Gavran

Pesma Gavran je, uz pripovetku Crni mačak, jedno od najpoznatijih književnih dela američkog književnika i pesnika Edgara Alana Poa – smatra se krunom poezije ovog autora.

Prvi put je objavljena 1845. godine u jednim američkim novinama, gde je predstavljena kao nenadmašna pesma koja će zbog svog suptilnog koncepta ostati u sećanju svakoga ko je pročita. Pesma je pisana je u prvom licu, iz perspektive neimenovanog čoveka koji bi mogao biti i sam Po. Naime, usamljeni lik iz ove poeme oplakuje smrt svoje ljubljene Lenore, a otprilike u vreme kada je Gavran napisan i objavljen autorova supruga Virdžinija je umrla od tuberkuloze. Stoga bi se moglo reći da je Edgar Alan Po ovom pesmom možda hteo da prenese svoju mračnu priču i osobni pakao koji je proživljavao.

Gavran govori o ožalošćenom ljubavniku koji uživa u tome da muči sam sebe. U pesmi je opisana njegova opsesija za izgubljenom voljenom osobom čija smrt nije razjašnjena. Jasno je da pripovedač žali za njom i da je ona boravila u sobi u kojoj on boravi te da je sedela u istom naslonjaču u kojem on sedi.

Ovo delo se smatra pretečom simbolizma, a gavran koji se ovde javlja simbolizuje smrt i nepromenjivu sudbinu. Elementi simbolike odražavaju se i u konstrukciji strofe, tj. u njenoj ritmičkoj formi koja je postignuta nejednakom dužinom stihova.

Osim gotičkih elemenata, ova pesma sadrži i elemente realizma, što možemo da primetimo po prikazu realnih dešavanja kao što su momenti kada ljubavnik-učenjak sedi nad knjigom, kada se otvori okno i kada gavran sleti na statuu. Uz to, određeno je i mesto događaja (soba).

Gavran je podeljen na 18 strofa, a u svakoj od njih nalazi se po šest redaka. Strofe završavaju posebno naglašenim i zvučnim refrenom „Nikad više“ ili „Nevermore“, kako piše u originalu pesme. Ovakav završetak strofa potpuno je u skladu s melaholijom koja preovladava pesmom.

U pesmi je ostvarena atmosfera koja kod čitaoca budi niz različitih osećanja. Na samom početku se javlja strah i on se provlači kroz celu pesmu, da bi kasnije počeo da se pretvara u očaj i tugu koji su najviše izraženi na samom kraju.

Osim straha, pesma sadrži elemente tuge i lepote. Po je verovao da je smrt lepe žene najtužniji, ali ujedno i najlepši događaj. Naime, on je tugu smatrao najvišim očitovanjem lepote. Osnovni motiv pesme Gavran je neprežaljeni gubitak ljubljene osobe i nepodošljiva bol koja je nastala zbog nemilosrdnog vremenskog toka stvarnosti.

Vrsta dela: poema

Mesto radnje: pripovedačeva soba

Vreme radnje: nije tačno određeno

Tema dela: pripovedačeva opsesija za izgubljenom ljubavi

Ideja dela: neki kritičari smatraju da je Po ovom pesmom želeo da prikaže osobni pakao koji je prolazio zbog gubitka supruge

Gavran – analiza pesme

Pesma Gavran sadrži elemente proznog dela, jer uz lirske elemente ima radnju i likove. Započinje opisom situacije u kojoj se pesnik nalazi. Već je na samom početku stvorena jeziva, mračna i zloslutna atmosfera koja se zadržava u celoj pesmi, s tim da se do kraja još više pojačava.

Vreme radnje nije tačno definisano, već pesma započinje rečima „Ponoći sam jedne tužne“, čime se postiže dodatna mističnost. Tačno vreme zapravo nije ni bitno, bitno je kakva je ta jedna noć bila, a ona je opisana epitetom tužna. Ovim epitetom počinje da se gradi mračna atmosfera koja kod čitaoca budi nemir.

Atmosfera postaje još mračnija u sledećem stihu. Po spominje motiv knjiga, za koje kaže da su drevne i da u sebi kriju prastari nauk. One podsećaju na neka davna vremena i zaboravljena mračna znanja. Iako je atmosfera mračna, pesnički subjekt uspeva da zadrema čitajući. U jednom momentu se na vratima začuje kucanje.

„Gotovo sam u san pao, kad je neko zakucao,
Pred sobna mi vrata stao, kucajući tiho, tiše“

Iako je kucanje bilo tiho, prema sledećem stihu možemo da zaključimo kako je ono pomalo zlokobno.

„Posetilac, ja promrmljah, što u sobu ući ište,
Samo to i ništa više.“

Pesnik se u drugoj strofi opet priseća, pa tako saznajemo da se događaj o kojem peva desio u decembru (mesec decembar je naveden u originalu pesme, dok se u nekim prevodima kod nas ne spominje). Tim motivom se naglašava osećaj hladnoće i neprolaznost tame. Stvara se osećaj kao da zora nikada neće svanuti. Ovde se takođe pominje kako ugarak ili žar vatre sablasti po podu riše. Pesnik zbog svega toga žudi za svanućem, ali ne zbog straha, već zbog bola koji ga muči.

„Žudim vruće za svanućem – uzalud iz knjiga vučem
Spas od boli što me muče – jer me od Nje rastaviše“

Bol je uzrokovan razdvajanjem od Lenore, njegove ljubljene koje više nema. Osećaj bola uskoro se pretvara u užas koji je potaknut šumom baršunastih zastora. Pesnički subjekt nastavlja da se teši kako je to samo putnik koji traži sklonište, ali i on sam oseća da nije tako pa je i dalje prestrašen. No, u sledećoj strofi skuplja hrabrost i obraća se nepoznatom gostu.

„Gospodine ili gospo, oprostite, evo stižem!
Zapravo sam malo dremo, kucali ste tako nemo.
Tako blago, pritajeno, i od mojih misli tiše;
Gotovo vas nisam čuo“

Čitalac na osnovu ovoga može da posumnja kako se na vratima lirskog subjekta nije pojavila nikakva osoba, već neka utvara. Osećaj da se pred vratima nalazi neko nadrealno biće pojačava se sledećim stihovima.

„… i vrata se otvoriše
Mrak preda mnom, ništa više.“

Lirski subjekt je preplašen i začuđen. Pomišlja na to da se možda vratila njegova voljena Lenora pa tiho prošapuće njeno ime, ali jedini odgovor koji je dobio bila je jeka.

U sledećem stihu se uznemiren vraća u svoju sobu, a onda opet začuje udarce – ovaj put glasnije nego pre. Odlazi do prozora svoje sobe kako bi konačno otkrio šta se tu krije, a ovaj put pretpostavlja da je za zvukove koji se čuju kriv vetar.

Kada je otvorio prozor, u njegovu je sobu uz buku ušao gavran, ali ne bilo kakav:

„Dostojanstven uđe Gavran, što iz drevnih dana stiže,
Ni da pozdrav glavom mahne, ni momenat on da stane,
Poput lorda ili dame kroz moju se sobu diže…“

Gavran, koji je loš znak i simbol smrti, sleteo je na kip grčke božice Palade (Atene). On je personifikovan u ovoj pesmi tako što je njegovo ime napisano velikim početnim slovom, čime se dodatno naglašava kako je reč o nekakvom posebnom gavranu. Pesnik opisuje gavrana kao da se radi o nekoj važnoj ličnosti. Personifikacija postaje potpuna kada mračni i mistični Gavran izgovori najvažniji stih u pesmi – „Nikad više“.

„O, Gavrane, mrka lica, što sa Noćnog žala stiže,
Kako zovu te na žalu hadske noći, otkud stiže? «
Reče Gavran; ‘Nikad više.’“

Lirski subjekt zražava sumnju da će ga Gavran napustiti u zoru, kao što su ga već napustili drugovi i nada, a Gavran opet odgovara rečima „Nikad više“. On pretpostavlja da ptica nije sposobna da govori zato što je mudra, već zbog toga što ju je neki „tužni gospodar“ naučio samo te dve reči.

U stihovima koji slede nakon toga vodi se dijalog između lirskog subjekta i Gavrana. Iako je ptica sve više personifikovana, razgovor i dalje kontroliše lirski subjekt. On oblikuje pitanja tako da uvek isti odgovor koji ptica daje ima smisla.

Smestio se u naslonjač koji je dovukao do kipa i ptice pa je počeo da razmišlja o tome kakvu mu sudbinu donosi „kobna drevna ptica“ i na šta se odnose reči koje ona stalno ponavlja. Zaokupljen razmišljanjem i maštanjem, klonuo je dublje u naslonjač i pomislio na to kako Lenora više nikada neće sedeti u njemu.

Budući da je pripovedač svestan da ptica zna izgovarati samo dve reči i da u skladu s tim on može da predvidi njene odgovore, on se muči i postavlja pitanja na koja već i sam zna odgovore.

„Proroče, kog rodi porok – vrag il ptica, ipak prorok.
Neba ti, i Boga, po kom obojici grud nam diše,
Smiri dušu rastuženu, reci da l’ ću u Edenu
Grlit ženu posvećenu, Lenora je okrstiše,
Djevu divnu, jedinstvenu, koju anđeli mi skriše.
Reče Gavran: Nikad više“

U ovim pitanjima i odgovorima oslikava se morbidnost pesme. Pripovedač muči sebe samoga i u tome uživa. On u pretposlednjoj strofi ipak tera pticu iz svoje sobe i poručuje joj da „vadi kljun, što srce siše“, ali ptica opet ponavlja iste reči – „Nikad više“.

U poslednjoj strofi ptica ostaje okamenjena na kipu grčke božice, što predstavlja još jedan nadrealan motiv u ovoj pesmi. Čitalac je na nekoliko mesta u pesmi mogao da se zapita da li je gavran samo plod pripovedačeve mašte ili je ipak stvaran. Pripovedač praktički vodi razgovor sam sa sobom, a od gavrana samo traži potvrdu koja bi trebala da mu donese utehu. Međutim, gavran mu to ne pruža pa on pada u sve dublji očaj.

Pripovedačevo stanje menja se od slabog i umornog preko žalosnog, da bi ga na kraju obuzelo ludilo. Izgleda kao da za njega nema utehe ni spasenja, a to je ustvari najmračniji elemenat ove pesme. Na kraju se otkriva kako se prava tama nalazi unutar čoveka, a ne izvana, kako se nastojalo prikazati kroz celu pesmu.

Beleške o piscu

Edgar Alan Po rođen je 1809. godine u Bostonu, kao srednje od troje dece. Otac mu je bio advokat, koji počinje da se bavi glumom, oženivši se engleskom glumicom. Oba roditelja mu umiru 1811. godine od tuberkuloze.

Kada su mu bile tri godine, Edgara je u svoj dom primio imućniji škotski trgovac Džon Alan, čije je prezime Edgar kasnije dodao svom. Od 1815. do 1820. godine, Alanovi žive u Engleskoj. Vrativši se u SAD, Edgara upisuju na Virdžinijski univerzitet, gde Edgar počinje da se opija, karta i zadužuje. Saznavši to, očuh ga ispisuje sa univerziteta i zapošljava kao činovnika.

Ne želeći taj posao, Edgar beži u Boston, gde objavljuje svoju prvu zbirku pesama Tamerlan (1827.). Zbog nemaštine stupa u vojsku, ali ga očuh otkupljuje i upisuje na Vest Point, odakle je Edgar, svojom zaslugom, vrlo brzo izbačen. Dolazi do nesuglasica između Edgara i očuha, pa Edgar biva izbačen iz kuće. 1831. godine Alan umire, ne ostavljajući Edgaru nikakvo nasleđe.

Ostavši na ulici, Edgar pokušava da zaradi izdavanjem zbirke pesama Pesme. No, to mu ne uspeva, pa se seli u Baltimor kod svoje tetke. Počinje da se bavi novinarstvom, a 1835. godine ženi se svojom rođakom od 13 godina, Virdžinijom Klem.

Seli se u Njujork, Filadelfiju, pa se, ne postigavši mnogo, opet vraća u Njujork. 1847. godine umire njegova žena Virdžinija. Verovatno osećajući svoj skori kraj, Edgar zapada u misticizam koji kulminira delom Eureka – transcendentalnim tumačenjem svemira. 1849. godine obećava brak trima ženama. Ne oženivši se ni sa jednom, odlazi u Baltimore i umire. Sahranjen je na lokalnom groblju uz svoju dragu Virdžiniju i svoju svekrvu.

Po je strahovito pogrešio kad je svoju književnu zaostavštinu poverio Rufusu Grizvoldu, osrednjem antologičaru i piscu članaka, koji je Poa mrzeo i bio mu zavidan. Grizvold je nakon Poove smrti učinio sve da ga ocrni, čak je krivotvorio njegova pisma. Tek je stotinak godina kasnije Artur Hobson Kvin utvrdio netačnost Grizvoldovih tvrdnji o Poovom životu.