Ljubomir Ršumović jedan je od najpoznatijih srpskih pesnika za decu. U svojoj karijeri napisao mnogo poznatih zbirki dečjih pesama, među kojima su i „Ma šta mi reče„, „Vesti iz nesvesti“, „Pričanka“, „Pevanka“, „Još nam samo ale fale“, „Domovina se brani lepotom“, „Nevidljiva ptica“ i mnoge druge.
Ršumović piše pesme različitih tematika, a neke pesme sadrže slične motive. Na primer, ima celi ciklus pesmaa koje imaju slične teme i motive, a sve se tiču ala, aždaja i sličnih čudovišta. Ove pesme su napisane kao male pričice o čudovištima koje su u drugim pričama i bajkama negativci. Zanimljivo je to što ih pesnik u svojim pesmama stavlja kao glavne likove. Oni su u pesmama dobri, osećajni, iako znaju da će u bajkama biti zli. Pesnik ih prikazuje kao ružne i nevoljene, ali to prikazuje na neki lep način, da se umile čitaocu. Ale i aždaje svesne su svoga izgleda, ali to ih ne preči da se međusobno vole i da traže ljubav. Za decu je ovo prilika da nauče ne osuđivati nekoga samo zbog njihova izgleda ili reputacije, nego da shvate da svaka priča ima dve strane i da čak i oni o kojima smo navikli govoriti loše, mogu biti dobri.
Ostale njegove pesme govore o raznim zanimljivim „slučajevima“ na koje je pesnik naišao, a često se tiču ljudi iz njegove porodice. Autor voli da piše o ljudima kojima je okružen, o njihovim zanimljivim osobinama, koje onda još malo preuveliča da bi bile još zgodnije. Voli da piše i o djeci, njihovim zgodama, ljubavima i igrama. Često piše i o sebi, i to i iz perspektive odraslog čoveka, ali i o sebi dok je bio dete.
Osim o ljudima, mnogo priča govori i o životinjama i prirodi. Ipak, i to su pesme koje govore o nekim neobičnim zgodama. Za ovog pesnika priroda nije samo riznica lepote i harmonije, nego i mnogih neobičnih stvari koje niti ne primećujemo. Pesnik na sitnicama radi zanimljive priče, pa na mnoge motive iz prirode nakon čitanja više nećemo gledati istim očima.
Mnoge pesme ovog autora napisane su i kao brojalice. One su ritmične, pune rime, zgodnih igara rečima, kratkih stihova. Izrazito su zanimljive zbog raznih novih rečih i igranja sa zvukovima kroz pesmu. Deca će u takvim pesmama najviše uživati i sigurno ih rado učiti napamet, a zbog domišljatosti u konstrukciji stihova, u mnogim će pesmama uživati i roditelji, bake i dedovi, učitelji i svi ostali koji pesme budu čitali sa decom.
Pesma „Deca mogu da polete“ govori o tome koliko je moćna dečja mašta i kako je svako dete potencijal da postane šta god poželi u svome životu. Dok odrasle preče razna ograničenja koja su si sami nametnuli, deca su ta koja su odista slobodna i koja mogu raditi šta god požele, pa i poleteti.
Deca mogu da polete – analiza pesme
„Deca mogu da polete“ zabavna je dečja pesmica od četiri strofe. Zabavna je ne samo zbog svoga sadržaja, nego i zbog toga kako je napisana. Obiluje stilskim figurama, pogotovo onim zvučnim, igrom glasova i rimom, zbog čega je izuzetno ritmična, poput brojalice. Prva i treća strofa su šesterostisi, a stihovi su im osmerci. Druga i četvrta strofa su katreni, dakle imaju po četiri stiha i svaki je četverac. Također, druga i četvrta strofa su jednake, odnosno četvrta strofa je ponavljanje druge, što je stavlja u funkciju refrena.
Već u prvoj strofi pesnik iznosi ideju svoje pesme, a ona se odražava i u naslovu. Govori da deca mogu da polete, sve šta trebaju je da se sete poleti, odnosno da shvate da je to nešto šta ona mogu. Naravno, ovde govorimo o metaforičkom letu – ne onom pravom – a označavaju dečju sposobnost da zamisle šta god žele i užive se u igru, pa time i dožive iskustva koja su jednaka onima stvarno proživljenima. Kako bi to ostvarila deca moraju samo poželeti i vinuti se u visine. Tu pesnik decu poređuje sa pticama koje lete ka zvezdama:
Deca mogu da polete
treba samo da se sete
treba samo da požele
da zamahnu da se vinu
kao ptice nežne bele
ka zvezdama u visinu
Nakon ove prve strofe, sledi ona koja zvuči poput refrena. Puno je kraćih stihova, pa je i ritmički brža. Još jednom pesnik naglašava da deca moraju samo da zamisle, da se sete, pa da polete kuda god požele.
U trećoj strofi pesnik kaže da deca dolaze do neba leteći na krilima koja su napravljena od lepih želja. I ovo je jedna prekrasna metafora kojom naglašava jačinu detetove mašte i ubeđenosti u svoje mogućnosti. Pesnik kaže da se treba samo odlučiti poleteti, a to se može učiniti tako da se setimo svojih prijatelja, odnosno bilo čega što nas čini radosnima i što na, metaforički, „daje krila“.
Posle ove strofe seli ponavljanje druge, strofe refrena, u kojem pesnik još jednom govori da se deca moraju samo zamisliti, setiti i onda poleteti kuda god žele:
Da zamisle
da se sete
kuda žele
da polete
Tema ove pesme je veličanje dečje slobode i mašte zbog koje ona mogu da budu tko hoće, da rade šta žele, igraju se i zabavljaju dok ne postane prekasno, odnosno dok ne odrastu. Ujedno, govori da je taj dečji dar i veliki blagoslov, jer ono što čovek nastoji napraviti kada poraste je još jednom postati slobodan kao kada je bio dete.
Beleške o autoru
Ljubivoje Ršumović sprski je književnik, najpoznatiji kao pesnik za decu. Rođen je 1939. godine u Donjem Ljubišu na Zlatiboru. Roditelji su mu bili Mihail i Milese Ršumović, podrijetlom iz Hercegovine. Otac mu je bio opšinski sekretar, a kasnije i sudija za prekršaje. Nakon Ljubivoja, dobili su i drugog sina, Milivoja, koji je kasnije postao inženjer tehnologije.
Osnovnu školu Ljubivoje je završio u Ljubišu, a onda je krenuo u gimnaziju u Čajetini. Višu gimnaziju završio je u Užicu. Nakon toga upisao je Filološki fakultet u Beogradu, gde je 1965. godine diplomirao komparativnu književnost. Ljubivoje je odrastao uz dečju književnost Jovana Jovanovića Zmaja, za što je zaslušna njegova majka. Još kao dete je na temelju pesama koje je čuo, počeo da stvara vlastite pesme. U osnovno školi već je počeo da piše pesme, a jedna od njih dobila je i glavnu nagradu na natečaju dečjih Pionirskih novina.
Prvu ozbiljniju pesmu objavio je u novinama Vesti iz Užica, 1957. godine. Nakon diplome, zaposlio se na Radiju Beograd, u redakciji dečjeg programa. Bio je urednik emisija „Utorak veče – ma šta mi reče“, „Subotom u dva“ i „Veseli utorak“. U njima je predstavljao i svoja dela namenjena deci. Nakon radija, Ljubivoje je počeo da radi i na Televiziji Beograd. Uređivao je emisije „Dvogled“, „Hiljadu zašto“ i „Hajde da rastemo“. Iako je bio najpoznatiji po svojim dečjim emisijama, radio je i dokumentarne serije, među kojima je najpoznatija „Dijagonale – priče o ljudima i naravima“. Bio je i direktor pozorišta „Boško Buha“ te se celi svoj radni vek bavio i dečjom književnosti, najviše poezijom.
Za vreme svog književnog delovanja objavio je preko 80 knjiga, najviše onih za decu. Najpoznatije zbirke pesama su mu „Ma šta mi reče“, „Još nam samo ale fale“, „Vesti iz nesvesti“, „Domovina se brani lepotom“ i mnoge druge. Napisao je predstave za decu, a najpoznatije su „Šuma koja hoda“, „Uspavana lepotica“, „Baba roga“, „Nevidljiva ptica“, „Rokenrol za decu“, „U stara Trojana kozje uši“, „Au što je škola zglodna“ i druge. Napisao je i tri udžbenika za osnovnu školu.
Mnoge pesme ovog autora imaju i svoju muzičku kompoziciju pa ih deca uče pevati od ranog detinjstva. Neke od njih su „Lako je prutu“, „Miš“, „Vuče, vuče, bubo lenja“, „Svaki dan se sunce rađa“, „Medved Brundo“ i druge.
Za svoje književno stvaralaštvo Ršumović je dobio mnoge nagrade i proznanja. Najpoznatije među njima su nagrada „Neven“, Brankove nagrade, nagrada „Mlado pokoljenje“, Goranova plaketa i mnoge druge. Međunarodne nagrade koje je osvojio su nagrada „Pulja“ za celokupno stvaralašto za decu te UNESKO za knjigu koja propagira mir i toleranciju.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor