Čiča Jordan

Čiča Jordan obrađena lektira Stevana Sremca. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Čiča Jordan >>

Analiza dela

Stevan Sremac voleo je da piše o karakteristikama ljudi širom Srbije. Prikazivao nam je ljude i njihove osobine potpuno realistično. Pripovedao je o događajima koji su bili svakodevica jednog čoveka. Glavnog junaka Sremac je stvarao pred čitaocem, stavljao ga u mnoštvo situacija i tako gradio njegov lik. Prikazivao nam je likove i njihove živote tako živo i realistično, bez ikakvih fikcija i apstrakcija. U Sremčevom opusu imamo čitavu galeriju tipova, to je jedan čitav svet. Čiča-Jordan je jedan od takvih likova. On je potpuno izgrađen portret.

Osim u opisima likova, Sremac je majstor i u opisu sredine. Dosljedan je u detaljima i naturalističkim slikama koje upotpunjuju junaka književnog dela. Sremac je u svom pisanju toliko realističan da i dijalog likova prerasta u čitave fraze, koje je pisac mogao čuti na ulicama i po kafanama. Dijalektizmi koji se javljaju u tekstu nisu književni, ali to daje posebnu čar ovom delu i još više dočarava potpunu sliku čiča-Jordana. Možemo kompletno da ga zamislimo. Dijalektizmi nas približavaju ljudima i govoru iz određenog kraja. Zanimljivosti čiča-Jordanovog lika doprinosi upravo govor koji odstupa od uobičajenog, a u vezi je s Jordanovim poreklom.

Sremac je odlučio da pripovedač u delu bude sveznajući te da nam od početka do kraja pripoveda celu priču. Sremac je uvek bio na strani onog starog, patrijahalnog, što vremenom nestaje među ljudima. Sremac ima posebnu moć opservacije svega onoga što ga okružuje. Realizam u pripovedanju ne dozvoljava ikakvo iskrivljenje stvarnosti.

Kroz razgovor likova, ali i kroz monologue, čitaoc postepeno otkriva kakva je ličnost u pitanju. Kroz opise situacija i okoline otkrivamo kakve su okolnosti pod kojima se dešava radnja pripovetke i koliko likovi moraju da se prilagode svom okruženju. Jordan je među njima specifična pojava u društvu; on je čovek meka srca. Kroz njegove postupke i postupke ostalih likova, pa čak i dece koja zbijaju šale s čiča-Jordanom, čitatelj s piscem gradi Čiča-Jordanov lik. Možemo zamisliti čitav događaj koji pisac želi da stavi pred nas.

Čiča Jordan nije voleo ništa što je novo i moderno. To se najbolje vidi u njegovoj prepirci s jednim đakom koji je došao u petak i tražio mrsno jelo, a u aščinici Jordana uvek se sredom i petkom postilo. Za Jordana je sunce bilo božije, a za dečaka sunce sija jer je to vasionski zakon. Ovde se jasno vidi sukob generacija. Jordan veruje da svecu kosti ne trule zbog toga što je svetac, dok mu dečak objašnjava da je telo balzamovano i da zbog toga ne truli.

Prepričano delo

Jedna slika

Na početku pripovetke nam se prikazuje „Jedna slika“. Pisac govori o čiča-Jordanu. Svestan je da ga mnogi ne poznaju. Nije to bio neki čovek od državne vlasti pa da se sad pitaju svi šta će država bez njega, niti je bio neki bogati trgovac koji se bogatio prodajući i svoje i tuđe. Jordan je imao sreću da ga slabo znaju. Bio je dobrotvor, jedan od skromnih mecenata koji za života nije dočekao svoje slike u kalendaru. Posle njegove smrti niko se neće otimati da mu za velike pare napiše biografiju. Pisac je odlučio da ispravi tu nepravdu ovom malom sličicom o čiča-Jordanu.

Čiča-Jordan kao pudar i baštovandžija

Čiča Jordan je bio rodom iz Turske, iz Stare Srbije. Kao i svaki iz takvih krajeva, čiča-Jordan bio je vrlo umešan i znao je svakog vraga. Umeo je popravljati satove bez sajdžije, kada je ko bio bolestan ako ga Jordan ne bi izlečio, svi su mislili da mu niko drugi ne može pomoći. Bio je Jordan i govedar, mlekadžija, pudar, furundžija, baštovandžija i aščija. Ova dva poslednja zanimanja najviše je voleo i nije se mogao odlučiti koje mu je draže. Svima je bio poznat kao čovek koji je ispekao zanat te su ga svi zvali. Tako je zarađivao, a nije mu trebalo mnogo. Od rodbine imao je samo jedno unuče Dilu, a ni on nije mnogo izvoljevao. Jordan je živeo za svoje unuče.

