Desetica

Pripovetka „Desetica“ pripada zbirci pripovedaka koja nosi naziv „Crtice iz moje mladosti“. Gotovo u svim pripovetkama pisac nam je slikao svoj prisan odnos sa majkom, sećao se dana kada se školovao u nepoznatom gradu i kroz melanholičan osićaj donosio nam je okruženje i sredinu onako kako ju je video u tim tužnim danima. To je za njega bilo neprijateljsko okruženje u kojem se osećao odbačen.

Pripovetka je ispričana u 1. licu i imamo utisak da nam se donosi jedna ispovest dečaka, čiji se život u nepoznatom gradu svodio samo na ispunjavanje školskih obaveza, ničeg zanimljivog i dečačkog nije bilo u njegovom životu. Pripovedač je odrastao dečak koji se seća svog detinjstva i pkolskih dana kada se osećao usamljeno i odbačeno u gradu. Iz epiloga pripovetke saznajemo da osobe koja mu je bila jedina podrška, a to je njegova majka, više nema, osećamo neizmernu tugu i nedostajanje u njegovim rečima. Pripovetka je u jednom segmentu i sećanje na nju, na jednu svetlu tačku u njegovom detinjstvu.

Ako znamo da je glavni junak zapravo pisac i da su pripovetke njegova sećanja, možemo zaključiti da je dečak čitavog života živeo teško. Sam pisac potiče iz porodice siromašnog seoskog krojača. Celokupan njegov život je ispunjen brojnim teškoćama koje ga ne napuštaju do kraja života. Za vreme školovanja se borio za goli život, doživeo je mnoga razočarenja i gorčine, ali ipak nije izgubio veru u bolju i svetliju budućnost. Živeo je u dobu velikih klasnih suprotnosti i razlika, u vremenu u kom su niži slojevi zapali u veliku bedu. Buržoazija je tada ubijala sve slobodarske težnje i nije dozvoljavala napredak. Pisac Ivan Cankar je jedan od književnika koji se suprotstavljaju nepravdi i nejednakosti.

U pripoveci nam se donose dva snažna dečakova osećanja, prvo je tužno, sumorno i neveselo i drugo razdragano i srećno. Osećanje koje je dominantnije u pripoveci je svakako ovo prvo i svi detalji i opisi koji nam se daju su prikazani kroz dečakove tužne oči. U pripoveci imamo dosta opisa. Opisi enterijera i eksterijera dati su kroz oči dečaka. U drugim dečacima škola i soba nisu izazivale neprijatna osećanja. Oni se pred školom nisu osećali kao „prosjak pred dvorcem“, prozori ih nisu gledali mrko, kao dečaka iz priče.

Književna vrsta: Pripovetka

Književni rod: Epika

Meste radnje: Ljubljana

Vreme radnje: kraj 19. početak 20. veka

Kratak sadržaj prepričano

Glavni junak pripovetke je dečak koji ima dvanaest ili trinaest godina. Kao veoma mlad odvojio se od porodice, svojih bližnjih i došao u drugu sredinu kako bi se školovao, daleko od svoje kuće. Živeo je u velikoj sobi sa još četiri dečaka koji su bili stariji od njega. Imao je gazdaricu koja ih je budila svako jutro za školu i samo donekle je mogla da zameni ulogu starije osobe u životu svakog deteta.

U ovakvoj sredini dečak se osećao tužan i usamljen. Uprkos tome što je delio sobu sa istim dečacima, sa kojima nije ostavrio dobar odnos, nije im bio blizak. Možda bi se i združio sa njima da nije osećao njihove neprijateljske poglede. Nisu ga posmatrali kao nekog ko bi mogao da im bude prijatelj. Ovakva okolnosti su dovele do toga da istaknute osobine dečaka budu potištenost i ćutljivost. Kako se osećao odbačenim u njihovom društvu izbegavao je njihove razgovore i vreme provodio sam u sobi, često sa svojim mračnim mislima.

