Biserne oči

Pesma „Biserne oči“ peva o devojci sa bisernim očima koja je svojom lepotom očarala pesnika, gospođici Milošević. U svojim uspomenama „Sećanje koje vida“ Sima Pandurović je napisao da je stihove ove pesme posvetio devojci gracioznoj, ozbiljnoj, elegantnoj, koju je kasnije i oženio. Iako peva o bisernim očima u njegovoj poeziji srećemo skoro uvek prisutan pesimizam nad vremenom koje prolazi. Tako se i u ovoj pesmi pominju tuga, svelo, uzdasi, visine ledne, mutno…

Sima Pandurović je jedan od srpskih pesnika moderne koji su pevali o pesimizmu. Zajedno sa Vladislavom Petkovićem Disom pevao je o bolesti života. Bio je dosledan svom pesimizmu, ljude je video na pogrešnom putu i u tom kontekstu je njegova izjava „Naš bol je isuviše dubok da bismo mogli prezirati druge, a naš život isuviše jadan da bismo sobom bili zadovoljni“.

Pesimizam kod Pandurovića više se da osetiti nego što ga pesnik sam iskazuje. On je smrtno žalostan, oseća da ga je život obmanuo. Njegovo vidno polje nije širok i prostran vidik, već zamrljan, i pesnik svuda oko sebe vidi smrt, kraj života. Svoju bol pesnik nam predstavlja više kao fizičko nego kao psihičko osećanje, kao bol koja čoveka muči tokom čitavog života.

Kao pesnik Pandurović se razvio pod uticajem francuskih simbolista i Bodlera. Galavne odlike Pandurovićeve poezije su racionalnost i intelektualnost, logiga i jasnoća. Vrednost njegove poezije se ogleda u tome što je otvorila nove horizonte, sa novim temama i osećanjima, dok su forma i izraz ostali u granicama srpskog parnasizma. U spoljnom izgledu pesma ima ujednačenu rimu. U pitanju je ukrštena rima, rimuju se prvi i treći, drugi i četvrti, peti i sedmi, a šesti stih se rimuje sa osmim koji je u sve tri strofe identičan i može predstavljati neku vrstu refrena. Pesma se sastoji od tri strofe pisane dvanaestericima.

Biserne oči – analiza pesme

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
Ko tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći – sugestija jednih
Očiju bisernih.

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav’o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv’o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
Očiju bisernih.

Pesma „Biserne oči“ je elegija. Donosi nam nemirnu, prošlu ljubav, sećanje na biserne oči i tugu za prošlim danima. U stihovima koji prethode refrenu pesnik nam gradacijski donosi svoja osećanja koja su u njemu izazvale biserne oči. Ovim postupkom pesnik nam želi pokazati koliko je snažna emocija i koliko su duboka njegova osećanja. Prvo su se javile kao sugestija, zatim kao sjaj i kao osmeh. Pesnik poredi osećanja koja je proživeo sa duhom jeseni, sa tugom koja ulazi u život. Govori nam da nije ni primetio kada su biserne oči uspele opčiniti njegovu dušu. Uplele su se nečujno sa nemim uzdasima, nije to mogao predosetiti ni čuti. Pojavile su se u njegovom životu kao nagoveštaj da bi kasnije u odnosu na lirski subjekat dobile moć i uspele ga opčiniti.

Sjaj bisernih očiju je plav, vezujemo ih za nebesko plavu boju, za vedrinu. Zatim imamo kontrast i pesnik govori da je ipak taj sjaj mutan kao da skriva nešto od njega, nešto što pesnik ne može dokučiti i zbog toga su za njega mutne. Ipak sjaj je čedan i neotkriven kao što biser u školjki leži zatvoren i morem sakriven. Pesnik nam govori da su te oči njegova čežnja, da zbog njih oseća bol. Minula boljka može nam označavati da je sreća koju su izazivale u njemu prošla, možda neka neostvarena, davna želja. Govori nam da taj sjaj skriva uspomene gde saznajemo da je reč o proživljenoj, prohujaloj ljubavi. Te oči su sada tužne kao i sam pesnik i pate za prošlim vremenima.

Biserne oči su očarale pesnika za čitav život. U poslednjoj strofi pesnik nam govri da i kada bude na kraju svog života, čak i kada umre, kada ga snađe poslednji udes, osećaće lepotu bisernih očiju. Kada prestane osećati i bol i patnju, i veselje i sreću on će imati nad sobom setan osmeh očiju bisernih. Pesnik nije uspeo prozreti šta je to u bisernim očima što ga je osvojilo za čitav život. U poslednjoj strofi nam se govori o prolaznosti i ništavnosti ovozemaljskih stvari. Jer vreme prolazi i život nam izmiče, ali pesnik govori da će uprkos svemu tome on uvek imati nad sobom „kao čar usana mednih, meki sjaj visina sfernih…očiju bisernih“. One su ga vinule visoko i pesnik je zadovoljan što je ipak imao priliku osetiti duboku ljubav koja mu je pružila pesničko nadahnuće.

Poezija Sime Pandurovića ima originalnu notu, naročito u tome kako shvata svet i kojim putem dolazi do svojih tuga i osećanja. U njima ne leži romantika osećaja, već misao pesnika, istina o životu i prolaznosti. Njegova modernost se ogleda u toj suštini osećanja i misli. Pandurović je obraćao pažnju na stih i trudio se da spoljašnji oblik odgovara sadržini. Kod Pandurovića sve vreme osećamo vrenje osećanja i groznicu očajanja. Pesnik nam donosi jaku i neposrednu emociju.

Iako je pesimizam glavna odlika njegove poezije, kod njega nalazimo i neki vrstu transcedentnog optimizma. U ljubavnim pesmama kao što je „Biserne oči“ on u dragoj traži jednu stalnu i višu lepotu nego što je telesna ili lepota duše.

Beleške o autoru

Sima Pandurović poznati je srpski pesnik i dramatičar, najpoznatiji po svojoj pesimističkoj poeziji iz doba modernizma. Rođen je 1884. godine u Beogradu. Pohađao je Drugu mušku gimnaziju, nakon čega je upisao i diplomirao Filozofske studije u Beogradu. Nakon diplome radio je u Valjevskoj gimnaziji kao profesor. U to vreme se i oženio te dobio dvoje dece. 1910. godine Pandurović je počeo da radi kao profesor u tada novootvorenoj Četvrtoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Kada je počeo Prvi svetski rat i sam je u njemu učestvovao, ali se onda razbolio, nakon čega je bio pušten kući. Do završetka rata proveo je u Nedžiru, gde je poslan nakon uhićenja zbog govora održanog 1917. godine u Valjevu.

Pandurović je još za vreme školovanja počeo da piše pesme. Rano je počeo i da uređuje i izdaje časopise. Kao student je s istomišljenicima osnovao časopis „Polet“ i uređivao list „Književna nedelja“. S Velimirom Živojinovićem je nakon Prvog svetskog rata uređivao časopis „Misao“.

Hapšen je bio i za vreme Drugog svetskog rata, između ostalog i zbog nekih tekstova koje je objavio za vreme okupacije, pa je na Sudu časti osuđen na pet godina gubitka nacionalne časti.

1908. godine Pandurović je izdao svoju najznačajniju zbirku pesama „Posmrtne počasti“, zbog koje je postao omiljeni pesnik među mladima i jedan od poznate trojice „pesimističkih pesnika“, uz Disa i Rakića. Osim ove zbirke, objavio je i zbirku pesama „Okovani stihovi“, koja je kasnije nadopunjena i izdana pod imenom „Stihovi“. Zbirka je sadržavala 109 pesama, a svih ostalih pesama, koje nisu ušle u zbirku, Pandurović se odrekao.

Pandurović je pisao i drame, među kojima je najpoznatija drama „Na zgarištu“, izvedena 1910. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Osim toga, Pandurović je pisao i književne kritike te knjige iz estetike. Među njima su najpoznatije zbirke „Ogledi iz estetike“ i „Razgovori o književnosti“. Pandurović se bavio i prevođenjem, pa je sa Živojinom Simićem preveo Molijerovog „Tartifa“ te Šekspirovog „Hamleta“, „Ričarda III“, „Henrija IV“, „Kralja Lira“, i „Makbeta“.

Sima Pandurović umro je 1960. godine u Beogradu.

Autor: J.I.