Bio je Jordan slavan baštovandžija u proleće i još slavniji pudar u leto i jesen. Deca su volela krasti iz Jordanove bašte. On ih je ganjao, pazio na svoje imanje, ali deca bi se uvek nekako provukla.

Jednom se tako upetljao dečak Gile i nije stigao da mu pobegne. Deca su se smejala što će dobiti batine od Jordana, ali dečak ga je molio da ga pusti samo još ovaj put i neće više nikad krasti voće. Da su u pitanju bile jabuke ili dunje, lako bi se kradljivac odbranio gađajući ga njima, ali s mekim šljivama ne može. Jordan ga je upita šta će sad, a dečak odgovori da će sad njemu u inat da skoči na glavu i da ne ustane više. Uplaši se čiča-Jordan „Ludo mlado…“. Viče dete „Tebi grah na dušu, a šljive i nisu tvoje…“. Čiča ga ispitivaše čiji je, a dete slagaše nekoliko puta, pa na kraju deca što su se sakrila iza plota, rekoše da je gospodin Milisava.

Utom mu naiđe otac i mali se prepade još više, tek sad će batine dobiti. Čiča-Jordanu bi žao i htede da ga pusti, dete siđe od straha i Jordan ga sakri u kolibu dok ne prođe opasnost. Kad otac naiđe, zastade čuvši ime svoga sina. Deca odaše da ga je Jordan sakrio, ali Jordan ne htede priznati nego nahvali Gila da je najbolji dečak i da su svi kao on, krađe ne bi bilo. I tako beše spašen Gile Jovanović učenik četvrtog razreda osnovne škole.

Kad se svi raziđoše i opasnost prođe, izađe mali Gile, ali beše sav pocepan. Pošto Jordan nije imao iglu i konac, dečak ode svojoj tetki. Jordan mu dade jabuka i reče da kad ga otac pita otkud mu, nek kaže da mu je dao Jordan jer se sažalio kad su ga deca klevetala, a on posle samo prolazio iz škole. Jordan ga je zaustavio i dao mu jabuke. Gile reče da će da ih sačuva za uspomenu i da više nikad neće krasti voće. Dečak je ovo drugo ispunio, nije više nikad krao Jordanovo voće, a što se tiče ovog prvog, jabuke je pojeo još pre tetkine kuće.

Čiča-Jordan onda započe svoj monolog u kome je branio decu. Nisu deca kriva, nisu oni lopovi, nego gledaju šta im rade očevi pa tako i oni. Deca su nastavila da kradu čiča-Jordana i on im je uvek pretio, ali ni jedno dete nije nikada udario.

Te zime Jordan je hteo naći drugi posao, ali čim proleće počne, on se vrati svom baštovanluk. Deca su se obradovala kad su čula da je živ njihov čiča-Jordan i kad su saznali koje bašte čuva. Uvek je opravdavao decu pred roditeljima, sve dok se ne desi jedan događaj zbog kojeg se i mnogotrpeljivom čiča-Jordanu učini da je već isuviše.

Jednom se Jordan nije osećao baš najbolje. Bio je bolestan i ležao u bašti pod trešnjom. Čekao je svoje unuče Dila od sina Dojčina, koje je doveo u Srbiju da ne bi služio „poganu pešku veru“, kako je govorio Jordan. Dozivao ga je, ali se mali nije odazivao. Kad pogleda na drvo, a dečak na drvetu sedi. Jordan mu zatraži da ide po vodu, ali dečak je ćutao. U jednom trenutku pogledavši gore, Jordanu se učini da na svakom drvetu po jednog Gila vidi po jednog unuka od pokojnog mu Dojčina. Uplaši se Jordan bolesti, a dečak mu odgovori „Nisam ja Dile… Mi smo iz druge kuće“. „Lezi ti spavaj čiča-Jordane, kad dođe Dile mi ćemo mu kazati“, ču se s druge višnje. Tako deca sretoše Gila posle i rekoše mu da ga je zvao čiča-Jordan. Tako Jordan bi uslužen i kad se okrepi, zabrinu se zbog događaja. Rešio je kad ozdravi da se mane bašte i voćnjaka, pa tako i uradi. Otišao je u aščije i mehandžije, ljudi ga znaju, a zna i on njih.

Čiča Jordan kao aščija

Aščinica je bila na uglednom mestu. Bila je veoma posećena. Na ulazu je stajao natpis večito pijanog moler-Miše „Aščinica Jordana Simjanovića kod Sevapa“, a ispod toga slika debelog i mršavog čoveka. Natpis je govorio da se debeli hrani u ovoj aščinici, a mršavi kod Johana Švabe.

Na jednom zidu kafane bila je slika, a na njoj Marko Kraljević kako drži Musinu glavu. Na drugom zidu bila je ikona svetog Đorđa, a ispod ikone ispisane policijske naredbe – pas se vodi na dva metra dugačkoj uzici, ne pljuje se po trotoaru itd. Na trećem je zidu bila slika Skenderbega, knjaza Miloša i Mihaila, zatim Bihner, Spenser, Libkneht i Pisarev. Tu su se nalazile i neke slike iz ilustrovanih časopisa; neke princeze i neki mali princ Saksen-Koburg-Gotski te još neke Švabe i Švabice.

Kod Jordana se služilo čisto domaće vino i rakija. Na flašama rakije je pisalo „Raćija kad ima čovek muku na srce“, „Raćija, od lek, kad zaboli pupak“ itd. I zaista je Jordan verovao u njihovu isceliteljsku moć. Kuhinja kod čiča-Jordana takođe je bila na dobrom glasu. Siromašni su išli kod njega zato što je bila jeftina, a bogati zato što je bila dobra. Kod njega je uvek bilo veresije i pored pretnji mušterijama da ne daje na veresiju i da će ih tužiti, nikada to nije učinio.

Imao je dva pomagača, Apostola i Vanđel. Bili su to neki njegovi dalji rođaci. Iako su ga potkradali, Jordan im je to opraštao zbog toga što su bili hrišćani. Postili su svaku sredu i petak, staralisu se da ima ulje i dugme u kandilu; mnogo je čiča Jordan pazio na to. Čak je i svoje mušterije terao da poste. Sredom i petkom niko nije mogao dobiti mrsno jelo u njegovoj aščinici. Jordanov ideal je bio da što više mesta uhvati svojoj grešnoj duši darovima u crkvama. Jordan je darovao mnoge crkve, a pre smrti ostala mu je želja da kupi zvono. Želeo je da prvi zazvoni nakon oslobođenja njegova sea Topanovca, baš kao što je zvonio u Vranju kada su prvi put digli zvona.

Taj događaj će uvek pamtiti, to mu je bio najsrećniji dan u životu. Tu priču je toliko često pričao da su ljudi koji su je čuli više puta ustajali odmah od stola. To je bilo kada je kralj Milan došao u Vranje i darovao mu zvono jer ga crkva nije imala. Jordan je išao u Dečane, na Svetu Goru i još je želeo da ode na Sveti Grob, da se pokloni, da umre tamo i tamo da ga sahrane, na reci jordanskoj.

Sredom i petkom je zbog toga imao manje gostiju, jer ne bi našli ono zbog čega su došli. Tako mu je jedan đak tražio mrsna jela u petak i nije bilo nikakve sile koja bi Jordana naterala da petkom promrsi ili posluži mrsno jelo. Tako se on i đak svađaše, đak je govorio da je to intolerancija, ograničavanje slobode drugoga. Njihov generacijski sukob trajao je dugo, dok se dečak nije naljutio i rešio da ode. U tom trenutku se seti da je kod svih drugih aščija dužan ostao i da samo kod Jordana može jesti, pa se vrati. Svet se poče razilaziti, svi su ručali, a ono što je ostalo bilo je četvrt hleba i dva struka mladog luka. Čiča Jordan, ponosan što je slomio ateistu, sedne za isti sto da ruča. Iznose mu posnu sarmu, pilav od jegulje i podeli sa đakom, a ovaj nije čekao dva puta da ga ponude.

Jordan nije voleo pijanice, iako su mu donosili zaradu. Najviše je mrzeo Matu molera. Kada bi on i Venclo Nohavica došli zajedno, nije ih mogao gledati. Grdio ih je što danju piju i pevaju. Njima je noć bila prekratka za piće, a danju, kad se opiju i ne dočekaju noć. Zimu ipak najviše vole. Moleri su se opravdavali time što je njihov zanat takav. Kao što, na primer, šnajderi oćorave, tako i moleri moraju da piju.

Jordanov znak za razlaz bio bi kada bi stao s fenjeroim na sred kafane. Svi bi se tada razišli, niko nije hteo terati ga da se predomisli. Ko je platio, ko nije – platiće Bog.

Jordanu su mnogi bili dužnici. Neki su vraćali dug, a neki i nisu. Ima i onih koji su se još kao praktikanti i đaci zadužili, pa se do sad oženili i napredovali, ali prolazili bi pored Jordana i pravili se da ga ne poznaju. Onda mu budžaklija Milija reče da počne da im prilazi dok i on njih nije počeo da zaboravlja, a ako neće ni tada vratiti dug nek njemu prepusti stvar. Posluša ga Jordan. Neki mu vratiše sve, neki pola, neki deo, a od gospodina Petronija beše i uvređen.

On je pre petnaest godina bio siromašan i Jordan ga je hranio, sad od kada je unapređen i bogat, ne poznaje ga. Obogatio se najviše tako što ga beše zanosila bogata udovica. Jednom prilikom u društvu on joj pokloni srce. Na kraju mu je i ruku dala, ali i pola svog bogatstva. Tako kada Jordan ode po naplatu, ovaj ga ne poznaje, vređa ga i govori mu da je Turčin. To čiča-Jordanu beše previše i reši da ga tuži, ali na sudu izgubiše jer ovaj nije priznao dug. Zna se da daje novac na zajam, što bi on Jordanu dugovao? Jordan rasrđen na tu laž, zar za toliko dukata da se sramoti…

Nije Jordan više mogao da se nosi s ljudima, lakše mu je bilo da se nosi sa decom, pa odluči da napusti ovaj posao. Sada je opet pudar. Opat ga hvali kao dobrog i da će mu deca opet krasti. On se kleo da je nabavio pušku i da će ih gađati kao vrapce približe li se. „Ko hoće da vidi kako je čiča Jordan održao reč i kakav je bio odsad kao pudar, taj nek se opet vrati na prvu glavu ove pripovetke i neka je pročita.“

Analiza likova

Čiča Jordan – bio je govedar, pudar, aščija i baštovandžija. On je i glavni lik pripovetke. To je čovek koji je promenio mnogo poslova u životu, a najviše je voleo biti kuvar i čuvar bašte. Čiča Jordan prikazan je kao vredan i gord čovek koji dobro radi sve poslove koji mu se povere. Deci je bio poznat pod imenom Čiča- Jordan, baštovandžija, jer su deca često krala voće od njega, poznavajući njegovu dobru dušu. Najviše su volela kod njega krasti jer su znali da od njega batine neće dobiti.

Ali ipak, retko su se mogli osladiti voćem koje je on čuvao, jer im nije dao ni prići, ali nikada ih nije tukao. Čiča Jordan dobro je poznavao generacije i generacije kradljivaca i obešenjaka. Svoj zanat je dobro ispekao. Čiča Jordan bio je blag i milosrdan, osećajan i spreman da prepozna pravu nevolju i pomogne svima.

Stariji su ga znali kao Čiča Jordana aščiju, čoveka dobrog srca koji je davao svima na veresiju, dobrog kuvara jela čija je cena bila pristupačna za sve. Siromašni su dolazili jer je cena kod njega bila dobra, a dobro je bilo i jelo. Ni bogati nigde u varoši nisu bolje jeli nego kod Jordana. Jordan je poklonik starine – starih stvari i običaja. Nije voleo ništa što je novo. Verovao je u Boga i postio svake srede i petka. Unjegovoj aščinici bi se tih dana služilo samo posno ma ko došao u kafanu.

Dečak Gile – jedan od malih kradljivaca koje je Jordan uhvatio u krađi, u bašti koju je čuvao. Nestašan kao i sva deca, Gile nije stigao da siđe s drveta kada je čiča naišao. Ipak, Jordan pomaže Giletu da siđe s drveta da ga otac ne bi istukao. Čini se da je Jordan to uradio kako bi deci pokazao šta je to pravo prijateljstvo. Gile je obećao Jordanu da više neće krasti voće i da će biti poslušan dečak. Nikada više nije ponovio grešku i zahvaljujući Jordanu, shvatio je kojim putem treba ići kroz život.

Dečak Dile – čiča Jordanov unuk. Kao i ostala nestašna deca, Dile je bio stalno u pokretu. Ne pojavljuje se mnogo u pripovetci, ali predstavlja dečurliju koja su neophodna da bi se konstituisao potpun lik Čiča Jordana. Jordan je živeo za njega, on je bio njegov unuk, a njegov otac, Jordanov sin, poginuo je davno. Unuk je pomagao svom dedi kada je omatoreo i bio posustao u baštovanskom poslu.

Gospodin Radislav – filozof i predstavnik nove, savremene generacije. On i čiča Jordan dolaze u sukob zbog generacijeske razlike. Mladi filozof je poklonik savremenih noviteta, a Jordan podbornik starog režima. Sukob je nastao kada Jordan nije hteo da mu posluši mrsno jelo na dan posta. Ipak čiča Jordan je pobedio, mladić je morao jesti posno, jer ne postoji ništa što bi čiča Jordana nateralo da taj zavet prekrši. Zbog toga Jordan kao dva pomoćnika drži dva mladića koji poste svake srede i petka.

Apostol i Vanđel – iako su potkradali Jordana, on ih je držao kod sebe, bolje nego da Jordan mora potkradati- dok ima za sebe biće i za njih.

Mata moler – bio je pijanica koji je bio stalna mušterija čiča Jordana. Mnogo je pio, a čiča Jordan je pokušavao dag a odvrati od toga. Mate se vadio da je molerski posao takav i da mu je to u opisu posla. Nikada nije ostajao dužan Jordanu, ali je umeo da pretera u piću. Predstavnik je radničke klase u pripovetci.

Gospodin Petronije – kao praktikant hranio se kod čiča Jordana, uvek na veresiju. Jordanu je dugovao petnaest godina. Kada je napredovao u karijeri Jordan odluči da naplati svoj dug, ali se Petronije pravio da ne zna ni za kakav dug. Nosi se lepo, ponašao lepo, stekao mnoga poznanstva. Čovek u izobilju zaboravi na muku koju je prethodno imao, zaboravi i na ljude uz pomoć kojih je preživeo takav period. Petronije je predstavnik tog tipa ljudi koji brzo zaboravlja da je nekada bio gladni Petronije.

Udovica Poleksija – žena gospodina Petronije koja mu je prepisala pola svog bogatstva i uz čiju pomoć se Petronije obogatio.

Beleške o piscu

Stevan Sremac rođen je 1855. godine, a umro 1906. godine u Senti. Živeo je i radio u Nišu, Pirotu i Beogradu. Bio je gimnaziski professor i u svojim delima opisao je sve tri sredine u kojima je živeo – jug, Vojvodinu, Beograd. Pisao je hronike o ličnostima, ali i romane te pripovetke. Najpoznatije su pripovetka „Kir Geras“, „Limunacija na selu“, romani „Pop Ćira i pop Spira“, „Zona Zamfirova“, „Ivkova Slava“ i druge.

Stevan Sremac je počeo da piše relativno kasno. U 33 godini života objavio je hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti koje su kao celokupna knjiga izašle 1903. godine pod nazivom „Iz knjiga starostavnih“.

Realističku prozu počeo je da piše tek nakon dolaska u Beograd. Dok je živeo u Nišu kao da je proživljavao proces inkubacije, nakon čega je objavio realističku pripovetku 1893. godine, pod naslovom „Božićna pečenica“. Nakon ovog perioda slede dela „Ivkova slava“, „Vukadin“, „Limunacija na selu“, da bi nakon njih objavio delo „Pop Ćira i pop Spira“ te jedan od najboljih humorističnih romana u našoj književnosti „Zona Zamfirova“ koje je ujedno i najbolje komponovano Sremčevo delo.

Zvali su ga „pisac sa beležnicom“ – uvek ju je nosio sa sobom te zapisivao događaje i dešavanja koja su mu pomogla da napiše sva ova dela. Njegova dela su uglavnom realistična i sadrže izvesnu dozu humora u sebi, a njegova dela karakteriše i epizodičnost kompozicije dela.

Sremac je rođen u Bačkoj gde je san o velikoj Srbiji bio osnovno duhovno obeležje. Veoma brzo je prišao Liberalnoj stranci koja se zanosila romantičnom prošlošću, a u praksi bila podrška režima Obrenovića. To je Sremca okrenulo protiv svega što je novo i što je dolazilo iz Evrope. Sremac je bio na strani gazda, birokratije, vlasti i vladara, bio je protiv seoske sirotinje i slobodoumnih učitelja.

Tako u delu „Luminacija na selu“ progovara Sremac liberal, ogorčen na političke protivnike i pokazuje svoju netrpeljivost ka njima. Usremčevim delima sukobljavaju se dve ličnosti: Sremac građanin i političar i Sremac pisac. Ipak Sremac pisac je nadvladao političara i u tom periodu nastaju dela trajne umetničke vrednosti.

Autor: J.I.