Bure

Pripovetka „Bure“ pripada zbirci pripovedaka koja nosi naziv „Saputnici“ objavljenoj 1913. godine. Zbirka pripovedaka predstavlja jednu vrstu intimnog dnevnika.

Po stavu i postupku zbirka je izrazito subjektivna, pripoveda se u prvom licu. Date su nam opšte teme i one čine glavni tok, a usklađeni su sa određenom ličnom situacijom i subjektivnim raspoloženjem pisca. Mnogi kritičari su ovu Isidorinu zbirku nazivali zbirkom impresionističkih skica i zapisa, jedan od njih je njen stil nazvao „ples reči“. Pripovetka je sva u znaku intelektualnih samoanaliza i aforističkih uopštavanja, bez neke veće dubine. U čistom intelektualizmu nalazi se snaga ličnosti Isidore, ali to je ujedno njena slabost kao pisca. Previše je literatura govorila iz nje. To se vidi u gomilanju usiljenih reči i preteranim figurama koje je koristila radi postizanja stilističkog efekta.

Isidora je čitav život osećala teskobu od života u stegama socijalnih i kulturoloških stereotipa i žudela je za slobodom. Pripovetka „Bure“ se može shvatiti kao prozna celina u obliku samorazgovora. U pripoveci nam se daje usamljenost osobe koja je pred čitaocem kao da je sama sa sobom. U čitavoj zbirci, pa tako i u ovoj pripoveci, u prvom planu je ona, njen doživljaj sveta, ne treba joj neki junak da bi njegovim posredstvom iskazala svoj doživljaj. Zbog toga ovo delo posmatramo kao veoma lično. U pripoveci se osećaju elementi esejizacije, naglašen je subjektivni stav, potrebna je svestrana kultura da bi se ispisalo jedno ovakvo delo.

Junakinja pripovetke neprestano suprostavlja svoju unutrašnju stvarnost nezadovoljavajućoj spoljašnjoj realnosti. Karakteristično je za Isidoru da kada ona pominje neobične stvari, egzotična imena, ona sve to poznaje. Sve je to videla i doživela i ostalo je u njoj. Devojčica u pripoveci da bi pobegla od stvarnosti pronalazi skrovište u jednom buretu, tu ona mašta i stvara sebi jedan drugačiji svet. Ona je prikazana kao dete koje je toliko svesno činjenice da sve prolazi, da se u njenom malom srcu, koje još nije znalo ni za sadašnjost, razvijala neizmerna tuga zbog činjenice da prošlost postoji. Razvijala se tuga kao kod onih ljudi koji ne veruju da će se ikada vratiti na ono mesto koje napuštaju i sumnjaju da se može vratiti ono što je prošlo.

Vrsta dela: Pripovetka

Tema: Prerano razvijena svest deteta o prolaznosti.

Mesto radnje: Bure u dvorištu

Kratak sadržaj prepričano

U pripoveci se već na početku govori da na ovom svetu postoje nesrećna deca i da se ona odmah prepoznaju. To su deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robizona napamet i koja već u devetoj godini čitaju „Život i patnje u Sibiru“ i „Put u zemlju Vašukulumba“.  To su deca siročići koji su rano ostali bez majke i koja sakrivaju glavu kada vide da prolaze mrtvačka kola. Oni su bledi, mršavi i imaju dugačke ruke. Ovom slikom Isidora nam pokazuje svoju svest o tome da postoje deca koja su, kao i ona, u detinjstvu bila zatvorena u svoj svet, deca koja nisu uživala u svom detinjstvu nego su se osamljivala i stvarala sebi jedan nov, drugačiji svet. Takva je bila i devojčica iz pripovetke. Zapravo odmah na početku, znajući Isidorinu biografiju i činjenicu da je ona dosta čitala čitav život, možemo uvideti da je ona to nesrećno dete.

U školi ovoj devojčici je bilo lako da savlada gradivo koje je učila i mogla ga je naučiti već u školi. S obzirom na to ona je kod kuće mogla provoditi svoje slobodno vreme onako kako je želela, po ceo dan je sedela sama u nekom kutu i prevrtala strane raznih leksikona i knjiga prirodnih nauka. Imala je potrebu da se osami i čitajući te knjige zamišljala je daleki svet ispunjen polarnom svetlošću i morima, tropske biljke i razne životinje. Devojčica je tako provodila dane i leti i zimi, odvojena od stvarnog sveta. Prvo se osamljivala u kući, zatim u hodniku, pa u bašti i naizad u buretu. Vidimo da je imala potrebu da se što više udalji od svega, iz kuće izlazi napolje, na otvoren prostor da bi zatim ipak najveću sigurnost i tišinu našla u jednom starom buretu u dvorištu svoje kuće.

