Od Simovićeve prve zbirke „Slovenske elegije“ pa do danas prošlo je nešto više od pola veka. Njegova poezija nam nudi širok tematsko-motivski i formalni raspon Simovićevih stihova. U njegovoj poeziji pevalo je naše kulturno i jezičko nasleđe, ali nije zaobišao ni suočavanje sa aktuelnim društvenim zbivanjima.
U svojim pesmama pesnik je ukrštao retorske tokove, crni humor i pevanje o najvišim nacionalnim vrednostima. Ove odlike postale su pesnikov zaštitni znak u kojem su ispevane njegove nalepše pesme. Ljubomir Simović je pevao i iz perspektive individualne ljudske pozicije i iz kolektivne pozicije. Smenjivao je folklornu i urbanu, aktuelnu leksiku, pevao je i razgovornim i himničnim tonom, koristio je i vezani i slobodni stih koji je karakterističan za njega, ali i za savremenu književnost uopšte.
Pesničko poimanje sveta kao knjige/pisma, motivi malih stvari iza kojih se krije obično neka od velikih problematika čitavog sveta, zapadnosrbijanski pejzaži, kraja iz kog potiče i sam pesnik, pijace prepune boja i raznovrsnih plodova, donji svetovi koji se uzdižu do gornjih i gornji svet koji se urušava na dole- sve su ovo odlike koje čine Simovićevu poeziju veoma prepoznatljivom i nezamenljivom u našoj savremenoj poeziji.
Zbirku pesama „Hleb i So“ pesnik je sam stvorio, po svom izboru. Nije je stvarao samo prema vrednosti pesama nego i po njihovoj srodnosti. Pesnik smatra da su sve njegove dotadašnje knjige samo „pevanja“, samo delovi koji se sada pročišćeni i sažeti, i dovedeni do svog konačnog oblika, prirodno sklapaju u jednu jedinstvenu celinu, kako kaže sam pesnik na kraju ove knjige.
So je jedan bitan deo Simovićeve poetike. Tako nam on nazivom zbirke „Hleb i so“ kao kakvom gostu nudi hleb i so kao dobrodošlicu u njegov svet poezije.
U njegovoj poeziji nije samo reč o kasapnicama, pijacama, ubtzanom rastu cena nego sve pesme imaju skriveno značenje i reč je o nečemu mnogo važnijem. Takvo je njegovo celokupno pevanje.
U zbirci imamo nekoliko celina:
1. Slovenske elegije
Epitafi-pesme: „Balada o običnom čoveku“, „Epitafi sa karanskog groblja“, „Popevka“, 2Male države“, „Zapis zlatom“.
Nebeska zemlja-pesme: „Nebeska zemlja“, „Veče nad zemljom“, „Gozba“, „Rasputnica“, „Tražennje reči“, „Viđenje Filipa Višnjića“.
2. Šlemovi- pesme
„Ozbiljni Englezi, s licem u kaljuzi“, „Ko jetaj što me strelja i kolje“, „A zamisli burdelj s foteljama od pliša“, „Pakao videh iza mračne šume“, „Sad ovde u gorkim brdima“, „Puče kičma zmiji koju mi je brat“, „Tebi leto zagušljivo“, „Pobeda će s nama“, „Vojnici! Uzmimo u ruke svoje odsečene noge“, „Nebeski ključevi“, „Zvezda putnica“, „Posle pedeset godina“.
3. Uoči trećih petlova
Vojevanje-pesme: „Semegnjevo“, „Pitalice“, „Drvoseča popu“, „Grobar igumanu“, „Tobdžija svome konju na kome se vraća iz rata“, „Prelazak preko Dunava“, „Kletve 1, 2, 3, 4“, „Izdanak“,
Opet vojevanje-pesme: „Bitka na Ceru“, „Seoba Srbije“, „Izveštaj“, „Balada o Stojkovićima“, „Na sečorečkom groblju“, „Rugalica o vinu“, „Opet vojna“, „Prelivanje grobova“
Uoči trećih petlova-pesme: „Nebeski znaci iznad Beograda“, „Poplava“, „Pogled na svet“, „Mrak“, „Stvaranje kralja“, „Glasnik“, „Molitva svetom Nestoru“, „Muve i cveće“, „Večera“, „Sunce nad Gledićkim planinama“,
Posle čuda-pesme: „Ognjeni dan“, „Smrt pesnikova“, „Lazi Kostiću u času kad ga spazih na nebu iznad manastira Krušedola“, „Pevanje o čudotvorcu“, „Snohvatica u kiši“, „Jesenja snohvatica“, „Pčela Svetozara Smurovića“, „Pitalice pred slikama Mladena Srbinovića“,
Subota-pesme: obuhvata 17 pesama koje nemaju naslov.
4. Vidik na dve vode
Ovaj segment sadrži tri grupe pesama koje pevaju o okupaciji Užica, komadantima, zmi, gladu, podeli hleba, osobođenju, buđenju…
5. Um za morem
Sadrži 19 pesama.
6. Istočnice
Sadrži 22 izbrane pesme. Poslednja pesma u zbirci stoji sama za sebe i nosi naziv Trojeručici – „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj“.
Simović kada govori o Poetici pesme on pominje metamorfozu, jer za njega je pesma živ organizam i pesma se može menjati i mnogo godina nakon što je napisana. Pesnik kaže da načela poetike u neku ruku sprečavaju razvoj pesme. Sve to stavlja pesmu u „kartoteke i fioke“ i jednostavno guši pesmu. Poezija je za Simovića mnogo više od literatura, ona je „ili način života i životni stav ili ništa“.
Naspram pesama o najvišim vrednostima koje dolaze iz pamćenja naše kulture „Hodočašće Svetome Savi“, „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“ i druge, stoje pesme u kojima je teško neprepoznati ako ne konkretne događaje, onda bar konkretni životni kontekst “ Istina o ekserima“, „Lanjski sneg“, „Kvantaška pijaca“ i druge.
Kratak sadržaj
Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj – analiza pesme
So kao jedan od bitnih motiva Simovićeve poetike javlja se i u pesmi „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj“.
Znatno se ističe značaj soli i to kako pesnik kaže „slane soli“ soli koja nije lišena svoje suštine, a to je da bude slana. U pesmi imamo obnovljene i ponovljene nepromenjene sadržaje stradanja i nadanja.
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se boje poslednji trenuci,
nek zasvetli nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u tvojoj trećoj ruci.
Pesma je pijedestal na kojem figura ženske nadmoći treba da se pokaže i ostane tu među nama. Bogorodica sve radi trećom rukom. Navedeno je i njeno stradanje, ona je stroga i kažnjava, da bi na kraju praštala.
Pesnik kaže da su u svetu „neslana mora i jela“, svet postoji bezsvoje prave svrhe i suštine. Obesvećeni svet i milost Bogorodice koja štiti i čuva vekovima iskupljajući patnju sveta u kome živimo.
Pesma se sastoji od deset katrena i najčešće se rimuje drugi i četvrti stih i kroz njih traje molitveno obraćanje Bogorodici koja bdi nad nama i našim zamršenim putevima. U ovoj pesmi kao da je data celokupna istorija sa svim usponima i padovima. Naše srednjovekovno nasleđe, potiranje najkviših vrednosti i nada da ipak tako ne sme da bude i razne druge suprotnost i okršaje koji su opevani u pesmi.
Pesnik Bogorodicu naziva „Majko Slova i Spasa“. Na početku pesme pominju se dva bitna elementa koja jasno određuju naš životni put i govori se da sve ono što bi moglo da ugrozi i da stane na taj put to Bogorodica Trojeručica treba da ukloni sa puta. Mnogo je prepreka na tom putu, mnogo toga što stoji na putu „kolektivnom ja“ i pesnik zato na kraju svake strofe moli Bogorodicu za spas i pominje njenu treću ruku kao njenu čudotvornu moć.
Bogorodica se predstavlja i kao majka i stih „čokot raspinju i tuku“ aludira na Hristovo stradanje i Hrista koji vapi za majčinskom zaštitom.