U školi situacija nije bila mnogo drugačija, jer se osećao kao stranac. U odeljenju nije stekao drugove i činilo mu se da nije u stanju da ikoga zavoli. Osećao je i bio svestan činjenice da se razlikuje od dečaka iz škole. Staleška razlika je veoma uticala na njegova osećanja i ponašanje. Deca iz škole su bila bogata, za razliku od njega, on je bio siromašan i često nije imao šta da jede, zbog čega se osećao bedno i poniženo. U takvim situacijama stideo se sebe i svog porekla, bilo ga je strah od svega. Uplašenog i očajnog dečaka niko nije hteo u svom društvu, zbog čega je on decu video kao neprijatelje. Takođe se plašio gazdarice i nastavnika, posmatrao ih je kao tuđe i daleke od sebe.

Preokret u njegovom životu nastaje baš u trenutku kada je poželeo da umre. Pismo koje dobija od majke donelo je promene u njegovom ponašanju i osećanjima. Majka mu je poslala srebrenu deseticu (deseti deo forinte, stari austrijski novac). Dečak je znao da mu je majka poslala poslednji novac koji je imala Majčinski instinkt se izdvaja u ovom delu i činjenica da samo najbliži znaju kada i kako mogu da nam pomognu. Majka kao da je osećala njegovu tugu i bol, slutila je kako se dečak oseća u neprijateljskom i tuđem svetu.

Reči podrške i činjenica da najbliži misle na nas vraća nadu i osmeh na naše lice. Tako je i pismo majke u dečaku probudilo nova nadanja i donelo srećnije trenutke. Nežne reči majke, osećaj da neko brine i misli na njega, dečaku su povratile snagu i nadu za bolju budućnost. Praznina koju je prethodno osećao u srcu i duši je nestala, popunili su je majčina toplota i blizina. U ovakvom trenutku dečak se osetio snažnijim, iako majka nije sa njim shvatio je da nije sam na ovom svetu, da postoje osobe zbog kojih je živ i zbog kojih vredi živeti. Zbog ovakve ljubavi i osećanja dečakov život je ponovo dobio smisao, a njegovo ponašanje će se pretvoriti u borbu za bolju budućnost i srećnije dane.

Majčinska ljubav se javila kao svetlost koja ga vodi kroz crne misli. Gorčine svakodnevnog života oduzimaju samopouzdanje i snagu i one se ne dešavaju samo osobama u kasnom životnom dobu, već i deci koja umeju i znaju da osećaju svu težinu življenja kao ma koji odrastao čovek. Čitava priča je ispričana kroz tužan ton koji pojačavaju kiša koja udara u prozore, tesna mračna soba, vazduh u sobi koji je bio težak i zagušljiv, kao i to što dečaku sve miriše na otrovni dah bolesnika. Dečak je ovakav zadah osećao kao jedino obeležje svog života.

Analiza likova

Gazdarica – Velika i debela žena, podbula lica. Nije bila preterano zainteresovana za dečaka i on je od nje osećao neljubaznost i neprijateljstvo, osećao je da ni ona njega nije volela. Činila mu se strašna kao ogromna planina i mi je u pripoveci vidimo onako kako je i dečak vidi. Imala je sitne oči, ali ipak prodoran pogled koji, kako kaže dečak, ume da ošine. Nije bila osetljive prirode, jer iako su svi u sobi imali doručak, a dečak nije, ona nije ništa učinila kako bi mu pomogla.

Dečak – Usamljen i uplašen dečak, bez podrške, glavni jank pripovetke, pripovedač u delu. Svet oko sebe dečak je osećao kao teskobu, sve mu je smrdelo i svi su mu bili stranci. Svoj život je video kao prazan  bio je nezadovoljan njime. Čitavog života je bio siromašan i često je bio gladan i odbačen. U tuđem svetu niko o njemu nije vodio računa, plašio svega, i gazdarice i nastavnika. Ni od koga nije osećao prijateljsku naklonost, čak ni od dečaka svojih ili približnih godina. Često je sedeo sam u sobi, sa svojim tmurnim mislima. Imao je osećaj da ga niko ne voli, da nikoga ni on ne može da zavoli. Nije pronalazio zadovoljstvo u životu, ništa mu nije pričinjavalo radost. Jedina svetla tačka je njegova majka i pismo koje mušalje, a koje naziva svetim pismom. Za njega je ovo pismo imalo veliki značaj. U trenutku kada ga je čitao plakao je i tresao se od uzbuđenja. Sakriven u školi iza zida, izbacio je svu tugu iz sebe, da bi se posle vratio srećan i veseo među decu. Pohađao je realku, srednju školu u kojoj su se učile prirodne nauke (trećem razredu odgovara sedmi razred naše osnovne škole).

Dečakova majka – Majka je žena koja je rođena i odrasla na selu. Živela je težk i siromašan život, trudeći se da školuje i izvede na pravi put svoje dete. Iako nam se u pripoveci ne daje njen lik detaljno iz njenih postupaka i njenog pisma možemo prozreti kakva je ona osoba. Skromna i požrtvovana, svetlog obraza prikazana je bez mana. Svojoj deci se trudila da pruži bolji život nego što je ona imala, tako je i poslednji novac poslala sinu sa pismom. Ona nije išla u školu i zbog toga je želela da njena deca budu obrazovana, od njih je naučila da piše. Čitav svoj život se odricala i borila za bolju budućnost, tako je obolela, a na kraju i umrla nakon gubitka zemlje koju su uzeli pod zakup.

Beleška o piscu

Ivan Cankar je bio slovenački književnik. Rođen je 10. maja 1876. godine u mestu Vrhnika kod Ljubljane (Austrougarska monarhija) , a umro 11. decembra 1918. godine u Ljubljani (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca).

Pisao je romane, eseje, drame, kratke priče , a bavio se i politikom. Proglašen je najvećim slovenačkim piscem, a često ga upoređuju sa književnim velikanima Francom Kafkom  i Džejmsom Džojsijem .

Otac mu se zvao Jožef Cankar , a majka Neža Cankar Pivk . Jožef i Neža su imali osmoro dece. Ubrzo nakon Ivanovog rođenja, Jožef se seli u Bosnu i Hercegovinu, a majka preuzima brigu o deci. Ivan je bio veoma blizak sa majkom, što će pokazati i kroz dela koja je kasnije pisao.

Kada je završio osnovnu školu u rodnom gradu, upisao je tehničku školu (realku) u Ljubljani. Već tada je počeo da piše svoja prva dela, uglavnom poeziju, pod uticajem romantičarskih i post-romantičarskih pesnika poput Franca Prešerena i Hajnriha Hajna. Godine 1893. otkrio je poeziju Antona Aškerca koja je imala veliki uticaj na razvoj njegovih književnih dela i ideala. Pod njegovim uticajem odbacio je post-romantizam i prihvatio literarni realizam i nacionalni liberalizam.

Godine 1897. vratio se u rodno mesto, ali se nakon majčine smrti preselio u Pulu. Međutim, u Puli se nije dugo zadržao, pa se 1898. vratio u Beč gde je živeo do 1909. godine. Odbacio je simbolizam i idealizam, te postao veliki kritičar slovenačkog liberalizma. Objavio je nekoliko oštrih kritika na račun poezije Antona Aškerca.

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine  zarobljen je u Ljubljani zbog navodnih pro-srpskih stavova, ali je ubrzo pušten. Godine 1917. mobilisan je u austro-ugarsku vojsku, ali je zbog lošeg zdravlja pušten.

Posle rata se zalagao za „moralno čišćenje i podmlađivanje slovenačke politike i kulture“. Preselio se u Ljubljanu gde je u decembru 1918. godine preminuo usled komplikacije prilikom upale pluća. Sahranjen je uz najveće počasti na groblju Žale u Ljubljani, a njegovoj sahrani prisustvovali su brojni slovenački intelektualci. Sahranjen je pored svojih drugova i kolega književnika Dragotina Ketea i Jožefa Murna.

Ivan Cankar je napisao tridesetak knjiga, te se smatra jednim od začetnika slovenačke savremene književnosti. Njegova dela obiluju socijalnim, nacionalnim i moralnim temama. Među njegovim najpoznatijim delima su roman „Na klancu“ objavljen 1902. godine, drama „Sluge“ iz 1910., te esej „Bela hrizantema“, takođe iz 1910. godine.  Ipak, najveći značaj Ivana Cankara za evropsku književnost ogleda se u njegovim skečevima i kratkim pričama, u kojima se prepliću simbolizam, modernizam, pa čak i ekspresionizam. Cankarova dela su prevedena na mnoge jezike, a postala su i deo školske lektire ne samo u Sloveniji, nego i širom Balkana.

Autor: J.I.