Hana

Oskar Davičo bio je veoma značajan srpski pisac i pesnik. Bio je vodeća pesnička ličnost svoje generacije i jedan od najpriznatijih srpskih nadrealističkih pisaca. Za svoja literarna ostvarenja tri puta je dobao NIN-ovu nagradu, a osim pisanjem, bavio se političkim pitanjima, pogotovo vezanih za socijalističku revoluciju, koja su se odražavala i na njegovo stvaralaštvo. Svoju propagandu iznosio je i u svojim veoma popularnim rodoljubnim, društveno-političkim pesmama, među kojima je i jedna od njegovih najlepših pesama „Srbija“. Čak i u svojim ljubavnim pesmama, kao što je „Hana“, njegova takođe veoma popularna pesma, Davičo spominje socijalne probleme i probleme države, sve zbog svoje ideje rodoljublja. Ali to rodoljublje nije u maniri veličana zemlje radi nje takve, već isticanje njenih mana, kako bi ukazao na njih i naterao narod da se pokrene i izbori za pravdu.

Davičo je počeo da piše pesme još dok je bio gimnazijalac, 1925. godine. Već tada je počeo da eksperimentiše s nadrealističkim pesničkim izrazom. Tridesetih godina prošloga veka u svoju poeziju počeo je da ubacuje socijalne motive, ispoljavajući tako svoje ljevičarske ideje. Njegove pesme su uglavnom socijalnog karaktera, iako mogu sadržavati ljubavne i slične tematike. Ideja u njima uglavnom ima i neko socijalističko uporište, bez obzira na dominantnu temu. Ipak, nadrealistički izraz doprinjeo je da te pesme nikako nisu suhoparno domoljubne ili ljubavne, već pune pesničkih slika, mašte i ličnih stavova. Revolucionarna poezija za Daviča bila je veoma lična. Nije se toliko ticala naroda u celini, koliko individue unutar naroda koja veruje i bori se za bolji život.

Pesme koje je objedinio u svojoj zbirci „Pesme“, objavljenoj 1938. godine, osim socijalnih motiva, sadrži i elemente humora i erotike te veoma uočljive i značajne igre rečima i izrazima. Ta zbirka, zajedno sa zbirkama „Hana“ i „Višnja za zidom“, koje su objavljene 1939. i 1950. godine, čini pesničku trilogiju. Sve tri zbrke tematski su povezane, iako svaka zbirka ima sopstvenu glavnu temu. Glavna tema „Hane“ je ljubavna, dok je glavna tema zbirke „Višnja za zidom“ revolucijska. Tema revolucije obrađena je i u njegovoj značajnoj pesmi „Zrenjanin“, koja je objavljena godinu dana pre zbirke „Višnje za zidom“. U njoj se govori o životu i smrti Žarka Zrenjanina, partizanskog vođe.

Vrhunac stvaralaštva Oskara Daviča bila je pesma „Čovekov čovek“, objavljena 1953. godine. Nakon njega Davičo je i dalje objavljivao pesme, ali nisu bile toliko dobro prihvaćene kao njegovi dotadašnji radovi. Njegovo celopkupno pesništvo za Daviča je vrsta lične autobiografije i to one duhovne. Kroz pesme vidimo kako pesnik traga za izgubljenim snovima svog detinjstva, ispoljavala nemire mladosti, a onda odrasta u revolucionara, ali i čoveka koji umije da voli, ne samo domovinu, već i ženu.

Osim pesama, Davičo je pisao i romane, koji se i danas smatraju njegovim najznačajnijim radovima, naravno, nakon poezije. Romane je počeo da piše za vreme Drugog svetskog rata, ali ih je objavljivao tek od pedesetih godina prošlog stoljeća. Prvi objavljeni roman bio je „Pesma“, objavljen 1952. godine, a govorio je o Drugom svetskom ratu i Jugoslavenskom narodnooslobodilačkom pokretu. Istu temu imao je i njegov roman „Gospodar zaborava“ iz 1981. godine. U romanima „Ćutnje“, „Gladi“, „Tajne“ i „Bekstva“ pisao je o svom životu u zatvoreništvu, o međuratnom razdoblju u Jugoslaviji i komunistima, a romani „Beton i svirci“ i „Radni naslov beskraja“ govorili su o poslijeratnoj izgradnji u Jugoslaviji. U svim njegovim romanima glavni likovi bili su mladi komunistički revolucionari.

Hana – analiza ciklusa pesama

„Hana“ je lirski ciklus Oskara Daviča koji se sastoji o 16 tematski i idejno povezanih pesama. Dominantni motivi u pesmi su ljubavni, ali pesme obiluju i socijalnim motivima, koje je Davičo počeo da unosi u svoju liriku nakon svoje početne, isključivo nadrealističke pesničke faze. Ovaj ciklus pesama Davičo je napisao posle ciklusa u kojem je pisao o svom detinjstvu i to isključivo nadrealističkom formom automatskog pisanja. Ciklus „Hana“ nam donosi poeziju koja govori o delu pesnikova života u kojem je već odrastao, pa kao takav upoznaju ljubav, ali i vrednosti revolucijskih ideja. Ljubav prema ženi isprepletena je s potrebom za socijalnom revolucijom, pa u pesniku osim strasti kuva i bunt te želja za otporom. Osim toga, u ciklusu srećemo motive nepravde, gladi, rata i stradanja, ali i slike čulnosti i osećajnosti. Dva motiva dominiraju ciklusom: strastvena ljubav i socijalni bunt. Upravo oni sažimaju celi pesnikov život koji je u svemu bio dvojak i kontradiktoran.

Ovaj ciklus sadrži tragove nekadašnjeg nadrealizma Oskara Daviča. Pesme su još uvek slikovite, sadrže igre rečima i ponegdje rasute misli, ali forma njegovih pesama je skladna, a ritam je izraženiji. Ovakvom poezijom pesnik se nije vratio radicionalnom lirskom izražavanju, već je uneo svežinu u svoje dotadašnje stvaralaštvo te od ciklusa „Hana“ učinio nesvakidašnje obilnu, olujnu, ekspresivnu liriku, punu novog sadržaja i raznog osećanja.

Ovaj ciklus prvi put je objavljen 1939. godine u časopisu Pečat, a 1951. godine obajvljen je kao posebna knjiga.

1.

Prva, uvodna pesma ciklusa Hana, uvodi nas u (ljubavnu) priču ovog ciklusa. U njoj se spominje motiv Hane, kao objekta ljubavi, ali o njoj ne saznajemo toliko mnogo, koliko o pjesnikovoj ljubavi kao takvoj. Ova pesma opisuje ljubav, tj. pesnikove osećaje prema Hani i što ta osećanja za njega znače, kakvim su ga učinili, kako se očituju i šta od njega rade. Iako je pesma ljubavna, već u prvom stihu vidimo pesnikovu socijalnu angažovanost. On za sebe kaže:

„Ja, sin mutnog lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnog trgovca, jevreja udovca…“

Ovde pesnik sebe, „sina mutnog lovca“, odmah definiše kao siromaha, možda i sitnog kriminalca, koji živi na rubu zakona, a time i rubu društva. Hana potiče iz nešto bolje porodice, ali ništa imućnije ni srećnije. Ona je kćerka trgovca, čoveka koji drži bakalnicu i mehanu. Oni su predstavnici srednje sloja društva. To su ljudi koji imaju svoje mesto u društvu od kojeg mukom preživljavaju. Tužni su u svojim životima, što i vidimo epitetom koji opisuje motiv trgovca. Sve su to priprosti ljudi u svojim malim životima. Ova prva strofa počinje opisom, uvodom u priču. Ona je napisana poput epske pesme, sadržajna je i bez puno stilskih figura, a osim one početne metafore kojom pisac opisuje sam sebe.

Već sledeća strofa pesnički je šarenija. Pesnik odmah kreće na opis Hane, ali ne kao devojke, već kao bića koje je imalo znatnog uticaja na pesnika. Opisuje se snaga tog uticaja, a ne sama devojka. Pesnik govori da ga je Hana probudila „ko šumu blistavi kreket raketa“. Ova poredba ima onometopejni opis eksplozivnosti koju je Hana izazvala u pesniku. Ona ga je „probudila“, što znači da se pesnik oseća kao da je do tog upoznavanja spavao, nesvestan sebe i života. Hana je poput rakete, dakle brzo i ekspresivno, probudila život u njemu. Odmah nakon toga pesnik je postao „slep (sam) za vas, zrikavi šatorci“. Ovom metaforom najavljuje da mu od tog trenutka ništa drugo nije bitno osim Hane. Druga polovica strofe opisuje što ljubav za njega jest, ali ne ljubav prema Hani, nego ljubav opšte:

„Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorac.“

Ove metafore u kojoj se spajaju suprotnosti, opisuju ljubav upravo takvom – kontradiktornom. Ljubav je opisana kao antiteza ili oksimoron – i sama je i „puna sveta“. Ona je jedinstvena, a opet u svim ljudima gotovo jednaka. Ona je i „svetionik“ i „spaseni pomorac“, što poručuje da zaljubljeni istovremeno i spašava i biva spašen.

Treća strofa takođe opisuje šta ljubav čini lirskom subjektu. „Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje…“ – pesnik metaforički opisuje da je postao sposoban da traži Hanu i uoči je među celom silom ljudi. Sve je postalo življe i drugačije otkako je zaljubljen, ističu sledeći stihovi. Sve se okreće za njom i sve je doziva, bilo to ljudi, životinje ili cela priroda. Zapravo je sve to samo u pesniku, ali on misli da se svet promenio, a ne samo on. Četvrta strofa dopunjava opis te promene u njemu. Naglašava da je u tom stanju bio svakakav, njegovi snovi bili su široki i duboki. Družio se sa svima, jer ljubav prema Hani, u njemu je probudila ljubav prema svemu. Opisuje svoju velikodušnost koja je proizašla iz uzbuđenja zaljubljenosti:

„I ono šta nisam pio, šta nisam razbio
plaćo od svog djetinjastog novca“

Sledeća strofa opisuje veličinu te ljubavi. Ona je velika i snažna ona pesniku daje moć da, naravno metaforički:

„…s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,“

Ista misao nastavlja se i u sljedećoj strofi

„da tragam pokrovce, otkrivam ljetnikovce
i nebo s kog sam prsto tanjir sunca skino…“

U ovoj poslednjoj strofi moć zbog ljubavi kod pisca gradira. Njegova moć predstavljena je stilskom figurom hiperbolom, jer upravo tako se pesniku čini da ljubav deluje na njega

Prva pesma ciklusa ima vrlo sređenu strukturu, nimalo tipičnu za pesništvo nadrealizma. Ovom formom se vidi da je pesnik zakoračio van ovog pravca. Pesma ima šest strofa i to sve redom katrena. Strofa ima slobodne stihove, ali je zato u njima prisutna rima i to unakrsna, pa bar delomično ustaljuje ritam, poprilično nestabilan zbog slobodnog stiha.

2.

Druga pesma takođe govori o pesnikovoj ljubavi, ali ovoga puta ona je konkretizovana – predstavljena je, naime, ljubav prema Hani. Osim toga, ovde počinje i opis same Hane. To je opis njenog izgleda, ali je konstruisan kao opis njene same biti. Kao da je njena vanjština ujedno i suština njenog unutarnjeg bića. Time je naglašena njena priprostost, ali ta jednostavnost zapravo je njena najveća vrlina. Pesnik stavlja Hanu u okruženje trgovine. Ona je kćer trgovca stoga nju to okruženje i definiše. Pesnik to naglašava već u prvom stihu. Opisuje mesto gde su se njih dvoje sreli, a to je, naravno – trgovina:

„Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
Između presečene narandže i sapuna
Zavoleh je što je najljepša…“

Motivi „vage“, „narandže“ i „sapuna“ definišu Hanu i njenu stvarnost. Nema tu blistavih, nestvarnih motiva, nema magije i bajke – Hana je stvarna devojka, smeštena u priprostu stvarnost i pesnik je upravo takvu voli. Ona se ne izdiže iz te stvarnosti, naprotiv, vrlo je skladan dio nje, ali to ne smeta pesnika da je voli. Sljedeći stihovi to potvrđuju. On kaže da je voli jer je sva „bila hranjiva, sva kao usta puna“. Pesnik je poređuje s onim najvažnijim u društvu u kojem žive, a to je sitost, obilje hrane, puna usta… tako jednostavni, a često nedostižni ideali. Sledeći stihovi koji opisuju Hanu, nastavljaju da je poređuju s hranom: ona ima zenicu od bibera, pramenje (kosu) od vanilije, prste ko cveće… Pesnik ove motive ne koristi kao simbole i metafore, već kao epitete – Hana ima oči crne poput bibera, kosu tamnu poput vanilije, prste poput stabljika cveća… Hana je sazdana od svakodnevnih stvari.

Ostatak strofe prenaglašava njene osobine. Najpre je poređena sa začinima, oni su veoma cenjeni i sve čine mnogo ukusnijim nego što sami po sebi jesu. Hana je takva još od prve pesme u kojoj je pesnik tvrdio da zbog nje dobiva moć kakvu pre nije imao – ona ga je poboljšala, kao što začini poboljšavaju jelo! Hana se zatim poređuje s metaforom „lisnatog obilja“. Imamo hiperbolu u kojoj je nos dimnjak, a prsa – bibavo more. Ovi opisni motivi uzeti su iz piščeve stvarnosti. On se ne koristi lepe reči da njima preuveliča stvarnost, već lepom stvarnošću uveličava svakodnevne motive. To se odnosi i na motiv Hane, koja tako obična uspeva da učini piščevu stvarnost magičnom.

I treća strofa nastavlja u istom tonu. Ana se naziva životinjom. Imamo erotični kontekst u ovom motivu, koji je do tog stanja došao još prijašnjim slikama koje su opisivale Hanin osmeh, usta i zube, radostan smeh koji „iscepa i smehom sve zašije“ kod pesnika. Ali peta strofa prestaje s opisom same Hane, a započinje opis poljubaca, te uticaj ljubavnih radnji na pesnika. Njezini poljupci poređeni su s mladim kučetom, a zagrljaju mogu da u pesniku rastroje sve što jest, što je bio i šta će da bude.

Poslednja strofa zaopočinje isto kao i treća, rečima „Ti ne znaš…“. Ovime Hana postaje gotovo nezamisliva. Čini se da nitko ne može da vidi Hanu onakvom kakva stvarna jest, osim samog pesnika. On može da je vidi tako stvarnom samo zato šta je voli, jer ljubav kod pesnika nije slepa, ona vidi još i bolje! Hana je i dalje opisivana pomalo grubim motivima i epitetima:

„Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
Te kapke što se dižu: spore zavjese; beli badem oljušte.
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.“

Hana je ovim stihovima postala ne samo posve prizemna, nego čak i divlja. Pesnik je ne stavlja na pijedestal opisujući je ko nevinu sveticu, dapače, ističe njene divlje, animalne osobine i čini se je upravo one čine posebnom.

I ova je pesma konstrukcijski sređena. Sastavljena je od pet katrena, u kojima stoje slobodni stihovi. Rima je također prisutna u svim strofama i u svakoj je unakrsna.

3.

U trećoj pesmi lirski subjekat izravno se obraća Hani. Naziva je „barko moja“. Motiv barke u funkciji je iskaza ljubavi i obožavanja. Pesnik svoju dragu naziva barkom kao simbolom slobode i nesputanosti, jer je odmah nakon toga moli da zaplove skupa u trope, u prašume, u toplu divljinu, gde je večno leto. Moli je

„Neka ljubav u sunce tvog trbuha zakopa
moju snežnu planinu prstima suncokreta“

Ova stih je stilski posve karakterističan za nadrealističko pesništvo. On je više ekspresionistički nego simboličan i možemo samo da pretpostavimo njegovo stvarno značenje. Ali prepoznajemo naznake erotičnih simbola unutar motiva trbuha, planine i suncokreta. Sledeća strofa nastavlja s nadrealnim slikama. Hana je još uvek prikazana kao metaforički brod koji mora da prkosi moru i vremenu. Ta slika nastvlja se i u trećoj, poslednjoj strofi ove pesme. Hana je „rujna, sva biljna, sva bujna“. Pesnik je naziva „O biljko, ti svetiljko, burna i olujna…“; ovi nesvakidašnji motivi samo uvećavaju Hanin značaj. Hiperbolizira se njeno biće i čini je svetlonoštom, olujonošom, moćnom jedinkom koja može da razara. Srećom, ona je svoju moć iskoristili tako da je „pronašla i srcem pomogla“ pesnika, lirskog subjekta.

4.

Četvrta pesma iz ciklusa „Hana“ naglo skreće iz ljubavne tematike u rodoljubnu. To primećujemo po jedom od glavnih motiva, koji ovde više nije devojka Hana, već Srbija. Još prošla pesma bila je izrazito ljubavna, a ova, ako se čita samostalno, bez konteksta ciklusa, kao da uopšte nema veze s ljubavi. Doduše, ako se čita u kontekstu ciklusa, odmah nakon treće, možemo da povežemo motive s tematikom prošle pesme. U trećoj pesmi imali smo jasan motiv Hane kao barke, a u ovoj pesmi imamo motiv jedra koji se odnosi na pesnika. Ako je treća pesma govorila o ljubavnom žaru u samom nastajanju, dok je magija još jaka, a realnost daleka i nevažna, onda ova pesma govori i stvarnoj težini života, o problemima s kojima se lirski subjekat mora da nosi.

U ovoj pesmi vidi se umešanost pesnikov života u političko-socijalne probleme svog naroda. Za njega žena više nije jedina stvarnost, postoji još nešto za što živi i čiji ga problemi tište. Ali upravo činjenica da ima voljenu ženu pored sebe, on može da se daje i na drugim poljima. Spominje to u stihovima u kojima kaže da može da se bori samo jedan dio dana, a za drugi mu treba sigurna luka. Tokom dana on se bori za Srbiju, a preko noći mu treba uteha žene da bi i sutra mogao da nastavi borbu.

Ova analiza samo je delomično objektivna jer ova pesma takođe sadrži mnogo karakteristika nadrealne poezije. Pesma obiluje raznim komplikovanim metaforama i ne posve jasnim simbolima, a pesničke slike u njoj nisu dovoljno otvorene da bi mogli točno da znamo šta žele da kažu, možemo samo da nagađamo na temelju prijašnjih čitalačkih iskustava pesama ovog pesnika.

Pesma započinje motivom noći. Ta noć je „umorna od hoda“, baš kako je i čovek umoran nakon celog dana rada. Takva noć ne čini ništa – „ne juri vetar, leptire šarene od pigmenta“, a pogotovo se ne trudi da ostvari lažne nade. Sledeći stih „noću otvaram dlan od same sadašnjosti“ upravo potvrđuje prejašnju misao. Pesnik je noću suočen sa stvarnošću kakva jeste. On je tada apsolutno svestan gorke i bolne sadašnjosti, te „Na svakom prstu nosi(m) plač pet kontinenata“. On suoseća sa svim ljudskim stradanjima, koje se odvijaju po celome svetu.

Druga strofa govori o glavnim idejama pesme:

„Ako sam danju jedro i neprestana jara,
noću sam umorno bilo, sustao sat u ruci.
Ako sam bela košuta i nebo puno prevara,
noć sam mače mali i flok savijen u luci.“

Pesnik pojašnjava da danja borba i čvrstoća uzimaju danak noći. Danju on je „jedro“, motiv koji simbolizuje stabilnost, budući da ono omogućuje kretanje napred, prkosi olujama, čini da se brod pokreće; ali noću, kada sve utihne, kada prestane vreme borbe, pesnik postane ranjiv. Umoran je i više ne može da radi i izvršava svoju funkciju. On je „sustao sat na ruci“, pesnička slika koja sadržava jasnu metaforu nefunkcionisanja. Danju je pesnik „bela košuta“, ponosan i jedinstven, on je „nebo puno prevara“, čovek koji može da vara i da se pretvara za svoje i opšte dobro, ali noću je posve nemoćan i ranjiv poput mačeta, neupotrebljiv poput savinutog floka s jedra.

Treća strofa nastavlja s istom idejom izrečenom u poslednje stihu prve strofe. Pesnik spominje motive žigova pošta i marki koje se nalaze po njegovom telu – kao da je svetski putnik na kojem su različita mesta na kojima je bio, ostavila traga. Na palcu je imao južnu zvezdu, na srednjem prstu kiše, na malom barke, na kažiprstu bunu, a na burmi – prstu koji je simbol večne ljubavi – ima Srbiju. Veoma je znakovito da pesnik na prstima uz koje se veže najviše simbolike ima bunu i Srbiju. Ovi motivi i simboli najavljuju njegov politički angažman i veru u borbu koja će da znači promenu u njegovom narodu.

Četvrta, poslednja strofa, po svojoj idejnoj konstrukciji slična je drugoj strofi. Pesnik ponovno govori o njegovoj razlici u sposobnostima i načinima funkcionisanja noću i danju. Danju je „iskra“, poprilično jak motiv koji simbolizuje malog čoveka sposobnog da pokreće velike revolucije, ali noću ta iskra ne potiče produktivnu vatru, već destruktivan gnev, a „iz tog gneva po zemlji krv proleva“. Ova mračna slika prva je takva u ovoj pesmi. Danju je pesnik osoba koja je svesna boga i može da ga moli ili da ga se odriče, dok je u snu, dakle noću „zemlja što sneva i psuje, plače i peva“. Destrukcija poslednje strofe razblažava se rečima koje su suprotne mračnim, ružnim rečima.

Ova pesma ima četiri katrena. Stihovi su slobodni, ali sadrže unakrsnu rimu.

5.

Peta pesma do sada je najkraća od svih. Ima tri strofe, sve katreni napisani, kao i do sada, slobodnim stihom. Ljubavni motivi do ove pesme posve su nestali. Sama po sebi, ova pesma najviše je napisana nadrealističkom formom i ne bismo je mogli povezati ni s rodoljubnom poezijom. Ipak, u njoj primećujemo motive vezane za smrt, pretke i ratovanja, pa vidimo da i njome pesnik želi da ukaže na svoje ideje, vezane za državu u kojoj živi. Za razliku od dosadašnjih pesama u ciklusu, ova pesma gotovo je cela sazdana od naturalističkih motiva poput „mrtvi“, „lomača“, „krv“, „smrt“, „meso“ itd, tvoreći tako jednako mračne slike koje bi trebale da prikažu ideju smrti kojoj su podlegli naši preci, a podleći ćemo joj i mi sami.

U prvoj strofi vidimo da se pesnik u pesmi izravno obraća ili čitaocu ili Hani. Stih započinje sa „Ti ne znaš…“. Ostatak pesme pesnik nam govori šta je to šta ne znamo, čega to nismo svesni. U celoj strofi pesnik prikazuje sebe dok ga grle duhovi njegovih predaka. Oni su u pesniku, zapisani u njegovoj krvi i ostavštini u kojoj on mora da živi. Ta ostavština ima uticaja i na budućnost, pa zato ti metaforički „duhovi“, dok grle pesnika, grle i „sve što će biti i što je bilo“. Dok se to dešava, pesnik kaže da on:

„…gorim i bledim, od lomače prsti mi vreli
krvlju mi šume iskre, zabranjene knjige“

Ovi stihovi opisuju njegovo stanje dok razmišlja o precima, o onome što su mu ostavili i što bi on trebao da očuva. Lovi ga besnilo dok vidi šta se oko njega dešava. Motiv zabranjenih „knjiga“ upućuje na cenzuru, što je i sam pesnik osetio u svom pesništvu, ali upravo zabranjene knjige su one koje govore istinu, koje bude „vatru“, motiv koji se pojavljuje već u sledeće stihu ove druge strofe.

Treća strofa započinje pitanjem, u kojem pesik čitatelje naziva „večnim mladićima“. Pita ih šta oni znaju o smrti. Ovo je prvi puta pesmi da se motiv smrti stvarno izrekao, a ne sam naslućivao. Pesnik prikazuje sliku „U mome mesu žive i ljube se preci“, što je ponovo metafora za to da je pesnika izgradila ostavština njegovih predaka, koju on ne želi i ne može da zaneče. Oni su ostavili veliki trag na njemu, dio su njega, što potvrđuju i poslednja dva stiha:

„Ako me ujedeš, kroz ujed će mi izići
mati moja tužna i svi tužni sveci.“

Motiv tužne „majke“ izuzetno je jak, a dodatno ga naglašavaju i tužni sveci. Ovim motivima pesnik naglašava jadno stanje oko njega, koje je poteklo iz tužne prošlosti. A stvarnost nikako da postane bolja.

6.

Šesta pesma idejno se nastavlja na petu, ali ona više nema onako naturalističke motive, iako se i u ovoj pesmi jasno oseća sveži izraz nadrealizma. Pesma ima istu konstrukciju kao i dosadašnje pesme ciklusa. Sastoji se od pet katrena pisanih slobodnim stihom i unakrsnom rimom.

U prvoj strofi primećujemo sličnu pesničku sliku kao i u prejašnjoj pesmi, kojom prikazuje mrtve kako pohode lirskog subjekta. U prošloj pesmi mrtvi su ga grlili, a ovde ga oni posećuju. Razlika među motivima u ove dve pesme je što je u petoj pesmi lirski subjekt poticao mrtve kao dio sebe, a ovde on ih odbija „i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode“. Slike u ovom stihu poprilično su nadrealističke:

„kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode“

Ovim slikama opisuje se pesnikov rast, koji je morbidan i nesvakidašnji, ali ipak rast, napredak. On se uzdiže iznad onoga što jest, definisan svojim precima. I druga strofa nastavlja u istom tonu. U njoj je prikazan ženski lirski subjekat koji kaže da će poput svih žena iz saksije:

„…suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočk, da za dan ispilim“

Ideja ove strofe očituje se tek u sledećoj strofi u kojoj lirski subjekt kaže da će da izrodi

„stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe“

Ovim slikama opisano je porađanje svih onih koji čine Srbiju, pesnikov svet i sve što ga okružuje. Tu ima i dobroga i lošega. „Porađanje“ je pak simbol buđenja, pa time što pesnik kaže da će da porodi, zapravo misli da će da probudi. Buđenje radi svojim pesmama i romanima, idejom koju iznosi svetu, a koja je nesvakidašnja poput njegovih pesama. Ali to ne znači da nije ispravna i istinita. Svi oni koje je pesnik nanovo „porodio“ živeće pod istom sudbinom kao i sve oko njega. Oni će još uvek da

„dišu i jedu crni hleb sa solju
da piju ovu vodi, da drhte od strasti,
da prime našu radost i nose nevolj“.

Njihov život možda neće mnogo da se promeni, osim što će rasti. Novi život, poput staroga ima i svoje dobre i loše strane. Motiv hleba sa solju označava siromaštvo, oskudicu, često i glad, ali tu su i motivi radosti i nevolje, dakle sve što je potrebno da se revolucija ostvari. Životi pobuđenih ljudi možda neće biti bolji, ali njihova patnja, kao i njihovi životi napokon će da imaju smisao. Poslednja strofa otkriva kakav će taj rast da bude. Biti će

„iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti vodom“

Rast će da se ostvari iz svega, iz toploga i hladnoga. A ljudi koji ga ostvare biti će čvrti biti će „ti ljudi s tvrdim, neumornim hodom.“

7.

Sedma pesma govori o pesnikovom sećanju na rat. To sećanje ne prikazuje događaje iz rata, već osećaje iz tog vremena. Opisi tih osećaja najbolje nam predočuju šta rat u suštini jest. Za pojedinca on nema nikakvo veće značenje. On ne oseća borbu za opšte dobro, oseća samo sopstvenu patnju. Uticaj rata na pojedinca zapravo je pravo i jedino lice rata. Ono je sačinjeno od zala koje iz ljudi izvlače ono najgore. Pesma započinje prikazima smrti i pesnikovim pesimističkim iznošenjem:

„Toliko sam video zala, puški, vešala
i glava kad padaju s panja“

Ovi stihovi objašnjavaju pesnikovu opsednutost smrću, koju vidimo i po prošlim pesamama u kojima su svi glavni motivi upravo motivi smrti. Smrt proganja pesnika, a ovde vidimo i zašto:

„… da me iz tog kala, sivog ogledala
smrt gleda i svud proganja“.

Jednom nakon što je pesnik video smrt, on ne može da joj pobegne. Ona ga sledi gde god da ide, šta god da traži

„crna se s tla diže i hladna gmiže
(…)
živi mi dlan liže i dahom sažiže“

Najgore je što taj osećaj smrti uništava ono lepo u pesnikovu životu. Ona uništava primerice lepotu deteta, pesmu, „breskvu u cvatu“. Ovi motivi koji simbolišu nevinost, nežnost i veselje, okaljani su motivom smrti i tmurnom atmosferom koja ide za njom. Treća strofa iskazuje kroz što sve lirski subjekt prolazi zbog te smrti koja ga prati:

„Urlam i alačem i vrištim i plačem,
čovek s poslednjom tugom…“

Takvo stanje pogubno je za pensika, on celi postaje bol. Ponavljanje veznika „i“ uvelike pridonosi ritmu pesme, ali i naglašava učestalost ovih osećaja. Nabrajanjem oni se čine veći i moćiji, potpuno destruktivni. Drugi dio stiha prikazuje igre rečima, karakteristične za Daviča

„Ja, Bol s Bračem iz sebe pretačem,
iz duge rane pod dugom“

Motiv bola označava bol kao osećaj, ali kada ga je stavio uz motiv Brača, pesnik je aludirao na mesto Bol na otoku Braču. Takođe, koristi sinonimnost reči „duga“ – njegova rana je duga, pod dugom – pod lepim mestom koje simbolizuje duga. Igre rečima nastavljaju se i u sljedećoj strofi, ali ovoga puta rimom, a ne sinonimima: „Glava mi visi od sela na Tisi“.

U drugom djelu strofe, pesnik se obraća svojoj ljubavi, verovatno Hani, što je prvi puta nakon nekoliko strofa da se ljubav uopšte spominje kao motiv. Kaže joj da je i ona izbodena istim „bodežom“, a taj bodež metafora je za smrt. U sljedećoj strofi pesnik se pita što bi bilo kada bi iz te rane koju zadaje smrt mogla da se rodi vatra, šuma, nešto lepo i plodnosno, da smrt ne bude tako konačna. I sedeća strofa nastavlja istu ideju. Od slika koje predstavljaju smrt kao nešto što bi moglo da učini dobro, slike gradiraju prema slikama u kojima bi smrt mogla da učini nešto odista značajno

„i strgne lance, slomi katance
i vrati igru u stado“

Ovde opet susrećemo motive revolucije, koji se spominju i u sljedećoj strofi

„I svakog što čuje digne ko oluje,
povede sve mahale,
da na lance što žulje i mrak što nas kuje
ko živi plamen navale“

Smrt ovde ima ulogu vođe revolucije koja skida lance s naroda. Oni su postali robovi koji može samo „živi plamen“ da spasi. Poslednja strofa Davičov je jasan poziv na bunu. Nakon cele pesme u kojoj gradi taj poziv, pojačava njegov značaj, preti slikama tužne i ružne realnosti, naposletku on nedvojbeno poziva na otpor:

„I svako koji vidi
kako život bridi zovne i povede
da zbaci okove i otpočne nove
dane da živi bez bede.“

Ovi stihovi nisu samo poziv, oni su i obećanje da će nakon revolucije život da bude bolje i „bez bede“, ali za to moraju da odbace strah od smrti i bore se.

8.

Osma pesma ciklusa Hana nastavlja preteće slike smrti i ubistva. Tematski je slična pesmama koje su joj prethodile, ali se od njih razlikuje konstrukcijski. Ova pesma prva je u ciklusu do sada, a da nije pisana katrenama. Ova pesma sastoji se od osam sekstina, koje, kao i prejašnje pesme, imaju slobodne stihove, ali oni su naočigled kratki. Pesma je zato dinamična, brza, stihovi su eksplozivni i unatoč nepravilnim stihovima, ritmički skladni.

Cela pesma govori o smrti, logorima, ratištu. Prikazuje nam mračne, ponekad i stravične slike rata i bede koja zadesi narod, sudelovali oni izravno u ubistvima ili ne. Rat pogađa svakoga, to pesma itekako ističe, iako uvek neizravno. Trpitelje zla rata pesnik označava sa „mi“. On sebe i svoje sunarodnjake stavlja u istu poziciju i celu pesmu peva o njima, tj. „nama“.

Pesma započinje ponavljanjem motiva „masakra“, koji čine prvi stih „Masakri, masakri“, što pokazuje da pesma počinje u središtu svoje ideje. Pesnik kao da nabraja sve masakre koje je vidio i koji se događaju oko njega. Oni nemaju imena, jer su svi isti. Prva strofa kao da opisuje scene iz rata, s bojišta, ali mogu slobodno da budu i slike iz svakodnevnog života potlačenog naroda:

„Masakri, masakri,
nigde lišća slave,
nigde polja časti.“

Prvi dio pesme govori o strahoti rata. Rat čine masakri, a ne slava i čast kao što se to obećava pre rata, dok se ljude mami u vojsku. Vojnici misle da je rat uzvišeno stanje u kojem oni mogu da se proslave, ali jednom kada se nađu u njemu, vide da je rat samo jedna velika smrt, koljaža, bol i krvave ruke. Rat oduzima sve šta volimo i to upravo dok se borimo u blatu, o čemu govori stih „u blatu nam dave svet strasti“. Druga strofa dalje nabraja strahote, koristeći motive logora koji su „bez kraja“ i udaraca „bez duše“. Drugi dio strofe naglašava ono „mi“, kolektivitet pesnikova naroda:

„Bodu nas u grlo,
iz zasede ruše
i pale nas tihe i male.“

Ove slike prikazuju običnog čoveka, dela malih ljudi, opisanih epitetima „tihe“ i „male“ koji takođe završe s probodenim grlom ili zapaljeni. Pesnik opisuje njihovu patnju i užas koji prolaze, a slike strave gradiraju u sledećim stihovima, koji postaju sve gori i jeziviji.

Treća strofa započinje motivima groblja. Ljude se goni „S groblja na groblje“. Sklapaju se urote, a svaki dan donosi novu smrt. Ljudi više ne mogu normalno da žive i da rade („Koji dan da radi/ i ljubi i dalje…“) kada ih svaki dan „crni ubica (…) majci mrtvoj šalje“. Ova jeziva metafora najbolje prikazuje pogubno stanje čoveka u vremenu rata. Spominje se i motiv „crvi“ zbog čega i ta smrt izgleda kao nešto užasno i strašno, a ne spokojno.
Pesma nastavlja s motivima „suza“, „boli“, „zime“ i „krvi“. Na kraju se sve to pretvara u „ludilo“, koje je „kuga svakidašnja“. Strofa se nastavlja slikom „vešala u grlu“, pri čemu su vešala prikazana i kao pretnja i kao kazna. Tu imamo i motiv „pendreka“, koji čoveka čini i kažnjenikom i krvnikom. Celi rat za čoveka je borba. Traje „od tuge do tuče/ od smaka do smaka“. Pesnik se pita tko im donosi tu patnju u stihovima

„O, ko nas za noge
i za ruke vuče
kroz žile usirenog mraka“.

Poslednja strofa ponovo započinje stihom „Masakri, masakri“. Ponovo se ponavlja i stih „nigde polja časti“, ali ona sledi stih „nigde živa brata“. Ovaj stih vrhunac je pesme i vrhunac boli koju pesnik želi da prikaže. Ostatak stiha je zaključak, ideja pesme, koja s ostatkom strofe zaokružuje ideju pesme. Ti stihovi su:

„U lepljivo blato
mrtvi ćemo pasti
sa čioda ratnih karata.“

Motiv rata ovde se prvi put izričito spominje, do sada se rat samo slutio kao glavni motiv. Ovaj stih potvrđuje da je on bio glavni motiv kroz celu pesmu.

9.

Deveta pesma takođe je posebna po svojoj konstrukciji. Sastoji se od četiri stiha i to dva katrena i dve tercine. Pesma stoga nalikuje sonetu, osim što ne sadrži stihove četrnaesterce. Većina stihova su trinaesterci i dvanaesterci. Pesma je zapisana u nešto blažem tonu nego prethodna. Iako se nije posve odcepila od ideje rata i tužne sudbine ljudi, u njoj se ipak oseća neka nada. Prošlih nekoliko pesama posve su iz sebe izgubili tematiku, ideju, čak i slike ili motive vezane uz ljubav – kakav bi ovaj ciklus u osnovi trebao da bude. U ovoj pesmi ti motivi su se vratili. Kao prve zrake sunca koje prodru kroz guste, kišne oblake, takvu atmosferu ima i ova pesma. Crnilo atmosfere koja je vladala u dosadašnjim pesmama još se nije razišlo, ali ipak, motivi u ovoj pesmi su nešto lepši, opušteniji, svetliji.

Pesma započinje pesnikovom definicijom samoga sebe. On kaže da nije „od ića, od kolenovića“, čime želi reći da nije jedan od onih što svoj smisao pronalaze u uživanju i lagodnom životu. Motiv „kolenovića“ ovde je simbol za plemstvo, vlastelu, bogataše koji nemaju brige ne pameti. Pesnikov život nije onaj koji se vodi u veselju i bez straha – on jednostavno nije takav tip osobe. Govori kao da to ne samo da nije njegov izbor, već da je to za njega samo po sebe nemoguće. On je drugačiji:

„ja sam od onih crnih nitkovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli“

Zadnji stih otkriva slatko-gorki pesnikov život. U njemu je bilo mnogo patnje i mnogo ljubav, a verujemo kako je bilo i mnogo patnje zbog ljubavi. On se ne kaje zbog toga, štoviše, on to prihvaća takvim kakvo je. Odbacuje plitke živote kakvi su svi lagodni životi i ponosi se svojim crnilom koje ga je dovelo i do velikih stradanja i do velikih osećanja.

Druga strofa opisuje pesnikove „starce“. Ovaj motiv simbol je njegovih dedova, roditelja, ljudi među kojima je odrastao i koji su ga definisali. Ti ljudi su u potpunoj suprotnosti od oličenja rata. Oni su sazdani od ljubavi i praštanja, a te osobine ih nikada nisu napustile. Nikada nisu izneverili svoja ubeđenja, čak ni u natežim trenucima. Pesnik kaže da su oni voleli i „s dna lomače i s vrha vešala“. Bez obzira na tragediju koja ih je zadesila, oni su bili puni ljubavi

„I kad bi im usne razneli udarci,
njihova su usta udar praštala“.

Ta misao nastavlja se i u trećoj strofi. U njoj pesnik iskazuje da njegovi nisu odustajali od svog smeha i ljubavi „bežeći od sunca, noći i sela“. Rat koji je naišao oduzeo im je sve. Oni su

„svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela“.

Početni motivi u pesmi donekle su odisali optimizmom, ali do kraja pesme on je iščeznuo. Vratio se prikaz turobne stvarnosti. Ipak, ideja pesme je da čak i najgore od života, pa i sama smrt, nije mogla da promeni dobru, poštenu narav pesnikovih predaka.

10.

Deseta pesma tematski i idejno posve je vezana za devetu pesmu ciklusa „Hana“. Opet započinje istom slikom kao i prethodna pesma:

„Nisam od kraljića, carskih carevića
što lovuju, biju i lumpuju“

Lagodan, besposlen život nije za pesnika, on je onaj koji uvek radi i uvek snuje. Ove dve oprečne radnje, kao ni u prošloj pesmi, ne isključuju jedna drugu, već se nadopunjuju. Pesnik sebe naziva „nigdenikovićem“, osobom koja u modernom društvu nije ni poznata ni velikog imena, ali ipak radi vredan, nezamenjiv posao – ore žita i kopa rude. Ovo mnogo govori o društvu u kojem živi, gde se ljudi koji rade i svojim radom omogućuju da život teče smatraju malim, običnim, nevrednim ljudima, a oni koji ne rade ništa, žive od bogatstva koje nisu stekli, smatraju se vredim ljudima od značajnog imena. Hvale se, slave i poštuju. Pesnik je ovim stihovima definisao svoj narod, ali u sledećim stihovima će da definiše sebe. On je jedan od

„onih prkosnih mladića
što nemaju hleba, a slobodu žude“

Ovde se vidi prava priroda pesnika, kojemu su sloboda i slobodan duh najvažniji. Ona hrani dušu i pesnik je srećan čak ako mu je pritom telo gladno. Poslednje dve strofe dele istu misao. Pesnik kaže da je on sam na svetu, bez ikoga. Nalazi se u „vučjoj jami“, „praznih ruku i izborana čela“. Prazne ruke simbol su neimaštine, a zborano čelo simbol zabrinutosti, prerane ostarelosti zbog brige i teškog života. U neprilici „vučje jame“, simbola neprijateljskog mesta gde sve hoće da te ubije, pesnik traži čoveka „jaka i smela“, on traži „druga“ koji će da mu se pridruži u borbi:

„druga, kog ne plaši mrak krvoprolića
ni užas smrti za velika dela“

Pesnik ovime traži istomišljenike koji će da mu se priduže u borbi, u ratu koji će izazvati buna, u nužnom krvoproliću koji je jedini koji može da donese promene. Primećujemo kako su pesme do polovice ovog ciklusa posve izgubile ljubavne ideje, te prešle u potpuno iskazivanje ideja koje promiču revoluciju i takoreći „nagovaraju“ narod na ustanak.

11.

Jedanaesta pesma ovog ciklusa od ostalih se pesama razlikuje najviše svojim motivima. Po prvi puta u ciklusu u pesmi dominišu životinjski motivi. Naravno, oni su samo simboli, usporedbe i temelji za metafore, ali svejedno, na prvi čitanje čini se da je pesma prirodne tematike. Pesma je smeštena u okružje primorskog kraja, na mirno more, verovatno u zoru, koja je prikazana opisnim motivom „runo“: „Pod runom bonace medvedi od leda“. Motiv medveda javlja se dva puta. Najpre u ovoj prvoj strofi, a onda se ponavlja i u druguj, u stihu „Iz srca dubokog i budnog medveda“. Prva strofa ima još morskih motiva: „školjke“, „škrgavice“, „lađe“ i “ jarbole“. „Medvedi“ su prikazani kako love školjke i škrgavice. Taj lov prikazan je kao destruktivna slika i krvožedno pripajanje sebi. Tu atmosferu stvara sledeći stih, koji prikazuje „čađave lađe, jarboli, bez reda“. Lađe opisane epitetom „čađave“, podseća na lađe koje su gorele. One plove ribama „kroz glave s posadom naglavce“. Slika „posade naglavce“ prikazuje bezumnost, luđaštvo, koje, ovako metaforički prikazano, donosi uništenje.

Druga strofa nastavlja s istom, mračnom atmosferom koja nagovešta uništenje i propast. Iako su pesničke slike u drugoj strofi posve nadrealnog karaktera, neupitno je da njima prikazuje uništenje i vladavinu tiranina. Imamo motiv „jeze“ koja samo doprinosi takvoj atmosferi, a onda i sliku „budnog medveda“ koji pušta svoje „krupne surle plime“ što „idu u sve pravce“. Surle plime donose uništenje, kao što sama plima najčešće čini.

Sledeća strofa idejno i tematski nastavlja se na prethodnu. „Krupne surle plime“ iz prošle strofe „nose na čelu lavlji lik gubavca“, što je prvi stih treće strofe. U ovoj strofi vidimo da to unštenje dolazi i od bolesti. Slika se upotpunjuje već sledećim stihom „krv i gnev s lica bolesna i bleda“. Ovo je vrhunac strašnih slika koje prikazuje bolest, umiranje, nemoć i gnev zbog svega toga.

Posledni stih ima motive „psoglavaca“ i zubatog „grbavca“. Oni znaju šta je na (morskom) dnu. Svesni su svega onoga što je prikazano u prejašnjim slikama. Znaju šta je bolest, smrt, beda i uništenje, što se potvrđuje poslednja dva stiha:

„što zna kako grozno dno mora izgleda
kada gladna vesla grize gladna beda“

Motiv „vesla“ simbol je nastojanja pesnika da se odmakne od tog stravičnog življenja. Veslanje znači trud i napor da se prođe kroz nevolju, ipak ovo nastojanje „grize gladna beda“, stoga je malo moguće da će to nastojanje da urodi plodom.

U ovoj pesmi pesnik se vraća svojoj čestoj formi soneta, budući da ona ima dva katrena i dve tercine, te kao i u ostalim pesmama ove forme, ni ovde ne poštuje pravilo broja slogova u stihovima. Oni su nepravilni, stoga pesmu ne možemo da nazovemo pravilnim sonetom.

12.

Dvanaesta pesma opet se vraća ljubavnoj temi, iako i u njoj još uvek primećuje stari tip slika, koje prikazuju borbu. Ipak, ta borba više nije spoljna, ona se više odvija u samom pesniku. Borba je dio pesnika, ona ga definiše i postaje njegovo glavno obilježe. Upravo je to ideja ove pesme – ponukan ljubavlju i željom da svoje viđenje te ljudske emocije, on zapravo opisuje sebe.

