Gospa Nola

Gospa Nola obrađena lektira književnice Isidore Sekulić. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Pripovetka „Gospa Nola“ pripada zbirci pripovedaka koje nose naziv „Kronika palanačkog groblja“ objavljenoj 1940. godine, i govori nam o Stanojli Lazarić, ženi koja je čitav svoj život podarila drugima. Isidora Sekulić je ovu zbirku posvetila, kako je i sama napisala, „seni svoga oca Danilu Sekuliću“.

Sve pripovetke u zbirci, osim dve, počinju opisom groblja na kojem počiva sam junak pripovetke, a zatim se govori o njegovom životu. Inspiraciju za ovu zbirku Isidora je imala u stvarnom životu. Naime, umrli su joj i otac i brat u kratkom vremenskom periodu i ona je često odlazila na groblje što ju je podstaklo, podtaklo njenu maštu za pisanje ove zbirke. Pretpostavlja se da je tu upoznala i grobara koji joj je pričao razne priče o ljudima koji leže na tom groblju.

Čitava zbirka prenosi nam jednu važnu poruku. To je da nam život prolazi, a mi ga živimo neispunjeni iz bilo kog razloga, živimo za druge, za reči koje su drugi izgovorili i još mnogih drugih stvari. Gospa Nola je pravi primer žene koja nije imala život onakav kakav je želela. Njena nesreća je bila ta što nije mogla imati decu, pa je, kako bi nadoknadila taj nedostatak, usvajala decu iz svog okruženja, decu čiji roditelji nisu vodili dovoljno računa o njima. Bila je svesna svoje sudbine, ali je bila hrabra i nije dozvolila da je to porazi.

Gospa Nola je smisao svog života pronašla u toj usvojenoj deci i u tome da ih izvede na pravi put. Pored toga, pomagala je svima i nikada nije očekivala nešto zauzvrat. Isidora Sekulić nam je čitav život gospa Nole, sve njene uspone i padove prikazala jednostavnim i lako razumljivim stilom i jezikom. U pripoveci nam se iznosi mnoštvo događaja, govori se o Nolinom detinjstvu i čitavom njenom životu sve do smrti. Mnoge porodice su propale u Nolinom okruženju, ali je ona svojom borbenošću pokušavala da stvori svoju.

Gospa Nola je često mislila o prolaznosti svega i plašila se da će jednoga dana ostati sama. Pisac koristi asocijativno pripovedanje. Pominjući groblje i one koji leže u njima započinje priču o gospa Noli. Priča počinje prikazom groblja i završava se na groblju. Time nam Isidora još više ističe krug u kom se svi mi krećemo, sve se završava smrću, život je prolazan. Pripovetka ima romaneskne odlike. Veliki je broj ličnosti koji učestvuju u mnoštvu radnji koje su nam prikazane. Ali Isidora Sekulić te radnje nije razvijala već ih je naglo okretala i davala nam brz narativni tok pripovetke. To je ostvarivala tako što je ubacivala rečenice kao što su: „Prođoše godine…“, „Odmiču godine, odmiče sve“, „A zatim su se nizale godine koje gospa Noli nisu više donosile radost“, ovakav postupak se naziva postupkom „praznog vremena“.

U pripoveci nalazimo dve osnovne vrste pripovedanja, u prvom licu kada je subjektivno i narator je gospa Nola, i u trećem licu kada je objektivno i kada se iznose iformacije o likovima, događajima, opisi prirode na salašu i ono je hladnije od ovog prvog. Ova dva načina pripovedanja se kroz celu priču prepliću i nekada nam je teško raznačiti ko nam zapravo govori. Detalji koje nam narator iznosi daje nam sa težnjom da bi nam što uverljivije delovao taj svet o kom nam pripoveda. Sve to ima cilj da nas ubedi da male stvari čine život.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: Palanka

Vreme radnje: negde na početku 20. veka

Tema: prolaznost života i težnja da se on što kvalitetnije proživi

Ideja: Smisao života je u pomaganju drugima, bez ikakve želje da dobijemo nagradu.

Prepričano delo

Pripovetka počinje opisom grobnice Lazarićevih. Iako nisu odavno izumrli njihovo groblje je puno korova i krša. Nekoliko krstova samo viri, a jedan od njih jeste krst gospa Nole Lazarić. Oko Nole u grobnici su slučajno sve muškarci, kao i njen muž, gospodin Toša. Kada upoznamo karakter gospa Nole jasno nam bude zašto pisac ovde pominje da su sve muškarci oko nje. To je zbog toga što je i sama gospa Nola više bila kao muškarac nego kao žena. Oko Nole na groblju rasejani su grobovi svih onih koji su nekada bili vezani za gospa Nolu i njenog muža, ili bar za njegovo imanje. Pored njih se nalaze i grobovi Noline sestre, lepe Julice, a sa njom i njen „Markiz“, njen srednji muž. Tu su sahranjeni i svi koji su ih služili, Tošin baštovan, avlijar Ljuba koji je bio svedok nesreće na salašu, čak se i pričalo da je učestvovao u zločinu. Tu je i njegova žena Totica, prisvojenica gospa Nolina. Time nas pisac pokušava zainteresovati za ostatak priče i najaviti da će budući događaji po neke likove biti nesrećni.

Gospa Nola je dozvolila da se mnogi svet sahrani na njenom groblju. Kao i za života brinula je o svima, pa tako i u smrti. Tu su sahranjeni i pijanica, veterinar i njegova žena i mnogi drugi. Na gospa Nolinom groblju se odigrava večita igra senki i dan danas se o svima njima priča. Na njemu se sve plete i ukršta, otkida i lebdi. Niko ne zna tačno odakle senke dolaze, ali su prisutne. Ovim nam pisac uvodi mistifikaciju u pripovetku. Dosta toga je ostalo tajna u Nolinom životu i životu njenih štićenika.

Gospa Nola je pod svoju zaštitu prvo uzela svoju služavku Toticu, usvojila je i vaspitala po svome. Ovim nam se najavljuje kakav je karakter i duša gospa Nole, vidimo da je njeno srce veliko i da želi svima pomoći. Nola je poštovala sunce i nebo. Sabirala je u sebi podatke o položaju sunca prema prozorima u njenoj kući. Od ranog proleća pa sve do duboko u jesen u vreme izlaska sunca, često je Nola bila na polju, na drumu, vozila se do svojih njiva. Često je Paulu grdila što ne zna gde sunce izlazi. Za to neznanje krivila je švapsku crkvu. Paula je od njih učila da šije, da vidi đavola u svakom budžaku, ali sunce na nebu da ne vidi. Zbog toga ju je uzela pod svoje i nije mogla dozvoliti da Totica ostane „luda“.

Veći deo svog života gospa Nola je proživela kao udovica. Oko deset godina provela je sa mužem i u retkim prilikama koristila muževljevo prezime, a skoro uvek svoje, Stanojla Perčinova. Muž je bio stariji od nje trideset godina, a ona se sa granice Srbije i Bosne udala za njega u palanku. Gospa Nola je izgledala kao muško i ne samo to, ona je i bila pravi muškarac. Poštena kao čovek, jaka i hrabra. Pored groblja su se pričale razne anegdote o njoj, o njenom štajervagnu (kola za konje) od koga se nije odvajala. On ju je vozio svuda i sve je snabdevala njime. Uvek je svima pomagala, crkvu je volela, ali popove nije.

Sve je gospa Nola umela rešiti, sve probleme i niko pred njom nije smeo lagati. Jedne nedelje tužio se neki momak na gospa Nolu da njemu i ženi ne daje dovoljnu platu te da gladuju, mršavi su. Nola je na to njemu rekla da oni sami sebe jedu, ali da će im dati veću platu i da ako se ne ugoje do Mitrovdana moraju tražiti drugu službu. Kada sve probleme reši, sve obiđe i zavede red, svima udeli čašu vina. Nola nije odobravala piće, ali je zato dobro jela.

Svoga muža svega je jednom videla pre nego što se udala za njega. Gospodin Toša bio je trgovac, pa je tako prilikom jedne trgovine i upoznao Nolu i odmah mu se svidela. Zatim nam se pripoveda o Nolinoj porodici. Doslelili su se na granicu Srbije i Bosne, u jednu varošicu. Njen otac Boško Perčinović doselio se iz Hercegovine. Pričao je njen otac o dedi Nolinom kako je bio visok, kao kula lep i dobar čovek, mek kao njegova plava kosa koju je pleo u perčin i tako im je ostalo ime Perčinović. Nolin otac, Boško bio je visok čovek, tamnosmeđe kose i bademastih očiju. Hodao je kao jelen. Lepo je o njemu govorila Nola. Imao je nju, Nolu, i još jednu ćerku, Julicu.

Nola je na oca imala visinu, ali po svemu drugom nije ličila ni na oca, ni na majku. Došla je kao neki trupac, kosti joj se nisu videle. Dok je njena sestra Julica bila njena suprotnost. Ono što im je bilo zajedničko jeste bila suza, ona sevdalinska koja im je nepomično sijala u oku. To su nasledile od oca, on je lepo pevao i bio sevdalija.

Nolina majka, Milica, znala je samo za poslove u kući i za retko strasnu ljubav prema mužu. Bila je pobegla za njega od kuće i rodila mu sina koji nije preživeo. Od tada se narav kod Boška malo promenila, bio je čas strpljiv, čas nervozan. Posle su dobili Stanojlu, gospa Nolu, i otac se na to kiselo radovao, bila je žensko i ružno dete. I majku Milicu je tištala ta devojčica, ali otac se okrenu kasnije i silno je zavole jer je u Noli na neki način video nešto što je ostalo od njihovog umrlog sina.

Kada je majka Milica umrla, Nola ju je zamenila u svemu. Ocu je udovoljavala, sve je praštala i zaboravljala kao i njena majka. Nolin otac se nakon toga oženio. Boško je tvrdio da je njegova nova žena Talijanka, mala i nežna, čudesno bele kože. U varošici se svašta pričalo o njoj. Za Nolu i za njenih šesnaest godina to su bila velika iskušenja. U svojoj kući Nola je gledala bludničenje, mlada žena je opijala njenog oca. Nola se savlađivala u ponašanju i rečima i tako uspela zadržati dostojanstvo. Zbog toga je osećala kao da čuva nešto od čega zavisi njen i život njenog oca. Iz tog braka se rodila Julica.

Nolu niko nije voleo kao ženu i zbog toga se ona počela družiti sa muškarcima. U tom periodu pojavio se Toša Lazarić. Nola je odmah pristala da se uda za njega kada je on pitao njenog oca. Objasnila je svome ocu da ona više u toj kući ne može ostati. Toša joj je prilika da se uda, ko bi drugi nju oženio. Tešila je Nola oca, pravila šale na račun svoga budućeg muža. Ubrzo nakon toga su se venčali i Nola je odmah prihvatila nov život i sve pretvorila u svakidašnjicu.

Gospodin Toša je kao mlad živeo sa ocem i bratom. Kako se sa bratom Petrom nije baš najbolje slagao, na jednoj strani kuće je živeo Toša, a na drugoj otac sa bratom i bratovljevom ženom, Švabicom. Na Tošinoj strani kuće vladala je neka vrsta socijalnog luksuza, dok je na drugoj strani vladao tvrdičluk. U to vreme bilo je mnogo krađa te su zbog jedne takve krađe Petra ranili i oca im vezali. Nakon ovog događaja braća su se izmirila i otac je prešao da živi kod Toše, gde ga je Nola pazila, a gde je i umro.

Jedno vreme se u Palanci pričalo o ovakvim događajima, jer palanka u svojoj večnosti preživljava i pamti samo jake momente, ono nešto naročito. Novosti koje se prepričavaju moraju biti sveže, jer se inače brzo zaboravljaju. Petar se nakon toga ponovo oženio i promenio, sada je češće odlazio u varoš nego ranije, a Toša obrnuto, više je postao privržen porodici i češće ostajao kod kuće, počeo je da ceni porodični život. Tošin brat se ubrzo razboleo i umro, a njegova žena sa ćerkom se vratila roditeljima. Toša je o njima uvek lepo govorio i nije davao nepravdu na njih.

Nola se u tom periodu takođe promenila. Nije više toliko vodila računa o kući, već je sa Tošom sarađivala u poslovima. Toša je pronašaoi mir u kući i ispred kapije je stavio natpis „Moj mir“. Naposletku Nola je i preuzela svo raznovrsno imanje svoga muža. Kada se Nolin otac razboleo, Julici je bilo naređeno da pređe kod Nole. Na taj način su Nola i njen muž dobili dete. Probudio se u Noli majčinski instikt, pa neki melanholični osećaj što nije lepa, što je drugačija, što se nije mogla udati kako se udaje i imati decu, pa zatim neko kajanje i osuđivanje, neki strah od velikog novca i poseda. Ova osećanja su i izazvala u Noli kasnije postupke, navodila su je da usvoji još dece. Toša je za to vreme smišljao miraz za Julicu i kako će je udati na velika zvona.

Jedne večeri kada su se spremali na spavanje, prolila se velika kiša i ispred njihove kuće zaustavila su se kola. Kako su svi prišli prozoru i ugledali čoveka na njemu koji je pitao za neko selo, iza njihovih leđa sa tavana su se spustila trojica provalnika sa maskama na glavama. Nola, primorana, dala im je sav novac, a kada se vratila u sobu zatekla je muža razbijene lobanje, mrtva. Tošina smrt ostala je tajna, nije se znalo zašto su ga ubili kad im je Nola sav novac dala. Možda zbog toga jer je prepoznao napadače koji su znali svaki pedalj njegove kuće, što znači da su im bili bliski.

U to vreme po palanci su odvođena deca, a njihovi roditelji ucenjivani, što se dešava i danas, a vlast kao i tada ostajala je nemoćna. Nakon toga se gospa Nola preselila u varoš. Nije nosila crninu za mužem i nije se mnogo promenila nakon toga. I kako nesreća ne ide sama, ubrzo joj je umro i otac, na čiju sahranu nije stigla da ode jer su joj javili prekasno.

Kod Nole u kući bivao je udomljen razni svet, svakoga je ona pomagala. Porotnica jednom dođe da ispita kako se Nola brine o svima njima. Nola joj reče da ona voli mladost i decu, jer mlada nikad nije bila, a dece nikada neće imati. Reče još da testament neće pisati. Tako je čak i Švabu zavolela, a Švabe nije baš podnosila kao ljude. Dečak po imenu Hans, a po Noli kršten Luka, udomio se kod Nole, kao i Srba, dete njenih sluga. Tako je Nola imala četvoro dece, Toticu, Julicu, Srbu i Luku. Svoju decu ona je hvalila i sva su joj bila dobra. Kasnije, kada su deca porasla, nastali su problemi i troškovi, tuđa deca pokazala su i drugo lice, ali ona ih je i dalje volela. Život se tada Noli učinio pomalo tup. Ona trpeljivost nije gubila, ali je izgubila blagost. Izmorila se od života bez ličnih ambicija i zadovoljstava.

Te jeseni Nola se razbolela, prvi put otkako je živa. Julica joj je, nakon što se oporavila, rekla da želi da ide kod svoje majke jer joj je pisala da i ona boluje, ili bar da joj dopusti da se uda za bankara Milušića. Nola je ozdravila, ali sada su je mučila mnoga druga pitanja oko dece. Gospa Nola na kraju udade Julicu za doktora Mirka, da bi je doktor ubrzo vratio Noli, jer se nisu složili. Shvatila je Nola da je pogrešila, ali imala je dobru nameru.

Palanka je dosta pričala o ovom događaju i tu je nastupio bankar Milušić i okrivio gospa Nolu da izabacuje goste iz kuće, te da je zato udala Julicu. Zbog čitave zbrke koja je nastala udadoše Julicu za Milušića. Nola se posle svih događaja nekako zgrbila, manje se pravo držala nego ranije, kao da se smanjila. U njenoj kući Švaba je napredovao, a njena vera krivudala. Srba se odao kocki, a Nola se trudila da ga izvuče iz toga. Luku je htela dati u inžinjere.

U to vreme počelo je da je muči saznanje da ona možda sa Lazarićevim imanjem mnogo raspolaže. Strah od gospodstva natero ju je da uzme i prisvoji toliko dece. Todor je radio i uzeli su mu drugi, i Nola sada radi, a drugi uzimaju. Možda Bog pregleda stare računice Lazarića i popravlja greške. Imala je ona dosta radosti od ove dece, više nego tuge. Jedne večeri Luka i Srba došli su sa pesmom u kuću i sa Nolom dočekali zoru. Posle je Nola o tom lumperaju, kao i o svemu, pričala svakome ko je hteo doznati.

Nakon toga se doznalo da je Milušić zlostavljao Julicu i dete i ona se vratila kod Nole. U Julici se tada pojavila snažna žena i pošten čovek, Perčinova krv. Tako Nola prihvati Juličino dete, dok je Julica, iako je propatila od muža, pazila ga je sve do smrti. Julica je potpuno ozdravila i ono trzanje usnama što beše ostalo kao posledica Tošina ubistva, potpuno je isčezlo. Trebalo je da bude nesrećna pa da se u njoj pokaže čovek i krv. Nola je pričala da je greh da se kaže „ali sada mi tek jeste rođena sestra, i poginuću za nju“. I ginula je Nola, samo polako. Strahovito se promenila, zbabala se. Srba je za to vreme jednu njivu prokockao, čak je morala i zajmiti novac. Julici je muž umro, a ona omatorila, propala u licu.

Groblje je kronika grada, a grobari su kao neka vrsta lokalnih novina. Na Milušićevom grobu kandilo nikada nije htelo goreti i to je ostala tajna svima. Govorilo se da mu Bog nije oprostio grehe. On u grobnici više nije sam, ali nikoga nema da im zapali sveće, ni Julici ni njenom trećem mužu, Srbi. Jednog novembra Nola je sedela u kući i čekala Luku iz inostransva. Otac mu je umro i dolazio je na sahranu. Bio je uspešan u Nemačkoj u školi. Nola je ostarila i jako se bojala samoće. Luka je tom prilikom od Nole tražio novac, ali joj nije mogao reći za šta. Nola mu je dala, uprkos svemu, samo ga je zamolila da ode na grob čoveku koji ga izdržava, gospodinu Toši. Nakon toga Nola je stekla jedan porok, propušila je od silnih briga za decom.

Njeno dete Totica i njen muž Ljuba živeli su dobro. Za Ljubom je išla kleveta da je on izvršio napad na Lazariće, ali i to se zaboravilo. Srba je ostao na salašu, kocka još uvek, i Nola tada primeti da se Julica u njega zaljubila i da će joj to biti treći muž. Nola više nije mogla izdržati u palanci, stalno je žalila za svojim rodnim krajem i tih dana krenu na put u svoje mesto, gde će možda i da umre, pod planinama u Perčinovićima. Večerali su svi zajedno, čak je Nola tražila da se za Luku stavi tanjir, iako nije bio tu. Kada su se opraštali od Nole, plakali su svi i jedva je pustili. Legla je Nola to veče, ali jutro nije dočekala. Umrla je na doktor-Mirkovim rukama. Nije joj bilo suđeno da vidi svoj kraj još jednom. Na stolu je ostavila započeto pisamce: „Srbo sine, čuvaj sebe i čuvaj sve…“ Na njenom grobu je ispisano Stanojla Perčinović udata Lazarić, kao svedočanstvo ko je zaista Nola bila i činjenica da je opravdala oba prezimena i sačuvala dostojanstvo.

Gospa Nolina ljubav prema deci bila je velika. Iako se dugo lomila da li će uzeti malog Hansa (Luku, Švabu) pod svoju zaštitu jer Švabe nije volele, ali njegova umiljatost i čovečnost je pobedila i Nola ga je zavolela. Ipak je u gospa Noli radila neka srdžba kada je Luka bio uspešniji od Srbe, nije mu htela više davati novac, ali tu krizu je Nola prebrodila, jer njeno srce nije moglo odbaciti jedno dete. Život pojedinca i palanka su neodvojivi u pripoveci. Iza pojedinca i njegovog života koji je u centru, oseća se život palanke. Skoro da ne postoji događaj koji palanka ne proprati svojim komentarima.

Gospa Nola je umela da ceni život i rad. Novac nikada nije gomilala, nije joj značio, trudila se svima da pomogne. Korist od novca je videla jedino u školovanju i podizanju dece, zato je njima podredila sve. Još u očevoj kući bila je stub porodice, što je u kući Lazarića i nastavila. Na Nolinoj sahrani jedan palančanin je izgovorio rečenicu: „Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka… Mati je to bila, sveta mati. Bog neka joj bude milostiv, laka joj zemlja“. U ovoj rečenici sadržana je skoro čitava tragedija gospa Nolinog života.

Analiza likova

Likovi: gospa Nola, gos-Toša, Paula Totica, Ljuba, Julica, doktor Mirko, bankar Milušić, Srba, Luka (Švaba), Pera (Tošin brat), Marija (majka Nolina), Boško (otac Nolin)

Gospa Nola – rođena na granici Srbije sa Bosnom, udata u palanku za gospodina Tošu koji je bio trideset godina stariji od nje. Retko je koristila muževljevo ime, već većinom Stanojla Perčinova. Bila je velika i jaka žena. Nola nije samo izgledala kao muško, nego je „bila“ muškarac. Stroga, ozbiljna, poštena kao čovek. Pametna i hrabra, branila je i sebe i druge. Nije imala dece, zato je svoju služavku Toticu Paulu usvojila i gledala kao svoje dete. Pored nje usvojila je još troje dece, svoju polusestru Julicu, Srbu i Luku (Švabu). Nosila je vojničke cokule, imala je crnu zalizanu punđu i na glavi šeširić. Ruke krupne i jake, uvek bez rukavica. Skoro uvek umorna, ustajala je rano da završi sve poslove.

Nola je svima pomagala, prosjacima pred crkvom uvek je davala. Kaže im Nola i po koju oštru reč, ali novac uvek udeli. Crkvu je volela, ali popove nije. Nikada nije bila cicija, piće nije volela, ali je zato dobro jela, vodu je pila iz velikog bokala. Volela je da peva i tada je niko ne bi mogao dozvati. Bila je osetljiva i volela je sevdah.

Nola je bila vredna, kao dete je lepo učila i odmah istakla svoj osobiti karakter i volju. Bila je snažna devojka, stub kuće. Četvoro dece je pazila, ali se ipak plašila da će na kraju ostati sama i da će je matoru staviti u pansion. Čitavog svog veka je radila za druge, dosadio joj je život bez ličnih ambicija i ostvarenja. Zbog toga je i usvajala decu i pomagala svima.

Gospodin Toša – bio je Nolin muž, trideset godina stariji od nje. Toša Lazarić, trgovac, prilikom jedne trgovine u varoš na granici Srbije sa Bosnom i upoznao je Nolu, odmah mu se svidela. Često su ga posle nervirale Noline uzrečice, na koje se celo njegovo društvo smejalo. Za Balkan je gospodin Toša bio pomalo fin i pomalo smešan gospodin. Sve ljude je pridobijao svojom blagošću. Gledao je u Nolu kao u ikonu i voleo je njen karakter i dušu čitavog života.

Toša je voleo miran život, nije voleo da ga prekidaju u jelu, pogotovo ne za večerom. Bio je dosta spor i gospa Nola ga je u svemu prekidala. Imao je mlađeg brata Petra sa kojim se na početku nije slagao, ali nakon napada na njihovu kuću braća su se pomirila. Toša je pomagao srpsku opštinu i sve srpske ustanove. Bio je popustljiv, podvodljiv i darežljiv. Voleo je da čita u starim danima i kupovao mnoge knjige koje je nakon toga poklanjao čitaonici srpske opštine.

Julica – bila je polusestra gospa Nole. Julica je u početku u svemu bila na svoju majku, Talijanku, drugu ženu Nolinog oca. Tanka kao senka, imala je crveno-zlatnu kosu, belu i hladnu kožu. Kada je govorila kao da je šaputala. Imala je lepe bele zube, a Nola ju je zvala „zlatna ribica“ i šalila se sa njom da će je mačka pojesti ako ne sluša.

Nakon ubistva gospodina Toše Julica je ležala u postelji i zbog straha koji je preživela ostalo joj je trzanje usana, neka zaplašenost u pogledu, malo oslabelo pamćenje i prestala je ići u školu. Julica nije imala sreće u ljubavi, udavala se tri puta. Onaj koga je volela bio joj je drugi muž, ali on ju je tukao. Posle toga se Julica jako promenila, u njoj je proradila Perčinova krv. Ozdravila je i ono trzanje usana potpuno je nestalo. Nola je pričala da je tek od tada smatra svojom sestrom. Postala je ozbiljna i hrabra.

Srba – sin Nolinih slugu. Nola ga je prisvojila kao svoje dete. Bio je nestašan dečak, Nola se svim silama trudila da ga izvede na pravi put. Imao je jedan porok, a to je bila kocka, nije se mogao u potpunosti izvući iz toga. Školu nije baš dobro učio, ali ga je Nola uvek pomagala. Ostao je da živi na salašu i bio treći muž Juličin.

Luka (Švaba, Hans) – bio je Nemac. Nečujno se uvukao u Nolinu kuću. Ona u početku nije znala šta će sa njim, ali ga je na kraju zavolela i pomagala mu sve do smrti. Nolu je ponekad obuzimala sujeta što njena vera ne može biti tako uspešna kao Švaba, ali je te trzavice prevazišla. Hansa je krstila u Luku jer joj je tako bilo milije. Luka je bio hrabar i vredan mladić, školu je učio dobro. Nastavio je svoje studije u inostranstvu i opravdao Nolino poverenje. Posvetio je Noli i jedan svoj naučni rad. Čitavog života bio joj je zahvalan što ga je pazila bolje nego pravi roditelji.

Beleške o piscu

Isidora Sekulić rođena je 18. februara 1877. godine. Bila je srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Rođena je u bačkom selu Mošorinu, da bi svoje detinjstvo provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

Isidora je znala više jezika, poznavala više kultura i područja umetničkog izražavanja. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1939, a za redovnog člana 1950. godine, kao prva žena akademik. U njeno ime, na Topčideru je podignut spomenik 2015. godine.

Njena najvažnija dela su „Saputnici“, „Pisma iz Norveške“, „Iz prošlosti“, „Đakon Bogorodične crkve“, „Kronika palanačkog groblja“, „Zapisi“, „Analitički trenuci i teme“, „Zapisi o monme narodu“, Njegošu knjiga duboke odanosti“, „Govor i jezik“, „Kulturna smotra naroda“ i mnoga druga.

Umrla je u Beogradu 5. aprila 1958. godine. Nikada se nije udavala, te stoga nikada nije imala decu.

Nagradu „Isidora Sekulić“ dodeljuje beogradska opština Savski Venac i dodeljuje se od 1967. godine.

Autor: J.I.