Bandit ili pesnik obrađena zbirka pesama. Lektira sadrži detaljnu analizu dela, prepričani sadržaj i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletnu pesmu Bandit ili pesnik >>
Analiza dela
Zbirku pesama Bandit ili pesnik, Rade Drainac objavio je 1928. godine. Sastavljač Drainčevih pesama knjigu je podelio na nekoliko ciklusa, koji su raspoređeni uglavnom prema hronološkom nastajanju Drainčeve poezije. Svaki ciklus sadrži izbor iz jedne od pesnikovih zbirki, po kojoj nosi i naslov.
Na kraju ove knjige izdvojena je pesma Nirvana, koju je glumac Milivoje Živanović recitovao na pesnikovoj sahrani, maja 1943. godine.
Teško je sakupiti sve Drainčeve pesme na jedno mesto. No, ovo izdanje je izdanje pesama Rada Drainca u Srpskoj književnoj zadruzi i po broju stihova je obimno, zato je i podeljeno u cikluse.
Ciklusi su: Erotikon, Voz odlazi, Iskrcavanje na Javu, Lirske minijature, Bandit ili pesnik, Banket, Ulis, Čovek peva, Dah zemlje.
Prepričano delo, citati
Značajnija njegova zbirka Bandit ili pesnik počinje pesmom koja ima isti naziv kao i zbirka, gde Drainac govori: „Ako me ne upoznaju po poeziji, zapamtiće me po skandalu“.
U ovim rečima možemo već da naslutimo kakva je bila Drainčeva priroda. Pre ove zbirke napisao je zbirku Modri osmeh 1920. godine, ona je nastala pod uticajem naše parnaso-simbolističke poezije Dučića i Rakića.
Od jedne anahrone pesničke pojave Drainac će se preobratiti u hipermodernog pesnika koji započinje i svoj autentični književni pravac Hipnizam.
U Drainčevom programu stare ideje dobijaju novu formu: na njega je imalo uticaj Micićev barbarogenizam (kada Drainac kaže da Nosi balkanske zore u koferu u nadi da će doneti dobro čovečanstvu) i sumatraizam Crnjanskog.
U osvovi svega je njegov hipnizam – njegova poezija je plod mračnih halucinacija. Drainac je sav u alternativama, počev od imena koje je zamenio, obeležio se u životu i u poeziji kao majstor kontrasta i dilema.
Kao pravi sumatraista Drainac globus doživljava kao svoj zavičaj:
„...Kažu da je lepo nebo nad Cejlonom
i da su bakarne noći u Polineziji.
Nek naže duše budu hipnotičkim vezama vezane…“
Drainac se okreće egzotičnim krajevima kao sumatraisti, ali se kod njega nevidljive veze ostvaruju preko duše i sna. Iako izmaštana njegova putovanja nam deluju dosta realno. On stvara široku sliku sveta koja liči na realnu, za razliku što u njioj ima svega u izobilju, što u realnom svetu nije baš tako.
U pesmi „Bandit ili pesnik“ pesnik se pita:
„Da li će mi budućnost oprostiti za nejasne jeroglife po devičanskoj hartiji,
Za ovo veliko moje banditsko srce pesnika?…
…Makar me ubili u pristanìštima kao kleptomana koji
krade krvave košulje okeanskih Zora…
…I zoru tu balkansku za kakvo dobro, zaključanu u kuferu,
nosim čovečanstvu?…
Kad bi se bar jela moja poezija bio bih najslavniji kuvar
ovoga sveta!
Ovako… zavijen u komad platna, nosim od stanice do stanice
Neisplakan bol večitog deteta…
…Samoubilački se plašim samoće i sebe…
…Reci druže, beše li pesnik ili obični pirat taj
Drainac Rade?…
…O haosu večnom pevaju sve gradske antene!
Novi Apolon je rumunski dzokej,
Četiri lutke od kaučuka imitiraju zaboravljene markize…
…O pobeđena su sva mora, daljine i širine;
Na tanjiru cvetaju akacije, urme i voće sa Nove Gvineje…“
Drainac je bandit zbog toga što želi da bude viđen i slušan, on zna na koji način se skandalizuje malograđanska publika. On je svestan svog pesničkog dvojstva. Živi u svetu snova, on je lutalica i sanjar, putnik i ljubavnik, ali je bandit koji otvara vrata pozorišta za služavke, portire, konje.
Kod ovakvih pisaca javlja se niz crta tradicionalne srpske literature: sentimentalnost, otvorenost prema savremenom životu, naklonost prema naprednosti pojedinih društvenih pokreta, nedovoljna obrazovanost pisaca, provincijalizam, boemstvo.