Slikom bureta Isidora nam predstavlja kako je sve prolazno. Stara kaca je oronula, propala je i bez ikakvog opredeljenja je trunula, bez svoje volje. Ta svest o prolaznosti svega nalazi se gotovo u svim segmentima pripovetke. Devojčica je dugo imala nameru da dopre u taj stari dvorac. Prvo je pomišljala da bi to uradila u nečijem društvu, ali ipak njena potreba za samoćom ju je nagnala da sve sama istraži, robinzonski osvoji. Prvo je otvorila krov, jer je bure bilo okrenuto naopako, i pustila svetlost unutra, a zatim je iščupala jednu trulu dasku sa boka, da bi i sama mogla ući unutra.

Devojčica je očistila korov koji se stvorio. Ostavila je samo par repuva i veliku pečurku, red sitnih gljivica i jednu paukovu mrežu. Vidimo da je biljke ostavila, jer one ne govore i ne smetaju joj. Volela je kontakt sa prirodom i bubice, leptiri, cvrčci i ptice su joj bili prijatelji. Sa njima je devojčica provodila dane u buretu. Sunce je ubrzo ubilo svu vlagu i tamu u njemu i devojčica se tog julskog dana uselila u bure. U bure je unela stolicu, stari amrel i dva fikusa koji su u buretu izgledali kao palme. Od kutija od cigareta pravila je galije i lađe, želela je stvoriti jedan dalek, samo njoj blizak i poznat svet.

Donela je i knjigu engleske istorije koja je bila puna crteža koji su joj predstavljali more, bure, moreplovce i galije. U početku je osećala onaj dečiji strah, ali ubrzo se privikla na bure i nije se odvajala od njega. „I ako je trebalo da me traže, tražili su me u buretu, i ako je trebalo da me nađu, našli su me u buretu“. Kasnije je toliku sigurnost osećala u njemu da je i onu jednu dasku stavljala naslonjenu iznutra i tako bi bila potpuno sama. U buretu je devojčica proživljavala svoje fantazije, oblikovala svet po svojim kriterijumima, uočavala kako je sve prolazno i susretala se sa smrću životinjica.

Sanjala je o dalekim morima, o mestima gde se sunčani zraci padaju na zemlju. Takođe je sanjala o hladnim glečerima i osećala da tamo na severu u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti. Želela je sebi stvoriti svet koji neće nestati i zbog toga je i sanjala o tim predelima za koje je verovala da postoje večno. U buretu je naučila da voli i ono što nije videla. U svemu ona vidi samo prolaznost. Svi oni leptiri i cvrčci, što sleću kod nje, umreće za dan ili nedelju dana. Toliko je svesna tragičnosti prolaznosti i zbog toga se osamljuje i mašta o nekom drugom svetu.

U svemu je ona osećala prolaznost, kao neko proklestvo da ništa što je voljeno ne može zauvek trajati. Razmišljala je o tome da li takvo osećanje vlada i među insektima, oni umiru u tišini i niko to ne čuje. I ona je naučila ćutati kao neki insekt, svesna toga da je i njen životni vek ograničen kao što je i njihov. U to vreme dolazila joj je jedna čudna i ćutljiva ptičica na bure i nikada ništa nije dirnula, iako joj je devojčica ostavljala hranu. Devojčica ju je volela kao što se voli simbol dobrote i ljubavi i u njoj je videla tu ljubav, jer ptica je dolazila na to mesto bez ikakvog drugog razloga. Ali i tome ona dožive kraj, jednog jutra ptičica više nije došla, ni tada ni nikada više.

U jednom udubljenju u koje je postavila crep dolivala je stalno vodu kada bi presušila i ta barica je za nju predstavljala more. Ona bi kada legne uveče zamišljala te talase kako se vijaju i pevaju. Na daskama bureta crtala je čitav svet kredom. Kod nje su u jednom redu stajali i Njujork i Jagodina i Čačak i Formoza. Po moru su joj plovile skladno rezane lađe sa svojim veslačima. I vozila ih je ona čas u Braziliju, čas na Madagaskar.

Ona je osećala kako cvrčci pevaju, ali za nju je to uvek bila pesma o prolaznosti, o snovima blede devojčice koja je htela daleko. Njoj čak ni kiša nije smetala, tada bi se skupila pod amrel i slušala kako kapljice udaraju po daskama. Želela je tada da bude i mećava, i da zatrpa sve oko nje, zaledi njene lađe i sve ostane tako kako jeste. U tome je ona videla zaustavljanje od prolaznosti, zbog toga su za nju ledeni glečeri bili fascinantni i osećala je njihovu snagu. Napravila je sebi svoj čarobni, ledeni breg. Posula je jedno mesto izmrvljenom kredom i hrpicama od belog praha, stavila nekoliko jelinih grančica i iz njene mašte počeo je duvati ledeni sibirski vetar. Opet je i ljude Korejce zamišljala kako teško žive, kako i njih vreba smrt. Ali mislila je ona da oni žive jednostavan život, kao u bajkama.

Zamišljala je patuljke i uvek se čudila kao ženskih nema, kako to da patuljice ne postoje. Nigde u knjigama nije napisano ni naslikano da one postoje. Jednog jutra, u zoru, kiša je počela da pada i ona celoga dana nije mogla u bure. Ali čim bi kiša malo prestala i obasjalo sunce ona je sa velikim osmehom odlazila u njega i volela ga i smešila se na kišu i toplu letnju noć.

Vreme je postalo hladnije i jednoga dana ulete joj prijatelj leptir u bure, sav pocepanih krila i iznemogao. Ona se od njega uplaši kao od smrti i podiže ga sa zemlje, a on se jedva micao. Leptir je zatim umro i to je bio prvi znak da jesen dolazi. Jedne septembarske noći prolila se oluja i te noći je uvenuo njen letnji san. Vihor je uništio bure, obrsao njenu Braziliju i odneo lađe. Toga dana otac ju je držao za ruku i rekao da se bure ne može popraviti, da sada i onako ide zima. Devojčica je vrištala, bolesnim očajanjem deteta „koje komšijske matere ljubi i u buretu letuje“. Ovim shvatamo i zatvaramo krug sa početka pripovetke, sada nam je sasvim jasno da je ona zasigurno ono siroče bez majke sa početka pripovetke. Devojčica je jecala nad umrlim buretom i time je ono dobilo svoga pesnika.

Nakon toga kuća, zajedno sa dvorištem, je prodata. Pisac nam govori da kada bi mogla kupila bi imanje „da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, od vremena na vreme bih se zatvorila u nju, i u mraku i ćutanju bih ludovala da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana“. U ovom poslednjem segmentu se oseća sva tuga i patnja, ali i nemoć pred prolaznošću. Često se ova pripovetka dovodi u vezu sa Diogenom (Bogom vina koji je rastao u buretu), i ne samo po tome već i sa njegovim kosmopolitskim stavovima, sa idejom da čovek treba da bude „građanin sveta“, što je i bio san male devojčice. Njen san da u buretu napravi čitav svet i da u njemu uživa i živi.

Analiza likova

Devojčica – u pripoveci se prikazuje život usamljene devojčice koja bežeći od ovog sveta stvara sebi neki nov svet, poznat samo njoj. Devojčica je siroče, majka joj je umrla dok je još bila mala. Bleda je i mršava sa dugačkim rukama. Čitajući pripovetku saznajemo da je ona usamljeno i nesrećno dete. Ona je primer one dece koja su zatvorena u svoj svet, dece koja nisu uživala u svom detinjstvu. Devojčica se osamljivala i stvarala sebi okruženje onakvo kakvo je ona želela, atmosferu o kojoj je sanjala. Ona je u svemu videla prolaznost i zbog toga je želela sebi stvoriti svet koji će trajati večno. Stalno se udaljavala od svega, dugo je maštala o tome da sebi stvori dvorac u kojem će moći da bude potpuno sama i slobodna.

U školi je bila uspešna i sve je mogla savladati već na časovima. Zbog toga je kod kuće imala dosta slobodnog vremena i tada je odlazila, putem mašte, u daleke krajeve i tu pronalazila svoj mir. Prema priči pripovedača vidimo da je devojčica dosta čitala. Znala je Robinzona napamet, čitala je razne enciklopedije i zbog toga bila avanturistički nastrojena. Njeni prijatelji su bile ptice, insekti, leptiri i druge životinjice. Dok su se druga deca igrala napolju sa drugarima, ona je sedela u svom buretu i stvarala sebi nov svet. Devojčica je jako osetljiva i na kraju, kada joj oluja uništi skrovito mesto u buretu, vrištala je i plakala, jer time je čitav njen svet bio uništen.

Beleške o autoru

Isidora Sekulić rođena je 18. februara 1877. godine. Bila je srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Rođena je u bačkom selu Mošorinu, da bi svoje detinjstvo provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

Isidora je znala više jezika, poznavala više kultura i područja umetničkog izražavanja. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 1939, a za redovnog člana 1950. godine, kao prva žena akademik. U njeno ime, na Topčideru je podignut spomenik 2015. godine.

Njena najvažnija dela su „Saputnici“, „Pisma iz Norveške“, „Iz prošlosti“, „Đakon Bogorodične crkve“, „Kronika palanačkog groblja“, „Zapisi“, „Analitički trenuci i teme“, „Zapisi o monme narodu“, Njegošu knjiga duboke odanosti“, „Govor i jezik“, „Kulturna smotra naroda“ i mnoga druga.

Umrla je u Beogradu 5. aprila 1958. godine. Nikada se nije udavala, te stoga nikada nije imala decu.

Nagradu „Isidora Sekulić“ dodeljuje beogradska opština Savski Venac i dodeljuje se od 1967. godine.

Autor: J.I.