Motivi koje pronalazimo u pesmi pronalazimo i svuda oko nas beli luk, perje gusaka, zelje, duge snežne zime. Svi ovi motivi nas vode ka onim pesmama koje su svojevrsne himne malim stvarima, naizgled su to sitni poslovi i jedva primetna uživanja: kujna, spremanje zimnice, snegu koji zavejava, hleb, slanina, šporet…
Bog oluje u Lugarnici – analiza pesme
U pesmi „Bog oluje u Lugarnici“ u delu „Istočnici“ čitamo o radosti seckanja luka, radost mirisanja, radost svetlucanja, radost umalanja, radost udisanja, zveckanja, sipanja zejtina, zalogaja hleba, radost srkanja, soljenja, radost žvakanja…
U pesmi se prikazuje jedno jutro i govori se o malim radostima koje ispunjavaju naš život. Pesnik se pita beše li njegov jastuk napunjen oblačcima kada je sevao da grmi i seva ili je pak to bilo stvarno kada je on grmeo radosno kroz oblake i magle. Zsenjen suncem koje ga je probudilo u jutro silazi iz oblaka u kujnu. Bosa domaćica vari mleko, razbija i prži jaja i pritom peva gde nam se pokazuje radost jednog življenja, postojanja na ovome svetu. Ovde je prikazan jedan miran život, pretpostavljamo na selu jer vidimo da su jaja tek doneta sa legala u tiganj, mleko je tek pomuženo. Ove male stvari su dokaz našeg postojanja. I sve druge stvari koje se dešavaju bilo da je to poremećen ili normalan tok stvari dokaz su našeg postojanja, potiču upravo od naše svesti da postojimo.
Simović peva o malim, svakodnevnim stvarima ali samo zbog toga da bi nam pokazao da one nikako nisu male i beznačajne jer bez njihovog postojanja ništa drugo ne bi postojalo i ne bi imalo smisla. One su kao početni kapital za dalji razvoj, za pun doživljaj sveta, znaci kroz koje božansko ulazi u naše živote.
Kroz prozor pesnika zasenjuje jutro puno kukurikanja i kokodakanja, i životinje su tu da nas opomenu da i one postoje i da bez njih ni mi ne bismo opstali. Za Simovića „punoća doživljaja sveta jednaka je njegovom ponovnom stvaranju“.
Pesme kao što su „Istočnice“, „Kopiluša“, „Stočanica“ i druge, jesu uvod u pevanje o ženskom načelu. One se suprotstavljaju ratnom, obesnom, razarajućem muškom delovanju.
Žene u „Istočnicama“ brane domovinu ne obazirući se na ustaljene norme, jer one imaju osnovno pravo na život i delovanje. Zato je i moguće da takve žene kao što su kopiluše, komanduše, stočanice nose u ovoj poeziji pozitivna obeležja.
Istočnice – analiza pesme
U pesmi „Istočnice“ idu žene, udovice junaka, majke svetaca, pekara, bojadzija, verenice i sestre mrtvih đaka i regruta. Pesnik govori da je bolje da im se beži sa puta, jer oseća se bujnost života i da su spremne na sve. Žensko načelo očuvanja života i doma čest je motiv u Simovićevoj poeziji.
Govori se da sada i one idu u kasarne i zatvore, na ratišta, bojišta, gubilišta „sa torbom naleđima, s kolevkom na kuku“. Žene idu iza muževa i nose iglu, konac, brašno , sapun, šibice i so. Opek neko uspostavljanje reda, uspostavlja se sklad između žene i njenih poslova i govori se da je ženina uloga bitna, da se bez na primer ovih nabrojanih stvari ne može živeti privaim i lagodnim životom.
Posao žene jeste da šije, mesi, greje kuću, čuva dom. Njen posao nije da ide kroz mrak, krv, kroz koji jedva idu njihovi muževi, kroz koji ne smeju ni njihova braća. Žena se bori na svoj način, njoj ne treba vatra i toplota, vunene čarape, ni jedra, ni vesla, ona će i bosa i bez lađe preko mora. Vatra u domu je uslov sveukupnog postojanja i opstanka.
Mrkla jesen – analiza pesme
U pesmi „Mrkla jesen“ iz istog ciklusa „Istočnici“ imamo jedan lirski motiv, svetlo-tamno opozicija se provlači kroz celu pesmu. Pesma je sastavljena iz jedne slike, žiške u pepelu koja se naizmenično pali i stišava.
Pesnik govori da je toliko mračno da ne može da se diše od mraka. Beznađe i mrak koje je okupiralo ljude i nikoga ne tera ni na nadanje za zvezdom koja će ih obasjati ili nadanje bar zori koja će osvanuti. Tu imamo Simovićev aspekt da ono što je bilo dole ide gore, a to je šibica koja će zasvetleti kao zvezda ili pak obrnuto delovanje, zvezda koja će da padne na zemlju i koja će ih obasjati kao šibica.
Šibica i zvezda kao nada, kao buduća svetlost koja će krenuti obrnutim pravcem. Domaćica iz ove pesme je ista ona žena koja se bori u istočnicama, ali sada u mirnijem ambijentu. Ona u tom mraku živi i bori se na svoj način. Ona živi na granici na kojoj se ne zna ni za kakve druge razlike osim za život i smrt. Njeno lice koje se na mahove ozaruje žarom dok ona duva da razgori žišku ugradiće se u osnove našeg trajannja i pamćenja, jer to je život koji živi ova žena.
Simović govori da se pesma gradi od jezika, reči i pesničkih slika, ali i da sama pesma nije svodljiva samo na te odrednice, još manje je svodljiva na ono što bi htelo da se nametne kao njen „program“, njena „poetika“.
Drugi Simovićev stav o poeziji može se objasniti naslovom njegove esejističke knjige „Duplo dno“. Prema pesnikovom tumačenju taj naslov sadrži neki njegov pesnički program i stav:
„Taj naslov želi da naglasi polivalentnost i neiscrpnost pesme, njenu sposobnost da se menja i obnavlja, da nas i posle mnogo decenija i mnogo čitanja, iznenadi novim bleskovima i značenjima“.
Beleška o autoru
Ljubomir Simović je rođen 2. decembra 1935. godine u Užicu (Kraljevina Jugoslavija). Osnovnu školu i niže razrede gimnazije završio je u Užicu, zatim je prešao u Beograd gde je diplomirao na Filološkom fakultetu, na grupi za Istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik, 1962. godine.
Još kao student bio je urednik studentskog lista „Vidici“. Prvu pesmu „Jutro“ objavio je kao učenik Učiteljske škkole, u „Učiteljskoj iskri“ 1951. godine.
Objavljivao je u raznim listovima: „Vestima“, „Mladoj kulturi“, „Omladini“, „Studencu“, „Letopisu Matice srpske“, „Međaju“, „Politici“, „Ninu“ i mnogim drugim časopisima.
Ceo radni vek bio je urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda.
Njegove pesme i drame vezane su za zavičaj, istorijsku prošlost i tradiciju. On nam je prenosio mentalitet Užičana, nihov smisao za humor. Njegova dela su prevedena na gotovo sve evropske jezike, a njegove drame su izvođene kako na domaćim tako i na svetskim scenama pozorišta.
Njegova najznačajnija dela su pesma „Balada o Stojkovićima“ te zbirke „Slovenske elegije“, „Veseli grobovi“, „Poslednja zemlja“, „Šlemovi“, „Uoči trećih petlova“, „Subota’, „Vidik na dve noge“, „Um za morem“, „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj“, „Istočnice“, „Gornji grad“, „Igla i konac“, „Ljuska od jajeta“.
Izbor iz njegovog pesništva objavljen je u knjigama: „Izabrane pesme“, „Hleb i so“ (1985, 1987.), „Istočnice i druge pesme“, „Učenje u mraku“.
Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju: „Stubovi kulture“ (1999. godine).
Pored pesama Simović je napisao i četiri drame: „Hasanaginica“, „Čudo u Šarganu“, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Boj na Kosovu“, po drami „Boj na Kosovu“ snimljen je i film.
Njegovi eseji o pesnicima sakupljeni su u tri izdanja knjige „Duplo dno“(1983., 1991., 2001.), dok su drugi razgovori štampani u knjigama „Kovačnica na Čakovini“, „Galop na puževima“, „Novi galop na puževima“. „Dnevnik snova“ objavio je pod nazivom „Snevnik“ u časopisu „Delo“.
Ljubomir Simović izabran je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti oktobra 1994. godine.
Osvojio je mnogobrojne nagrede i priznanja među kojima su: Sterijina nagrada, Đorđe Jovanović, Isidora Sekulić, Desanka Maksimović, Zmajeva nagrada, Branko Miljković, Milan Rakić, Oktobarska nagrada, BIGZ-ova nagrada, Vasko Popa, Kozara, nagrada za životno delo Srpske književne zadruge i mnoge druge nagrade.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor