Bambi

Bambi obrađena lektira književnika Feliksa Saltena. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Verovatno ne postoji dete koje nije odraslo uz Bambija. Ovo malo, preslatko lane sva deca obožavaju i rado se vraćaju priči koja prati njegov život. Pa čak i odrasli, vrlo rado provode vreme vraćajući se u detinjstvo i sećajući se, pomalo tužne, i vrlo poučne priče o Bambiju. Svetu je ovo delo doneo, malo poznati, austrijski pisac Feliks Salten. Knjiga je prvi put objavljena u Berlinu, 1923. godine. Čitaoci i kritika su je prihvatili od samog početka jer se priča vrlo lako uvukla u srca čitalaca širom sveta. Do danas je ovo delo prevedeno na preko trideset jezika i smatra se jednim od najpoznatijih svetskih klasika. Salten je kasnije objavio i nastavak romana, pod nazivom Bambijeva deca. Delo je, takođe, bilo prihvaćeno, ali ne u toj meri, kao Bambi.

Kroz priču o lanetu Bambiju, čitalac se upoznaje sa njegovim rođenjem, prvim koracima, odrastanju, gubitkom majke, mnogim životnim izazovima, pronalaskom partnerke, sve do njegovog zrelog doba. Kao i svaki put odrastanja, tako je i njegov pun lepih ali i teških momenata. Nailazimo na mnoge jako dirljive momente, i iz mnogih učimo mnoge bitne životne lekcije. Učimo da ne smememo nikada odustati, da kako god nam se život činio težak, mi moramo nastaviti dalje uzdignute glave. Jer ne ide sve u životu tako lako kako bismo mi želeli, ali ako čvrsto verujemo, uspećemo u svemu.

Mnogo je bitna podrška prijatelja, pa i mi, kao i Bambi, se uvek moramo oslanjati na njih. Oni su uz nas i kada nam ide dobro, ali i kada su nam najviše potrebni. I u sreći i u tuzi. To su pravi prijatelji i njih uvek treba čuvati pored sebe. Još jedna od bitnih pouka je i ta da nikada ne smemo izgubiti dobro u sebi jer će se sve stvari u životu rešiti, kad tad. Pa kao što je i Bambi izrastao u velikog, snažnog srndaća, i mi ćemo iz poteškoća izaći jači i snažniji.

Jedna od najbitnijh poruka, ako ne i najvažnija je ona koju pisac šalje čitavom čovečanstvu. On upozorava svakog čoveka na ulogu koju nosi kao dominantna vrsta u prirodi. Ljudi moraju biti dobri prema životinjama, ne smeju ih ubijati radi zabave i koristi. Pisac želi da ovom pričom probudi samilost u čoveku, kako se ne bi odnosio krvnički prema životinjama jer one ne mogu da se brane. U knjizi, pisac čoveka naziva „ON“, a takav naziv čovek stvarno i zaslužuje. On je priči hladan, distanciran i smrtonosan za životinje. Treba da shvatimo da moramo biti upravo suprotni tome. Moramo se starati o životinjama kada one ne mogu da brinu o sebi. Moramo biti njihovi prijatelji i čuvati ih. Treba poštovati njihove živote jer su i oni živa bića, baš kao i mi.

Volt Dizni je 1942. godine snimio crtani film, Bambi, koji je popularan i dan danas. Možda čak više nego sama knjiga po kojoj je napravljen. Sva deca, pa i odrasli, su ga ponekad pogledali i retko ko nije plakao u sceni kada lovci ubijaju Bambijevu mamu. To je sigurno jedna od najtužnijih scena u crtanim filmovima ikada.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: šuma

Vreme radnje: nekada davno, neodređeno

Tema: život laneta Bambija, njegovo odrastanje

Ideja: uvek treba verovati u sebe i nikada ne smemo dozvoliti da dobro u nama nestane. Prave prijatelje treba da čuvamo jer će se oni naći uz nas kada nam je to najpotrebnije

Prepričano delo, citati

Kada se rodio Bambi, u jednom kutku šume, svraka je pomislila da nikada lepše dete nije videla. Pričala je Bambijevoj majci o tome, ali ona je nije slušala. Bila je zaokupljena kupanjem svog milog deteta. Bambi je nesigurno stajao na nogama dok ga je majka lizala.

„Dok je sisalo, majka ga je i dalje ljubila. – Bambi – šaptala je srećna. Pri tome je svakoga časa lizala glavu, strigla ušima i njušila vetar. Zatim bi opet ljubila dete smirena i srećna. – Bambi – ponovi – mali moj Bambi!“

Tokom ranog leta, kada je Bambi krenuo da šeta sa svojom mamom, šuma je blistala. Sunce je obasjavalo drveće koje je široko raširilo svoje grane. Svugde su se čuli zvuci životinja i šuma je uvek bila bučna. Bambiju se činilo da njegova majka zna svaki puteljak kroz šumu. Nikada se nisu mogli izgubiti, ona bi uvek našla pravi put kojim je trebalo da krenu.

Bambi je voleo da zapitkuje mamu. Svakog časa ju je pitao nešto novo i to je za njega bilo sasvim normalno. Sa nestrpljenjem je iščekivao odgovor na svako svoje pitanje, čak iako se ponekad dešavalo da ne razume tačno šta mu je majka odgovorila, on za to nije mario. Bio je jako radoznao i sve ga je zanimalo. Ponekad bi osetio da mu majka nije skroz odgovorila i to ga je činilo još srećnijim jer bi u njegovom srcu ostalo još više radoznalasti da sve jednoga dana sam sazna.

Jednoga dana, dok su šetali kroz šumu, upitao je majku čija je staza kojom prolaze. Ona je odgovorila da je njihova, a on se osetio ponosnim. Kada mu je rekla da u šumi ima još mnogo srna, kao što su njih dvoje, Bambi je postao još više radoznao da ih upozna. Idući kroz šumu nailazili su na razna dešavanja, videli bi kako tvor ubija miša, ili kako se dve čavke svađaju, a on je voleo da ispituje majku o svemu tome. Ona je uvek mirno odgovara na sve, uvek je imala mnogo strpljenja za njegova bezbrojna pitanja.

Toga dana stigli su prvi put do livade. Bambi je nikada ranije nije video i majka mu je objašnjavala kako uvek mora biti blizu nje.

„- E, dobro. Ja ću, dakle, prva izaći. Ostani tu i čekaj. I gledaj uvek u mene. Drži me stalno na oku. Kad vidiš da ja trčim natrag, ovamo unutra, okrenućeš se i trčati koliko najbrže možeš. Ja ću te već stići. – Ona zaćuta, Činilo se da razmišlja, a onda nastavi uverljivo: – U svakom slučaju trči, trči što brže možeš. Trči… i onda ako se štogod dogodi… pa i ako vidiš da sam ja… pala na zemlju… ne brini se za mene, razumeš li?… Ma što video ili čuo… samo dalje, onoga časa, što brže, to bolje…! Obećavaš li?“

Bambi je razumeo sve i čekao je da ga majka pozove da izađe na livadu. Čim je izašao iz šume, počeo je da skače i da se igra. Tek sada je video plavo nebo i sunce iznad sebe. U šumi su krošnje drveta bile visoko iznad njegove glave i nikada nije mogao da vidi pravu svetlost dana. Od trčanja i skakanja se umorio i prišao majci. Šetali su polako zajedno kada su ugledali leptira. Bambi nikada ranije nije video leptira i pomislio je da je to cvet, na šta se njegova majka nasmejala. Bambi je oduševljeno gledao svakog leptira kako leti sa cveta na cvet. Kasnije se oduševio insektima i malim životinjama koje je video u travi. Pričao je sa jednim skakavcem i leptirom. Bio je mnogo srećan.

Kasnije su se vratili u svoj dom da odmore. Oboje su zadremali, ali se Bambi iznenada trgnuo i pozvao majku da opet idu na livadu. Ona je to odbila, a on nije mogao da shvati zašto sada ne mogu da idu. Majka je pokušavala mirnim glasom da mu objasni da se preko dana nikada ne ide na livadu, samo rano ujutru ili kasno uveče. Njemu to nikako nije bilo jasno, a ona mu je uporno govorila da će shvatiti kada malo poraste.

„- Mi moramo tako živeti – nastavi majka – svi mi. Iako nam je drag dan… a dan nam je drag posebno u našoj mladosti… ipak moramo živeti. Tako da smo tokom dana tihi i mirni. Samo od večeri do jutra smemo ići naokolo. Razumeš li? – Razumem. – Eto, dete moje, zato moramo sada ostati ovde gde jesmo. Tu smo sigurni. Tako! A sada opet lezi i spavaj.“

Ali on ipak nije hteo da legne. Nije shvatao kako su baš tu sigurni, na šta mu je majka rekla da su tu skriveni, da oko njih ima gusto drveće i žbunje koje ih štiti od svih opasnosti. Tada je Bambi legao pored svoje mame koja mu je dugo pričala o godišnjim dobima, o tome kako se šuma menja, kako lišće menja boju, opada, kako dolazi zima i sneg. On je sa oduševljenjem slušao o svemu tome i bio je srećan što ih lišće štiti. Tako srećan je na kraju zaspao.

Kada su sledeći put otišli na livadu, upoznali su jednog zeku. Isprva Bambi je bio zabrinut, ali je ta zabrinutost ubrzo nestala. Video je da je zeka dobar i mio, sa dobroćudnim crtama lica. Stvarno mu je delovao kao prijatelj. Zeka ga je dugo posmatrao, pa je onda čestitao Bambijevoj mami na tako prelepom sinu. Uskoro je morao da krene jer je imao neka važna posla. Oni su nastavili da pasu po livadi kada je Bambi ugledao nekoga da trči kroz travu. Bili su to njihovi rođaci, koji su imali dva mala laneta. Bambi je konačno sreo druge srne. Njegovi rođaci su se zvali Falina i Gobo. Majke su ostavile decu da se upoznaju i igraju.

„Nijedno nije reklo ni reči. Odjednom Falina skoči i odjuri. Stajanje joj je postalo suviše dosadno. Istoga časa jurne Bambi za njom, a Gobo odmah za njima. Trčali su u polukrugovima, strelovito se okretali, preskakivali jedno preko drugog i ganjali se uzduž i popreko. Bilo je divno. A kad su zatim iznenada stali da dođu do daha, već su jedno drugom bili sasvim bliski.“

Pričali su o svojim pustolovinama. Bambi im je pričao kako je vodio razgovore sa skakavcem i leptirom, a oni su mu pričali o dogodovštinama sa ježom i zlatnom marom. Dugo su pričali, pa su njihove majke rešile da je vreme da se ide kući. Ali njima je bilo tako lepo i toliko su uživali da su želeli još da ostanu. U sledećem trenutku, začuli su neku buku i ubrzo su videli životinje vrlo slične njihovim majkama. Ali su imali i velike rogove na glavama. Sva tri laneta stajala su oduševljena. Bili su to njihovi očevi, koji su se ubrzo okrenuli i vratili u šumu. Deci nije bilo jasno zašto su tako otišli a da nisu pričali sa njima. Majke su ih uveravale da će i do toga doći jednoga dana, kada to očevi sami budu želeli.

Bambi je polako rastao. Učio je od majke sve što mu je potrebno za život u šumi. Više nije tražio da trči po danu, noć je za njega predstavljala pravo zadovoljstvo. Jednoga dana, ranije nego obično, otišli su na livadu. Sunce je bilo još visoko na nebu i sve druge životinje su izašle iz svojih skrovišta. Svi su već bili na livadi kada su oni došli. Tetka Ena već je bila tu sa svojom decom. Prijatelj zeka je bio tu sa svojom porodicom. Tog dana opet su videli svoje očeve, ali još uvek im nisu prilazili.

Bambi je polako rastao i majka je često znala da se ne obazire kao ranije da vidi da li je on pored nje. Jednoga dana je tako nestala. On ju je tražio svugde po šumi. Naišao je na Falinu i Goboa, koji su mu rekli da ni njihove majke nigde nema. Falina je smatrala da su majke otišle kod očeva, a Bambi nije mogao da poveruje u to. Nastavili su zajedno da ih traže kroz šumu. Kada su došli do kraja šume, Bambi je u žbunu ugledao nekoga. Neku čudnu životinju, koja je podigla jednu „nogu“ visoko ispred lica i opalio njome pravo prema njemu. Bambi je odjednom odleteo sa strane i počeo da trči najbrže što je mogao. Majka se ubrzo našla pored njega. Tada mu je otkrila da je to „on“.

Bambi je od toga dana sve češće bio sam. Jedne noći je tako tumarao šumom, kada je majka protrčala pokraj njega. Bambi je dozivao. Odjednom se pred njim pojavio jedan veliki, snažan srndać. Videlo se da je snažniji i ponosniji od svih ostalih.

„- Zašto zoveš? – upita ga Starina strogo. Bambi protrne od poštovanja i ne usudi se da progovori ni reč. – Tvoja majka nema sad vremena za tebe! – produži Starina. Bambi je bio sasvim utučen od toga zapovedničkoga glasa, ali mu se u isti čas i divio. – Zar ne možeš biti sam? Stidi se! – Bambi je hteo da kaže da on sasvim lepo može biti sam, da je već često bio sam, ali nije mogao progovoriti ni glasa. Pokorno je slušao i strašno se stideo. Stari se okrene i ode.“

Kada se majka pojavila, nije joj ispričao ništa o susretu, ali je više nikada nije zvao kada bi nestala. Kada je ispričao svojim rođacima o tome, oni su mu se divili kako se nije uplašio, jer njih dvoje sigurno bi. Ispričali su o tome svojoj majci, koja im je rekla da je taj srndać ustvari knez šume, da se njega svi boje, jer je veličanstven. Odavno su mislili da je umro, jer ga niko nije video. Bambi je bio ponosan na sebe jer ga je upravo on video.

Dok su te noći Bambi i majka šetali, naišli su na čopor srndaća. Bili su svi veliki i snažni i majka se uplašila. Rekla mu je da ih se uvek boji kada ih vidi, iako joj nikada ništa nažao nisu uradili. Sledećeg jutra, Bambi je sam otišao na livadu. Video je prijatelja zeku kako sedi i razmišlja. Jedan fazan je šetao naokolo. Uskoro se pojavio srndać kog nikada ranije nije video. Kako Bambi nikada nijednog od očeva nije video izbliza, rešio je da priđe ovom srndaću i popriča sa njim. Baš kada je krenuo da mu priđe, začuo se strašan grom. Bambi nije znao šta se događa. Srndać je protrčao pored njega i pobegao u šumu. Zeka se već odavno sakrio, a sa druge strane livade video je tetka Emu i svoje rođake kako beže. Odjednom je cela šumu zaćutala. Potrčao je našao se pred onim srndaćem, koji je sada ležao mrtav na zemlji. Odjednom je začuo svoju majku kako viče da beži što brže može. Kada su pobegli na sigurno, veverica i sova su žalile za umrlim srndaćem, a majka je opet bila nestala. Bambi još nije shvatao šta se zapravo dešava u šumi.

Nastavio je da šeta, kada je iz jednog grmlja izašao onaj isti Stari srndać. Upitao ga je gde mu je majka, a Bambi mu je rekao da sada može i sam da bude u šumi. Stari se začudio jer je znao da je nedavno on plakao kroz šumu tražeći majku. Bambi mu je objasnio da je od kako ga je on izgrdio naučio da bude sam. Upitao ga je da mu objasni šta se upravo desilo u šumi, ali mu je stari srndać rekao da će sve sam naučiti kada dođe za to vreme.

Kada je došla zima, ceo svet se promenio. Kiša i bura promenile su svet. Nigde na drveću više nije bilo lišća. Onda je jednoga dana pao sneg. Iz početka, Bambi mu se veselio. Uskoro je prestao da se raduje, jer je shvatio da je sve teže naći hranu. Dosta vremena su provodili sa teta Emom i Falinom i Godoom. U poslednje vreme, društvu se pridružila i mlada srna, Marena. Često su dolazili i srdnaći da budu sa njima. Jedan od njih Rono, pričao im je kako se susreo sa „njim“ i kako ga je ranio. Sada je Bambi sve češće slušao priče o njemu. Znao je kako je strašan, kako hoda samo na dve ruke i kako je snažan. Neki od njih su znali šta su tačno ruke, pa su objašnjavali ostalima. Bambijeva majka je smatrala da nisu svi oni tako loši, ali ostali su bili sigurno u to da uvek treba bežati. Na kraju su pričali i o tome kako on puca na njih, iako to nikome nije bilo sasvim jasno.

Uskoro je nastala duga i hladna zima. Danima je padao sneg i životinje su sve teže nalazile hranu. Jednom su zato vrane pojele slabog zečevog sina, a lisice su pojele prelepog fazana kome su se svi u šumi divili zbog lepote.

„Niko nije bio više siguran jer se sve to zbivalo po belom danu. Velika oskudica, kojoj se nije mogao dogledati kraj, ogorčila je sva bića i učinila ih surovim. Poništila je sva iskustva, podrovala savest, iskorenila sve dobre običaje i razorila međusobno poverenje. Više nije bilo samilosti, nije bilo mira ni suzdržljivosti. – Ne da se uopšte ni zamisliti da bi jednom moglo biti bolje -uzdahnula je Bambijeva majka.“

Tetka Ema se slagala sa njom. Jedino je mlada Marena pričala o svim dobrim stvarima koje su imali donedavno. Jedna srna je upozorila tetu Emu da Gobo nije dobro, da previše drhti i da verovatno neće preživeti zimu. Rono im je tada rekao da oseća da će se nešto dogoditi. Uskoro su vrane počele da lete na sve strane. Svi su pošli polako u tišini. Svrake su počele da ih upozoravaju da se čuvaju. Odjednom su shvatili da je tu „on“. Srne su stajale nepomično jer su shvatile da su opkoljene sa svih strana. Sve životinje su bežale, fazani su padali sa neba kada bi ih on pogodio. Majka je sve vreme na uvo šaputala Bambiju da bude uz nju.

Kada su krenuli ka livadi, majka mu je rekla da idu polako kroz šumu, ali kada izađu na livadi, moraće da trči najbrže što može i da se ne osvrće. Dok su išli video je kako prijatelj zeka i dva mala zečića padaju od udara. Onda je začuo iza sebe nekoga ko viče da ih treba sve isterati na livadu. Tada mu je majka doviknula da počne da trči. Pojurio je što je brže mogao, sve dok nije stigao do drugog kraja šume. Začuo je strašan prasak iza sebe, ali se nije osvrtao. Jedna zečica ga je molila za pomoć, a Bambi je sa zaprepašćenjem gledao njene zadnje noge kako se beživotno vuku.

Uskoro je naišao na Goboa, koji je bespomoćno ležao u snegu. Snaga ga je izdala, a njegova majka i sestra su morale da nastave dalje da beže. Bambi je hteo da ga povede sa sobom, ali on nije imao snage. Tada je dotrčao Klaus i uzviknuo mu da mora da nastavi da beži. Trčao je bez cilja sve dok se mrak nije spustio na šumu. Tada je nastala tišina. Bambi je ispitivao redom sve životinje da li su mu videli majku. Ni Falina nije znala gde je njena majka. Teta Ema se uskoro pojavila. Tražila je Goboa, koga nigde nije bilo. Ni Bambijeve majke nije bilo. On je, ustvari, nikada više nije video.

