,
Na tužnu Bosnu – na te robove
Što ime svoje turstvom kaljaju
Klanjajući se polumesecu,
Odričući se vere Hristove;
Pa ne tek vere, već i imena,
I pradedovske slave stide se…
Da u tazbini pomoć zaprosim,
Da nevernicima stazu razorim,
Po kojoj će nam tužne sinove
U poganičko jato mamiti –
A spasenje je knjiga – to sam iskao –
I dobili smo slova, štamparu,
Da pravoslavne knjige štampamo,
Da ih šaljemo braći nesrećnoj,
Neka se uče boga slaviti…
RADOŠ: I to zar dadoše?
KNEZ ĐURĐE: I to, Radošu!
Al’, braćo…
VUKSAN (za sebe): E, baš sam znao
Da tako mnogorečiv razgovor
Telal tek biva većeg grdila,
Što krajem svojim pjano povodeć
Za sobom vuče tešku mrcinu –
Baš kô na repu, negde, vukovom
Što je lisica sante lepila.
KNEZ ĐURĐE: Venecija je u opasnosti.
Nesiti šakal vrele Azije,
Evrope polu skokom prejuriv,
Prestolje zlatno silnih kraljeva
Omastiv krvlju svoga besnila –
Sad more muti bojom mača svog.
VL. VAVILA: Dobar je bog –
I mi ćemo se njemu moliti
Da slabe sile dužda mletačkog
Kreposti svoje tvrdim oklopom
U svakoj bedi verno zakloni.
RADOŠ: To možemo,
Al’ više?… Oče!
Orlu su silnom krila slomljena
Sa gavranova jatom garavim
Užasnu bitku tužnog stoleća
Na visovima bijuć kamenim,
Odvojen s svetom, i sa orlići,
Bez hleba, gladan… Ah oče! Oče!
Otvori oči, pa nas pogledaj!
Na tužnom polju šta nam propade,
A šta ostade?…
VL. VAVILA: Ostade vera,
Da u promisô svemogućega,
Da u njegovu pomoć veruje.
RADOŠ: Svet oče, verujem, –
Verujem tvorca boga, đavola!
I nemogućnost bi suštu verovô –
Ali će robom ostat robovi,
A mi grobovi…
KATUNOVIĆ: Šta govorite kâ u groznici!
A gde su deca ovih planina?
PRVI SERDAR: Gde su mačevi?
DRUGI SERDAR: Gde su bičevi?
TREĆI SERDAR: Kojima ćemo skota šibati…
ČETVRTI SERDAR: Pod kojim će se ropski gibati…
PRVI SERDAR: Tirani!
DRUGI SERDAR: Varvari!
KNEZ ĐURĐE: Jest, u taj duh
Što po slobodi ovih krševa,
Kô neku svetlost svoje svemoći,
Široka krila voljno prostire, –
Pouzdavah se, braćo glavari!
I obećô sam duždu, tastu mom,
Hiljadu dece gorske poslati,
Da mu u veljoj bedi pomognu
Ugnjetatelja srpskog pobiti. –
Pa pristajete l’ na to vi!…
SVI: Svi!
VL. VAVILA: Hoćemo, kneže, svi!
VUKSAN:: On sve: „Hoćemo!…“
Kô da j’ izgubit dece hiljadu
Očitat ludom očenaš?…
RADOŠ: Ti dece nemaš, oče, ćut’!
A ja ih dvoje imam za megdan,
I ja – ne pristajem!
KATUNOVIĆ: Pa zar ih nisi za to rodio
Da na megdanu bojnom izginu?…
RADOŠ: Neka izginu –
Al’ u podnožju ovog prestola,
Braneći grud’ma kamen studeni,
Što tamom svojih crnih gudura
Svetinju čuva carstva propalog…
Al’ ne u Italiju… gospodaru, ne!
I proklet bogdô, proklet svaki taj!
Ko bi onamo išô – preziruć
Rođenog brata suzu, uzdisaj;
Da na oltaru laži mletačke
Slobode srpske oklop razbije…
KNEZ ĐURĐE: Pa ko je oklop taj?
RADOŠ: Mi!
KNEZ ĐURĐE: I mi ćemo se onde boriti
Gde se zastava samo podigne
Protivu skota, protivu Turčina.
VL. VAVILA: Hoćemo, kneže!
VUKSAN (za sebe): Hoćemo svi –
Al’ bome ti –
Kad grdnim nosom kine garonja,
I iz nedara stane sipati
Užasne svadbe crnu jabuku,
Lubarde bojne i baljemeze –
U crkvu ćeš se, oče, sakriti…
Crn ženik da te nigde ne vidi. –
Tek hajde, neka i on govori,
Znamo ga ko je, – a to je dost’!
KATUNOVIĆ: Hoćemo, gospodaru!
PRVI SERDAR: Hoćemo, kruno naša!
DRUGI SERDAR: Pogonićemo skota tog.
TREĆI SERDAR: Krvnika večitog!
ČETVRTI SERDAR: Pokazaćemo Turčinu
Da je Kosovo krvav spomenik. –
KATUNOVIĆ: Ali da jošte živi osvetnik!
PRVI SERDAR: Živimo jošte mi!
DRUGI SERDAR: Još su nam oštri mačevi!
KAP. ĐURAŠKO: Reč vi je plam, braćo!
Pa me svojijem ognjem sažiže,
U duši strašan vihar podiže,
Želje se lome po srcu mome,
Traže megdana i traže krvi,
Onde da budem – da budem prvi –
Gde prvi jekne grom!…
KNEZ ĐURĐE: Samo ti ćutiš, Radošu?…
Šta je to?…
RADOŠ: Bolje da ćutim –
Neg’ onom stazom da se uputim
Na koju ste mi nogom nesrećnom
U ovom crnom času kročili.
KNEZ ĐURĐE: Šta, Radošu,
Zar smeš?…
RADOŠ: Smem, gospodaru!
Smem reći svakad istinu;
Smem, a zašto ne?
Tako mi one krvi točene
Kojom sam nekad voljno kvasio
Tvrdi ostatak carstva propalog;
Tako mi onog sivog Lovćena,
Sa kojega sam nekad kidisô
U tavnu maglu dima puščanog;
Tako mi boga, gospodaru, smem!
Il’ misliš ne smem ni zapitati:
Šta se to radi?… Kakvi savezi?…
Kuda nam decu misliš šiljati?
Zad nas još nije dosta propalo
Po visovima ovim kamenim,
Već i aveti sinje pučine
Zar našom krvlju misliš pojiti?
A Bosna plače – plače Srbija,
A Hercegovina, ta sestra naša,
Čekajuć žrtve braće slobodne
Sa svakim danom više žrtvuje:
Slobodu, narod, crkvu, svetinju.
PRVI SERDAR: I pravo ima!
DRUGI SERDAR: A kad on nije pravo imao?
RADOŠ: Pa onda, kneže, neću pitati
Za Šulovića i za Mićića –
Premda i oni mesto imaju
U mudrom zboru tvoga saveta, –
Ali po želji Ivan-begovoj:
Ne sme se ništa važno rešiti
Bez brata tvoga mlađeg, Staniše. –
Pa gde su oni?… Gde je Staniša?…
Il’ ga u tebe neko opada?…
KNEZ ĐURĐE: „Opada…“
Gle otpadnika, „opada“,
Otpadnici ste, more, oboje!
Izdajnici ste sramni oboje!
Buntovnici ste gladni, grabljivi!
Pa vas opada vaše nedelo.
Nije vam moja milost dovoljna,
Kojomno sam vas svakad štitio,
Veće upornom rukom mašate
Za sjajnu krunu moga prestola; –
Al’ nećeš nikad, stara nevero,
Postići svoju gadnu nameru!…
– Pa da se ne bi zalud mučio
Grabeć gospodstvo moje i vlast –
Iz otačastva ćeš biti progonjen!
I evo svakog opunomoćavam:
Da ko te nađe, vidi ma gde
U granicama našeg otaštva,
Slobodno da te onde mušketa!…
(Knez Đurđe, kapetan Đuraško i mnogi drugi odlaze.)
JEDAN STAR SERDAR: Ta reč je strašna: „prognati“.
Njega prognati! Hej, druže stari!
Ti si na presto njega dognao –
A on je tebe starca… prognao…
(Starac odlazi.)
VUKSAN: Ja rekoh,
Al’ ko s Latini lomi pogaču
Il’ će poludet il’…
…budi bog s nama…
Radoša on da progoni!…
(Vuksan odlazi.)
RADOŠ: E sram te bilo, seda starosti!
Kad te ovako ludo derište
Ovako grozno može mučiti.
Da me progoni?… Da me mušketa?…
Je li to Ivan-begov sin… taj Đurđe?…
Je li to ona krv, ona kosovska,
Što je još i za Lazara kneza,
Najmanju korist srpskog naroda
Svojima grud’ma verno hranila?
VL. VAVILA: Oprosti, Radošu!
Ali u tvojoj sedoj starosti
Priličio bi tiši razgovor –
I sâm si mnogo kriv!
RADOŠ: I sâm – i ja sam mnogo kriv?
I ja sam kriv?… A on nas prodade!
Ja kriv?… A ti uz njega pristade!
Ja izdajnik?… A vi ste primili
Za krv naroda ropsku naplatu!
Tri puta deset novca srebrnog. –
I ja sam kriv?… Vi, jude bezbožne!
VL. VAVILA: Ja ti opraštam, –
Ali uvrede tako nemile
I nepravedne ne mož’ gledati
Onaj što svojim krati zakonom:
„…Ne vređaj i ne opadaj!…“
RADOŠ: E podla glumca, popa lažljiva?
Al’ neka, idi, laži večito!
Nego kad umreš, pope matori,
Razmrskaću ti ovim prsima
Hristove vere tvrdi spomenik…
A izrezaću rukom neveštom
Na nagrđenom tako kamenu
Žića ti lažnog nacrt istini…
VL. VAVILA: Ako me preživiš!
Ta ne vidiš li, da si sušta sen?
RADOŠ: Povampiriću se
Pa ću ti doći reč da ispunim!
TREĆA POJAVA
U dvoru kneževu. Knez Đurđe i Jelisaveta.
JELISAVETA: Tako!
To i priliči muškoj ozbilji:
Duh rešitelan, volja gvozdena,
Što svojom snagom ruši bedeme
Prepona silnih ljudske pakosti. –
Al’ još si dosta blag!
KNEZ ĐURĐE: Ja dosta blag?
JELISAVETA: I suviše;
U mojoj ruci da je tvoja vlast,
He, Đurđe!
KNEZ ĐURĐE: Pa šta bi, jagnje, ti,
Ti tako blaga, krotke naravi?
JELISAVETA: Crnogorce bih učila
Tumačit mojih želja migove;
Plamenom moje ćudi vatrene
Naravi njine tvrde poluge
U tanane bih žice sukala,
Da mi na želja glasnoj tamburi
Pod lakim percem ono sprovode
Što im ja glasom tvrde odluke
uz dobru volju tiho uspevam…
KNEZ ĐURĐE: Al’ Srbo nije Talijan!
JELISAVETA: Od hijene se lakše pitomi
Vladar pustinje – lav.
KNEZ ĐURĐE: Ali i pitom – vladar ostaje!
I teško onom koji pokuša
Sa proždrljivom rukom mahnuti
Na silnog cara žarke pustinje…
JELISAVETA: Dakle – da te razdire?
Sad vidim
Da me je nekad otac varao
Izborom divnim priča lažljivih
U koje mi je tebe upleo
Kao junaka najjunačnijeg
U ovom poludivljem plemenu. –
I ti si junak, ti?… Gospode moj!
A ovamo te gazi slabiji!…
KNEZ ĐURĐE: Ne, Jelisaveto!
Priviđaš, sunce, ti, –
A mene narod ljubi iskreno,
I sve će ono časom stvoriti
Što samo ushtem ja…
JELISAVETA: Da, Đurđe, da!
A ovamo se tajno podiže
I sa Stanišom nešto šuruje,
Baš kô da žali onu neveru
Što si je danas po zaslugama
Prognanjem večnim muški darovô.
(Vujo perjanik ulazi.)
Sad šta će opet taj?…
VUJO: Gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Šta je, Vujo?
VUJO: Dobro je, gospodaru – a bolje ni je u božjoj ruci!… Tek, velju, nije lijepo!… Ždravlja mi, nije!… Sijed čojek… p’ onda… možda je i grijeh?… Al’, velju, bolje da si ga kâ skota ubio!…
JELISAVETA: I tebe s njim!
VUJO: De! de!…. Hoću l’ ih puštit… A došli su i oni da te lijepo mole, gospodaru, za Radoša, da ni ga pokloniš, gospodaru!… A evo te još i u bešici služah… znaš kad te ono obučavah orlove strijeljat? Pa namješte orla ti ubi Ivan-begova najmilija jagara… E bijaše smijeha… Siromah Radoš neće se skoro nasmijati kao…
KNEZ ĐURĐE: Govori ko je došao?
VUJO: Božja mi vjera, ne more! U tuđinstvu je, gospodaru, gorak osmijak!… Tek, velju, poklonićeš ga?… A eno vojvode Šulović, Mićić, a i kapetan Vuksan dođoše lijepo te moliti da ni ga pokloniš, gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Neka ulaze!
JELISAVETA: A ti izlazi,
Stara drtino!
VUJO: Odavna i stojim, svijetla gospođo, pa sam ti i dodijâ… Hajd’! hajd’! otis’ću ja… al’… (Za sebe.) Ova ga je progonila, onako sijeda i stara! Bože, oprosti, al’ nije u njoj sve načisto… morâ je i nju nečastivi repom u pamet čarnuti, hajd’! hajd’! (Gunđajući izlazi.)
JELISAVETA: I ti si gospodar?
A ovamo ti idu robovi
Da ti namera prave putove
Neverstva svoga oštrim noktima
Kao krtice zlobno podriju.
KNEZ ĐURĐE: Pričinja ti se,
Veruj, grlice!
A to su dobri ljudi, dobri svi,
Šulović, Mićić, – a i Vuksan je, –
A što za Orlovićem žale?… Hm!
Za njim će, čedo, mnogi žaliti,
Jer beše junak, hrabar, razborit;
Al’ starost – znaš, ostareo je,
A starost često umljem pomeri,
Postaje zlobna, puna zavisti. –
(Šulović, Mićić i Vuksan.)
A otkud i dokle ćete vi?
MIĆIĆ: Do tebe, gospodaru!
ŠULOVIĆ: Rasporeno ti srce donosim,
Zaustavi mu krv… ti, kneže, mo’š
Jedne riječi brzim melemom
Mo’š mi zalečit ranu duboku,
Ili u srcu svu krv slediti…
VUKSAN: Dođosmo, gospodaru, i ti, gospođo,
Za Radoša vas našeg moliti.
JELISAVETA (knezu nasamo): „Našeg?“
E ču li, kneže: „Njinog“ Radoša?
VUKSAN: Da vratiš, kneže, onu tvoju reč
Kojomno si ga prognao.
KNEZ ĐURĐE: Da je pogazim, –
Ali se carska nikad ne gazi!
ŠULOVIĆ: Baš da je carska,
Da je – bože oprosti – baš i Hristova,
Kad kao strela jednom pojena
Narodu celom grudi razdire, –
Kô slabog crva bih je zgazio…
KNEZ ĐURĐE: Ti bi, –
Al’ nikad ja!…
JELISAVETA (nasamo Đurđu): Tako, ha!
Budi muž!…
ŠULOVIĆ: Moli ga i ti, svetla gospođo!
JELISAVETA: Ja molim – vi’š!
MIĆIĆ: Hvala, gospođo!
VUKSAN (za sebe): Raduj se sada, seda starino!
Od kurjaka te ište lisica…
ŠULOVIĆ: Moli, gospođo! Kaži slobodno,
Glasića svoga slašću medenom
Zasladi gorke zbilje opore,
Koje na sebi nosi istina;
Poslušaće te, kaži sve:
Da nije prava imô goniti
Stoleća tužnog sedu starinu,
Koji je svojih grudi izvorom
U godinama žarke pripeke
Vrhova ovih kamen rosio…
Govori, moli, svetla gospođo!…
Vi’š, lepo bi ti izraz milosti
Na divotnome licu stajao…
KNEZ ĐURĐE: A je l’ zaslužio!
ŠULOVIĆ: Ko pita to?
KNEZ ĐURĐE: Ja!
ŠULOVIĆ: Ti, gospodaru?
I ti si smeo mene pitati,
Mene – svedoka dela bezbrojnih
Kojimano je starost kitio
Taj sedi vitez?
Je l’ zaslužio
Da ga u tebe moli gospođa?…
O, gospodaru!
Ti se ne sećaš –
Kad ono strašna sila udari
Na kršnu zemlju Ivan-begovu,
Da je obori, da je razori –
I silan paša riknu užasno
Hrapavim grlom šeset tisuća,
Da mačem svoje zverske jarosti
Kolevku tvrdu srpske slobode
Sa blatom ropstva braće nesrećne
Izravna, sruši, zgazi, izmrvi, –
Pa znaš, ko beše vitez besmrtni,
Da silnog pašu silom dočeka?
Radoš Orlović!
Prognani Radoš, da!
On, jest – kad drugi tražiše
Po pećinama mračnim zaštite,
On hrabar stade sa nekolicinom,
S malenim brojem, ali s lavovi,
Sve gora ovih snažni sinovi –
I osim turskog roblja, plena, bogatstva,
Trin’est je rana donô sa sobom,
Sve turskog noža besni tragovi…
Pa još me pitaš:
„Je l’ zaslužio?…“
Da ga u tebe žena zamoli?
To, kneže, boli!…
MIĆIĆ: Kô da razdireš
Prsiju naših vrelu utrobu.
KNEZ ĐURĐE: A što je nevera?
ŠULOVIĆ: Zar on?
JELISAVETA: Što je izdajnik?
VUKSAN (za sebe): Izdajnica si ti!… hijeno zlobna
Štono osmehom dobroćudnosti
Plamen prikrivaš pakla nutrašnjeg…
– Gle, šapće opet knezu na uvo;
Eno se smeši… Eh, propao si!
Upropastio te osmeh jedini,
Vojvodo naša – stari Radošu!…
(Glasno.) Oprosti, kneže, izdajniku tom!
Taj izdajnik je svu krv prolio
Za Ivan-begov i za Đurđev dom…
KNEZ ĐURĐE: „…Tom izdajniku?…“
Izdajnik je, da!
Svaka mu dlaka sedog temena
Jasno svedoči sramnu izdaju…
– Jedno se čudim: kako dođoste,
Kako htedoste, kako smedoste
Za izdajnika toga moliti?…
Il’ je zavera?
Al’ hajd’, odlaz’te!
Sin Ivan-begov ume prezirat
Podlosti vaše svaku nameru!…
VUKSAN: To beše oštro.
MIĆIĆ: Živ Crnogorac nije slušao
Od kneza svoga take uvrede. –
E, hajd’mo sad!
ŠULOVIĆ: Ovo je jad!
Ovo je kletva, to je nesreća!
Zmijskoga jeda to su potomci,
Što će nam zemlji bistre izvore
Sa smrtonosnom penom mutiti.
(Svi troje odlaze.)
JELISAVETA: E ču li, zlikovci kako govore,
Da izdajnika starog izmole?
KNEZ ĐURĐE: Nisu zlikovci –
Samo ih silna ljubav zanosi
Za starim drugom svoje mladosti;
Al’ sada zbogom!
Sa mitropolitom
Danas se jošte moram videti.
On jedan može ovu bujicu,
Što se kô silan vihor podiže
Zbog prognanoga starca vojvode,
Svoje riječi silom čudesnom
Utišat časom i umiriti…
(Knez Đurđe odlazi.)
JELISAVETA (sama): Radoš progonjen.
To bledo čelo večne ozbilje –
Sad nek’ po stranstvu mrskom lutajuć
Razbija kosti tvrde lubanje,
Premišljajući crne planove,
Što Veneciji grdoj htedoše
Odreći pomoć zemlje divije, –
Kô da je šteta, ako izgine
Ovake rite čitav milijun?…
Sad ima kade mržnju gojiti,
Izricat tajno – javno vikati:
„Neću i ne dam svoje sinove!
Neću štamparu! Neću duždeve!
Venecijanske neću darove!…“
Neka, nek viče, pa da promukne,
Ovde mu niko ne mož’ čuti glas…
Samo Staniša –
Još on ostade?…
Ali i njegov zakucaće čas!…
ČETVRTA POJAVA
[Odlazeći u progonstvo, Radoš se oprašta sa porodicom.]
Treći deo
[Đuraško javlja Jelisaveti o zaveri koju Staniša i Radoševi sinovi, Boško i Bogdan, spremaju protiv dvora. Kapetan obećava kneginji da će, zajedno sa svojim perjanicima, brzo ugušiti bunu. Marta, Đuraškova žena, opominje međutim zaverenike da beže iz Crne Gore.]
Četvrti deo
PRVA POJAVA
Noć. S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec: Staniša sâm, a tamo dalje Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira i ostali begunci.
STANIŠA (udarajući nožnicom od sablje u stenu): Otačastvo kamen!… Brat krvnik!…
Sloboda ime!… Narod prevara!…
A vera, zakon oltara nema!…
Ili je ono gde podlost klanja
S metanijama laži pritvorne
Prizivajući ime Hristovo,
Da grešnog srca podle namere
Imenom božjim sramno prikrije?
To nije.
To je pakao –
U kome sam se gorko mučio,
U kome sam se mrzit učio!…
Pa šta me vuče tome kamenu?
Šta me priziva tome plamenu?
Šta me vezuje?
Da nije krv
Što sam za ovaj kamen prolio,
Zanesen nekad lažnim rečima:
Slobode, nezavisnosti, vere, naroda?…
Da nisu grobovi?… Grobovi nisu.
Pogaženi su!
Gadne tuđinke noga pogana
Iskršila je venac lovorov,
Što su mi dedi sa vekovima
Na spomeniku svoga imena
Viteškim radom verno nizali…
Osveto, sele!
Tvoj li je glas
Što mi krvavo srce premeće,
Što mi na dušu hladnu ručicu
U grozničavom svome zanosu
Kao svetinju svoju nameće?
Osvetiću se!
KAP. ĐURAŠKO (ozgo na steni): Oh, skupa poljupca!
Skuplje ga niko nije platio:
Decu sam prezrô – braću izdao,
I sad rubinom krvi njegove
Da joj dijadem sjajni okitim?
Da je sa bratskom krvlju nasitim?…
Oh željo, ženo!… Zmijo, idole!…
Kuda me zane, kud li povede?
Kako li uždi oganj pakleni
Što sažaljenja svaku kapljicu
Sa svojim plamom željno ispije!
STANIŠA: Eno meseca –
Ko muslomansku pomoć zatreba,
Njemu se mora smerno klanjati:
A ja je trebam… Dakle, meseče,
Poslušaj molbu sina gonjenog,
Otrovnu kaplju Ivan-begovu –
Te savet nosi pravovernima,
Budućoj braći Srb-izdajnika –
Da ovu hrpu zverske pakosti,
Prot Karadaga što su podigli,
Sa novom zlobom žurno umnože;
A ako treba gneva, plamena –
U grudima im munje donosim,
Pa neka munjom bratske osvete
Golemu hrpu svoje mrzosti
U zgarajući plamen podžižu;
A treba l’ sablje – brat je donosi,
Da svojom rukom brata pokosi…
KAP. ĐURAŠKO: Pa šta još čekam?…
Nije li dosta jeda izbljuvô,
Dražeći svoje reči otrovom;
Kao da nuka samu prirodu,
Da mu glavurdu gromom razdrobi?
STANIŠA: I evo ti se, božji prestole,
Idole bledi muhameđana –
Grobom mojega oca zaklinjem:
Da ću i onu ljuljku rušiti
U kojoj nas je majka brižljiva
Pevajuć one setne pesmice
Na jednom mleku brižno gajila –
Kô da je znala tužnu sudbinu,
Šta u crnilu svoje tajnosti
Podmlatku čuva srca njezinog…
KAP. ĐURAŠKO (ozgo sa stene): Nećeš, nevero!
(Puška pukne, Staniša posrne.)
Prosti, Staniša!
A dosta ti je, mislim, zanavek…
(Đuraška nestane sa stene.)
STANIŠA: To nije Crnogorac,
Rđavo gađa.
Samo je levu sisu očešô.
(Boško, Bogdan i Stanojlo dolaze hitno.)
BOŠKO: Je li dušman?
Il’ je samo pokušaj oružja?
STANIŠA: Dušman!
BOŠKO: Oh, kaži ga,
Na sabljama da ga raznesemo.
STANIŠA: Odonud jeknu puška,
A tu ga nestade.
(Boško, Bogdan i Stanojlo sa golim noževima odlaze, Mira dolazi.)
MIRA: Oh, željo živa,
Je l’ tebe gađô?
STANIŠA: Mene!
MIRA: Moje je srce gađao….
STANIŠA: Moje zaparao….
MIRA: A moje zakrvavio,
Moj beli dane!
STANIŠA (pritiskajući je k grudima): Lane!
MIRA: Pa baš gde srce kuca,
Tu prska krv?
STANIŠA: Život je tražio….
MIRA: Živote moj! (Ljubi ga i opet grli.)
STANIŠA: Umal’ ostade….
MIRA: Umal’ ne dade
Životu mome ranu samrtnu.
Pa je li teška!… Danče ranjeni!…
STANIŠA: Nije ni rana –
Ne vredi da se tako kaziva,
Kad život nije vrelim olovom
Ubilac tajni grud’ma razderô.
MIRA: A zar je mogô?
I gde je srca, to da učini?
STANIŠA: „- Srca?“
Zad ima srca, čedo nevino!
Ljudske su trudi, Miro, bez srca,
A to što takim krste imenom
Gadno je klupče samog otrova,
U njem’ se legu čeda zavisti:
Izdajstvo, zloba, pakost, nevera –
Pa kad odrastu, kad nabujaju,
Verna se braća snažno zagrle,
I zaveriv se čuda stvarati,
Poštenje kolju, gone nevinost
I svaku iskru dobra, kreposti
Otrovom svoje pare kaljaju…
MIRA: Jaoh, Staniša!
Nemoj da zboriš tako pakosno –
Ja mrzit n’ umem, samo ljubiti, –
Pa bi me pakost mogla ubiti…
STANIŠA: I ja sam znao samo ljubiti –
Ljubiti jest – i to bezgranično!
Ljubiti brata, snahu, drugove,
Ljubiti nebo, goru, lugove,
Ljubiti onu zemlju očinu –
I štedit svaku onu travčicu
Što svoje piće blagim melemom
Vimena puni ovci bezlobnoj,
Da svoga mleka hranom pitomom
Planinskog sina stiša želudac.
MIRA: A sad?
Zar ne znaš više ljubiti?
STANIŠA: Ja ne znam –
Ne znam ni kako mi je,
Otkad me ona zmija ujede,
Čisto mi srce posta divije.
MIRA: Nemoj da kažeš, zvezdo, „divije“,
Ta pitomije, reci: tužnije –
Kad tuga samo tugu donosi.
STANIŠA: A uvreda?
MIRA: Mene ražali….
STANIŠA: Mene raspali –
Al’ evo braća tvoja, moji drugovi…
(Bogdan, Boško i Stanojlo.)
BOŠKO: Uteče!
BOGDAN: I neranjen.
STANOJLO: I nesahranjen.
STANIŠA: A upozna li ko je?
BOŠKO: Mesec izdade –
Neverstva crnog lice pogrdno,
Čelo i oči sve nam iskaza
Ta izdajica da je Đuraško.
BOGDAN: Al’ šta je s ranom?
Stade li krv?
BOŠKO: Hajd’mo, Bogdane, hajde, Staniša!
Te lutajući valjda nađemo,
Ako ne melem teškim ranama –
A ono barem, nekoj kolibi
Kucnuv na vrata, izmolićemo
Umornom telu tvrdu postelju.
STANOJLO: Hajd’mo, Staniša –
Ili od rane ili hladnoće
Al’ tek si mnogo bled…
(Svi odlaze.)
DRUGA POJAVA
Noć. Koliba na granici crnogorskoj. Radoš Orlović u izdrpanim hercegovačkim haljinama sedi ukraj vatre. – A zatim Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira, Staniša i drugi.
RADOŠ (podstičući vatru): Dokle je bilo krvi u srcu
Nije mi trebô oganj i plam,
A sad?
Večita zima, večiti led;
Kâ onaj lisâk tužne jeseni
Kad hladan sever dune planinom,
Tako mi srce drkće, umire
U svojoj zimi – ledu večitom…
Ah, bože moj!…. jest, ja sam list!…
Il’ nisam? Ne… ja sam stari bor…
A moja deca granje lisnato –
Knez Đurđe vihar beše užasni –
Pa se sa munjom vihar oženi
I na temenu moje starosti
Bezbožnu svadbu grozno slaviše.
Izlomiše mi starost lisnatu,
Odvojiše me s decom rođenom…
To beše užas samoj prirodi,
Onog se dana more ljuljalo
I rikajući gnevno, đipaše
Mutnijem peskom more šibajuć –
A s oblaka se zmija javljala
Prisipajući oganj srdito,
Potresala je lomni treskovi
Planina daljnih temelj kameni.
Sa takom svirkom gromko praćeni
Mladenci pusti dalje leteše,
Dok nisu nogom svoje mrzosti
Od Crnih Gora groblje stvorili
I na tom groblju krst oborili…
(Spolja se čuje razgovor.)
Al’ ko to zbori?
BOŠKO (spolja): Ima li koga tu?
Otvori, hej!
RADOŠ: Ma ko ste vi?
(Za sebe). Još pitam ko?
Ubica neki, ili očajnik,
Kome je pogled ljudi omrzô,
Te veće siti sunca božijeg –
Kroz ponoć riju kao krtice.
(Radoš im otvara vrata. Boško, Bogdan, Staniša, Stanojlo i Mira ulaze.)
BOŠKO: Pomozi Bog, deko!
RADOŠ (sedajući nanovo uz vatru): Ako se niste boga odrekli,
Neka vam, deco, gospod pomogne!
BOGDAN: Amin, starče!
RADOŠ (pozna ih): Ah, bože, ta to su oni!
BOGDAN: Ko, starče, ko? Zar nas poznaješ?
RADOŠ: Aj, đeco, ostario sam, vrlo sam ostario, pa i ne vidim; – a i šta će onome koji je sto godina po svijetu izdajstvo, prijevaru, mrzost i laž gledao – šta će mu vid? Bolje da oslijepi…
BOGDAN: Bolje i jeste, starče, – koji očima samo nesreću gledi, bolje da se rodio slijep. –
RADOŠ (za sebe): I ne poznaju me sinci rođeni!…
Al’ i po čemu će me poznati?
Kad i sâm vidim da sam nestao
„Da mene nema više u meni -“
Po ovim mojim gadnim ritama
Serdar se stari ne da poznati –
Po oku valjda?… U oku mi je
Nevolje gorke čemer i jad.
Na čelu bolja, očaja, glad…
(Glasno.)
Đeco, ogrijte mi se – kodža i studi još, a hladan vjetar puše i po ovijem pustim visovima bijelim mrazom vrhove šara, a put je mučan, đeco – a noć je noć!…
BOGDAN: Da nije crnja u duši noć,
Ovo bi božji bio blagoslov.
RADOŠ: Sirote!… Pa dokle li naumiste?
BOGDAN: Daleko,
Al’ o tom posle,
A sad mi kaži, seda starino,
Da l’ imaš trave ili melema
Kojim bih ranu mogô priviti?
RADOŠ: Ranu?
A ko je ranjen, dijete, ko?
BOGDAN: Naš jedan drug –
Pa ako ranu umeš poznati,
Evo je, starče, pa je pogledaj.
STANIŠA: Ne boli više –
Tek nešto malo krvi isteče.
RADOŠ (pipkajući pregleda ranu): Dušman je bio – zlikovac!
Srce je gađô –
Ma nije, dete, bilo suđeno
Da tako mlađan život izgubiš, –
Evo ti listak od žilovlaka,
Perući ranu vodom smlačenom
Njega ćeš triput samo priviti –
Zarašće rana… A njim sam mnoge
I opasnije rane lečio…
Ma šćah vas pitat, deco,
Kuda pođoste?
Na daleko li, mladi, smisliste?
BOGDAN: Daleko, starče, bogme daleko!
Moj otac ne bi tamo išao,
Da mu za svaku stopu kročenu
Po jednu carsku krunu daruju.
RADOŠ: Još nijesam vidio krune – nu, vele da se sija u zlatu i u rubinu; a na zlato se čovjek lakomi.
BOŠKO: Haj, da nam oca znaš!…
RADOŠ: Možda i znam….
BOGDAN: Orlovića znaš li?
RADOŠ: Slušâ sam za serdara Radoša, što su ga sa nevjerstva progonili…
BOŠKO: Prognao ga je nevjernik!
RADOŠ: Pa Radoš zar ne bi smio onamo ist kuđe mu sinovi idu?
BOGDAN: Zar bi on išao u Turke?
RADOŠ: Bi l’ išô, deco! Ta išao je!…
S krvi je njine pancir košulja
Izgubila mu sjajnost pozlate;
A na balčaku sablje ubojne
I ne vide se zrna alemska
Od njine krvi, deco, delije!
BOGDAN: Bio se s njima,
Ali se ne bi njima predao!…
RADOŠ: To nikad ne bi!
BOGDAN: A mi idemo Turcima –
Vi’š, starče!
Otkada Đurđe ženu dovede –
Mletačkog dužda porod pakosni –
Ne prođe dana za tog vremena,
A da sinovi naših planina
Tiranstva njinog sledi žalosne
Mučeći mukom ne osetiše. –
Isprva šćaše dece hiljadu,
Da ih na kasapište svoje otprati;
Posle nam starog oca progoni,
A Banovića smrti predade.
Pa i taj kuršum, što nam Staniši
Sa masnom krvlju prska dolamu,
Poslanije je zlobe njezine….
RADOŠ: To li je uzrok koji vas goni
Da se predate crnom sotoni?
BOGDAN: To, starče;
Ali što gledaš tako?
RADOŠ: Turcima?
Oh, zar Turcima?
Bezbožnicima, mrkim vucima!
Rušiteljima srpske svetinje,
Slobode svete, crkve Hristove,
Upropastiocima carstva našega,
Hraniocima rana dubokih,
Što ih na ovima grud’ma nesrećnim
Kao amanet sjajne osvete
Za porod čuvam srca slomljenog
Zar njima, deco?… Kletnici!…
BOŠKO: Ta je l’ moguće, bože gospode!
Ah, babo! babo!
BOGDAN: Ah, oče! (Hoće da ga poljubi u ruku. Radoš ga otisne.)
RADOŠ: Odlazi dalje, sramna nevero!
Dalje, podsmehu moje starosti!
Dalje!
Il’ evo kaži glasom pokajnim
Da ćeš se stidet sramne izdaje
I vratit sebe svome otaštvu…
BOŠKO: Nemamo više otaštva!
STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo!
BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali,
Otkad u njemu žena voljkuje,
Otkad se gazi sveta sloboda,
Otkad se podlost smeje svetinji,
Otkad nam, babo, tebe prognaše –
Nema nam onde više otaštva!
RADOŠ: Otkad ste ono nogom nesrećnom
U Turke pošli – izdajnici ste,
I prokletnici kleti odonda…
BOŠKO: Ne kuni, babo, svojih sinova!
BOGDAN: Ne kori, babo, strašnim prekorom!
STANOJLO: Zar da nasilje sramno trpimo?
STANIŠA: Zar da čekamo, bezazlenici,
Da od nas pravi svojim ćudima
Po običaju tom venecijanskome –
Prstima mekim šaren-lutkove,
Što će se na mig oka njezinog
Vešto okretat – i kô pajaco
– Ljubimče ludo zemlje njezine –
Služit za šalu podloj gospođi?…
BOŠKO: Naćemo, oče,
Pa ma se znali turčiti!
RADOŠ: O gnusna časa bedne starosti!
O podle dece oca Srbina!
Ljubavi moje sramna izroda!
O gde si, snago, gde ste mačevi,
Kojimano sam Turke sekao –
Da njima izrod srca pokoljem,
Da mačem zbrišem grdnu porugu
Što mi na ime deca bacaju?
Ili ti gde si, majko njihova,
Da ih prokuneš mlekom majčinim,
Kojim si kletvu moje starosti
Na mekim grud’ma trudno dojila…
U Turke, zar u Turke?
Ha, u pakao!…
Il’ tamo gde je mnogo strašnije,
Međ’ zmije, guje, vukove,
Kad u besnilu gladi očajne
Sa sebe zdravo meso kidaju…
Ha!…
MIRA (klečeći): Babo! Ah, babo!
Oprosti braći – svome porodu,
Oprosti meni – ćerci jedinoj,
Ta mi smo dobri… Ah, babo, babo!
Ali…
RADOŠ: I ti si mleko svoje prezrela,
I ti si onu nežnost rumenu
Sa svoga podlog lica skinula!…
Oh, bog vas kleo, karô, ubio!
A nesreća vam stopu po stopu
Sramotan život verno pratila!
I ti, zar i ti?
Ta da se kuga s grozom ljubila,
Grozniji porod ne bi iznikô!
Neg’ ovo troje…
MIRA (kliče): Babo, ah, babo!
RADOŠ: Ja nemam dece!… Nemam nikoga!…
Bogom sam proklet, nemoćan, star!…
(Radoš odlazi. Mira pada u nesvest.)
BOGDAN: Za njime, Boško!
Stanojlo, brže idite!
A ja ću donde Miru gledati…
TREĆA I ČETVRTA POJAVA
[Staniša, Boško, Bogdan i Stanojlo odlaze u turski tabor, gde dobijaju pomoć.]
PETA POJAVA
[Crnogorci se spremaju za otpor.]
ŠESTA POJAVA
U kneževu dvoru. – Knez Đurđe i Jelisaveta.
KNEZ ĐURĐE: Ne, ženo, ne!
Nemoj uzdahnut više nikada,
Ta krvav ti je svaki uzdisaj!
Pa ako i dalje tako uzdišeš,
U krvi će mi presto zaplivat…
JELISAVETA: A ja ću plakati.
KNEZ ĐURĐE: Svaka ti suza kap je samrtna,
Od ove zemlje grob ćeš stvoriti!…
JELISAVETA: Ja ću kleti.
KNEZ ĐURĐE: Oh, kuni, ženo, kuni, proklinji!
Tvoja je kletva zemlji blagoslov!…
JELISAVETA: Blagoslov kletva?….
A suza mi je smrt?…
E ja ću molit boga višnjega
Da svaku kapku crne žalosti
U groznu kletvu meni pretvori;
Te ću bar tako proklet sudbinu,
Što me u ovu zemlju dovede;
Prokleću majku, što me j’ rodila,
Prokleću sve, i svet i dan,
Kad sam ga vid’la prvi dan…
Prokleću tebe, moju nesreću,
Prokleću, kneže, očiju vid,
Što me zanetu tako zanese,
Da za te pođem, moja nesrećo! (Plače.)
KNEZ ĐURĐE: Ta ne prognah li sve najdražije –
Viteškog brata, mlađeg Stanišu,
Sa njima one mlade orliće,
Prognanog starca porod užasni?
Pa šta ćeš dalje sa tim suzama…
Malo l’ je žrtvi?…
Iskaži želju, kletvo nebeska,
Decu i starce – sve da progonim!…
JELISAVETA: Pa da l’ sam ikada
Njino prognanstvo potraživala?
Ne, Đurđe, nisam!… To nikad nisam ja!
Tvoja je mudrost i samoljublje –
Oprostićeš mi tome izrazu –
Raspudila im groznu zaveru,
Protivu tebe što su podigli…
A ja?…
Ja sam sirota jedno tražila:
Preobraz sjajni tvoga obraza –
Blagodarnost sam samo iskala
Kojim si Veneciji dugovô –
Ili joj nisi time dugovô?…
KNEZ ĐURĐE: Jesam –
I isplatiću joj sve
Najskupljom krvlju moga naroda..
JELISAVETA: Tvoga naroda?…
Zar ne i mog?…
Zar sam tuđinka?… Oh, bože moj!
U ovoj zemlji, zemlji prokletoj!
Jest, tuđinka sam!
Jeste, osećam!
Sve me u ovoj zemlji prezire;
Sve preza, strepi – sve se uklanja,
Kao da lice nosim kugino,
Il’ pogled smrti, il’ u njem’ smrt;
Pa ko se one takne svetlosti
Kojom život mi mrski negujem,
Taj će umreti, otrovaće se. –
Gospode!…
I ti, gospođo, majko njegova!
Šta sam zgrešila te me otište
Iz raja mog – iz Venecije?…
Ah, Đurđe!… Đurđe!… Tolika žrtva
Što sam na oltar vrele ljubavi
Beščuvstvenome mužu podnela –
Pa?…
I opet, kneže, moram pitati:
Gde su ti onih deset stotina
Što si na način ‘nako svečani
Pred glavarima ovih planina
Venecijancima kao pripomoć
Za ljubav moju… duždu obećô?…
KNEZ ĐURĐE: Obećanje ću ispunit.
JELISAVETA: Al’ kad?…
KNEZ ĐURĐE: „Kad?…“
Tako i brodar mučne pučine,
Uprvši pogled, pun očajanja,
U bezgraničje gleda žalosno;
I zalud pita burne valove:
Kojeg će dana zemlju ugledat?
Odgovor mu je hučno besnilo
Kojim ga orkan mrazno pozdravlja
– Tvog uma, ženo, čedo pakosno
Uzburkalo je besne valove –
A valovi su ona plemena
Kojima tvoja slatka nemilost
Progoni brata, oca, drugove –
To su valovi, što zasad krišom,
Al’ grozno viču: „Osveta!…“
JELISAVETA: Ti budi stena!
Nek’ se o tvoje grudi razdrobe
Pučine mukle besni valovi,
Robova tvojih divlji sinovi.
KNEZ ĐURĐE: I tvrda bi se stena razbila. –
JELISAVETA: Samo ne tvrda volja,
Ne muška reč!…
KNEZ ĐURĐE: „Volja i reč?…“
Ta moja volja beše tvoja reč,
Tvoj osmeh, suza, kletva, uzdisaj,
Il’ samog miga ona tajna vest
Uvek mi beše oštra zapovest…
JELISAVETA: „Beše?“
Zar nije sad?…
KNE3 ĐURĐE: I pre i sad, i dok ne umrem!
Oh željo, željo! Sunce! Danice!
Tvojih zenica plamen večiti
Mojom je dušom svakad voljkovô –
Il’ suza bila, ili osmeha
U njima sinô blistajući sjaj,
Zapoveda mi… idem pokoran –
I neosuđen, i neprimoran,
Da ti izvršim sveti zaveštaj.
Hiljadu hoćeš?… Dobro, hiljada
Za suzu tvoju neka propada…
(Čiča Vujo ulazi.)
KNEZ ĐURĐE: Šta je, Vujo?
Kakvo nam dobro donosiš?
VUJO: Vjere mi, gospodaru, nije ni vrijeme da bi ni dobra donijelo… Žlje, gospodaru, žlje! Pre neđe soko ti slomi desno krilo, a poslije ti lipsa najvaljastiji hat – za kojega još pokojni Ivan-beg kaževaše da je od pasme Kastrijotovih ždrebicah… Odmah sam rekâ neće dobra bit!… P’ onda i jučer na noć, vele pastiri, da je jedna zvijezda pala?… Čija li će bit?… Žlje, gospodaru, žlje!…
KNEZ ĐURĐE: Pa to li dođe meni pričati,
Gatke?
Hajd’ idi, Vujo, drugi put
Možda ću moći gatke slušati;
Sad me ostavi!
VUJO: Na časnome se krstu zaklinjah tvome ocu, pokojnome gospodaru Ivan-begu: da tebe, sina njegovoga, za života ostavit neću… Bog da mu dušu prosti, a bio sam mu mnogo u volju; rijetko da prođe dan, a da se sa mnom ne nasmije… Jedanput baš u boju….
JELISAVETA: Dost’!
Kazuj što si došao?
VUJO: Došâ sam… došâ… al’ pravo da ti kažem, svijetla gospođo!… Došâ sam gospodaru nešto kazat…
KNEZ ĐURĐE: Kazuj šta je?
VUJO: Jedan krajišnik čeka – kâ imâ bi ti nešto reć… Ne žnavam ga, nu rukâ bih da je unuk pokojnoga Bracoke – tako ga zvamo. – Ta znaćeš, gospodaru, onoga te ga je spjevâ pokojni Potucaković… Baš on.
KNE3 ĐURĐE: Kaži nek’ uđe!
(Vujo odlazi.)
Čedo od razgovora!
Al’ davno pamti, pa mnogo zna.
Nije jedanput ljuta Krajina
Blenula čudom u junačinu
Što kopljem svojim besno prodire
U gustu maglu dima puščanog.
Al’ sad je star…
(Jedan krajišnik ulazi i ćuti.)
KNEZ ĐURĐE: Što ćutiš?… Govori šta je?…
KRAJIŠNIK: Oprosti, gospodaru!…
KNEZ ĐURĐE: Da ti oprostim?…
Čelo ti je pogruženo, krotko,
Ponašanje suviše ponizno,
Još me nisi ni pogledô dobro,
Ni reč rekô – pa da oprostim?
KRAJIŠNIK: Gospodaru!
KNEZ ĐURĐE: Pogled ti je, istina, užasan,
Nesreću mi nekakvu glasi –
Al’ govori – sve neka je prosto!…
KRAJIŠNIK: Šest tisuć’ vojske, sve Anadolije, udrilo je jutros zorom na granice naše. Vojvoda Topuzović istina ih je srpski dočekâ, ali je do sada valjda poginuo?
KNEZ ĐURĐE: Ti nisi Crnogorac!
Stotinu puta toliko pade
Od oštrog gvožđa gorskih lavova
Posle kosovskog boja užasnog;
A ti od šeset tisuća drhćeš?..
KRAJIŠNIK: O, gospodaru, ne zadrhta od sile turske nijedno dijete crnogorsko, a đe li muž?… Ali je sa Turcima i Staniša s Orlovići.
KNEZ ĐURĐE: Dosta je sad – odlazi!
(Krajišnik odlazi.)
Čovek je, vele, čedo ljubavi –
Da ko je porod zlobe, zavisti?
Ili su ovo dvoje blizanci,
Što bludna žena, srce čovečje,
S jaranom svojim – crnim đavolom –
Nezakonitu ljubav provodeć
Izneverenom mužu izrodi?…
A čovek luda!… Hrani kopilad!
Ljubi ih, tepa, mazi, miluje,
U punoj bolti svog suparnika
Kupujuć sigre deci ljubljenoj:
Medene strasti, šećer pakosti,
Vojnike hitre, brzu osvetu;
I na mekom ih krilu ljuljajuć
Odgaja porod svoje bludnice…
– Boško i Bogdan, s njima Staniša?….
Ili upravo on je pred njima –
Jer najpre idu munje, gromovi,
Pa posle toga hučno dolazi
S vihorom silnim strašna bujica…
Jesi li čula?
Šeset tisuća!…
Pred njima besni uvređen lav!…
JELISAVETA: Tvoj mili brat.
KNEZ ĐURĐE: Jest, on –
A za njim lete dva osvetnika,
Dva mrka vuka – dva Orlovića –
I oštre kandže krvlju krvave;
Gde pisku čuju slabe nejači
Užasnim grlom kriknu hrapavo
I moćna krila stresaju ljuti –
Ali…
Što drhćeš, zvezdo!… Strah?…
To li je ime gostu nakaznom
Što kô prosjak nogom kljakavom
Dvorova tuđih čepa pragove,
Proseći glasom jadne nemoći
Gladnome telu suhe postelje!
Ali…
Napolje, rđo!… traži kolibe,
Nisu za tebe dvori Đurđevi;
Junaci samo… smelost, osveta,
Na mekojzi će svili leškati
Po kojoj presto sina Ivova
Kamenja dragog zrna prosiplje…
(Katunović dolazi.)
KNEZ ĐURĐE: Vojvodo, šta je?
Tvog oka tama šta mi donosi?
KATUNOVIĆ: Noć.
KNEZ ĐURĐE: Kakvu?
Je l’ blagu, laku – onu večnu noć?
KATUNOVIĆ: Užasnu….
Jesi l’ na groblju kadgod ugledô
Ponoći neme crnu zavesu,
Što iz dubine svoga tamnila
Usplahirenom oku iznosi
Davno umrlih žive kosture,
Koje ti glasom ispodzemaljskim
Ušima nežnim priče krvave
Iz davno prošlog doba pričaju,
Pokazujući suvim prstima
Rebara belih oštre škrboti,
Britkoga noža hrapav spomenik!…
JELISAVETA: Oh, nemoj tako, dragi vojvodo,
Sva krv se sledi tebe slušajuć…
KATUNOVIĆ: Još crnje priče, još užasnije,
Od kojih će se i nerazumu
Kao od groma silnog smrvljenom
U tupoj glavi mozak slediti
JELISAVETA: O! o! o!…
KATUNOVIĆ: I zemlja će se ova smrznuti,
I Crnojevića reka zastanut,
Kad iz pehara dece rođene
Okusi otrov sramne izdaje…
JELISAVETA: O!…
KATUNOVIĆ: Čuj, gospodaru!
I ti, gospođo!
– Ako se mirno može slušati
Orkana besnog hučna pripovest
Što iz dubine mutne pučine
Smrtonosnijem glasom urlajuć
Brodaru bednom nosi ušima:
„…Bogu se moli!… Smrt!… Ide smrt…“
Još žalosniju, još nesrećniju
Katunović ti danas donosi.
Ali oprosti, o gospodaru,
Skraćene priče grozan sadržaj: –
…Staniša je Turčin!…
KNEZ ĐURĐE: I to – zar i to?
Pa ko sme reći,
Da mu ne beše mati bludnica?…
KATUNOVIĆ: I sedog orla mrki sinovi
Isturčiše se – i Stanojlo,
I pet stotina j’ s njima delilo
Prevare grdne grešnu svečanost.
KNEZ ĐURĐE (gladi se po čelu): Još nešto htedoh pitat, vojvodo…
Ali dosta je – dosta, suviše,
Pod tvojih glasa teškim teretom
Slabačka mi se pleća slomiše…
KATUNOVIĆ: Još nije sve –
O, gospodaru, ima još!
Jer gde se pakost s zlobom zaveri
Poštenja muškog grudi cepati,
Tek će na grobu svetle istine
Grehova svojih korak kaljavi
Obustaviti – pjano posrćuć:
Sa Arslan-pašom i sa Osmanom
Nevernici se tvrdo složiše,
I veće krvlju braće rođene
Talase hitre šumne Morače
Krvavo mute… I Topuzović,
Braneći muški tvrdu granicu,
Od izdajničke sablje pogibe.
KNEZ ĐURĐE: Idi, vojvodo!
Katunjane mi verne iskupi
I što mo’š brže brzaj Morači;
A za tobom ću namah poslati
Krajeva drugih bojne sinove.
Videćemo se!
(Katunović odlazi.)
KNEZ ĐURĐE: A ti, jagnješce, nemoj drhtati,
Dok ova ruka nosit uzmogne
Čelika tvrdog teret izoštren,
Ne boj se, čedo!
A sada zbogom!
Sa vladikom se moram sastati.
(Poljubivši je odlazi.)
SEDMA POJAVA
Na istome mestu. Jelisaveta sama, a zatim kapetan Đuraško.
JELISAVETA (sa sobom) „….Staniša Turčin?…“ Turčin?…
Ha! ha! ha!
A već sam bila i pretrnula –
Ha! ha! ha!
Zar se i onde može turčiti
Gde heruvimi i seravimi
Umilnim glasom slave gospoda?
Mrtav je on!… Ubijen… leš!…
Na steni tamo negde kamenoj
Nemilice se truju orlovi
Mesišta tvrdog ljutim otrovom…
Il’ možda vuci gladni urlajuć
Kupe sad društvo – besne gladnice –
I pokrviv se ljuto međ’ sobom,
Mršave hise traže želucu
Na mrtvog tela gladnoj utrobi…
Al’ što ga nema –
Toga Đuraška?…
Da nije ranjen, ili sahranjen?
Il’ možda krvnik nije izbljuvô
Otrova svoga kapku poslednju?
Oh, prestan’, srce, slutit nesreću,
Ta i bez noža i bez olova
Mojih bi želja teški rojevi
Umrtvili mu svaku iskricu
Što mu kucanjem bila kazuje
Pakosnom srcu život nesrećan.
(Kapetan Đuraško ulazi.)
JELISAVETA: I jedva jednom,
Čekano zlato, željan bisere!
Krvava sabljo, ti!…
KAP. ĐURAŠKO: Neokrvavljena….
JELISAVETA: Kako?
Zar nisi još?…
KAP. ĐURAŠKO: Jesam.
Al’ nisam znao, svetla gospođo,
Da jednih grudi tvrde kosture
Dva živa srca hrane čelična:
Jedno razmrskah vrelim olovom –
On mrtav pade… Al’ evo, gospo,
Iz živih usta reč se raznosi:
„Staniša živi, poturčio se,
Te s Arslan-pašom i sa Osmanom
Tražiti pođe krunu Balšinu….“
JELISAVETA: Mrtav i živi?
Oh, strašna časa!
Kad s oštrim mačem mrtvi ustanu
I bezbroj žive vojske podignuv
Mrtvačkim glasom drsko zaištu
Nepogrebeno zlato prestola.
KAP. ĐURAŠKO: Ne cvili, gospo, nemoj, Svetlosti!
Dok su ti ove grudi koštane
Nežnosti divne čvrsti oklopi,
Mirisne kose t’ dlaku svilenu
Ni povetarac ne sme taknuti –
Ne, gospo, ne sme… Ta svi đavoli
Protivu tebe da se zavere,
Ta mačem bih im telo vazdušno
Nemilostivo donde šibao,
Dokle se ne bi zemlja raspala,
Da primi cara mraka večitog.
…. Oh, sunce, ženo, jaoh, Svetlosti,
Još ne znaš plamen moje milosti,
Goleme strasti, želje nesite,
Ljubavi silne, muke večite.
Još nisi čula – ne znaš pakao?
A on se moje duše takao,
Pali me, mori – sve bih plakao,
Ili po ljudskoj krvi skakao…
Dok tebe, dane sjajni, ne vidim;
A onda drhćem, klonem i slepim,
Dušom zaječim, srcem zastrepim,
I nikom više ništ’ ne zavidim.
Jedno bih samo boga molio
Za jednu želju svu krv prolio:
Tu da poginem….
(Đuraško pritisne Jelisavetu grudima i skoro silom poljubi.)
JELISAVETA (otiskujući ta): Oh, idi, idi! Još živi on.
A ta izvesnost
Na ustima mi ledi poljubac,
Ne dâ mi srcu jasno zakucat
Da na drhćuća nedra pritisnem
Mog žića danak, sunce dana mog.
KAP. ĐURAŠKO: Umreće!
Sad zbogom!
Odoh ti, zvezdo, volju vršiti
Odoh mu vita rebra kršiti,
Satrt mu život, smrvit pakosti,
Ja u mrak odoh… Zbogom, Svetlosti!
JELISAVETA: Hajd’ idi, idi!
Moj ljubavniče, sine diviji,
Al’ i od samog dužda miliji –
Dužd me je prodô, dao na silu
Nemile zemlje knezu nemilu
(Kapetan Đuraško odlazi.)
JELISAVETA (sama): Hajd’ idi, idi!… lom’te se, bijte!
Prolijte krv… svu je prolijte!…
Nemojte štedit’ njene izvore,
Drugo se za njih sprema korito,
U mojih grudi vreloj pećini
Svaka će kaplja naći utoka,
Gde će plamenom hitro šibajuć
Iz srca svaku radost goniti
S krvavog čela mutnim očima
Opominjuć me greha paklenog:
– Da sam za žene venecijanske
U zanetosti samoljubivoj
Hitrošću zmijskom i nečuvenom –
Laživih suza tužnom bistricom
Gušeći silom osmeh pakosni
U muškim grud’ma život gušila….
Ostavite odgovor