Pisci su nastojali da žive snom stvarajući veštačke snove u alkoholu. Začetnik ove orjentacije je upravo Rade Drainac. Drainac je bio uveren da Balkan treba da odigra bitnu ulogu u budućem evropskom preporodu. On je predstavnik boemije, anarhoidnog bunta, pesnik grada, modernog gradskog pejzaža.
Drainac je opsednut putem, putovanjem i brzinom. U njegovim stihovima opevani su brodovi, vozovi, njegovo vreme putuje na motociklu. U njegovoj poeziji osećamo prisustvo Rastka Petrovića, vidimo ga u simultanosti vremena, zatim u prekomernom navođenju geografskih imena. Neke pesme i samom svojom formom podsećaju na Rastkove, jer imaju opširno izražavannje kroz ritam dugačkih i slobodnih stihova.
Drainac se može nazvati pesnikom grada gde nalazimo njegovu sličnost sa Momčilom Nastasijevićem. Može se reći da, na sebi svojstven način, nastavlja „Reči u kamenu“.
Njegov grad živi u prljavom pristaništu, po čađavim peronima. Njegov grad je u večnom haosu, tu su oblici čudno razvejani i pevaju antene.
Drainac vrši depoetizaciju poezije, kao što Sima Pandurović u pesmi „Mrtva jesen“ govori, da je idiot koji dane provodi u krčmmi, kao u operacionoj sali.
„… Prizanjem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeno kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krćmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000. garđana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji zapamtiće me po skandalu.
I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom se bije!“
Drainac i ljubav depoetizuje, jer za njega je svaka žena bludnica i sve ljubavi su izmišljene, njegov amor je pacov iz vešernice. Ipak i za Drainca postoji idealan svet, koji je izmaštan snovima u kojima ga čeka… Jedna žena koja se samo za mesec svlači, meteorski topla od krvne groznice.
Drainčeva poezija je odraz intenzivnog osećanja života i puna je sirovog zbivanja modernog grada, ali i nezadovoljstva tom istom stvarnošću pa i težnjom da se ona protka nadstvarnim i nestvarnim. Njegov pesnički svet tako postaje više privid koji u izobilju ima onoga što u stvarnosti nedostaje- poezije i romantike velikih pustolovina i golemih skandala, nego realni odraz života.
Pesme su deskriptivne, retorične, duge, u slobodnom stihu, skoro nikada do kraja uspele, ali su stvorene jedna drugoj, pa se slivaju u jednu reku opštttttteg kosmičkolirskog toka u kome se nalaze različiti elementi: modernost, primitivizam, kosmizam i egzotika, hvalisavost i sentimentalizam. Drainac je pesnik modernog gradskog pejzaža. Gradski pejzaž nije samo likovna senzacija već je pejzaž vezan za sudbinu pesničkog doživljaja.
„Okeanija:
Šta je moja lirska fantazija pred grubom
Realnošću ovoga morskog stoleća…
… Na mostu mornari porešani kao anđeli i poslednji
pisak sirene pokreće ogromnu mašinu
Sav zaliv presečen snažno sa šumom naših
dunavskih valcera…“
U Drainčevim pesmama preovladava solidarnost sa ugnjetenima, osećanje kontinentalnog, planetarnog bratstva, naklonost ka avanturama, kosmopolitska putovanja, socijalni protesti. Pirisutna je Drainčeva naklonost da se buržoaski čitalac skandalizuje…
U njegovoj poeziji postoji nešto izazivačko u prkosnom razmetanju svojim razbijenim životom, vrlo je cinična i groteskna. Drainac se patetično ruga građaninu. Ne zna se šta je efektnije, cinično izazivanje drugih ili melanholično podsmevanje sebi.
Drainac je bio od onih pesnika koji je objavljujući svoju tragičnu stranu poezije, otkrivali sramne tajne građanskog društva u njegovom raspadanju. U njegovoj poeziji ambijent je uvek eksterijer, ukoliko se javlja enterijer uvek je boemski – kafana ili mansarda. Svet je raširen preko celog globusa. Enterijeru Drainac suprotstavlja poeziju trgova, bulevara, skverova, stanica, pristaništa, grada. On je pesnik skitničkog ćivota, ulice. Želi da nam pokaže nesputanost egzistencije u prostoru sveta snova.
Njegov poetski lajt motiv je, kako kaže Stevan Raičković: „Do kolena sam gazio u blatu što se život zove.“ Za razliku od Dušanja Vasiljeva, koji je gotovo svu svoju poeziju, ako ne baš motivski onda emotivno, vezao za traume prvog svetskog rata. Drainac se istog tog rata nije ni dotakao. Vasiljev je čitavu svoju poetsku objavu zasnovao na surovom podatku da je „gazio u krvi do kolena„. Nekako slično formulisan poetski lajt motiv Drainca je sasvim drugačiji. Drainac po vrsti svog talenta, nije bio sklon poetskoj transpoziciji, a još manje se bavio sublimacijom iskustava i doživljaja. Otpada pomisao da bi krv mogla da se zameni jednim opštijim terminom kao što je blato.
U svoju poetsku avanturu ovaj pesnik je ušao bez sećanja. Počeo je kao pesnik trenutka i završio kao takav. Drainac je prošao kroz život zaista otvorenih čula. Pokušaj identifikacije života sa poezijom je očigledan, ali kao da je išao obrnutim redosledom: od poezije ka životu. A u njegovoj poeziji u kojoj ima i mešte i stvarnosti, imaginacija je ipak bila meomenat koji preteže.
Uzrok nesreće pronalazio je u sebi:
„Tako pronađoh bogati izvor zla, u mojoj duši;
Majku mu! ne vidiš li koliko preteže mrak;
u mojoj životnoj zvezdi?“
Drainac je bio zatočenik trenutka i zbog toga često kontradiktoran, bez nekog misaonog kontinuiteta. Njegova stihovna biografija je jedna panična hronika, ispisana nervoznim rukopisom, puna šokova- slika razočaranog i pobunjenog čoveka ovog mrskog stoleća. U njegovoj poeziji prisutna je jedna doza izmišljenih situacija, očiglednih fikcija i fantastičnih podataka, utkanih u realno. Pokušao je da identifikuje život i poeziju i da stavi goli život pesnika i istinsku njegovu biografiju.
U Drainčevoj poeziji javlja se i satanizam:
„Ja sam antihrist što kucanjem u gong odbraja minute večnosti na vratima pakla!
Da nisam postao ovo što sam sigurno bih bio najmračniji ubica.
Odrekao sam se svih zakona kao da sam i sam učestvovao u stvaranju ovoga sveta.
Priznajem, u dnu mene čuči genijalni nitkov!“
Ta neizvesna budućnost izvući će iz krvotoka moga crno sunce od koga se umire… Satanizam je titansko-pesnički, upućuje na simboličko samooblikovanje što se može svesti na nekonvencionalnu boemsku predstavu. Postoji prikriveni aspekt figure titansko-prometejske borbe sa apsolutizovanim, kao model pobunjenog čoveka koji teži saznanju, primet slobodnog ja, uzor ljudskog postupanja koje neumoljivo teži saznanju i trijufuje nad nasiljem neba.
Drainčev modernizam jeste osvešćeni artizam u vidu težnje za prepoznatljivim formulama i toposima. Na momente se približava travestiji tako što kombinuje kulturne ambleme i lirske stereotipe s njihovom bizarnom ili trivijalizujućom upotrebom. Prisutna je i strukturna kriza modernog subjekta, kao i čovekov pokušaj obnavljanja. Nov-stari čovek predstavlja središnji, amblemski izraz ambivalentnog avangardizma Drainca.
Okosnicu lirske situacije u zbirci čine lirski junak i pratilac Mesec. Mesec je u njegovoj poeziji jedan od najuobičajenijih toposa.On ima svog imaginarnog saputnika, zapravo mesec je simbolični alter ego. Postoji mogućnost da se mesec razume kao simbolični analogon usamljeničkog, lutalačkog lika lirskog ja. Smatrao je da sve što leži u nama treba da bude osvetljeno. Hipnistički svet je san u ekstazi, bez dogme, bez veza. Hipnizam je direktna iluzija svega: „I danas još jednom mora niz svemir da otplovi široko jedro moje duše…“
Druga pesma iz zbirke Iskrcavanje na Javu može da baci drugačije razmatranje problema:
„Na oblacima je leteo, po carskim drumovima
sa mutnim snima…
Išao je tako putnik, pesnik, vagabunda ili
Don Kihot novih dana…
U trećoj godini još je mokrio u pantalone
U desetoj krao srebrne novce sa ormara
U šesnaestoj slao obućarevoj ćerci bombone
I skupljao pornografske slike
U dvadesetoj lekari potvrdiše da pati od
pseudologije fantastike…“
Da li se pesnik u završnim rečima ovog citata nehotice odao ili se poslužio svojim uobičajenim metodom da izazove šok kod čitaoca? Ne može se tvrditi, ali se čini da su se ovde obe stvari poklopile.
Poslednje dve reči bi se zaista mogle ugraditi u mozak koji pokazuje lik ovog pesnika. Zar ova bolest koju je prepisao Draincu ne leži prikrivena u osnovi mnogih, ako ne i svih, pesnika. Jedan od najdubljih slojeva njegove poezije jeste njegova osećajnos i liričnost, koje su se sudarile sa velikom ambicijom da se postane orator, pa čak i činilac. U tom sukobu je zato i palo toliko teških reči, ne samo na račun stoleća u kome se pesnik zadesio, nego i na život uopšte.
Drainac je kroz svoju poeziju prolazio čas kao poetski rasipnik, čas kao puki siromašak. Po svojim poetskim osobinama koje su uzrok i posledica izraza, poezija Drainca je neujednačena i nesamokritička. Ovo je velika mana ove poezije i leži pre svega u mentalitetu samog pesnika. Jedan od glavnih izvora njene pojave je i preterana lirska opširnost, kao i izuzetna sklonost ka poetskim varijacijama, na iste motive i jednu jedinu temu, a to je sam pesnik. Različiti naslovi pesama su samo formalne cezure za istorodni i jedinstveni tok celokupnog pevanja.
Drainac je bio pesnik od jednog komada, čitava njegova poezija kao da je imala jednu fazu. Minimalna pomeranja u sadržajima i skoro neprimetne inovacije u izrazu, koje neosporno postoje u poeziji, više su znak povremenih oscilacija u pesnikovom temperamentu nego što bi se moglo reći da je to njegova svesna želja za poetskim, estetskim promenama. Ipak malo je pesnika sa tolikim brojem poetskih slika koje se isprva upamte. Ali malo ih je i sa toliko nepotrebna balasta koje je vukao Drainac.
Mnogi su govorili da je Drainac svirao za hleb i vino, ali da je sve to ipak izgledalo kao da svira za svoju dušu:
„Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne.
Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec
I tugu ostavljam pred prozorima izgubljenih žena.
Dao bih sve a ništa nemam.
Glad mi je beskrajna ia ruke večno prazne.“
Ovako izgledaju stihovi koji su odsjaj onog lirskog, sa početka jedne pesničke objave, a koje je kasnije potonulo u pesnikove dubine, bolje reći u talog koji je naneo život i pesnička ambicija. Ali pak s vremena na vreme su se probijali kroz čitavu poeziju. U poslednnjoj zbirci Dah zemlje, kao da se vrati tome i na površinu je isplivalo ono pritajeno lirsko u mutnim vodama pesništva pred sam početak drugog svetskog rata:
„Ja kažem san,
Vi kažete sloboda;
Jedno i drugo je Tihi Okean
I pena iza parobroda.
Samo hlebovi na svetu
Ne kriju lice iza paravana;
Sve drugo je – ptice u letu
I lišće sa grana.“
Beleške o piscu
Pravo ime Radeta Drainca je Radojko Jovanović. Rođen je 26. avgusta 1899. godine u selu Trbunju, u Toplici. Učio je školu u Kruševcu I Parizu gde je 1922. godine pokrenuo časopis Hipnos.
Kao šesnaestogodišnji mladić 1915. godine, povlačio se sa srpskom vojskom, prešao je Albaniju, i kao većina izbegličke dece nastavio školovanje i Nici, u Bolijeu.
Po završetku školovanja našao se u Parizu, nakon čega se vraća u otadžbinu. U periodu između dva svetska rata bavio se novinarstvom, radeći u beogradskim listovima.Prvu knjigu pesama „Afroditin vrt“ štampao je 1921. godine u Prokuplju.
1919. godine objavljuje poeziju u časopisu Epoha, dok zbirku stihova Modri smeh objavljuje u Beogradu sa potpisom Rad. Jovanović. 1922. pokreće časopis Hipnos i objavljuje program Hipnizma i tada se prvi put potpisuje kao Rade Drainac.
Usled bolesti, od 1942. boravio je u sanatorijumu kod Soko Banje. Povremeno ga je posećivao i Ivo Andrić. Bolestan od tuberkuloze koja je bila u podmaklom stadijumu vraća se u Beograd, u državnu bolnicu gde je i umro 1. maja 1943. godine. Kako je bio siromašan sahranjen je o državnom trošku na Novom groblju uz recitaciju njegove pesme Nirvana.
Objavio je sledeće knjige: Modri smeh pesme, Afroditin vrt, Voz odlazi, Erotikon, Lirske minijature, Dve avanturističke poeme, Bandit ili pesnik, Srce na pazaru, Španski zid, Rasvetljenje, Dragoljub Jovanović ili seljački Napoleon, Uzurpatori, Osvrti, Ulis, Čovek peva, Dah zemlje.
Drainac je pesnik sa srcem i nije imao šta da traži po hladnim prostorima svemira. On bi da napravi geografsku kartu od svoje kože i da gađa čitaoca otrovnom strelom u levo oko. Njegova velika iluzija bilo je imaginarno putovanje po globusu. Drama njegova je ležala u skučenosti balkanske prestonice i on je morao imaginacijom putovati.
Njemu ništa nije toliko odgovaralo kao mogućnost za bekstvom. Ponekad je za pesnika uobičajeno da se kaže da celoga života piše jednu pesmu, to jest, traga za svojom pravom i najboljom pesmom. Za Drainca bi se moglo reći da se stiče utisak da on zapravo celog života i jeste pisao jednu pesmu.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor