Dva prijatelja

Priča „Dva prijatelja“ jednostavna je, a opet neverovatno moćna priča francuskog majstora pripovetke Gija de Mopasana. Novela govori o dvojici prijatelja koji se susretnu usred Pariza, za vreme Francusko-Pruskog rata, koji im nije donio ništa nego jad, siromaštvo i glad, a odnio svakodnevna zadovoljstva, slobodu i mir. Prijatelji Moriso i Sovaž poznaju se kao kolege s pecanja. Svaku nedelju spustili bi se na reku van grada i tamo u miru pecali, što ih je ispunjavalo velikim zadovoljstvom. Otkako se rat razuzdao, oni su i zaboravili na svoju strast, ali ih je nenadani susret ponovo na nju podsetio. U tom uzbuđenju, odluče da bi mogli ponovo da pođu pecati, iako to nije nimalo bezbedno u ratnim vremenim, pogotovo jer se njihovo omiljeno mesto za pecanje nakazi jako blizu mesta koje su okupirali neprijateljski Prusi. Ali oni se ipak upuste u pustolovinu, ne toliko radi riba, koliko da bi povratili osećaj da su ljudi, da je svet normalan, da su slobodni i da kao takvi imaju pravo na uživanje. Na žalost, njihov izlet postane koban.

Ova vrlo jednostavna tema, ispričana je kao vrhunska priča. Mopasanov izraz je jednostavan, baš kao i radnja, ali upravo ona nosi veliki dio poruke priče. Budući da sama radnja nije komplikovana, Mopasan koristi unutarnje stanje likova kao glavno mesto realizovanja njegove i teme i ideje. Prikazao je tek delić života glavnih junaka, s tek malo retrospektive ,koja njihov susret smešta u nužan kontekst. Na žalost, taj dio njihova života je ključan, jer ih vodi ravno u smrt.

Glavni likovi priče su obični ljudi, koje je kao i sve ostale male ljude, rat najteže pogodio. Njihov problem nije samo stradanje i glad, tu je i naglašeno oduzimanje ljudskog dostojanstva, prava na slobodu i sve one male stvari koje život čine vrednim življenja. Oba lika su jednostavni ljudi s malim zadovoljstvima, koji nikada nisu imali previše, ali dokle god su imali nešto za što bi živeli, imali su dovoljno. Kako su živeli, tako su i umrli. Njihova smrt teško bi mogla da se nazove herojskom, ali ona to ipak jest. Umrli su ne okaljavši svoje ime, ne izdavši nikoga, nisu se ponašali poput kukavica, već su u smrt otišli dostojanstveno. Njihovo junaštvo očituje se u njihovoj ljudskosti. Ne može se poreći da nisu osećali strah i da ne bi pobegli da su mogli, ipak ni u jednom momentu oni nisu preklinjali, niti se ponizili. Odmah u početku ove kobne situacije, oba su se lika pomirila sa svojom sudbinom. Znali su šta ih čeka od trenutka kada su bili uhvaćeni. Jedino što im je preostalo bilo je da ne izdaju sebe kao čoveka i celi svoj život, na tom jasnom putu u smrt.

Dirljiv je trenutak u priči kada Moriso oseti bes zbog onoga što im sledi. U trenu kada je vidio ribe koje je s prijateljem ulovio, a koje leže na podu osvajača, osetio je bes ne samo radi smrti na koju su podsećale, nego jer su one predstavljale i život koji im je ratom oduzet. Kao da su ih ovi vojnici ubili davno pre nego su ih ulovili, još onda dok je rat započeo. Ali taj trenutak nije mogao dugo da traje. Dva prijatelja su se dostojanstveno pozdravila u zadnjim trenucima svog života, onima koji nose i najveći strah od smrti. Kako su živeli zajedno u najugodnijim trenucima svog života, tako su zajedno i ubijeni. Bačeni su na dno reke, što je nekako simbolično. Večnost će da provedu na mestu gde su najradije provodili svaki slobodni momenat života.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: oko 1880. godine

Mesto radnje: Pariz i okolica pored reke

Kratak sadržaj prepričano

U Parizu pod opsadom, dok je vladala smrt i glad, bulevarom se šetao gospodin Moriso. Tužno je hodao tim januarskim jutrom, s rukama u džepovima vojničkih pantalona, takođe prazna želuca. Šećući, sretne svog starog druga Sovaža. Bio je to njegov stari znanac s pecanja.

Pre rata, Moriso je svake nedelje u zoru odlazio na otok Marant, na pecanje. Pecao bi celi dan, sve do noći. Tamo bi sretao jednog niskog i punašnog čoveka, veselog sitničara Sovaža. Celi dan proveli bi jedan do drugoga, obojica s udicama u ruci, a nogama u vodi. Lepo su se sprijateljili. Nekada ne bi pola dana progovorili ni reči, a nekada bi celi dan razgovarali. Imali su slične ukuse, uživali u sličnim stvarima, pa su se jako lepo i slagali. Uživali su u prekrasnim prizorima u prirodi, primerice ujutru, kada bi suce obaskalo krajolik i istaknulo njegove boje… ili uvečer, kada bi se narančasto- plave boje zalaska sunca prolile po nebu. To im je bilo lepše od bilo čega u gradu.

Čim su se sreli na ulici, Moriso i Sovaž su se čvrsto rukovali, sretni što su nabasali na drugara s kojim su proveli toliko ugodna vremena. Videlo se da su obojica nekako utučeni, pa primete kako je taj dan prvi nakon dugo vremena da je van baš lepo sunčano. To ih podseti na lepe nedelje na pecanju, pa Sovaž čak upita Morisoa kada bi mogli opet da pođu na reku.

Drugari uđu u kavanicu, pa popiju po jedan apsint i izađu dalje u šetnju. Moriso pozove druga na još jedno piće, iako im je obojici bio želudac prazan. Bilo je lepo vreme i obojica kao da su bili malo omamljeni što alkoholom, što lepiim vremenom, što uspomenama, pa Sovaž još jednom upita Morisoa za pecanje. Kaže mu da je njihov otok na kojem su uvek pecali još uvek pod francuzima. On pozna pukovnika koji drži most do otoka, pa će ga pitati da ih puste tamo. Morisoa od same pomisli preplavi žudnja za onom starom srećom pecanja, pa odmah pristane.

Rastaše se dva drugara na sat vremena, dok je svatko otišao po svoju opremu za pecanje. Došli su do vile u kojoj je stanovao pukovnik, pa im on dade propusnicu za most. Nakon što su prošli predstražu na mostu, došli su do malih vinograda koji su se spuštali na reku. Bilo je tada oko 11 časova. Sve oko njih bilo je pusto, a obližnje selo izgledalo je mrtvo. Na brdima oko njih bili su neprijatelji Prusi. Oni su već mesecima harali Francuskom. Ubijali su, mučili, silovali, palili i izgladnjivali. Moriso tiho upita što da sad Prusi iskrsnu pred njih, a Sovaž se našali da bi ih ponudili friganom ribom. Ipak, pokolebali su se i nisu bili sigurni žele li dalje. Savaž ipak odluči da krenu dalje. Spustili su se i oprezno prolazili kroz vinograd. Pretrčali su jednu čistinu i stigli na reku. Tamo ih su osluhnuli zemlju da se ubede kako im se nitko ne približava. Napokon se upokoje i počnu da pecaju.

Gledali su u pusto ostrvo pred sobom, koje ih je skrivalo od druge obale. Tamo je bila mala gositonica koja je već dugo bila zatvorena. Sovaž upeca prvu ribu, a brzo nakon njega i Moriso. Bilo je to čudo od lova! Ribe su grizle jedna za drugom i ubrzo su imali punu mrežu riba. Obuzela ih je milina, ona na koju su već i zaboravili, otkako su zadnji put pecali. A onda ih prene nekakva grmljavina i tutnjevi, pa shvate da to pukovnik u daljini puca iz svojih topova. Prijatelji počnu priču o ratu koji ih je zadesio. Spomenu se i kraljeva i republike i politike koja vodi do toga da nevini umiru i gladuju. Čini se da nitko od njih više neće da dočeka mir i slobodu. Slože se da je jednostavno takav život tj. da je takva smrt. A onda se obojica stresu, shvativši da je netko iza njih.

Bila su to četiri čoveka, bradata u s kačketama na glava i puškama u rukama. Svezali su ribiče, utrpali ih u čamac i odvezli na otok. Tamo su spazili vojnike u kućama za koje su mislili da su puste. Dovedu ih ispred nekog rudlavog diva, a ovaj ih pita kakav im je bio ulov. Jedan vojink tada mu baci punu mrežu riba po noge.

Oficir kaže dvojici ribiča da su oni za njega špijuni. Poslali su ih njihovi nadređeni da preobučeni u ribiče špijuniraju vojsku, kako nikome ne bi bili sumnjivi. Budući da ih je on ulovio, on će da ih i strelja, osim ako mu ne daju lozinku koji bi kao špijuni morali da imaju za povratak preko mosta. Oba prijatelja bili su bledi i bez reči. Stajali su jedan pored drugoga i lagano drhtali, ali i šuteli. Oficir nastavi da ih ubeđuje kako nitko ne mora da zna da su im njih dvojica dali lozinke, ali ako to ne učine, za pet minuta će ležati na dnu reke s ribama. Nitko ne progovori ni reč.

Pukovnik da naredbu na nemačkome i pred dvojicom se postroji dvanaest vojnika. Oficir im da jednu minutu da mu daju lozinku i ni dve sekunde više. Onda priđe Morisou i kaže mu nek mu samo šapne lozinku, neće ga odati drugaru. Ali Moriso ostane nem. Isto pokuša i sa Sovažom, ali ni on ništa ne odgovori.

Oficir tada izda zapoved, a vojnici dignu puške. Moriso pogleda prema mreži punoj riba i na taj prizor ga obuze slabost, ali i bes. Oči mu se napune suzama, pa samo promuca jedno zbogom gospodinu Sovažu. Ovaj mu odgovori zbogom, pa stisnu jedno drugom ruku, iako su obojica drhtali. Oficir izda naredbu i dvanaest pucnjeva kao jedan opale u dvojicu prijatelja. Oni padnu jedno preko drugoga.

Vojnici pokupe tela ribiča i bace ih u reku, pre toga privezavši im kamenje za noge. Oficir se zaputi kući, ali onda primeti mrežu s ribama. Podigne je i nasmeši se, pa naredi kuvaru da mu ih odmah isprži, biti će izvrsne. Onda ponovo pripali svoju lulu.

Likovi: Moriso, Sovaž, pukovnik, oficir, Prusi

Analiza likova

Moriso i Sovaž – glavni likovi u priči, koje definišu samo njihovi retki postupci u priči. Obojica su strastveni pecaroši koji uživaju u miru, tišini i spokoju koje im pruža priroda i sam čin pecanja. Vole prirodu i primećuju njezine lepote, što se vidi u njihovom divljenju zalasku sunca ili lepoti prirode kada je obasja prepodnevno sunce. Obojica prijatelja su jednako sposobna celi dan da šute u prisustvu ovog drugoga, baveći se samo svojim mislima, baš kao i raspravljati o svačemu u žustrom razgovoru. Prijatelji se jako poštuju i cene, uživaju u međusobnom društvu, što se vidi pri njihovomo susretu nakon mnogo vremena i mnogo životnih promena.

Rat je za obojicu donio neke nove životne uslove, koji su isključivali ribičiju, baš kao i sve ostale životne radosti koje mogu da se ostvare samo u slobodi – onoj koju im je rat oduzeo. Obojica su mršavi, gladni i opšte razočarani stanjem stvari. Ipak, pomisao na pecanje u obojici je probudilo staru strast. Ona je toliko zavladala njima, da su se, unatoč mnogim opasnostima, zaputili u tu skoro zaboravljenu aktivnost. Kao da su obojica htela da zanječu sadašnjost i prepuste se nekadašnjem miru. Možda su zbog taga postali neoprezni, a možda im je baš to trebalo da ne umru u monotoniji i očaju novog života. Ipak, vraćanje svojem starom načinu uživanja, koštalo ih je života. Do kraja su ostali pošteni i verni svojoj reči, kao i međusobnom prijateljstvu. Umrli su zajedno, kao podrška jedno drugome, kao oslonac u smrti, kakav su si nekad bili i u životu. Umrli su s poštovanjem jedan prema drugome i životu kakvog su živeli, od tada zauvek počivajući na dnu reke koja im je za života donela toliko radosti.

Beleške o autoru

Gi de Mopasan bio je poznati francuski pisac iz epohe realizma. Rođen je kod Djepa u Francuskoj 1850. godine, a potiče iz stare lorenske porodice poreklom iz Normandije. Gija je podizala uglavnom majka, budući da je bila razdvojena od muža. Ona je već u detinstvu imala snažan uticaj na Gijevo kasnije stvaralaštvo, jer je i sama imala izuzetnog literarnog ukusa, šta je prenela i na decu. Gi je odrastao u primorskom selu, gde se družio s lokalnim ribarima i s njima razgovarao na njihovom dijalektu.

Kao dečak Gi je upisan na bogoloviju, ali je činio sve da ga od tamo izbace, kako bi mogao da se vrati majci. Verojatno upravo iz tog razdoblja života potiče Gijeva odbojnost prema religiji.  Nakon bogoslovije, Gi je poslan u ruanski Licej. Tamo je krenuo da se bavi glumom i poezijom. Nakon što je završio koledž, započeo je Francusko- pruski rat, u koji se Gi prijavio kao dragovoljac. Nakon rata napustio je Normandiju i preselio se u Pariz. Tamo je deset godina radio kao pomorski službenik.

U to vreme mu je porodični prijatelj Gustav Flober postao učitelj i vodič pri Gijevom ličnom razvoju pisanja i književnosti uopšte. S njime je započeo i svoje novinarske ammbicije. Flober je Gija upoznao s Ivanom Turgenjevim i Emilom Zolom, kao i s mnogim drugim uticajnim piscima realizma i naturalizma. I sam Gi je u tom razdoblju počeo da piše i to uglavnom kratke drame i pesme.

Uskoro je Gi postao urednik nekoliko važnih novina tog razdoblja, prešavši u Ministarstvo javnog informisanja. Tada je počeo da piše pripovetke i romane. 1880. godine obajvio je knjigu pripovedaka „Boule de suif“, koje se smatra ne samo njegovim ličnim remek-delom, nego, po rečima Flobera, remek delom svetske književnosti za sva vremena. Knjiga je brzo postigla veliki uspeh.

Drugu knjigu pripovedaka, Gi je objavio 1881 godine. To je zbirka „Kuća Telijeovih“ i u dve godine dostigla je 12 izdanja. Sledeće godine Gi završava svoj prvi roman, „Jedan život“, koji je za manje od godinu dana pordan u 25 000 primeraka, a njegov drugi roman „Bel Ami“, izdan 1885. godine, u četiri meseca izdan je u sedam izdanja.

Gi je za svoja remek-dela bio jako dobro plaćen. Volio je samoću, pa je često putovao. Obišao je Evropu i Bliski istok, a na putovanjima bi i predano pisao, vraćajući se kući s gotovim delima. Mnogo se družio sa značajnim književnim ličnostima svoga vremena i bio veoma cenjen u društvu, ali se s godinama sve više osamljivao. Morio ga je sve veći strah od smrti, strah da ga progone, a onda i strah od simptoma sifilisa kojeg je u mladosti zaradio. S vremenom je posve izgubio razum, a dve godine nakon toga, umro je.

Umro je nešto pre 43. rođendana, 1893. godine, a pokopan je u Parizu.

Autor: V.B.