Dečaci Pavlove ulice

Dečaci Pavlove ulice obrađena lektira književnika Ferenca Molnara. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Dečaci Pavlove ulice roman je najpoznatijeg mađarskog dramskog pisca iz 20. veka koji je u svojoj državi bio ekranizovan više puta. Kada klasifikujemo delo kao roman, to implicira da se radi o opsežnom narativnom delu sa više likova koji učestvuju u velikom broju događaja. Među romanima tematiziranim iz detinjstva, ovo je jedno od onih koje se uvek rado čita, a glavna karakteristika (lik) je grupa dečaka gde pisac ističe samo par pojedinih likova.

Radnja romana je o grupi dečaka koji pokušavaju da odbrane svoje igralište kopirajući veštine iz ratnih dela, filmova, a koji je zapravo samo obično gradilište i odlagalište drva od starije i mnogo jače grupe dečaka koja želi da im „otme“ njihovo mesto za igru. Dečaci organizuju svoju trupu u pravom vojnom stilu, a pojedinci (vođe) uspostavljaju hijerarhiju među njima, čime grupe dobivaju potrebnu vojnu disciplinu.

Ove dve grupe dečaka neodoljivo na s podsećaju na ratne strategije koje inače viđamo na filmovima, pa čak i u stvarnom svetu, od lukavstva, pripremanja ratnih strategija, špijuniranja do hvatanja protivnika. U ovakvim momentima, ličnost i karakter iskušava svakog lika kao što se dešava i u stvarnom životu, pa se i ovde nađe neki lik koji okleva, izdajica i kukavica, ali i požrtvovni junak (kao što je mali Nemeček) i savesni i bistri vojnici koji su spremni da žrtvuju sve za određenu zajedničku ideju.

Ono što naizgled se čini kao detinjasta igra dečaka iz Pavlove ulice postaje sudbonosna, a način na koji se dečaci spremaju da zaštite svoje igralište verno podseća na patriotsko oduševljenje koje vidimo u odbrani domovine. Ako skrenemo pažnju sa generala na pojedinca (sa grupe kao protagonista do pojedinca), pisac malog Nemečeka stavlja u prvi plan. Nemečeka, koji je uobičajeni rodoljub za ostale dečake u Pavlovoj ulici, ali njegova vrednost i hrabrost ga gura u naše misli i ostaje nam najviše u pamćenju pa ga izdvajamo kao glavni lik. Nemeček je okarakterisan kao „veliki mali čovek“ čiju vrednost prvi primećuje njegov neprijatelj (vođa suprotstavljene grupe dečaka) nego njegovo sopstveno okruženje (njegova četa).

Ono što ovaj roman izdvaja od ostalih klasičnih dečjih romana napisanih za decu je to da pisac, za kraj romana, bira tragičan kraj. Čitajući odlomke dela često se možemo povezati sa likovima, a kada naiđemo na odeljak koji verno opisuje Nemečekovu smrt, retko koji čitalac neće osetiti tugu pri pomisli da će izgubiti najboljeg prijatelja.

Tužni kraj dela takođe ima jedan poseban dodatak koji dodatno naglašava tragediju Nemečekove žrtve – dečaci iz Pavlove ulice pobedili su svoje neprijatelje, ali sada imaju novog: građevinski inženjer koji je došao da prenameni njihovo „igralište“ (mesto gde se skladišti drvo) da bi sagradio novu zgradu. Ono za šta se grupa nekad tako snažno borila je izgubljeno zauvek.

Mesto radnje je grad Budimpešta, gde nedostatak prostora za igru dovodi do sukoba dve grupe dečaka. Tačnije, crvenokošuljaši, koji imaju svoje igralište u Botaničkoj bašti, započinju sukob želeći da zauzmu prostor dečaka iz Pavlove ulice, jer im čuvar Botaničke bašte ne dozvoljava da se dobacuju loptom. Vreme radnje može se tačno utvrditi u odeljku gde profesor Rac ispituje članove kit-udruženja, gde se pominje da je zaplenjeni pečat otisnut 1889. godine. Takođe, ako se setimo, shvatićemo da u to vreme još nisu otkriveni antibiotici, koji danas leče teže upale pluća od kojih se mali Nemeček razboleo, što je za njega bilo smrtonosno.

Roman je objavljen 1907., što nas navodi na pitanje zašto je autor stavio vreme radnje u 1889. godinu kada mu je bilo jedanaest godina (Ferenc Molnar rođen je 1878.)? Da li se radnja zasniva na nekim iskustvima iz detinjstva?

Kada je reč o stilu, važno je pomenuti neke važne karakteristike kao što su plastična i ubedljiva karakterizacija likova koje pisac tako snažno i živo opisuje. Malo je verovatno da će neko ko pročita roman ikada zaboraviti strašnog Ferija Ača, hrabrog i nežnog Nemca i pametnog Boku, kao i one koji se u delu pojavljuju manje. Takođe treba imati na umu da roman, iako ima tragičan i tužan kraj koji nas ostavlja duboko dirnutima, takođe ima i jednu dozu humora kroz različite scene i avanture dečaka. Na primer, Molnarovo nametanje humora, koje koristi da doda beleške u dnevnik generalnog kit-udruženja u 9. poglavlju.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: dečiji avanturistički roman

Vreme radnje: 1889. godina

Mesto radnje: Budimpešta, Mađarska (gradilište, botanička bašta, muzej)

Tema: borba za mesto za igru između dečaka iz Pavlove ulice i crvenokošuljaša

Ideja: ne treba da ponižavmo fizički slabije od nas samih; čovek se meri delima koja čini, a ponekad su oni najmanji najhrabriji; uvek bi trebalo da prepoznamo i cenimo pravog prijatelja.

Prepričano delo, citati

I.

Roman počinje u školi na katedri prirodopisne dvorane tačno u dvanaest i tri četvrt kada se, posle neuspešnog i dugotrajnog eksperimentisanja, pojavljuje znak u smaragdno zelenom tragu. Znak koji je profesor želeo da dobije da dokaže učenicima da određena hemijska supstanca može da pretvori plamen u zeleno. U učionici se čula neka mađarska melodija koja je označavala kraj nastave, a koja je zvučala kao neka vrsta marša, zbog čega su se sva deca smejala.

Zelenkasti trag blistao je u Busenovoj lampi na profesorskom stolu, i dok mu se nekoliko dečaka u prvoj klupi divili, ostali su gledali kroz prozor, stalno se mrdajući i premećući na svojim mestima. Boka je zatvorio mastionicu da ne iscuri mastilo, Čele je kupio listove od papira iz knjige, Čonakoš je zevao kao voden-konj u zadnjoj klupi, Vajs je izvrnuo džepove i istresao mrvice od kifle, Gereb je strugao sa nogama ispod klupe, a Barabaš raširi voštanu krpu preko kolena u koju je počeo da gomila knjige. U stvari, svi su se spremali za odlazak. Iako je gospodin profesor jedini koji ne primeti da će nastava biti gotova za 5 minuta, primećuje da se dečaci spremaju, pa ih opomene i u učionici zavlada velika tišina.

Barabaš je otkopčao kaiš oko knjiga koje je spremao, Gereb je povukao noge, Čonakoš je sakrio zevanje rukom, Čele je ostavio listove, Boka je brzo spremio mastionicu u džep, koja se odmah prosula. Svi su sedeli nepomično, poput statua, na svojim sedištima.

U tom momentu, mali Nemeček se okrenuo i primetio na podu učionice kuglu papira kako “šeta“ od dečaka do dečaka. Papirna kugla nije obična, to je komad papira sa porukom:

„Poslepodne u tri skupština: Biranje predsednika na gradilištu.“

Boka je gurnuo komad papira u džep i još jednom stegnuo svoje knjige. Električni sat koji je označavao kraj časa počeo je da zvoni i tada je profesor znao da je čas gotov.

Profesor je ugasio svetiljku i nakon što je zadao domaći zadatak vratio se u dvoranu. Odatle su virile preparirane životinje, punjene ptice sa staklenim očima i tupim pogledom, dok je u uglu stajao – tajna svih tajni i strah svih strahova – požuteli ljudski kostur.

Nakon zvona koje je označavalo kraj nastave, na vratima škole pojavljivala bi se gomila dece. Polovina njih je išla desno, a druga polovina levo. Umorni i gladni krenuli su niz ulicu.

„Kao oslobođeni mali robovi, teturali su u punoći zraka i sunčeve svetlosti. Utumarali su u ovaj bučni, sveži i živahni grad koji za njih ne beše ništa drugo do zbrkane mešavina kočija, tramvaja, ulica i radnji kroz koju je valjalo pronaći put do kuće. „

Čele se u tajnosti cenkao za halvu, a prodavac je bio uporan i nije pristajao na cenu manju od „jednog krajcara“, a Čele se cenjkao zato što je delić halve koštao dva krajcara. Kada bi prodavač uzeo svoju sekiru i udario halvu, ona bi se raspala u male bele deliće sa lešnicima. Svaka ta mala bela gomilica je bila jedan krajcar. Kako nije želeo da potroši dva krajcara, Gereb mu je savetovao da se razmaše šeširom i razbaca sve slatkiše, ali pošto je Čele bio „gizdavi gospodinčić“ nije imao šešir nego samo listove umesto knjiga, Gereb je došao na ideju da mu pozajmi svoj zeleni šešir. Gereb je skinuo šešir kako bi raspršio sve slatkiše na stolu, ali odjednom ga zaustavi Boka.

„Ali pozadi ga netko uhvati za ruku. Ozbiljan, gotovo muškasti glas ga upita:

– Šta to radiš? Gereb se okrenu. Iza njega stajaše Boka. – Šta to radiš? – upita ga ponovo. I pogleda ga ozbiljno, krotko. Gereb je nekako zarežao, kao lav kad ga krotitelj pogleda u oči. Oborio je pogled. Stavio je kapu na glavu i slegao ramenima. Boka tiho reče: – Ne diraj ovog čoveka. Ja volim kad je neko hrabar, ali ovo nema nikakvog smisla. Hajde!“

Čele je otvorio svoj novčanik i platio dva krajcara za dva komadića halve, a prodavac mu je spakovao manje nego što bi inače dobio za jedan krajcar. Ljut, Čele odmah pojede svu halvu sa zalepljenim papirom u koji je bila zapakovana. Nakon što je pojeo halvu, požurio je da sustigne Boku i Gereba u Šorokšarskoj ulici.

Svo troje su nastavili da hodaju ulicom ruku pod ruku, a u sredini je uvek išao Boka koji je sve se držao kao pravi vođa, ozbiljan i tih. Boka je imao četrnaest godina i na licu su već počele da mu se primećuju prve crte muškosti, a odlikovao ga je ozbiljan, blag i dubok glas.

„Ono što je govorio nalikovalo je na njegov glas. Nikada se nije bavio glupostima i govorio je uglavnom o ozbiljnim stvarima. Nije bi svadljive prirode i svaki put kada bi ga pozvali da bude sudija, uspeo bi da se izvuče, kako bi izbegao ogorčenje ostalih, uglavnom prisutno prema sudiji. Ali kada bi prepirka postala takva da zahtevala posredovanje profesora, pristupao je mirenju jer se na osobu koja miri uglavnom niko ne ljudi. Boka je zaista bio pametan dečak koji je zakoračio u život kao čovek koji će u svakom slučaju ostati na svom nivou i na mestu koje mu pripada.“

Skrenuli su u Keztelek ulicu gde su ih čekali mali Nemeček i jaki Čonakoš koji je, kad ih je primietio, stavio prste u usta i zazviždao snažno da im da znak. Njegov zvižduk je bila „njegova stvar“. Nitko nije zviždao kao on, a samo su odabrani razumeli ovakav zvižduk. Jedini dečak koji je mogao da zviždi kao Čonakoš bio je Cinder, predsednik Društva samouka, ali čim je postao predsednik, prestao je i da zviždi jer je smatrao da mu ne priliči da se tako ponaša.

Kada je Čonakoš zazviždao, dečaci su prišli, a Nemeček reče da su Pastori, strašni blizanci iz suparničke družine „Crvene košulje“, juče u muzejskom vrtu napravili „ajnštand“ i oteli sve kuglice dečacima iz Pavlove ulice koji su se tamo igrali klikerima, dugmićima i lopticama. Boka ga zamoli da ispriča šta se dogodilo. Nemeček se odjednom uznemirio i uzbudio jer je shvatio da su ostali posvetili pažnju njemu, a to je bilo baš retko.

„Nemeček je svima bio jednostavno – vazduh. Niti je bio množiac, niti delilac: kao jedan u matematici. Niko se nije osvrtao za njim. Neugledan mršav dečačić bio je slabašno dete. I zato je možda bio prikladan za žrtvu.“

Počeo je da priča, dok su ga ostali dečaci okružili:

Nakon ručka su Rihter, Barabaš, Vajs i on otišli u muzej gde su planirali da se klikeraju. Svaki od njih je bacao po jedan kliker, a kada bi nečiji kliker pogodio onog koji je već bio bačen, on je mogao da uzme i sve ostale klikere. Kad su se već zaigrali, Rihter je dojavio da dolaze Pastori. Svi su se uplašili jer su Pastori hodali polako sa rukama u džepovima, a bili su toliko snažni da su mogli da istuku i desetoricu dečaka. Nisu mogli da beže jer su Pastori brzo trčali.

Pastori su primetili njihove klikere, ali je Nemeček pomislio da ih neće dirati jer im nikada nisu učinili ništa loše. U početku su Pastori samo stajali i posmatrali dečake kako se igraju, a kada je Nemeček pogodio kliker i osvojio svih trideset, preskočio ga je manji Pastor i uzeo sve klikere. Nemeček je zatražio od njega da mu vrati klikere koje je osvojio,jer ih je veći Pastor već trpao u svoje džepove dok su Barabaš i Kolnai već uveliko bežali. Nemeček se uplašio, a Vajs je pored zida plakao. Pastori su otišli nakon što su uzeli sve klikere.

Dečaci iz Pavlove ulice su bili besni i ogorčeni. Čak je i njihov vođa Boka rekao da je to nečuvena stvar.

„Boka je mirno stajao i razmišljao. Svi su ga pažljivo gledali. Bili su znatiželjni šta će Boka da kaže o tome, budući da tu temu nikada nije uzimao za ozbiljno.Međutim, ova nepravednost ga je ipak iznervirala. Ovaj slučaj, njegova nepojmljiva nepravednost, potaknula je i Boku. Tiho reče: – Hajdemo sad da ručamo. Poslepodne se sastajemo na grundu. Tamo ćemo se doovoriti oko svega. Sada i ja kažem, ovo je nečuvena stvar!“

Svim dečacima se dopadala ova njegova izjava zbog koje su ga smatrali izuzetno simpatičnim.

„Dečaci su ga gledali sa ljubavlju; smešeći se gledali su njegovu pametnu glavicu, blistave crne oči u kojima je sada plamtela neka borbena vatra. Najradije bi poljubili Boku što se i on konačno pobunio.“

Krenuli su kući, a u svakom od njih isprepletale su se misli o daljem razvoju događaja.

„Jer ako je Boka rekao da će nešto biti, onda će nešto i biti!“

Polako su išli ka Ilei-putu kada je Čonakoš zastao sa Nemečekom. Boka se okrenuo i video da obojica stoje pored prozora stare fabrike duvana, na kojem se nakupio sloj žute duvanske prašine. Nemeček uze prašinu na vrh prsta i ušmrka je u nos, a Čonakoš učini isto. Obojica su počeli da kijaju i kroz smeh su hodali kroz Keztelek ulicu, zaboravljajući na to da su im Pastori oteli sve klikere.

„Čonakoš je kijao kao top. Mali plavokosi kijao je kao zamorac kad ga zadirkuju. Kijali su, smejali se, trčkarali i u tom trenutku bili su neizmerno srećni. Tako srećni da su čak zaboravili onu veliku nepravdu za koju je i sam Boka, tihi i ozbiljni Boka rekao da je nečuvena.“

II.

Drugi deo romana opisuje njihov grund, odnosno gradilište.

„Gradilište… O, lepa i zdrava, deco njihova, kojoj tek korak treba da budete napolju na beskonačnim prostranstvima, ispod velikog modrog plašta kojem je ime nebeski svod… Vi kojima su se oči navikle na velike daljine, na poglede unedogled, koji ne živite sklupčani između visokih građevina, vi i ne znate šta za peštansko dete znači jedno prazno gradilište.“

Peštanskoj deci je gradilište pružalo slobodu i beskonačnost, bilo je njihova stepa, ravnica i prerija. Mali komad zemlje, ograđen zidovima visokih kuća sa jedne strane, i sa srušenim plotom sa druge strane. Niko u okolini nije znao koliko dečacima znači ovaj mali komad zemlje .

Njihov grund bio je prazan, što je i normalno za jedno gradilište, ali baš zbog toga dečacima je ono bilo zanimljivo i veličanstveno. Drugi deo gradilišta je iznajmila neka stara pilana slagala isečena drva u kocke, tako praveći lavirint koji su dečaci koristili kao male ulice, izuzetno teške za snalaženje. Ako bi neko slučajno uspeo da pronađe izlaz, dospevao bi na poljanu gde je stajala jedna mala kućica, obrasla divljom lozom u toku leta. Iznad stvog tog zelenila nalazio se veliki dimnjak koji je izbacivao beli dim.

„Ako bi izdaleka slušao, čovek bi pomislio da se negde između naslaga drva muči lokomotiva koja ne može da krene.“

U bizini te čudne kućice nalazila su stara kola koja su služila za prevoz drva. Kada bi se drva naslagala na kola, kočijaš bi dao znak da je dosta i tada je nastajala tišina, a konji bi počeli da vuku kola puna drva. Ispred kućice se nalazilo nekoliko starih stabala duda, a ispod jednog od stabala i mala koliba napravljena od starih dasaka. U toj kolibi je živo čuvar gradilišta – Slovak.

Ovo je bilo najbolje i najzabavnije mesto za igru.

„Gradilište u Pavlovoj ulici beše ravno zemljište i ono nam je zamenjivalo američke prerije. Zadnji deo, skladište drva, bilo je sve ostalo: grad, šuma, stenovite planine, odnosno svaki dan bilo je ono čime smo ga proglasili. I nemojte možda misliti da je skladište drva bilo nezaštićeno! Na vrhovima velikih naslaga drva bile su izgređene kule i utvrđenja.“

Boka je bio taj koji je odlučivao o izgradnji i utvrđivanju delovai, a zatim bi Čonakoš i Nemeček sagradili tvrđavu. Svaka tvrđava je imala svog poručnika, natporučnika, satnika i zapovednika. Ono što je bilo neobično jeste činjenica da nije bilo običnih vojnika. Na grundu je postojao samo jedan vojnik, koji je branio domovinu, kojem su svi zapovedali, koji me morao da radi vežbe i koji je mogao da bude poslat u zatvor ukoliko nešto zgreši. Taj vojnik je bio najmanji od njih – Nemeček.

„A Nemeček se zadovoljno pokoravao svima. Postoje i takvi dečaci kojima čini radost – mirno se pokoravati. Ipak većina dečaka voli da zapoveda. Takvi su ljudi. I zato je bilo prirodno da su svi na grundu bili časnici, a samo je Nemeček bio običan vojnik.“

Na poslepodnevnu skupštinu prvi je stigao Nemeček, jer je to bila njegova dužnost. Dok je čekao prijatelje, pažnju mu je privukao Hektor, pas koji je čuvao gradilište. Hektor je sada lajao i optrčavao oko utvrđenja. Pošto mu se učinilo da se neko pomera, skupio je hrabrosti i popeo se na utvrđenje.

„Srce mu poče udarati i najradije bi se vratio. Ali kad je pogledao dole i video Hektora, ponovo se ohrabrio. – Ne boj se, Nemeček! – reče samom sebi i oprezno nastavi da se penje“

Međutim, kada se popeo na vrh, naišao je na vođu grupice „Crvenih košulja“, Ferjem Ačem, koji je uzeo njihovu zastavu, a Nemeček se uplašio i pobegao.

Kada je stigao ostatak družine, ispričao im je šta se dogodilo, a oni nisu mogli da veruju. Uverili su se u istinitost njegovih reči tek kada su videli da je njihova zastava skinuta. Za dečake iz Pavlove ulice ovo je značilo samo jedno – rat.

Bilo je neohodno da dečaci izaberu predsednika koji će voditi rat protiv „Crvenih košulja“. Nakon tajnog glasanja, za predsednika je izabran Boka, sa čak 11 glasova, dok je Gereb osvojio svega tri glasa. Nakon izbora, Boka je predložio da odu na grund crvenokošuljaša, kako bi im pokazali da ih se ne plaše.

III.

Sutradan, nakon časa stenografije, ustanovili su ratni plan: Boka će sa dvojicom najhrabrijih dečaka otići u botanički vrt, i u logor crvenokošuljaša ubaciti papir na kojem će biti ispisano: OVDE SU BILI DEČACI IZ PAVLOVE ULICE!

Svi su bili oduševljeni planom, ali Čonakoš predloži da treba da napišu još nešto. Međutim, Boka je odbio ovaj predlog, objašnjavajući da će potajno ući u njihovo skrovište i dokazati svoju neustrašivost. Za ovaj opasan zadatak dobrovoljno su se javili Nemeček i Čonakoš.

Boka je pitao dečake znaju li gde je Gereb, jer se nije pojavio, što ga je zabrinulo. Pitao ih je i da li je bolestan, a oni mu rekoše da je, dok su se vraćali iz škole, bio sasvim u redu, što se Boki nikako nije svidelo.

„Gereb mu je bio prilično sumnjiv. Juče mu je tako čudno i značajno gledao u oči kad su se rastajali. Videlo se na momku kako oseća: dok je Boka u ovoj družini, dotle od njega neće biti ništa. Bio je ljubomoran na Boku. U njemu je bilo više vrele krvi, više smelosti; Bokina tiha, pametna i ozbiljna narav nije mu se sviđala. Sebe je smatrao boljim vođom.“

Dok je Čonakoš ozbiljno hodao, mali Nemeček je bio presrećan što je napokon „bitan“. Toliko se radovao da je Boka morao da ga napomene da idu u opasan pohod i da mu skrene pažnju na događaj kada mu je Pastor pokupio sve klikere. Kada je to ispričao, Nemeček se uozbiljio. Sad je bio uplašen jer Feri Ač je bio opasan i strašan, kojeg su čak i izbacili iz gimnazije.

„Bio je jak dečak i neverojatno odvažan. U očima mu je, međutim, bilo nešto ljupko i privlačno, što je nedostajalo očima Pastora.“

Pao je mrak. Srca su im snažno tukla od uzbuđenja. Preskočili su zid botaničke bašte. Čonakoš je špijunirao na drvetu, a kad se spustio, krenuli su prema brdu. Nisu prozborili ni reč. Mislili su da je ovo njihova najvažnija misija, a ustvari su se toliko uplašil da se nisu usudili da progovore.

„Beše potrebna velika hrabrost: probiti se u dobro opremljeno utvrđenje crvenokošuljaša na ostrvcetu nasred jezerca, i to preko drvenog koji je vodio do dobro čuvanog ostrva.“

Nastavili su da se kotrljaju niz brežuljak. Na staroj ruševini videli su prozore sa rešetkama, koji su ih prestravili. Ubrzo, naiđoše na pukotinu kroz koju su mogli da se provuku i spuste se u tamnu komoru. Kada je stražar prošao pored prozora, umrli su od straha, ali je on brzo krenuo prema svojoj kućici, a dečaci su počeli da pregledaju komoru, gde su našli malenu sekiru kojom su se borili Inijanci.

„Tomahavk beše istesan iz drveta i oblepljen srebrnim papirom. Zastrašujuće je sijao u mraku.“

Shvatili su da se nalaze u prostoriji gde se čuva oružje. Naišli su na još sekirica i zaključili da njihovih neprijatelja ima osam. Čonakoš je predložio da uzmu sekire kao ratni plen, ali je Boka to odbio, uz obrazloženje da nisu kradljivci.

Potom, odlučiše da se popnu na drvo.

Uz pomoć pozorišnog dvogleda Čeleove sestre uspeli su da lociraju utvrđenje, gde primetiše da neko šeta ostrvom, a Nemeček pomisli da su možda Pastori. Među ljudima primetili su i jednu poznatu osobu, ali nisu smeli da se usude da pomisle ko bi to mogao da bude. Pošto je most koji je vodio do ostrva bio nadgledan, odlučili su da do ostrva dođu čamcem sakrivenim u blizini.

Kad su se ukrcavali u čamac, Nemeček je upao u jezero. Ovo će biti početak njegove bolesti. Nakon nekoliko napetih minuta vožnje, pristigoše na obalu.

Boka i Nemeček otišli su do štaba neprijatelja. Tamo su naišli na Gereba koji je Aču objašnjavao kako najlakše provaliti na grund Pavlouličanaca. Nemečeka je to rastužilo do suza.

„Jadnog malog plavokosog Nemečeka sada je već jako zabolelo srce. Stajao je u skroz-naskroz mokroj odeći, širom otvorenih očiju gledao oko vatre okupljene crvenokošuljaše, a među njima izdajicu. Toliko ga je bolelo srce da brizne u plač kad je iz Gerebovih usta čuo „da“, što je značilo kako je on spreman izdati grund.“

Neprijatelji se odaljiše, a Boka zakači ceduljicu sa pretećim sadržajem, koju su crvenokošuljaši pronašli i organizovali lov na uljze.

Kada su stigli na drugu stranu obale, Boka, Čonakoš i Nemeček su pronašli spas u stakleniku među čempresima. Krenuli su da razgledaju mesto i uskoro počeli da razmišljaju o izlazu. Nemeček se plašio da će ih sprečiti da izađu, a Čonakoš izvadi upaljač iz svog džepa. Upaljač se upalio, a svetlost zaplamti. Boka mu ga smesta izbije iz ruke i ugasi svetlo.

„- Majmune! – opomenu ga ljutito. – Zaboravio si da smo u stakleniku! Ova zgrada ima i zidove od stakla… sad su sigurno videli svetlost!“

Boka je bio u pravu. Načuli su korake. Crvenokošuljaši su primetili plamen. Dečaci su se brzo sakrili: Čonakoš je legao ispod neke police, Nemeček je otišao u bazen sa zlatnim ribicama (jer je već bio mokar), a Boka se sakrio iza vrata.

„Boka je dobro pogledao vođu crvenokošuljaša kojeg je video samo jednom u životu i to u muzejskom parku. Feri Ač je bio lep momak, kojem su se oči caklile od borbenog zanosa.“

Zamalo da su ih otkrili. Čonakoš se izvukao ispod police i pljujući pijesak reče Boki i Nemečeku da mu je tegla sa zemljom pala na glavu, a mali Nemček izađe ispod lista paprati, nalik na neko vodeno čudovište.

„Opet je sa jadnička curila voda i opet se po svom običaju žalio cvrkutavim glasom: – Zar ću ja ceo život provesti u vodi? Šta sam ja? Žaba? Strese se kao poliveni psić.“

Boka mu reče da ne kuka i da moraju da krenu, a Nemeček mu odgovori da bi više voleo da je već kod kuće i da ga brine ga šta će da mu kažu roditelji. Nakon toga se ispravi i reče da ipak ne bi voleo da je kod kuće.

Potrčali su prema vrhu ograde, ali videše crvenokošuljaše kako nailaze pa se popeše na drvo. Nisu smeli da ih uhvate u trenutku kada su bili na korak do slobode. Njihovi protivnici dotrčaše do stabla, a Sebenič ih je usmerio na suprotnu stranu.

„Čini se da je bio najgluplji među njima, taj Sebenič. A kako su redovno najgluplji uvek i najglasniji, on je neprekidno vikao.“

Crvenokošuljaši, koji su bili spretni, za tren oka preskočiše ogradu, a Feri Ač ostade poslednji. Pošto je na njega palo nekoliko kapi sa Nemčeka, Feri pomisli da je počela da pada kiša.

Dečaci su odahnuli tek kada su ponovo preskočili ogradu. Boka je dao Nemečeku novac da ode kući konjskim tramvajem. Međutim, nije imao dovoljno novca, nakon čega je Čonakoš u svom džepu pronašao još dva i Nemeček je imao pet krajcara, dovoljno da ode kući konjskim tramvajem. Boka je bio tužan razmišljajući o Gerebu, a Čonakoš je počeo da zviždi, srećan zbog uspele misije, i potpuno nesvestan činjenice da ih je Gereb izdao.

IV.

Narednog dana, u jedan sat završio je čas kod profesora Raca, a dečaci su bili spremni za nova Bokina naređenja i željno su iščekivali sastanak u grundu, gde bi danas trebalo da podnesu izveštaje o sinoćnoj misiji. Svi su želeli da znaju detalje o njihovoj misiji.

Čonakoš je vešto zaobilazio istinu pričajući gluposti, poput toga da su se sreli oči u oči sa nekim zverima kod ruševina, kako se Nemeček zamalo udavio u jezeru i kako su neprijatelji bili okupljeni oko strašne lomače. Sve što je bilo je suludo i nepovezano, izostavio je najvažnije detalje i više niko nije mogao da ga sluša, pre svega zbog glasnog zviždanja na kraju svake rečenice. Nemeček se držao u tajnosti, ne želevši da otkrije bilo kakve detalje, smatrajući svoju ulogu izuzetno važnom.

Pre nego što je profesor izašao iz učionice, Boka ih je tajnim znakom podsetio na sastanak, a ostali dečaci koji nisu bili deo družine, bili su ljubomorni kada je ostatak družine odgovorio salutiranjem, što je značilo da su primili Bokino obaveštenje.

Dečaci su krenuli prema izlazu, ali profesor izvadi papirić na kojem su se nalazila imena Rihtera, Čelea, Kolnaia, Barabaša, Lesnika i Nemečeka. Oni su pozvani u zbornicu na tajan razgovor o kojem nisu znali ništa. Uplašili su se jer su pozvani svi dečaci iz Pavlove ulice, kao i članovi kit-udruženja – Udruženja za skupljanje kita.

Pod pritiskom profesora Raca dečaci su priznali da kad god naiđu na kita, održavaju ga vlažnim na pomalo čudan način – žvakanjem. Profesor ih je pitao šta je to kit, a oni rekoše da je to neka vrsta lepka kojim se staklo lepi za drvo prozora. Koriste ga staklari, a inače se može izgrebati sa prozora noktima. Profesor je došao do njihove zastave i pečata udruženja na kojem je pisalo: „Udruženje za skupljanje kita“, Budimpešta 1889.

Ipak, čitavu stvar je izvadio mali Nemeček; dok je trajalo ispitivanje, Nemeček je sastrugao kita sa jednog od novih prozora, jer ako imaju kita, to znači da postoji još jedno udruženje. Odmah su ugovorili novi sastanak i novu skupštinu na grundu u pola dva.

Već u pola tri skupiše se na grundu. Za vreme zasedanja, Nemeček je primijetio da se Gereb šunja između naslaga drva prema mestu gde je živeo Slovak, čuvar koji je čuvao drvnu građu i pilanu. Dečaci nisu znali da su ga Boka i on videli u botaničkom vrtu. Zbog toga je Nemečeka zanimalo zašto se Gereb uputio prema njegovoj kolibi. Nemček napusti ostatak družine i žurno se uputi za Gerebom.

Kad je stigao, popeo se na krov daščare i prisluškivao kako Gereb podmićuje Slovaka cigaretama kako bi dečake iz družine oterao sa grunda. Brzo je potrčao da obavesti Boku o svemu. Oni zaključiše da je njegovo ponašanje čudno i proglase ga kukavicom i izdajnikom, izbacivši ga iz udruženja,a njegovo ime upisaše u zapisnik malim slovom.

„Prema temeljnim pravilima, to beše najstroža kazna. Mnogi okružiše Lesika, koji je odmah stavio na koleno onu beležnicu od pet krajcara, što je bila zapisnička knjiga udruženja, te švrakopisom zapiše: „erne nemeček izdajica!!!“ Tako je kit-udruženje obaščastilo Nemečeka…“

Nemeček je trčao prema Kiniži ulici gde je živeo Boka. Čim je stigao pred njegovu kuću odmah je dotrčao do Boke govoreći mu šta se dogodilo. Vukao ga je da se požuri kako bi ga uhvatili na delu, pa se zaputiše ka grundu.

Nemeček je počeo jako da kašlje, pa mu reče da se prehladio u botaničkom vrtu.

„Prehladio sam se u botaničkom vrtu. Kad sam se pokvasio u jezeru, nije bilo tako strašno. Ali ono u stakleniku, kad sam se skrivao u bazenu, tamo je voda bila jako hladna. Tamo sam skroz-naskroz nazebao.“

Skrenuli su u Pavlovu ulici i spazili kako se vrata na ogradi otvaraju. Gereb je žurno izlazio. Boka ga je dozivao, a Gereb se okrene, i kad je ugledao Boku, glasno se nasmejao i pobegao u glavnu ulicu.

„Između kuća Pavlove ulice oštro je odzvanjao njegov podrugljivi smeh. Gereb ih je ismejao.“

Boka i Nemeček su ostali na uglu ulice osećajući se izgubljeno. Nisu progovorili ni reč dok se nisu vratili na grund odakle se čula vesela igra dečaka. Dečaci su pozdravili predsednika, ne znajući šta se upravo dogodilo sa Gerebom.

„Nemeček se uzdao u Bokinu pamet. Nije gubio nadu dok je imao svog pametnog i smirenog dragog prijatelja. Uplašio se tek kada je u Bokinim očima ugledao prvu suzu i čuo kako predsednik, sam predsednik, duboko rastužen drhtavim glasom reče: – Pa šta ćemo sada?“

V.

Dva dana kasnije, u četvrtak, na ostrvcetu u botaničkom vrtu crvenokošuljaši su kovali planove kako da osvoje grund i kako da se osvete dečacima iz Pavlove ulice.

Gereb je bio pozvan da iskaže svoje mišljenje, a on im reče da misli da će uspeti da osvoje grund bez većeg napora, jer je on već podmitio Slovaka. Međutim, Gereb nije dobro procenio Ferija Ača i time je izazvao njegov bes. Feri Ač je više od svega cenio fer borbu i nije se slagao sa takvim podlostima.

„Ne – zagrmeo je – ti, čini se, još uvek ne poznaješ crvenokošuljaše. Ne idemo mi da podmićujemo i cenkamo se. Ako nam ne daju na lep način, onda ćemo uzeti. Ne treba meni ni Slovak, ni isterivanje! Kakve su to podlosti?!“

Gereb se uplašio njegove reakcije i kada je proglasio dečake iz Pavlove ulice kukavicama, među crvenokošuljašima se pojavio dokaz da Gereb nije upravu.

Mali Nemeček je uspeo da čuje ceo razgovor, sakriven u krošnji jednog stabla, a njegov hrabar čin je zbunio dečake iz botaničke bašte. Feri Ač je u njemu prepoznao hrabrost, jednu od osobina koju je izuzetno cenio, zbog čega ga je pozvao da se pridruži crvenokošuljašima, što je Nemeček, naravno odbio.

„- Ja ne! – odgovori prkosno. Drhtao mu je glas, ali ne od straha nego od uzbuđenja. Bled, ozbiljnog pogleda, stajao je tamo i ponovio: – Ja ne!“

Pošto ga je smatrao preslabim za batine, Feri Ač reče svojoj družini da Nemečeka okupaju u jezeru. Nakon još jednog kupanja u hladnom jezeru, Nemeček se danima borio sa jakim kašljom. Majka mu je zabranila da izađe iz kuće, ali već oko tri sata je pobegao, i sedeo na hladnoj krošnji, čekajući crvenokošuljaše.

Dok se sa njegovog mokrog odela cedila voda, Nemeček održa crvenokošuljašima lekciju o pravdi, poštenju i vernosti, nakon kojih je nastala tišina „kao u crkvi“.

„Pastori su ukrali moje klikere u muzeju jer su bili jači. Lako je deset na jednoga! Ali baš me briga. Mene možete tući, ako vam se sviđa. Jer da nisam hteo, ne bih otišao u vodu. Ali ja nisam pristao uz vas. Radije me utopite u vodi, dotucite, ali ja ni tada neću biti izdajica, kao neko ko stoji… eno tamo… Ispruži ruku i prstom pokaže prema Gerebu, kojem sada zastane smeh u grlu. Svetlost svetiljke pala je na lepu plavokosu Nemečekovu glavicu i na mokro odelo. Hrabro i ponosno, čista srca, gledao je Gerebu u oči. Gereb je ovaj pogled ojetio kao da mu je nešto teško palo na dušu. Uozbilji se i ponikne glavom. U ovom trenutku svi su ćutali, nastala je tišina kao u crkvi, a jasno se moglo čuti kako s Nemečekovog odela kaplje voda na tvrdo tlo…“

Nakon toga je bez reči otišao sa ostrva.

Kada je Nemeček stupio mostić koji povezuje ostrvo sa kopnom, odjeknulo je naređenje Ferija Ača: Na pozdrav! I dvojica stražara podigoše koplja uvis. Kad je Gereb pokušao da se obrati Feriju, on mu je okrenuo leđa, kao i ostatak družine.

VI.

Kad su sutradan oko pola tri dečaci iz Pavlov došli na grund, naišli su na Bokin proglas.

PROGLAS!!!
SAD SVAKO MORA DA BUDE SPREMAN!
NAŠOJ DRŽAVI PRETI OPASNOST, I AKO NE BUDEMO HRABRI, IZGUBIĆEMO CELO PODRUČJE!
GRUND JE U OPASNOSTI!
CRVENOKOŠULJAŠI ŽELE DA NAS NAPADNU!
ALI MI ĆEMO ČVRSTO STAJATI NA SVOME MESTU, PA AKO BUDE POTREBNO I SVOJIM ŽIVOTIMA ODBRANITI SVOJU DRŽAVU!
NEKA SVAKO VRŠI SVOJU DUŽNOST!

PREDSEDNIK

Niko od dečaka nije bio raspoložen za igru.

„Čitav odred beše nadahnut ovim proglasom, prvim te vrste. Uistinu, veliko je moralo biti zlo i ozbiljna opasnost kad se Boka odlučio izdati proglas sa svojim uzvišenim potpisom.“

Par dečaka bilo je upućeno u pojedinosti, iako nisu znali šta se dogodilo sa Gerebom. Dečaci su mislili da je Boka imao neke ozbiljne razloge zašto je sve čuvao u tajnosti. Boka je planirao da uhvatiti Gereba na delu, i da ga odmah izvede pred sud, ali nije očekivao da će Nemeček sam otići kod neprijatelja i napraviti ovakav skandal. Boka je to saznao tek istog dana, posle časa latinskog, kada mu je Nemeček sve ispričao.

U pola tri, dečaci su na grundu iščekivali sastanak. Dok su čekali Boku, članovi kit-udruženja dogovarali su skupštinu jer su imali novog predsednika Barnabaša i trebalo je da pronađu rešenje za važan problem sa kitom.

Boka je pozvao na tišinu, a potom se obrati prisutnima. Rekao je dečacima da će ih crvenokošuljaši napasti sutra. Dečaci su se odmah dali u pripremanje svog ratnog plana, budući da su svi ostali uz njega i niko nije želeo da se povuče.

Boka im je saopštio svoj plan, na šta su neki od njih reagovali prilično burno jer su smatrali Nemečeka izdajicom i nisu mislili da bi trebalo da bude predsednikova desna ruka, ali Boka im nije dozvolio da kažu bilo šta loše.

Kad je skupština okončana, Nemeček je ispričao Boki zašto su članovi kit-udruženja izrazili svoje negodovanje o tome da on bude njegov asistent. Ispričao mu je kako je u tom trenutku morao da žuri, zbog čega nije mogao da ostane, a oni ga prozvaše izdajicom.

„Sve je to Boka strpljivo slušao. Onda opet ućuti. Bolelo ga je što među dečacima ima i ovakoih. Boka je bio pametan dečak, ali ipak još nije spoznao da su drugi ljudi sasvim drukčiji i da to na bolan način moramo spoznati.“

Boka mu reče da zanemari problem sa članovima iz kit-udruženja, barem dok se ne reši situacija sa crvenokošuljašima.

Dečaci su ozbiljno shvatili Bokina naređenja i brzo su počeli sa pripremama: učvrstili su utvrđenja, odredili su posadu i zapovednike, pripremili se za borbu. Boka se upravo pripremao da izvrši finalan nadzor svega, kada se na grundu pojavi Gereb.

„Boka nije progovorio, ni Gereb nije rekao ni reč, pa su tamo neko vreme stajali gledajući se u oči, a ni jedan nije znao šta mu je činiti.“

Gereb je došao kako bi Boku i svoje nekadašnje drugare zamolio da ga ponovo prime u njihove redove i kao znak pomirenja doneo je zastavu koju je uzeo crvenokošuljašima.

Međutim, Boka je odbio da ga primi nazad.

„Boka se nekoliko trenutaka kolebao. Prvi put u životu bio je prema nekome nemilosrdan. Već je hteo da pođe za njim i dovikne mu: „Vrati se, ali se onda lepo ponašaj!“ – kada se setio jednog prizora. Onoga smeha kojim je neki dan Gereb protrčao kraj njega u Pavlovoj ulici, kad ih je ismejao. Kad su on i Nemeček stajali na rubu pločnika, tužni, pognute glave, a u ušima sa tim podrugljivim i zlobnim smehom“

Sada su svi Pavlouličani znali što se dogodilo sa Gerebom.

Međutim, posle nekog vremena, na grundu se pojavio i Gerebov otac, koji nije mogao da poveruje da je njegov sin izdao svoje prijatelje. Zato je od Nemečeka zatražio dokaz da ih je Gereb izdao, što je Nemeček i opovrgnuo, nakon čega su ga u bunilu i groznici odveli do kuće.

„Nemečeku je gorelo lice od groznice. Sada već beše ozbiljno bolestan. Kucalo mu je u slepoočicama, ruke su mu gorele. I nekako je čudan bio svet oko njega… A ovaj bradati čovjek sa naočarima tako mu se strogo obratio kao gospodin profesor Rac lošem đaku… i ovi dečaci koji bulje… i rat… i toliko uzbuđenja… i ovo strogo pitanje iza kojeg je stajala i pretnja da će biti veliko zlo ako je Gereb zaista izdajica…“

Dok je jedva stajao na nogama od slabosti, Nemeček je čoveku rekao upravo ono što je želeo da čuje – da njegov sin nije izdajica.

Noseći Nemečeka kući, Boka je bio na ivici suza jer je njegov prijatelj halucinirao i pozdravljao profesora Raca na potpuno praznoj ulici.

VII.

Sutradan, u školi, dečaci su bili toliko uzbuđeni da je čak i profesor shvatio da se nešto događa. Čak su i učenici sedmog razreda bili zainteresovani za rat. Pošto su crvenokošuljaši išli u Jožefvarošku realku, čitava gimnazija je navijala dečake iz Pavlove ulice.

U dva sata, Boka se pojavio na vratima grunda sa crveno-zelenom. Dečaci su već bili postrojeni kao vojnici. Svi osim jednog. Nemeček, je bio toliko bolestan da nije mogao da izađe iz kuć, a vojska je ostala bez jednog jedinog branioca utvrđenja i domovine. Svi prisutni bili su satnici, poručnici, natporučnici, samo je jedan mali, običan vojnik ležao je u krevetu u Rakoš ulici.

Svi dečaci su bili napeti i očekivali su napad. Međutim, umesto njih došla je Gerebova sluškinja donela Boki pismo. Gereb mu je saopštio da mu je otac kupio knjigu „Ostrva u plamenu“, Žila Verna jer ga je Nemeček ubedio da nije izdajica. Zbog toga je knjigu odneo Nemečeku, iako se njegov otac izrazito protivio tome. Takođe mu je napisao i da su crvenokošuljaši rešili da odlože borbu za sutradan jer su čuli da su njihovi planovi otkriveni. Naravno, osmislili su dobru ratnu taktiku koju je Gereb čuo dok je špijunirao crvenokošuljaše kao što je to Nemeček činio. Gereb ga je zamolio da mu dopusti da bude branilac domovine umesto Nemečeka. Zahvaljujući njegovoj iskrenosti, Boka i dečaci ga ponovo primiše u družinu.

Gereb se brzo pojavio na grundu. Ipak, stražari im dojaviše da stižu i crvenokošuljaši, kako bi im zvanično objavili rat. Došli su Sebenič i Pastori da im saopšte da je Feri Ač je očekivao da borba bude fer, a nakon toga otiđoše do Nemečekove kuće. Nemečekova majka uvela ih je u sobu gde je ležao bolestan Ernest Nemeček. Crvenokošuljaši mu zatražiše oproštaj u ime njihove grupe, a on im je sve oprostio. Na izlasku im njegova majka šolju tople čokolade, a oni je odbiše jer su smatrali da je nisu zaslužili.

„Usprkos tome istupi Pastor. Tom prilikom nije spustio na prsa svoju lepu preplanulu glavu, nego ju je podigao i ponosno rekao: – Time nismo zaslužili čokoladu. Kreći! I oni izmarširaju iz kuće.“

VII.

Osvanuo je dan borbe. Ujutro je padala kiša i dečaci su za vreme odmora zamišljeno gledali kroz prozor. Mislili su da će im kiša poremetiti planove i upropastiti borbu, ali kiša je prestala da pada i bio je to predivan letnji dan.

„To beše najlepše vrijeme za bitku, kakvo se samo poželeti može.“

Pesak koji su sakupili za bombe se osušio, pa su one bile upotrebljive i spremne za borbu. U petnaest do dva na grundu je čekala spremna vojska. Nakon toga ih je posetio poslanik, koji im je saopštio kakva će borba biti, tako da je sva uzrujanost nestala.

„U svima je kiptela borbenost i već su želeli da budu u žaru sukoba.“

Boka je promenio je ratni plan i odlučio da iskopa rovove. Posada je vršila poslednje pripreme; svako utvrđenje je imalo svoju zastavu, osim trećeg po redu. Trećem utvrđenju falila je mala crvenozelena zastavica koja je već prošla razne nevolje, zbog čega su okačili drugačiju zastavu, dok staru ne povrate u borbi.

„Da, još se sećamo, ova se zastavica što je prošla kroz razne nevolje poslednji put nalazila kod Gereba. Prvo ju je odneo Feri Aču, a crvenokošuljaši je sakrili u ruševini u botaničkoj bašti. Odande ju je odneo Nemeček, čije su tragove malih stopala našli u prašini. One znamenite večeri kada je među crvenokošuljaše upao mali plavokosi, Pastori su mu je istrgli iz ruke i opet odložili u tajnom skladištu oružja. Odande ju je nedavno doneo Gereb, pokušavajući njome da smekša srce dečaka iz Pavlove ulice. Već tada mu je Boka rekao da njima ne treba ukradena zastava. Oni žele časno da je vrate.“

Zbog toga su poslanici dečaka iz Pavlove ulice krenuli prema botaničkoj bašti, da crvenokošuljašima odnesu nečasno dobijenu zastavu, koju su planirali da osvoje za vreme borbe.

Crvenokošuljaši su krenuli u napad iz Marijine i Pavlove ulice. U početku se bitka odvijala onako je planirano: crvenokošuljaše predvodio je stariji Pastor, koji je došao iz Marijine ulice. Njega su napali peščanim bombama sa vrha utvrđenja i neočekivanim jurišem iz tajnog rova, potisnuvši ga prema daščari, gde su on i njegova četa bili zarobljeni. Međutim, situacija se značajno promenila kada se u bitku uključio Feri Ač, koji se nije pridržavao dogovorenih pravila.

„Feri Ač, koji beše pametan dečak, sada je već osećao kako se prevario u proračunu. Štaviše, osećao je kako je njegova vojska izgubila celu bitku, jer će i on sam morati da se bori protiv cele vojske Pavlouličanaca“

„Sada je nastala ogorčena borba. Crveni su osećali da gube i nisu se baš pridržavali pravila. Njima su pravila bila potrebna samo dok su mislili kako će propisnim načinom pobediti. Sada im pravila nisu bila ni na kraj pameti. To je značilo opasnost. Ovako su oni bili jači, uprkos tome što ih je bilo upola manje nego Pavlouličanaca“

Feri Ač je stigao do daščare i pokušao da oslobodi svoje prijatelje. Tu tom trenutku dočeka ga Nemeček i obori Ferija Ača na leđa, a zatim od malaksalosti pade u nesvest.. U tom trenutku, Pavlouličanci iskoristiše situaciju i sateraše crvenokošuljaše u ćorskokak. Kada su podigli Nemečeka, on je malaksalo otvorio oči i posmatrao uokolo. Onda je svojim prijateljima rekao da je skupio snage da dođe jer mu se u snu priviđalo da im se loše piše i da im je potrebna pomoć.

„Ništa nisam čuo, samo nekako osećao kao da čujem. Nešto mi je zujalo u ušima, konjski kas, zvuk trube, vika. Čuo sam Čelea kao da viče: „Dođi, Nemeček, zlo nam se piše!“ Onda sam čuo kako ti dovikuješ: „Ne dolazi, Nemeček, ne trebaš nam jer si bolestan. Znao si dolaziti kad smo se klikerali i zabavljali, a sada ne dolaziš kad se borimo i kad ćemo izgubiti bitku!“ To si rekao, Boka. Ja sam čuo kako to govoriš. A onda sam brzo skočio s kreveta. Pao sam čim sam ustao, jer već dugo ležim i jako sam oslabio. Ali sam uspeo da ustanem i izvadim odeću iz ormara.“

Potom je na grund stigla i Nemečekova majka koja ga je odmah odnela kući u pratnji dečaka.

„Svi se dečaci redom rukovaše s njim. Ruka mu je bila vrela. Onda je nestao s majkom u mračnoj kući. Jedna su se vrata zalupila, jedan prozorčić se osvetleo. I nastane tišina.“

Dečaci su se razišli, a Boka je ostao sam u praznoj ulici. Vidio je kako njegov vojnik i drug polako nestaje i znao je da ga čeka najgore. Nije mogao da zadrži suze.