Prvi stih prve strofe u potpunosti je u skladu s ljubavnom tematikom. Iskazuje sam temelj ljubavi, a to je da onome koga volimo želimo da damo sve, pogotovo sve dobro. U ljubavi smo spremni da trpimo i da preuzmemo na sebe sve ono loše, samo da bi drugoj strani bilo bolje. Stih započinje „Nek tvoje bude sve“. To je ultimativni iskaz ljubavi prema drugome, naglašen i jasan. Stih se nastavlja s „daj meni sunovrate“, a onda sledi ostatak misli iskazan u drugom stihu „odrpane prevrate i ljute koprive“. Prevrati i koprive motivi su koji simbolišu upravo one nedaće koje smo malopre spomenuli. Prevrati znače nesigurnost, a ljute koprive, naravno neugodu i bol.

Pesnik zbog sreće svoje drage pristaje na sve, samo da ona ima „sve“:

„Živeću ko pećine, ko zveri što pate,
ko svi čije su oči uvek žalostive“

Patnju i žalost pesnik dobro poznaje, čemu smo svedočili u dosadašnjim pesmama te on pristaje na sve to zbog dobrobiti drugoga. Bol i žalost koju oseća dolazi iz neznanja što sve ljubav može da bude, stoga on želi sve da dozna. U drugoj strofi govori da želi sve da spozna koliko god to bilo neobično ili neugodno – da grli i da sanja, iako grljenje može da ga osakati, a snovi su „nasrtljivi“. Pesnik zna da sve dobro dolazi s greškom, da ono u sebi sadrži i bol, ali upravo u tome je čar i snivanja i grljenja. To je način na koji se dostiže sreća.

Sreća je opisana u trećoj strofi. U njoj pesnik opisuje snove iz druge strofe. On snovima želi i „da u miru umru“, ali i „iz petnih žila da žive“. Ovaj kontrast opisuje samu suštinu snova, a onda i života. Kao i sve na svetu, snovi nekada umru, a nekada ožive i žive punim plućima. Kako bilo, pesnik želi da „pevaju pesme kao grom grlate do kapi da iskape devojke pohotljive“. Motivom „groma“ pesnik je onomatopejski opisao jačinu pesama koje se ore dok ih peva sanjalica.

Poslednja strofa do kraja je opisala pesnikovu želju, koja se očituje ponavljanjem reći „da“ (da umru, da sagore da se ne povrate…). Pesnik želi da izgori u svojim željama i da se oni

„ne povrate iz koščatih daljina
na zemlju, kao zločinci, na mesto zločina“

Snovi su ti koji su potakli pesnika da potakne bunu. Snovi su proizašli iz zemlje, jer ih je stvorila realna situacija i potreba za boljim životom. Nakon toga, pesnik je počeo da sanja bolji život, a ako se on ostvari, to će biti povratak snova na zemlju. Taj zatvoreni krug definisan je motivom „povratka“ u ovoj poslednjoj strofi pesme.

Dvanaesta pesma ima istu konstrukciju kao i većina pesama ciklusa – konstruisana je poput soneta, s dva katrena i dve tercine, ali nema pravilan broj stihova. Stihovi su slobodni, ali u njima ima rime. Rima je unakrsna.

13.

Trinaesta pesma, baš poput prve, sastoji se od šest katrena sa stihovima nepravilne duljine. Tematski započinje simboličkim slikama koji izazivaju osećaj ogorčenosti zbog stanja u kojemu je pesnik, ali vrlo brzo se vraća na temu koju je imala prethodna pesma. Tada u ovoj pesmi primećujemo ljubavnu tematiku, motive koji se odnose na „nju“ i ideju koja još jednom naglašava da pesniku ne treba ništa nego „ona“. Lirski subjekt kao da odustaje od borbe. On se ne miri sa situacijom, ali je rešio da više neće da uradi ništa kako bi je promenio. Mesto toga, on će da se smiri s voljenom, a život i domovinu će da prihvata kakva je – teška i nepravedna.

U ovoj strofi primećujemo neke motive koji su se spominjali i u drugim pesmama ciklusa. Jedan od njih je i motiv „kučke“ koji se javlja već u prvoj strofi. U prvoj strofi prikazuje pesničku sliku čiji je glavni motiv „kapija“, pred kojom nedefinisani lirski objekt „laje“, a onda pesnik sebe poređuje s „punom kučkom nad nemirom“. Slede već učestali motivi gladi i krvi.

Pesnik se u drugoj strofi obraća čitaocu „Pazite mi sunce kada se okreće…“. Dobivamo dojam da pesnik nekamo odlazi, da više neće moći da se brine o zemlji kao do sada. On traži da se brinemo o lepotama njegove zemlje – o vinogradima i žitu. Istu misao nastavlja i u sledećoj strofi gde kaže „Čuvajte mi zemlju, da se ne umori“. Posle svakog motiva za kojeg želi da ostane očuvan, pesnik objašnjava zašto. To objašnjavanje stvara prekrasne, mirne slike njegova kraja. što opravdava njegovu želju za očuvanjem takvih blagodati, npr:

„… tu nabreklu zemlju, što je tako sočna
da na njoj do kraja ne može da gori
ni ljubav, ni život, ni noć bespomoćna.“

Četvrta strofa ukazuje na opasnosti koje prete da će da naškode lepotama koje je pesnik do sada spominjao:

„Bez dna je ta čaša, duplja krvoločna
bez dna je taj trbuh pun dima i žara.
strast nedogrela i kost crvotočna,
utvara, prevala i smrt užasno stara.“

Primećujemo da se ponavljaju motivi smrti i krvoločnosti, ovoga puta naglašeni i motivima „utvare“, „prevare“, „dim“ i „žar“. U petoj strofi primećujemo tematski prelaz na ljubavne motive. Ovoga puta čini se da lirski subjekt postaje Hana, a sličan stil primećujemo i u pesmama u kojima se izričito obraća lirskom objektu Hani. Ona gotovo pa moli pesnika, zaziva ga vokativom „O…“, a onda iznosi izleve strasti, koji unose erotičnu atmosferu u pesmu:

„O, ne želim ništa; upij me do kraja,
usiš me celu, u sebe unesi,
takvu punu gline gustih zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi“.

Erotičnost se naglašava motivima zagrljaja, slikama sisanja i unašanja u „sebe“, a onda i epitetima „gola“. Poslednja strofa idejno i tematski nastavlja se na petu. Takođe se čini da je peva ženski lirski subjekt. Erotičnost je ovde dovedena do vrhunca, nabijena stihovima

„… gde vrištim ljubeći pre no mi smrt priđe,
gde šapućem luda ko dojke što ti daju
da piješ tu tamu s bradavice riđe“

Motivi ljubavi i smrti isprepleteni su, a čine moćnu sliku strasti, uzavrele atmosfere koju kuhaju motivi „dojki“ i „bradavica“.

14.

Četrnaesta pesma ciklusa ima onu ustaljenu formu soneta, od koje odskače vrsta stiha, koji je i u ovoj pesmi nepravilan. I ova pesma pisana je iz perspektive ženskog lika, za kojeg možemo da pretpostavimo da je Hana. U ovoj pesmi vidimo dosta kontrasta i pesničkih slika koje su jednako mračne i svetle. U nekim slučajevima antiteza u pesmi prelazi u oksimoron, primerice u prvoj strofi

„petla koji od svetla misli da sav gori
kao mrak…“.

U sledećoj strofi pesničke slike stvarane su iz motiva iz prirode, kako bi se ideja pesme naglasila kroz poredbe. Motivi iz prirode kombinuju se s ljubavnim motivima te se tako ističe da je tematike ove pesme zapravo ljubavna:

„dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika
juri stope moje kroz puste savane“

Ali i u tu ljubavnu temu isprepliće se ona socijalna, tj. ratna, jer pesnik već u sljedećem stihu piše „I grli kolonu golih prognanika“. Motivi „prognanika“, „kolone“, a kasnije i „muva“ i “ rana“ jasno unose tmurnu, ratnu ili posleratnu atmosferu. Poslednja dva stiha izražavaju tugu žene, verovatno u posleratnoj zemlji, jer motivi upućuju upravo na to. Možda je to budućnost koju Davičo predviđa na kraju svoga ciklusa, u kojem je najpre pričao o prošlosti, onda govorio o sadašnjosti, a od ove pesme kao da proriče budućnost. Ta budućnost je tužna, jer ženski lirski subjekat kaže „Ruke su mu tužne ko žene kad pobace“. To je tužna, pomalo morbidna slika, ali jako dobro pojašnjava vrstu tuge koju subjekat oseća. Taj osećaj javio se zbog nemogućnosti pesnika da voli sopstvenu zemlju i narod. Čini se da je ljubav prema svojemu zabranjena:

„krišom od goniča (…)
da ljubav tešku prospem na mrtvace
kad ne smem na pijace i selo rodno“

Motiv „mrtvaca“ ostavština su progona i rata te jedino nad čime subjekat može da plače, bez da i sama bude gonjena.

15.

Petnaesta pesma najkraća je u ciklusu i sastoji se samo od dva katrena. Pesma je takođe tmurna i izražava otpor prema posleratnom stanju u kojem je srpski narod potlačen. Pesma obiluje motivima „roblja“, „groblja“, „kletve“, „osvete“ i „ratišta“. Prvi stih nagovešta da je i ovde lirski subjekat žena. Ona je svesna da će iza nje, a verovatno i od nje, kao žene i majke, doći neki novi ljudi koje naziva „crnim pokolenjem“. To je naziv za nove generacije koje će da postanu roblje nekim novim vladarima. To se vidi iz sledećeg stiha „Ne rađaj lance na rukama roblju“. Lanci su ostavština koju ostavljamo sledećim generacijama – generacijama roblja. Nova deca doći će na sve u kojem nema njihovih očeva ni predaka, jer svi su ostavili svoje kosti boreći se protiv onih koji će toj deci biti vladari. To se jasno vidi u stihu

„…oči mutne što od samog rođenja
igrati žmurke na slepome groblju“

Motivi igre isprepleteni su s motivima smrti, što uklanja nevinost iz igre, a detinjstvo pretvara u istu muku kao šta je i odraslost. Poslednja strofa vrhunac je ove teške, mučne pesme, pune crnih slutnji i mračnih previđanja. Ova strofa ispevana je detetu, a govori o propasti zbog koje ni nove generacije neće proći ništa bolje nego prethodne

„O, nigde osmeha za moj osmeh – dete
i nigde igre za to igralište“

Poslednja dva stiha su kao poslednja osuda zemlje koja je postala ništa doli ratište:

„Iz te zemlje rastu kletve i osvete,
za mrtve oči i prazno ratište“

Ovi stihovi upozoravaju na dugu tradiciju „kletve“ i „osvete“ karakterističnu za ovu zemlju. Zbog njih zemlja ne može da bude bolja od „praznog ratišta“.

16.

Poslednja pesma ciklusa „Hana“ melanholični je završetak ciklusa, napisan kao zaključak i suma najvažnijih osećanja s kojima smo mogli da se susretnemo u ciklusu. Zato ne čudi što u njemu ima više izraza patnje i razočaranosti nego ljubavi. U četiri katrena smeštene su apstraktne misli koje izražavaju ne tako apstraktnu ideju. Ta ideja sadrži izgubljenost u svetu koji više nije onakav na koji je lirski subjekat naučio. Ovaj novi svet je mračan i poguban, pa je teško u njemu naći smisao. U tako svetu lako je odustati, kao što se čini da pesnik odustaje. Budući da se sve čini besmisleno „Ja ne čujem sunce (…) ja ne slušam vetar…“ lirski subjekat je ostao posve izgubljen

„…više ne znam šta ću. kad ću, gde ću leći
šta sam kad ustajem…“

Pesnik uvodi motive uz prirode, ali samo kao kontrast naspram njegovih osećanja

„a moje su kose zamrsile brige
i uzdasi ljudi što su umirali“

Ponovo vidimo motive koji označavaju smrt i tugu („Oči izgrebane slanim noktom suza“). Sve se promenilo i to na gore, pa pesnik piše da ne vidi „raskorake duge“. Poslednja strofa zaključak je pesme, ali i ciklusa. Započinje retoričkim pitanjem

„Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu
gvožđu bure dati da je dnu povrati“

Ono označava celu bit zbirke – borbu između ljubavi i ratnog stanja te borbe za svoj narod. Rat uništava ljubav koju pesnik pokušava da održi, iako se čini da pri tome gubi. Ali ipak se ne predaje, čemu svedoče poslednja dva stiha:

„O, neću u vodu svoju vatru slati
niz glavu u Savu, morem zaboravu“

Poslednje slike sadrže prkos, koji možemo da pronađemo kroz celi ciklus, pa se njime ciklus i završava.

Beleške o autoru

Oskar Davičo jedan je od važnijih pisaca i pesnika srpske književnosti. Bio je značajni nadrealista, najmlađi u tom književnom izričaju, ali i najbolji od svih ostalih nadrealističnim pesnicima srpske književnosti.

Davičo je rođen 1909. godine u Šapcu u jevrejskoj porodici. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Beogradu. Još kao gimnazijalac je u reviji Nedjeljne ilustracije objavio svoju prvu priču. Studirao je u Parizu, na Sorboni i u Begradu, gdje je i diplomirao romanistiku. Za vreme studija je s Đorđem Kostićem i Jovanovićem izdavao listove Okno i Tragovi. Godine kad je diplomirao, objavio je svoje nadrealističke tekstove u zbirci „Četiri strane i tako dalje“. Iste godine je objavio poetsku prozu „Anatomija“.

Nakon diplome Davičo je neko vreme radio kao profesor književnosti u gimnaziji koju je i sam pohađao. U Šibeniku je bio suplent i predavao srpski i francuski jezik, a zatim je predavao francuski i u Bihaću, u državnoj gimnaziji. 1931. godine počeo je da izdaje nadrealističku reviju Nadrealizam danas i ovde. Tih godina Davičo je počeo da se zanima za društveno-politička pitanje u svojoj zemlji. Postao je član jugoslavenskog saveza komunista i posatao sekretar Mesnog komiteta u Bihaću. Sedeće godine je na toj funkciji uhapšen i osuđen na zatvor pet godina.

Nakon zatvora pa do Drugog svetskog rata živio je u Beogradu i Zagrebu. 1938. objavio je cikluse pesama „Tri zida“, „Detinjstvo“ i „Srbija“. Objavio je i zbirku pesama „Pesme“ koja je odmah bila zabranjena zbog svog, navodno, nemoralnog sadržaja. Zbog toga je nanovo uhapšen. Nakon što je objavio ciklus pesama „Hana“, isključen je iz Partije zbog surađivanja s Krležom.

Kada je počeo Drugi svetski rat, uhićen je u Split i odveden u Italiju, pa na Vis. Za vreme rata bio je u Prvoj proleterskoj diviziji i 1944. sudelovao u oslobođenju Beograda. Iste godine postao je Sekretar Udruženja književnika Srbije. Neko vreme radio je kao novinar dopisnik, a onda počeo da se bavi isključivo novinarstvom.

Davičo je, unatoč zabranjivanju i uhićenjima, bio veoma cenjen i plodan pisac i pesnik. Za svoja književna dela dobio je čak tri NIN-ove nagrade, a za celokupno pesništvo dobio je Zmajevu nagradu 1959. godine. Sarađivao je s mnogim listovima, pisao za mnogo časopisa te surađivao s velikim književnicima s jugoslavenskih prostora. Njegovi romani i pesme prevedeni su na mnoge svetske jezike.

Pred kraj života Davičo se vratio u Beograd. Tamo je i umro 1989. godine.

Autor: V.B.