Jelisaveta, kneginja crnogorska obrađena lektira Đure Jakšića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Jelisaveta, kneginja crnogorska >>
Analiza dela
Dramu Jelisaveta, kneginja crnogorska Đura Jakšić napisao je 1868. godine. Nastala je na temelju usmenih pesama o crnogorskim junacima. Jakšić ju je podelio na 5 delova i pretvorio u romantičarsku tragediju o dolasku strankinje na nepoznat teritorij Crne Gore. Tadašnja dramska dela u Srbiji temeljila su se na istorijskim i legendarnim građama. Za sva dela istorija je bila nepresušan izvor tema, zato što su autori težili temama koje će biti prenosive u sadašnje vreme i primenljive građanstvu.
Đura Jakšić javio se u vreme kada i Laza Kostić. U Srbiji se pojavljuju na samome vrhuncu romantizma. U to vreme pisci su se bavili propitivanjima epskog, lirskog i dramskog tako što je liričnost obeležavala i dramska i prozna dela. Pa je tako drama Jelisaveta, kneginja crnogorska pisana u stihu, najčešće desetarcem, ali pojavljuju se i stihovi drugih veličina.
Jakšić u drami ne koristi isključivo istorijske elemente, već je preuzeo samo opštu situaciju. Odnos među likovima gradio je na temelju njegove savremenosti. Središnji lik drame jest tuđinka koji dolazi na nepoznati teritorij Crne Gore. Sama situacija u sebi donosi tragični potencijal. Takav model proklete tuđinke, koja je najčešće latinskog podretla i koja svojim destruktivnim ponašanjem izaziva sukobe u sredini u koju stiže, poznat je od ranijih razdoblja srpske književne istorije. Jelisavetina lepota u drami povezuje s nečim demonskim, onozemaljskim. Znak je zla i uznemirene čulnosti. Time se približava nizu fatalnih žena u romantizmu diljem Europe.
Sama drama prikazuje i turski svet kao neizbežan deo trokuta Crna Gora- Venecija- Turci. Jakšić je u svojoj drami spojo različite tradicije: srpsku srednjovekovnu tradiciju, time što je preuzeo dio istorijski realnih lica, narodnu epsku tradiciju, time što je unio dio likova iz usmene poezije te viteški svet, s mnogo elemenata epske heroičnosti (kapetan Đuraško celo se vreme ponaša kao vitez prema Jelisaveti jer pristaje na sve njene uslove, samo kao bi bio u mogućnosti realizovati ljubav koju mu ona ne uzvraća jer je, feudalno i hijerarhijski posmatrajući, zapravo nad njim celo vreme).
U drami se pojavljuju razni psihološki i istorijski odnosi među licima: od ljubavi prema drugima i domovini do boja i plača za preminulima. Sami likovi se nekoliko puta unutar drame raslojavaju duševno. Sami nisu sposobni odabrati na koju će stranu preći. Njima upravljaju površna osećanja žudnje, patnje i obijesti iz potrebe za osvetom te ne razmišljaju o svojim posledicama. Srljaju u ljudske i ratne bitke glavom bez obzira. Kroz dramu je uočljivo i moralno propadanje likova kneza, Jelisavete, Đuraška, Radoša i braće Orlović te ih to vodi tragičnom stradanju. Njihovo tragično saznanje i svest o propasti menja junake, čime se mire sa sudbinom i ne beže od svoga kraja.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: drama
Mesto radnje: Crna Gora.
Vreme radnje: 15. vek
Tema: istorijska tema ustanka Đurđevih podanika protiv njega i njegove kneginje.
Ideja: ne smemo dozvoliti da nama upravljaju površna osećanja žudnje, patnje i obijesti iz potrebe za osvetom. Sve ima svoje posledice.
Prepričano delo, citati
Prvi deo
Jelisaveta u kneževom dvoru gleda kroz prozor. Pati za svojom Venecijom, nevestom sjajna mora zelenog. Naziva je majkom i proziva je što ju je izdala. Za nju je Crna Gora bedna država, a za kneza ionako nije htela da pođe. Dolazi joj Vujo Perjanik, knežev sluga, da pita kako joj je u njihovoj državi jer među takve stene ne dolazi puno svijeta. Jelisaveta ne voli Crnogorce, smatra ih nevaspitanima i razbojnicima mrka pogleda. Vujo joj najavljuje glasnika iz Venecije. Došao ju je pozdraviti Leonardo, prvi glasnik iz Venecije i javiti joj kako je svemoćan Bajazit odlučio da okupira Veneciju. Venecijanske galije bile su trošne, a mačevi slabi. Dužd ju je molio da svojom lepotom opčini kneza i da ga moli da im pošalje hiljadu crnogorskih duša kako bi obranili Veneciju. Zauzvrat im je dužd poslao riznicu s blagom, oružje i štamparu. Jelisaveta mu odlučuje pomoći: „Od kostiju ću ovog naroda,/ Bezbedi vašoj bedem stvoriti.“
U vrtu pred kneževim dvorom nalaze se kapetan Đuraško, Boško i Bogdan. Malo dalje je Vujo Perjanik koji se zamišljen prislonio uz dvorska vrata. Boško i Bogdan prisećaju se pesama i vina sa sinoćnje žurke, dok im Vujo govori kako se sav dvor promijenio otkako je došla Jelisaveta. Kapetan Đuraško veliča njenu ljepotu: „Očima da te ubije,/ u dušu večno da se upije/ Da te zaludi, da te zanese,/ Trenutkom večnost da ti potrese;/ Da te uništi, da te obori,/ U prah i lep´o da te pretvori/ Pa i taj lep´o da ti razveje – / A ushte l´ samo da se nasmeje?/ Da te oživi – da te probudi, Poljupcem da te opet zaludi!…“
Vujo javlja braći Orlović kako je dužd tražio hiljadu crnogorskih duša za spas Venecije. Knez se smilovao Jelisavetinim suzama i obećao joj njihovu krv. Iako im je Venecija poslala i blago i štamparu za knjige, Vujo je smatrao kako ništa nije vredno crnogorskih duša, a knjiga ionako imaju previše. Orlovići su odlučili kako nikada neće da služe jednoj ćerci venecijanskog dužda. Na sutrašnjem saboru treba da glasaju protiv toga i obaveste o svemu Stanišu. Za razliku od braće, kapetan Đuraško odlučio je da se preda na volju i nevolju kneginji Jelisaveti. Sva krv njegove braće i izdaja obitelji nisu ništa spram pogleda jednog njenog oka.
Na kneževome dvoru govore Jelisaveta, kapetan Đuraško, knez Đurđe i Staniša. Jelisaveta očekuje Đuraška, koji joj se jedini u Crnoj Gori čini pitomim, premda je i on mrka pogleda. Vujo i dalje žaluje za prošlom kneginjom, Đurđevom majkom, koja je bila dobra i milostiva, lepo je mogao s njom da razgovara i pita za zdravlje. Đuraško joj govori kako je Vujo pred braćom Orlović iskazao mnogo toga što nije trebao, samo kako bi napakostio. Vujo Latine smatra kako su „Latini lukavi,/ Junačka muka tišti lisicu…“ Jelisavetin dever Staniša sprijateljio se sa serdarom Radošem Orlovićem te su njih dvojica spremala otpor sa svetinom. Jelisaveta je odlučila rušiti njihov temelj, a kapetan Đuraško trebao joj je pomoći u tome jer je uzdisao za njenim poljupcima, pogledom i zagrljajima.
Knez dovodi svoga brata koji je prema crnogorskim običajima došao darovati Jelisavetu. Pružio joj je alemov đerdan i svoju ruku da ga poljubi, što je Jelisaveta odbila jer se kosilo s venecijanskim običajima. Staniša joj na to govori kako ne treba da ga ljubi jer su mu ruke umazane krvlju. Jedino što ga sprečava da je ne izudara je to što je žena njegova brata. Knez mu govori kako će ga se odreći ako tako nastavi, a Staniša nikada nije razumeo zašto je Đurđe odabrao baš ćerku venecijanskog dužda, kraj tolikih žena u Crnoj Gori. Baca Jelisaveti darove pod noge, a brata vređa da je kopile, stvoren u ćudljivome času. Na odlasku proklinje brata. Jelisaveta mu govori kako je on u paktu s Radošem te da ga obojica žele maknuti s prestolja. Knez odlučuje kako će na sutrašnjoj skupštini da reši pomoć Latinima, a Radoša će da progna iz Crne Gore.
Drugi deo
Vladika Vavila, Radoš Orlović, Katunović i Vuksan nalaze se u skupštinskoj dvorani. Raspravljali su o potrebi hiljada crnogorskih ljudi da ginu za dužda, a sve zbog nekoliko cekina i štampare. Vuksan i Radoš Mlečane nisu smatrali prijateljima. Radoš bi pre Cigane zvao u pomoć nego Latine, dok je Vuksan Cigane smatrao divijima, ali Latine podlijima i lažljivijima. Vladika Vavila Latine je ipak smatrao saveznicima.
Vuksan, dok ga drugi u skupštini ne čuju, komentiše kako je knez mislio samo o tome kako će da proda Crnogorce, pa čak ih i pokloni duždu. Za razliku od Vuksana, koji je smatrao kako Jelisaveta samo upravlja knezom, vladika je jako volio i poštovao gospođu. Knez Đurđe pokušava da pred skupštinom osvetli obraz Latinima. Govori kako mu je dužd poslao 5000 pušaka i štampu, da pravoslavne knjige štampaju i šalju nesrećnoj braći u Bosnu. Dok je ostatak skupštine pristao pomoći Latinima, Radoš to odbija zbog svoje dece i zbog toga što je Mlećanima ionako bilo suđeno da padnu pod ruku Turčina. Ne vidi smisao u tome da Crnogorci bezveze ginu zbog toga. Prvo je trebalo da brinu o Bosni i Hercegovini, koje su svakim danom žrtvovale svoju slobodu, narod i crkvu. Na kraju proziva kneza da ne može o Veneciji sam da odlučuje, već da u odluci trebaju da sudeluju brat mu Staniša, Šulović i Mićić. Knez ga zbog toga progoni, a vladika podržava u tome: „– Pa da se ne bi zalud mučio/ Grabeć´ gospodstvo moje i vlast -/ iz otačanstva ćeš biti progonjen!“
Jelisaveta pokušava da manipuliše knezom ne bi li sprovodio njene odluke. Knez pokušava da se obrani, ali ne uspeva. Govori joj kako ga narod sluša i voli, ali ga ona ubeđuje da narod sa Stanišom nešto kuje. Vojvoda Šulović, Mićić i kapetan Vuksan došli su da ga mole da poštedi Radoša. Knez je smatrao kako će za Radošem mnogi da žale jer je bio junak, hrabar i razborit, ali mu je starost poremetila um i pamet. Molili su ga da pogazi svoju reč što on odbija, a Jelisaveta ga huška poigravajući se njime. Šulović je smatrao kako starac to nije zaslužio. Bio je hrabar junak i vitez, borio se za svoju zemlju, sve joj je pružio, a sada ga se tera iz nje. Za razliku od drugih koji su se po pećinama skrivali, Radoš se borio s Turcima te je doma donio 13 rana sa sobom. Vuksan razume da je sve to Jelisavetino delo. Šapuće knezu na uho, a njima se samo smeška. Đurđe ih optužuje da smeraju zaveru protiv njega, vređa ih te oni odlaze. Za to vreme, Jelisaveta proračunato razmišlja kako se otarasiti Staniše. Njoj nije bilo žao da strada jedan ili hiljadu Crnogoraca.
Mira, Milka, Radoš i braća Orlović nalaze se u Radoševom dvoru. Mira i Milka raspravljaju o Jelisavetinoj božanskoj lepoti. Besedu prekida dolazak braće koja im javljaju da su njihovog babu proterali iz Crne Gore. Kneza mora da posluša inače će da ubiju Radoša. Tako je njegova odanost celoga života bila nagrađena progonstvom. Mira nije imala drugu obitelj osim svoga oca. Majka joj je umrla. Babo joj se više neće povratiti, moli je da pazi na svoju braću. Plaču za ocem te se braća kunu da će svaku suzu za njim da osvete.
Treći deo
Kapetan Đuraško, njegova žena i sin Ivan nalaze se u sobi u njihovoj kući. Marta ima mlađe dete u krilu, a starije se dete Ivo igra oko svoga oca. Kapetan Đuraško samo ćuti. Marta šalje dete da ga prodrma, ali kapetan ne reagiše. Ivo počinje da plače jer misli da ga otac ne voli. Majka mu govori da je to nemoguće jer bi onda to značilo da ni sebe ne voli. Njih dvojica biće najbolji ratnici. Mali Ivo govori da će Latinka da mu pošalje od svile pojas, kao što ga je i ocu poslala. Kapetan Đuraško za sebe govori kako ga je taj pojas kao guja ispio. Marti je 5 godina davao najlepše komplimente, a sada samo ćuti. Ljubila ga je, on je za nju bio molitva i hrana, a sada je tako nesrećan. Đuraško uzima dete, ljubi ga i promatra, ali ipak odluči ostaviti svoj svijet zbog Jelisavete jer mu je ona od svega bila milija. Pozdravlja ženu i decu i odlazi bez objašnjenja. Ne razumevši šta ga muči, Marta odluči da ga sledil, kako bi shvatila šta se događa.
Marta, Jelisaveta i Đuraško nalaze se u bašti oko kneževa dvora. Vujo je Marti rekao kako je njen muž tamo često provodio vreme s Jelisavetom. Morala je da se uveri u to pa se skrila u grm. Dolaze Jelisaveta i Đuraško te razgovaraju o zaveri koja se spremala protiv nje i kneza, kako bi ih smaknuli s prestolja. Bogdan, Boško i Staniša dogovorili su sastanak kod manastira Svete Trojice. Perjanici su čekali kako bi razvrgnuli zaveru koja se spremala, a Đuraško je trebao da nastupi nakon njih. Jelisaveta mu obećava vidati rane nakon borbe. On je ljubi, a ona mu govori da nije vreme ljubavi dok su dani krvavi.
Čiča Vujo spominje usmene predaje o vešticama i đavlima te smatra kako je Jelisaveta utelovljenje samoga đavla. Boji se da će ga začarati kao što je začarala kapetana Đuraška i kneza Đurđa: „Latinka jest, a Latini su sušti đavoli!“ Pojavljuje se raščupana Marta iz grmlja, vidljivo potresena onime što je čula. Jelisavetu je usporedila sa zmijom koja sikće na njenoga muža. Njih dvoje mazili su se glasom nečujnim i spremali izdaju kojom će da smaknu sopstvenu braću. Nakon svog monologa Marta odlazi, a Vujo je posmatra preneraženo jer ona deluje kao da je šenula s pameću.
Odvija se slava na Cetinju. Izdaleka se čuje veselje i slavlje naroda. Boško, Bogdan i Stanojlo Šulović razgovaraju. Boško je smatrao kako je zemlji došlo loše vreme, kada je brat brata izdao zbog tuđinca. Poziva Crnogorca iz slavlja da mu govori kako mu je u Krajini. Krajišnik mu peva delove usmenih pesama o Krajini, krvavoj haljini i o junaku Radošu Orloviću. Unatoč tome, smatra kako je izdao kneževo poverenje te si je sam kriv za izgon iz zemlje. Bogdan mu govori kako je njegov otac bio prognan iz zemlje zbog kneževa hira i ljubavi prema tuđinki. Staniša i Đuraško su još nedostajali kako bi počeli pregovori o zaveri. Više nisu imali poverenja jedni u druge, već je svako bio sumnjivac.
Pridružuju im se Staniša i kapetan Đuraško. Staniša je svestan propasti koja je usledila. Nitko nije razumeo kako je do toga došlo, a svi kapetani krivili su tuđinku Jelisavetu zbog toga. Samo je kapetan bio taj koji ju je unatoč svemu ljubio. Stanojlo je javio kako je Banović osuđen na smrt. Pratio je golobrado latinsko momče koje se u trenu nepažnje poskliznulo. Kapetani proklinju svoga kneza: „Neka ima -/ Al´ da bude nagrđen strahota,/ Kao ime sramnog izdajnika;/ Neka ima i sestru i ljubu,/ I unučad, sve devojke divne –/ Al´ da bog da sve u sramnom grehu/ stideći se sebe i svakoga/ Turskim strastima ugodnice bile.“
Nalaze se na istome mestu Staniša, Bogdan, Boško i Stanojlo, a zatim Marta s detetom. Marta je došla da im javi kako trebaju da pobegnu jer im je njen muž pripremio zaveru, zajedno s Jelisavetom. Bogdan govori ostatku da ih ima 200 da se bore se te da će da skrše kneževu vojsku. Staniša je svjestan vlastite pogibje jer se ionako u njihovoj zemlji samo umire.
Četvrti deo
Noć naveštava nevolju. S jedne strane nalazi se mrko crnogorsko stenje, a s druge se vidi polumesec (znak Turaka). Staniša je sam. U daljini se nalazi Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira i ostali begunci. Staniša udara nožnicom sablje u stenu. Ne razume sam sebe i što ga toliko vezuje za tu crnogorsku zemlju. On će da se sveti svima u ime svoje zemlje i svakom tuđincu koji čini štetu njemu i njegovoj zemlji. Kapetan Đuraško sam sebi priznaje da poljubac nikad nije skuplje platio. Decu je prezro, a braću izdao. Kapetan Đuraško pogodio je puškom Stanišu koji je posrnuo. Kako je bio na steni, Staniša ga nije video. Boško, Bogdan i Stanojlo odlaze s golim noževima. Dolazi Mira. Ona i Staniša se grle, a on je pritišće grudima. Moli ga da ne bogohuli i ne govori pakosno jer će je to dotući. I Staniša je nekad, poput Mire, znao samo da ljubi, ali sada je prepun zla u sebi, kao da ga je zmija ujela. Uvreda kneza njega je razljutila, a Miru ražalila. Vraćaju se Bogdan, Boško i Stanojlo. Nisu uspeli da uhvate napadača te odlaze.
U noći, u kolibi na crnogorskoj granici, već propao Radoš Orlović, sedi kraj vatre u izdrpanim hercegovačkim haljinama. Dolaze pređašnji s ranjenim Stanišom. Ne prepoznaju starca koji je već slep. Tražili su malo trave za posrnulog Stanišu. Rana nije bilo tako strašna. Krv je već stala. Iako je kapetan Đurašković pokušao da pogodi srce, Staniši, tako mladome, još nije bilo suđeno da umre. Krenuli su na daleki put, počeli su mu pričati o serdaru Radošu. Cela skupina krenula je Turcima, bezbožnicima i rušiteljima srpske svetinje, samo da ne moraju trpiti zapovedi Jelisavetine. Radoš je silno razočaran njima: „Turcima?/ Oh, zar Turcima?/ Bezbožnicima, mrkim vucima!/ Rušiteljima srpske svetinje,/ Slobode svete, crkve Hristove,/ upropastiocima carstva našega,/ Hraniocima rana dubokih,/ Što ih na ovim grud´ma nesrećnim/ Kao amanet sjajne osvete/ Za porod čuvam srca slomljenog –/ Zar njima, deco?… kletnici!“ U tom trenu braća Orlović prepoznaju oca. Zato što su odlučili poći za Turke, otac ih se odriče i proklinje. Mira pada u nesvest.
U Arslan-pašinom čadoru razgovaraju Arslan-paša, Arnaut Osman i više Turaka. Arnaut-beg govori paši o sinovima Ivan-bega: Staniši i knezu Đorđetu koji je posrnuo zbog lijepe Latinke. Paša ju je odmah zamišljao u svome haremu, iako ona prezire zakon onozemaljski i voljkuje sama. Gazila je vojvode i gomile serdara, uspjela je kneza toliko očarati da je zavadila dvojicu braće. Sa svojim usnicama i suzicama, uspela bi svima da iščupa srce s korenom. Zatim dolazi Omer Arapin s gostima te ih pozivaju neka uđu unutra (radi se o Crnogorcima).
U čadoru dolaze Boško, Bogdan i Stanojlo da razgovaraju s pređašnjima. Staniša je došao da se pogodi s pašom oko svog brata i Crne Gore. Paša mu obećaje da će mu osvojiti Karadag (muslimanski naziv za Crnu Goru), a Staniša će kasnije samo da mu plaća danak. Zatim ih šalje da se odmore pre nego krenu u osvajanje.
Pred cetinjskom crkvom govore knez Đurđe, vladika Vavila i ostali narod. Narod izlazi iz crkve i klanjaju se pred vladikom. Posle toga se razilaze, a pred crkvom ostaju da sede nekoliko Crnogoraca. Katunović je došao da javi knezu da dolaze Turci. Knez šalje Crnogorce doma da uzmu puške i krenu u obranu od Turaka. Katunović hvali hrabre podvige svoga naroda pa se razilaze uz pozdrave vojvodi. Narod među sobom raspravlja o glasinama koje su kružile, da su braća Orlović i Staniša prešli u Turke. Za sve su krivili kneginju koji su povezivali s vradžbinama i bajanjem.
Knez i Jelisaveta razgovaraju u svome dvoru. Knez moli da više ne uzdiše i ne plače jer će mu u krvi presto da zapliva. Od njegove zemlje stvorit će grob. Samo neka kune Crnu Goru kojoj će to biti blagoslov. Jelisaveta plače i proklinje svoju Veneciju. Proklinje svet i dan i njega i svoju nesreću. Jelisaveta mu govori kako ga nije tražila da protera pola zemlje, već samo da spasi njenu Veneciju. Obećao joj je sve isplatiti krvlju svoga naroda, ali to je bio i njen narod. Nije joj bilo po volji što je i dalje svi smatraju tuđinkom. Osjećala je da je svi mrze. Postaje neurančunljiva, napeta, histerična i plačljiva. Spominje mu miraz koji još nije platio za nju, a on joj obećava da je njena volja od sada postala njegova reč. Njena suza i uzdisaj postale su mu oštra zapoved. Uslišava joj molbu i obećaje joj dati za Veneciju hiljadu duša. Vujo mu dolazi najaviti Krajišnika i zvezdu koju su pastiri večer pre vidjeli kako pada (loši predznak). Krajišnik je došao da najavi da je turska vojska jučer udarila na crnogorske granice i da ih je dočekao vojvoda Topuzović, ali da je usled borbe ipak poginuo. S Turcima je bio i njegov brat kao i braća Orlovići. S istim vestima dolazi mu i Katunović. Knez odlazi da razgovara s vladikom.
Prvo Jelisaveta pokazuje znakove ludila, a zatim joj dolazi knez Đuraško. Jelisaveta se pakosno smije što je Staniša prešao u Turke. Znala je da će ga se rešiti pre ili posle. Sa sličnim vestima dolazi i kapetan Đurašković. Osman je pošao tražiti crnogorsku krunu. Pritisnuo je Jelisavetu grudima i skoro je silom poljubio. Ona ga odbija jer je Staniša još uvek živ. Kapetan odlazi, a ona se smije što Crnogorci međusobno liju krv jedni drugima.
Peti deo
Crnogorci se nalaze u taboru. Pijuckaju i komentarišu Stanišin i Orlovićev prelaz u Turke. Većina ih misli kako je za sve kriva tuđinka – Latinka Jelisaveta. Knez im je poslao Šulovića, Mićića i Vuksana u pomoć, iako od Turaka još nije bilo ni glasa.
U čador dolaze glavni kapetani: kapetan Đuraško, Katunović, Šulović, Mićić i Vuksan. Unaokolo se vide crnogorske čete koje se spremaju za boj. Junaci se spremaju za svoje pozicije, a kapetan Đurašković gleda valove pušaka crnogorske čete.
U turskom taboru razgovaraju Staniša, Arslan-paša, Boško, Bogdan, Stanojlo, Arnaut Osman i ostali Turci i poturice. Na steni im se ukazuje kapetan Đuraško, kojega braća Orlović prepoznaju kao izdajnika. Nazivaju ga psetom od zmijskog kopileta, a dugovao im je svojom vlastitom krvlju. Đuraško im govori da još stignu da se predomisle i pokaju te da prestanu srpsku krv da kaljaju i srpsko ime blatom izdaju. Staniša i Stanojlo razbesne se na njegove reči i nazivaju ga huljom. Počinju da pucaju puške, čuje se jeka bubnjeva i talambasa te se najavljuje bitka između Turaka i Crnogoraca.
Crnogorske busije, kapetan Đuraško, Katunović i ostali Crnogorci pucaju. Stanojlo se bori sa Đuraškom i pada mrtav. Đuraško sve neverne duše, poput Stanojla, želi da istrebi kako više ne bi došlo do izdaje. Turci viču, puške pucaju te se Katunović vraća s vešću kako su i Mićić i Vuksan prešli na drugu stranu nevernika. Zatim i Katunović pada ranjen. Arnaut Osman udara na Đuraška, ali u Osmana puca Katunović. Dolazi Staniša koji ranjava Đuraška. Nakon kratke stanke ponovo dolazi do pucnjave te Katunović ostaje sam. U petoj pojavi Katunović je naslonjen na kamen, a malo dalje nalazi se Radoš. Katunović, ne prepoznavši Radoša, govori o Radoševoj izdaji jer je svoga kneza sramno izdao. Radoš promatra koliko je srpske krvi proliveno na razbojištu i plače. Uzima pušku i ubija gavrana: „Sa srpskom puškom, srpskom desnicom/ Poslednjega ti ubih dušmana.“ Odlazi.
U noći, na kneževu dvoru, Đurđe je sam, a onda mu dolazi i Jelisaveta. Knez oplakuje svoju sudbinu, a zatim mu dolazi Jelisaveta u noćnome odelu. Jelisaveta strahuje da je čeka možda poslednja noć zbog sna koji je sanjala. Smatrala je kako joj je san prorekao zlu sudbinu. Usnula je Crnu Goru, ali ne ovakvu kakva je, već je sve bilo pusto, divije, nigde nije bilo plamena i klisure. Sve se pretvorilo u sinje more. Zatim se na moru dignula bura koja je rasturala sve besne valove. Iz oblaka je padala kiša sa živim plamenom i gromovima koji je stvarao mutnu vodu u krv. U toj krvi utopila se njihova galija i žalosni dvori. Dok je knez zbog sna pokušava da umiri, iz daljine se čuju puške. S Vujom ulazi jedan Perjanik, sav u ranama. Knez shvaća da su propali, nakon što je čuo i da je Katunović poginuo. Knez govori Jelisaveti o ključu (prsten) koji se nalazi u trećoj sobi dvora i koji će je odvesti do tajnih svodova, a ako knez pogine i do mletačke zemlje.
Pozvao je mali ostatak Crnogoraca da uzmu puške i krenu u obranu dvorca. Vladika mu govori da su Turci probili obrane. Vraća se poludela Jelisaveta. Govori besmislice. Moli kneza da joj očisti grobnice i ostavi samo jednog pauka koji će joj vesti tanku košulju. Nitko je ne razume, a knez misli da joj je zlo zbog svega što se dešava. Jelisaveta odlazi na jedna vrata, a knez Đurđe, vladika i ostali izlaze na druga. Dolazi kapetan Đuraško, Boško i Bogdan po Jelisavetu (samo Đuraško želi Jelisavetu, a braća Orlović su došli pobiti sve u dvoru). Boško ubija Vuju. Kapetan i braća međusobno se biju. Kapetan ranjava Boška, a Bogdan Đuraška. Zatim ga Đuraško probada. Jelisaveta i Đuraško se susreću: „E izjede me!… opčini!… Prokleta bogd’o!/ mrak je izjeo!…o! o! o!“ Zatim umire.
Govore knez Đurđe, vladika Vavila, serdari i perjanici, Staniša, stari Šulović, Mićić i ostali poturčeni. Vladika preživelima daje oproštaj greha i blagoslov. Svi ga redom ljube u ruke. Prolazeći kraj njih, Radoš je ugledao mrtva tela svoje dece te ćuteći zastane. Šulović ga promatra kao samu sen od prijašnjega čoveka. Iako su ga sinovi izdali, on plače za njima. Dolazi Jelisaveta i zove svoga muža da ubije Radoša, a ona mora ići jer je majka čeka. Knez joj govori kako će poći za njom, ali prvo se trebaju oprostiti od greha. Drama završava Đurđetovim stihovima u kojima on govori da će da postane Musloman, a i kako bi Srbom bio kada su mu deca rođena Turci te ih šalje na nevernike.
Analiza likova
Likovi: Đurđe Crnojević (knez Crne Gore), Vavila (vladika crnogorski), Staniša Crnojević (brat knežev), Radoš Orlović (serdar), Mićić (serdar), Đuraško (kapetan), Vuksan (kapetan), Boško i Bogdan Orlović (braća kapetani), Stanojlo Šulović (kapetan), Arslan-paša (vođa turske vojske), Arnaut Vešan (Osman), Jelisaveta (kneginja crnogorska), Mara (kći Radoševa, a verenica Stanišina), Milka (njena drugarica), Marta (žena kapetan-Đuraškova), Leonardo (poslanik venecijanski), Omer (sluga Arslan-pašin), Prvi, drugi, treći, četvrti i peti Crnogorac, Prvi, drugi, treći, četvrti i peti Serdar, Jedan ranjeni perjanik, Turci u taboru, Crnogorci na straži, Serdari, vojvode i kapetani, Ivan (sinčić Đuraškov), Vujo (perjanik), sluga
Jelisaveta – ona je centralni dramski lik koju je otac udao u Crnu Goru. Samom rečenicom napočetku, kojom prostor Crne Gore prikazuje divljim i mrkim te time što to nije njezina Venecija, daje nam jasan signal početka jedne dramatične situacije, unutrašnje borbe njena lika za očuvanje vlastita identiteta. Dužd pokušava da njenom ljepotom zaštiti svoju Veneciju od okrutnih Turaka i time sebično pokazuje kako mu nije stalo do ćerke, već samo do toga kako da spasi svoju vladavinu i bogatstvo. Kroz celu dramu ona spominje svoju Veneciju kao utopijsku zemlju, čija sreća ovisi samo njenoj nesreći. Njeno poigravanje muškarcima samo je način da postigne svoje ciljeve i ostvari slobodu svoje Venecije. Ne gaji osećaje ni prema knezu, a ni prema kapetanu jer oni su ipak Crnogorci – mrka pogleda, divlji i nevaspitani. Njena ljepota povezuje se s demonskim i znak je zla te uznemirenje čulnosti. U sebi osjeća prisustvo đavolskog koje je dovodi do samouništenja. Svojom pojavom približava se nizu fatalnih žena u romantizmu diljem Europe.
Knez Đurđe Crnojević – on je knez Crne Gore, sin Ivan-bega, a bio je oženjen Jelisavetom. Iz ljubavi prema Jelisaveti prekida bratske odnose sa Stanišom te progoni iz zemlje Radoša Orlovića jer je na skupštini odbio pristati da pošalju hiljadu duša za spas Venecije. Za svoju ljubav spreman je da proda celu zemlju, samo da Jelisaveta ne bi plakala i tugovala nad sobom i svojim stanjem. Niti u jednom trenutku ne dovodi u pitanje njene molbe i zaklinjanja. Nad svojim bratom i prijateljima čini teror u ime svoje žene, a ne uviđa da se ona njime i kapetanom Đuraškom samo poigrava. Sukob između dva brata završava tako da je njegov vlastiti brat prodao Crnu Goru nevernicima te da će sva njihova deca od sada zapravo biti turska deca. Gubi u ratu protv Turaka te ga neuspeh dovodi do moralnog i psihičkog kraha. Njegovo unutrašnje stanje konačno ispoljava te drama završava njegovim pomračenjem uma.
Radoš Orlović – imao je dva sina. Nije bio spreman da mu sinovi ginu za Veneciju i tuđe interese. Kao mlad čovek bio je jako slavan zbog svoje izuzetne hrabrosti u borbama protiv Turaka, a sada kao starac pristaje na progonstvo jer veruje u ispravnost odluke vladara čiji se prohtevi trebaju poštovati. On prihvaća sudbinu koja je njemu dodeljena jer se ona na njega obrušava, bez njegove odluke. Uz Stanišu jedini je pravi protivnik Jelisavetin, kojeg se ona uspeva rešiti progonstvom. Kao što Jelisaveta voli Veneciju, tako Radoš oseća ljubav prema svojoj Crnoj Gori. Nastoji da je zaštiti bez obzira na sve. Toliko je učinio za svoju zemlju da se odriče i sinova kada se oni odlučuju poturčiti i dati Crnu Goru u najam Turcima. Prognan u staru baraku, uz granicu Crne Gore, provodi svoje zadnje dan oslepivši uz vatru i osluškujući okolinu. Smatra da ga nije ni zadesila bolja sudbina kada je već prognan iz svoje vlastite zemlje koju je nekada štitio i branio. Lica ga kroz dramu kasnije ne prepoznaju jer se pretvorio u sen od čoveka, noseći izdrpane halje.
Beleške o piscu
Đura Jakšić, pravim imenom Georgije, srpski je pesnik, pripovedač i dramatičar 19. veka. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Rođen je u svešteničkoj porodici.
Nakon osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, otac je hteo da se školuje za trgovca, pa ga je silom upisao u tu školu, ali on je iz nje tri puta pobegao. Nakon toga je upisao i završio nižu gimnaziju u Segedinu, a onda otišao u Temišvar na slikarsku akademiju. Akademiju je pohađao i u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucije koja se tada događala. Vratio se u rodni kraj i tamo nastavio da uči slikarstvo kod čuvenog slikara Konstantina Danila u Bečkereku. Osim slikanja, usavršavao je i znanje nemačkog jezika.
Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno se pridružio revoluciji 1848. godine. Nakon poraza, ostao je razočaran i siromašan. Zbog siromaštva morao je da radi razne poslove, pa menjajući mesta boravka, najpre odlazi u Beograd, a onda i u Beč kako bi nastavio studij slikarstva. Počeo je tada i da objavljuje svoje prve stihove i to u Serbskom letopisu. Ubrzo je morao da se vrati u rodno mesto zbog neimanja novca, ali onda odlazi u Minhen na studij finih umetnosti. Ubrzo je počeo da živi od likarstva, usput izdajući svoje pesme u listu Sedmica. Odlazi u Novi Sad i tamo se sa svojim savremenicima okuplja oko listova Sedmica i Dnevnik.
U raznim delovima Srbije radio je kao učitelj i gimnazijski učitelj slikanja. Živeo je kao boem – u oskudici i jedva izdržavajući svoju porodicu, ali svejedno kao svestrani umetnik. Radio je i u državnoj službi iz koje je otpušten zbog bolesti od tuberkuloze i raznih dugova. Nakon toga dobio je posao u Državnoj štampariji, gde ga je zatekla i smrt. Umro je 1878. godine u Beogradu.
Đura Jakšić napisao je 40 drama i tri drame u stihu, i to „Stanoje glavaš“, „Seoba Srbalja“ i “ Jelisaveta“. Pisao je lirsku, epsku i dramsku poeziju, a svoje pesme objavjuje u svim časopisima diljem Srbije. Objavio je zbirku pesama „Pesme“, a najznačajnije epske pesme su mu „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Mučenica“ i druge.
Pisao je i prozu. Imao je čak četrdeset pripovedaka i skica za pripovetke, a ipak ostao je najpoznatiji prema svojoj lirici, od koje su najpoznatije i najbolje njegove pesme (ali i najbolje pesme srpske poezije uopće) „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.
U Srpskoj Crnji se i danas, već više od 50. godina dodjeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije izdatu na srpskom jeziku.
K.K.
Ostavite odgovor