„Osećao je i znao ono što se niko nije usudio da izgovori. Video je kako njegov vojnik polako i tužno vene. Znao je kakav će biti kraj i znao je kako taj kraj nije daleko. Sada nije mario što je pobednički vojskovođa. Što se prvi put nije poneo muški, što je u njemu prevagnulo dete: samo je plakao i plakao.“

Gospodin Nemeček ga je uhvatio kako plače, a posle nekoliko trenutaka, obojica su plakali zajedno nad sudbinom hrabrog vojnika. Odjednom, Boka shvati da je on ustvari general, da mu je dužnost da se pridigne i uteši Nemečekovog oca.

Pristigao je i Feri Ač koji se došao da poseti Nemečeka. Njega je dovela savest, a Boku srce.

IX.

Deveto poglavlje sastoji se od zapisa sa sastanka kit-udruženja:

U članku broj 1., na 17. stranici nalazi se umetak, koji glasi: ernest nemeček malim slovima. Taj se umetak poništava. Taj umetak je posledica zablude, pa glavna skupština ovim izjavljuje kako je udruženje neopravdano uvredilo imenovanog člana, a ovaj je uvredu istrpeo bez prigovora, a u ratu se pokazao kao pravi junak, što je istorijska činjenica. Zbog toga udruženje izjavljuje da je gornji umetak usledio greškom udruženja i da ovime zapisničar ima nalog da upiše ime člana od početka do kraja samim velikim slovima.

Članak 2. Ovime unosim od početka do kraja samim velikim slovima: ERNEST NEMEČEK“

U članku broj 3. glavna skupština kit-udruženja jednoglasno izražava zahvalu generalu Janošu Boki zato što je jučerašnju bitku vodio kao vojskovođa iz školskih istorijskih knjiga.

U članku broj 5. Predsednik udruženja ovim članom dobija ukor jer je dopustio da se kit udruženja osuši.

X.

U Nemečekovoj kući u Rakoš-ulici vladala je mrtva tišina. Svi su bili nečujni i na prstima prolazili pored njegovih vrata.

Sutradan je Boka opet posetio Nemečeka. Pokušao je da ga razveseli pričom kako je sinoć Feri Ač došao da ga vidi, što je Nemečeka učinilo veoma srećnim, kao i činjenica da mu je kit-udruženje upisalo ime u zapisnik sa svim velikim slovima. Ipak, nije mu bilo pomoći. Opet je imao halucinacije u vezi sa bitkom i svojim prijateljima.

„Grund – uzvikivao je – to je celo jedno carstvo! Vi to ne znate jer se nikada niste borili za svoju domovinu.“

Na kraju se umirio i polako izdahnuo..

Na vratima kuće pojavili su se i dečaci iz Pavlove ulice koji su Nemečeku doneli počasnu povelju, u kojoj je njegovo ime bilo ispisano velikim slovima, sa sve priloženim izvinjenjem udruženja. Povelja je donešena uz celokupno izaslanstvo udruženja. Nemečekova majka ih je pustila u kuću, a oni su ulazili jedan za drugim, skidajući kape i odajući mu počast bez reči, širom otvorenih očiju, kao u crkvi.

Kad su počeli sa govorom, pojavila se iNemečekova majka koja je shvatila da Nemeček ne diše. Majka je jecala nad mrtvim telom svog sina, a dečaci su shvatili da su zakasnili.

Boka je stajao na sredini sobe; jednostavno nije mogao da plače zbog ogromne praznine koju je osećao. Predveče je Boka izašao na ulicu i otišao do grunda, jer nije imao snage da se priprema za test iz latinskog.

Shvatio je da se nešto događa kada je video da su čudne sprave naslonjene na ogradu. Slovak mu je rekao da su došli građevinski inženjeri koji će od grunda da naprave višespratnicu. Boka je počeo da plače, udaljavajući se od grunda. Pitao se da li je to silno junaštvo bilo uzaludno?

Boka je shvatio šta zapravo znači život.

„U Boki se preokrenuo čitav svet. Sada su mu navrle suze na oči. Požuri, pa onda potrči prema vratima. Bežao je odavde, sa ovog nevernog komadića zemlje, što su ga oni sa toliko patnje i toliko junaštva obranili, a on ih sada izdajnički napušta kako bi na svoja leđa preuzeo za večna vremena jednu najamnu zgradurinu.“

Sledećeg dana dečaci su se pojavili u svečanim crnim odelima, na zahtev gospodina Raca. Okupili su se u Rakoš ulici. Boka je nemo posmatrao pod, zaključivši na samom kraju da smo svi mi u životu, ili tužni, ili radosne sluge i borci.

Beleške o piscu

Ferenc Molnar rođen je 12. januara 1878. u Budimpešti kao Ferenc Neuman. Ostao je poznat kao dramski pisac i jedan od najpoznatijih i najcenjenijih autora u 20. veku.

Ferenc je bio pisac koji je veoma voleo komedije, ali i romane pa je većinom pisao dečije priče o zanimljivim dečijim avanturama tokom njihovog odrastanja, baš kao što je delo „Dečaci Pavlove ulice“.

Tokom Prvog svetskog rata Ferenc je delovao kao ratni dopisnik, a uz to je ostao upamćen kao veliki pobornik tadašnje Austrougarske imperije. Za svoje postupke dobio je i priznanje Habsburgovaca, ali s druge strane i mnogo kritika od kolega koji su, za razliku od njega, bili pacifistički orijentisani.

Tokom Prvog svetskog rata radio je kao dopisnik i nije propustio priliku da ukaže na sve pozitivne stvari o Habsburgovcima, a nakon završetka sukoba napisao je svoje iskustvo o ratu.

Emigracija u Ameriku ubrzo je usledila tokom Drugog svetskog rata zbog straha od nacističkog progona Jevreja. Umro je u Njujorku 1952., u 74. godini.

Iako je napisao mnoga dela, slavu je stekao romanom “Dečaci Pavlove ulice“, koji se smatra jednom od najboljih knjiga za decu, i na osnovu kojeg je snimljen i film.

Roman “Dečaci Pavlove ulice“ mnogi su upamtili po jedinstvenoj priči koja je uticala na odrastanje mnogih generacija. U delu je opisana jedna od najlepših priča o hrabrosti, surovosti iz stvarnog života, ali i o velikom prijateljstvu koje ponekad olakšava prolazak kroz teške životne situacije. U delu postoji i tragikomedija kroz koju se glavni junaci bore za mali komad zemlje, a čitajući delo, svakom čitaocu postaje jasno kako je Ferenc želeo da naglasi patriotizam.

Drama „Liliom“ je još jedno dobro poznato delo koje je prošlo nezapaženo, kasnije prilagođeno za mjuzikl „Gardista“. Mjuzikl je kasnije poslužio za snimanje istoimenog filma u kome su glumili Alfred Lunt i Linn Fonntane.

Pored drame „Liliom“, brojna Ferencova dela kasnije su poslužila za snimanje poznatih filmova u kojima su glumili Sofija Loren i Horst Bakholc. To je još jedan dokaz njegovog uvažavanja kao pisca, ne samo unutar granice Mađarske, već i šire.

Njegovi najpoznatiji romani uključuju „Čamac bez gospodara“, „Eva“, a napisao je i drame „Čuvar“ i „Labud“.