Polako je počelo da stiže proleće. Bambiju su na glavi počeli da rastu rogovi. Još uvek mali i tek su se videli, ličili su na krunu na njegovoj glavi. Jednoga dana, dok je udarao rogovima po drveću, naišla je jedna veverica i započeli su razgovor. Njene bake se sećao Bambi. Živela je tu, blizu njega, dok je on još bio dete. Jednoga dana, pojeo ju je tvor. Bambi se sećao tog događaja. Neko vreme su pričali i kada se lane okrenulo da pođe, veverica mu reče:

„- Ah, zbilja! Sad znam – brbljala je dalje. – Htela sam reći, da ćete uskoro osvetliti svoju krunu i da će ona biti prekrasna. – Stvarno? – obradova se Bambi.
– Prekrasna! – uzvknu veverica i pritisne oduševljeno obe prednje šape na bela prsa. – Tako visoka! Tako pristala! S tako dugim, svetlim šiljcima. To se retko kad nađe!“

Bambi je bio jako ponosan na sebe. Ali se još uvek često sećao prošle godine i bezbrižog detinjstva pored majke. Nedostajala mu je mnogo. Zima je dugo trajala i proleće je nekako oklevalo da pristigne. Falili su mu lepi dani. Falio mu je Gobo. Falinu je retko viđao, bila je uvek uz majku, nekako prestrašena. Sve se promenilo. Dok je šetao šumom, video je nekog srndaća ispred sebe. Spremio se za napad i baš kada je mislio da krene, shvatio je da ispred njega stoji Stari.

Stari je stajao mirno i dostojanstveno. Bambi se preplašio i stao, počevši da se pravda da je mislio da je neko od njegovih poznanika. Stari ga je upitao zašto ga ne napadne.

„Bambi ga pogleda ispunjen nekim čudnovatim oduševljenjem i protrne nekom tajanstvenom jezom. Bio bi mu rado doviknuo: „Jer vas volim!“, ali odgovori samo: – Ne znam.. Stari ga je promatrao: -Već te odavno nisam video. Postao si velik i jak. Bambi ne odgovori ništa. Drhtao je od radosti. Stari ga je i nadalje promatrao ispitujućim pogledom. Zatim priđe sasvim blizu Bambiju, koji se u isti čas i iznenadio I uplašio. – Ostani i dalje dobar i vredan… – reče Stari.“

Kada je Stari otišao, Bambi je ponosno nastavio da šeta kroz šumu. Voleo je dugo da luta. Jednoga dana je naleteo na Falinu. Porasla je i prolepšala se. Iznenadila se kako ju je prepoznao jer se dugo nisu videli. Sećali su se kako se zajedno igrali na livadi. Prisetili su se i Goboa, oboma je bilo žao što ga više nema. Kada je Falina rešila da krene, Bambi je potrčao za njom jer je želeo nešto da je pita. Upitao je da li ona njega voli, ali je ona neodlučno rekla da ne zna. On ju je tada zamolio da ostane sa njim i ona je pristala. Bambi je bio presrećan. Falina je nastavila da trči i on je trčao za njom, kada se pred njim pojavio Klaus koji je želeo da ga otera. Bambi se setio kako su ga i prethodnog leta stalno terali. Ovaj put nije dozvolio to da se desi, nego je napao Klausa i srušio ga na zemlju. Klaus je pobegao, a Bambi je tada začuo Falinin povik. Kada ju je video, shvatio je da je Rono juri. Bambi ga je zamolio da ostavi Falinu na miru jer nije želeo i sa njim da se bori. Ali kako Rono nije želeo da odustane, Bambi ga je napao. Na kraju mu se Rono izvinjavao i molio ga da ga pusti. Bambi je ponosno došao do svoje drage Faline, koja je bila oduševljena njegovom snagom i borbenošću.

Dok su Falina i Bambi šetali, naišli su na dva jelena. Falina ih se plašila iako je želela da ih upozna. Bambi je rešio da priđe jednom od njih. Falina je od straha pobegla, a Bambi je oklevajući prišao jelenu. Želeo je da mu se obrati, ali nije znao šta da kaže. Jelen ga je gledao i želeo je reći mladom srndaću koliko mu se divi, ali je ćutao. Tako su ćutke stajali i na kraju se okrenuli i otišli svako na svoju stranu. Bambi se vratio svojoj dragoj i uživao igrajući se sa njom celu noć. Ujutru kada se probudio, začuo je njen zov. Počeo je brzo da trči, ali mu je Stari preprečio put. Nije želeo da ga pusti da prođe, govorio je da to nije Falina. Kako Bambi nije hteo da odustane, Stari je rešio da krene ispred njega.

„Stari se pokrene. Bambi pođe za njim nestrpljivo uzdišući. – Slušaj – reče Stari ne zaustavljajući se – neka zove koliko mu drago, ne miči se iz moje blizine. Ako je to Falina, još ćemo uvek na vreme doći do nje. Ali to nije Falina. Ne daj se obmanuti. Sada sve zavisi o toga imaš li poverenja u mene ili nemaš. Bambi nije imao hrabrosti da se usprotivi; nemo se prepustio vođstvu.“

Stari je tačno znao gde treba da ide. Kada su stigli do jednog proplanka, ugledali su njega. On je bio taj koji je dozivao. Bambi nije mogao da veruje u to što je video. Okrenuli su se i tiho vratili nazad. Želeo je da se zahvali Starom što mu je spasao život, ali on je već bio nestao u šumi. Uskoro je sreo i Falinu, bila je dobro i čekala ga je.

Jednoga dana šetali su kroz šumu i ugledali ispred sebe nekog nepoznatog srndaća. Bio je jak, ali su rešili da mu priđu. Kada im je prišao, bio je srećan što ih vidi. Upitao ih je da li ga prepoznaju. Bio je to Gobo. Bili su presrećni što ga vide. Pričao im je da ga je On spasio, da je sve vreme živeo kod njega. Hteo je da vidi majku, pa su svi zajedno krenuli da je potraže. Dugo su išli kroz šume i proplanke, pre nego što su je konačno videli. Teta Ema prvo nije prepoznala svog sina, ali čim ga je pogledala pravo u oči, znala je ko je on. Bambi i Falina su ih ostavili same. Gobo im je kasnije svima pričao o svojim doživljajima. I zeka je sve vreme slušao neverovatnu priču. Skupile su se i veverice. Gobo je pričao kako je onog dana bespomoćno ležao u snegu i da su ga pronašli psi.

Kada je došao On, oterao je pse, podigao ga je, privio uz grudi i poneo sa sobom. On ga je odneo u svoju kuću, gde mu je uvek bilo toplo i nikada nije padala kiša. Hranio ga je senom. Svi su zapanjeno slušali. Falina ga je pitala da li je živeo u strahu, ali brat joj je rekao da se nikada nije plašio jer je On uvek bio jako dobar prema njemu. U to se neočekivano iz grmlja pojavio Stari. Za njega je bilo strašno što je Gobo bio toliko dugo sa Njim i što je oko vrata nosio ogrlicu. Za njega je to bila izdaja, pa se okrenuo i otišao. Uskoro su se i ostale životinje razišle.

Jednoga dana se opet pojavila Marlena. Odavno je niko nije video, a sada je čula od šumskih životinja da se Gobo vratio i poželela je da ga vidi. Od tog dana njih dvoje su bili nerazdvojni. A Bambi je dane provodio tražeći Starog. Još uvek je rado bio sa Falinom, ali kada nije bila pored njega, nije mnogo mislio na nju. A društvo tete Eme i Goboa ga uopšte više nije privlačilo, trudio se što više da ih izbegava. Jedne noći, tumarajući kroz šumu, Bambi je video jednog ćuka. Odlučio je da ga upita za Starog.

„- Svakako da znam – zaguče još tiše – ali ne smem reći… zaista ne smem…
Bambi ga stade moliti: – Ja vas neću odati… kako bih i mogao kad vas toliko poštujem. Ćuk je uvukao kljun duboko u perje na svojim grudima i bio je srećan.
– No – reče ćuk – ja znam da vam je Stari sklon. – Mislite li? – upadne mu Bambi u reč a srce mu započne radosno kucati. – Jeste, uveren sam – odgovori mali ćuk – on vas vrlo voli i zato mislim da vam smem reći gde je on sada…“

Objasnio je Bambiju gde je Stari i zamolio ga da ga ne oda. Bambi je obećao da neće ništa reći Starom i krenuo u potragu. Brzo ga je našao i upitao ono što je sve vreme hteo. Nije mu bilo jasno zašto je Goboa nazvao nesrećnikom. Ali Stari nije želeo da objasni svoje reči, rekao mu je će shvatiti kada odraste. Bambi nije bio zadovoljan odgovorom, ali je Stari već otišao od njega.

Gobo se mnogo promenio. Više nije pazio kada je izlazio na livadu. Ponašao se kao da je ceo svet njegov. Kada je Bambi to prokomentarisao, teta Ema mu je rekla da je Gobo sada prijatelj ljudi i da nema čega da se boji. Gobo je sve vreme pričao o tome kako su mu tamo donosili hranu i kako mu nikada nije bilo hladno. Falina ga je podsetila da u šumi zimi nema dovoljno hrane i da je veoma hladno, a za Goboa je to zvučalo previše strašno. Na kraju im je rekao da će se vratiti kod Njega, ukoliko mu bude neprijatno u šumi.

Kada su Marlena i Gobo ostali sami, on je pričao o Bambiju. Govorio je kako Bambi još uvek misli da je on slab, a nije shvatao da mu među srndaćima nema ravnog. Jer za njega ne postoji opasnost. Marlena i Gobo su se jako voleli i ona je u svemu delila njegovo mišljenje.

Jednog jutra Falina i Bambi su se vratili iz šetnje i na rubu livade su sreli Marlenu i Goboa. Bilo je to već vreme kada niko nije izlazio na livadu, ali Gobo za to nije mario. Njih dvoje su krenuli na livadu da pasu. U tom času začulo se kreštanje ptica, što su svi u šumi znali da je znak za opasnost. Ali Gobo se nije osvrtao. Bambi je dotrčao do njih i pokušavao da ih spreči da zakorače na livadu. Marlena je izašla prva, kako bi im dokazala da nema opasnosti, ali je ubrzo počela da trči natrag ka njima. Videla je Njega u blizini i nagovarala ih da počnu da beže. Ali Gobo opet nije mario za opasnost. Izašao je na livadu i u sledećem trenutku se začuo pucanj. Gobo je potrčao nazad ka njima, ali je pao. Nije mu bilo jasno kako ga On nije prepoznao. Uskoro su začuli kako se približava i sakrili su se. On je prišao Gobou i u sledećem trenutku su čuli poslednji žalosni jauk svoga prijatelja.

Bambi se osamio i najviše je voleo da provodi vreme na obali reke. Tamo je bilo mnogo pataka, za koje je shvatio da imaju najoštriji sluh i da mnogo lakše osete opasnost. Jednoga dana, lisica je napala patke i odnela mamu patku, iza koje su ostali mali pačići. Dok su tražili svoju mamu, Bambi se setio dana kada je on izgubio svoju majku. Otišao je sa potoka i sreo Starog. Šetali su kroz šumu kada je Stari začuo neki zvuk. Bambi ništa nije mogao da čuje. Stari je pratio zvuk i našli su prijatelja zeku kako se upetljao u neku zamku. Stari mu je rekao da miruje jer jedino tako može da ga spase. Kada ga je spasio, zeka je samo otrčao, nije se ni zahvalio. Stari je upozorio Bambija da mora da pazi kada ide kroz šumu jer se svugde nalaze zamke. Čak i kad On nije tu, nikada nije sasvim bezbedno.

„Bambi je te noći sreo Falinu. Ona ga je pogledala žalosnim pogledom i držala se vrlo povučeno.
– Ja sam tako mnogo sama – reče tiho. – I ja sam usamljen – odgovori Bambi oklevajući. – Zašto se više ne družiš sa mnom? – upita Falina skromno. Zabolelo ga je kad je video koliko je, nekada vedra i nestašna Falina, postala ozbiljna i pokorna. – Moram biti sam – odgovori joj Bambi.
No koliko je god nastojao da te reči deluju utešno, one su ipak zvučale tvrdo. I sam je to osetio. Falina ga pogleda i zapita sasvim tiho: – Voliš li me još? Istim tonom odgovori joj Bambi: – Ne znam.“

Falina je otišla, a Bambi je u sledećem trenutku začuo prasak. Nije znao šta se dogodilo, ali je počeo da trči. U jednom trenutku sve je počelo da ga boli i legao je na zemlju. Stari se brzo pojavio pred njim i terao ga da ustane, iako ovaj to nije mogao. Inisistirao je da krenu dalje da idu i da ga Bambi prati sve vreme. Pričao mu je da mora imati snage, da mora bežati, jer ne sme pokleknuti sada. Došli su do mesta gde je Bambi ležao i svukuda okolo je video crvene kapljice. Stari je rekao da su On i pas već bili tu i da je dobro što su sada oni iza njih. Teže će ih pronaći. Posle nekog vremena, krv je prestala da kaplje iz Bambijeve rane i Stari mu je rekao da je vreme da se odmore jer više ne ostavljaju trag za sobom. Kada su došli do jedne jame, Bambi je legao da odmori. Tu je proveo nekoliko dana, nemoćan da ustane i ode.

Kada je ozdravio, rešio je da nastavi dalje. Ali se nije vraćao na onu stranu jame gde su živeli njegovi rođaci i voljeni. Stari je sve vreme bio uz njega, pa su i sad krenuli zajedno. Šetao je šumom i uveče se vraćao u jamu kod Starog da provede noć. Jednoga dana sreo je vevericu koja ga je prepoznala. Nije mogla da veruje da ga je opet videla jer su svi mislili da je mrtav. Hvalila je njegovu krunu na glavi, govoreći da takvu niko nema. Sem Bambija i starog kneza.

Jednoga dana, dok su Bambi i Stari bili u jami, začuli su lavež psa. Stari ga je uveravao da ne treba da se plaše. Uskoro su videli jednu ranjenu lisicu i za njom jednog malog psa. Kada lisica više nije mogla dalje, pas je glasno zalajao dozivajući Njega. Lisica je molila psa da je pusti da umre na miru, ali pas je uporno lajao. Tada su sve životinje počele da viču i nazivaju psa „izdajnikom“. Pas nije mogao to da izdrži i skočio je na lisicu da se bore. Ona nije imala snage, pa se ubrzo opružila na leđa i uginula.

„Ostali se užasnuti razbežaše na sve strane. – Strašno… – tiho reče Bambi Starome u jami. – Najstrašnije je – odgovori Stari – da oni veruju rečima koje je izrekao pas. Oni u to veruju, provode svoj život ispunjeni strahom, mrze Njega i sebe Same… i ubijaju se zbog Njega.“

Jednog jutra, dok je šetao rubom šume. Na drugoj strani je video da se neko pomera. Bila je to Falina. Isprva je poželeo da iskoči i potrči ka njoj, ali je ipak ostao u zaklonu. Bila je nekako žalosna i umorna. Bambi nije mogao da veruje da je to ona ista Falina koja je tako lagano skakutala i bila puna života. Hteo je da joj se pokaže, ali ipak nije. U tom času je začuo pucanj, pa još jedan, pa još jedan. Pucnji se se čuli negde iza njega. Potrčao je ka jami gde je bio Stari. Stari je tad poželeo da ga odvede do mesta pucnja, da bi Bambi video opasnost. Prišli su jako blizu i ugledali Njega kako leži na snegu. Iz vrata mu je išla krv. Ali Bambi još nije shvatao šta se dešava.

„- Vidiš li jasno, Bambi – nastavi Stari – vidiš li da On tu leži, jednako kao neko od naših? Čuj, Bambi, On nije svemoćan kao što kažu. Nije On taj od koga sve dolazi, po kome sve raste i živi. Nije On nad nama! Uz nas je On, i takav je, kakvi smo i mi jer i On poznaje strah, nevolju i bol, kao što ih poznajemo i mi. On može biti savladan, jednako kao i mi, i leži bespomoćno na zemlji kao i mi ostali, baš tako kao što Ga vidiš sada pred sobom.
Tišina.
– Razumeš li me, Bambi? – upita Stari. Bambi odgovori šapćući: – Ja mislim…
Stari zapovedi: – Govori! Bambi se zažari i reče dršćući: – Nešto je drugo nad nama svima… nad svima nama i nad Njim. To su zakoni prirode.
– Onda mogu da idem – reče Stari.“

Stari se okrenuo i pošao. Rekao je Bambiju da ga ne prati jer je njegovo vreme prošlo. Morao je da potraži mesto gde će umreti. „Zbogom, moj sine… voleo sam te jako.“ Reče Stari i nestade zauvek.

Bilo je leto. Bambi je šetao šumom, a sve životinje su ga posmatrale sa oduševljenjem. Mušice su šaputale kako je on već star, prestar i kako je nadživeo sve svoje. Tada je Bambi začuo dva mala laneta kako traže svoju majku. Prišao im je i ponovio reči koje je nekada davno i sam čuo. Rekao im je da majka sada nema vremena za njih i da se moraju sami snalaziti. Moraju biti sami.

„Bratac i sestrica ostadoše nemi. Bambi se okrenuo, šmugnuo u najbliži grm i nestao još pre nego što su se mogli snaći od čuda. Pošao je dalje. – Mali mi se sviđa… – mislio je Bambi. – Možda ću ga opet sresti kad poodraste… – Nije se zaustavljao. – A mala – nastavi u mislima – i mala je lepa, tako je izgledala Falina dok je još bila dete.
Krenuo je dalje i nestao u šumi.“

Analiza likova

Likovi: Bambi, majka, Stari, Falina, Gobo, On.

Bambi – glavni junak priče. Pratimo njegovo odrastanje, sve do poznih dana. Bambi je belorepi srndać, ima smeđe krzno i smeđe oči. Kao mladunče, njegovo krzno je nešto svetlije i posuto belim mrljama. Kako raste, mrlje nestaju, krzno mu potamni i narastu rogovi. Kao novorođeno mladunče, bio je radoznao i znatiželjan, sa detinjim entuzijazmom istraživao je svet oko sebe. Takođe je bio vrlo prijateljski raspoložen i brzo se sprijateljio sa drugim životinjama.

Iako je rastao, nastavio je da zadržava detinji entuzijazam za život, dobrotu i radoznalost. Kako su se njegove verbalne sposobnosti razvijale, postajao je društveniji, razgovarao je često i uzbuđeno. U isto vreme, činilo se da razvija osećaj stidljivosti, što možemo da vidimo u njegovim prvim interakcijama sa Falinom.

Nakon što je iskusio traumu gubitka majke tokom incidenta u kojem su ga zamalo ubili čovekovi lovački psi, počeo je svesno da se fokusira na poboljšanje svoje hrabrosti, želeći da bude hrabar poput svog oca. Kada su čovek i njegovi psi ponovo napali, dokazao je svoju spašavanjem drugara, što je na kraju kulminiralo obaranjem jednog od pasa sa visoke litice, dokazujući njegovu hrabrost.

Kako je odrastao, Bambi nije bio mnogo pričljiv kao kad je bio mladunče, iako je nastavio da pokazuje hrabrost tokom mnogih incidenata. Ova njegova hrabrost pretvorila se u opasnu aroganciju i nepažnju kada je, porazivši suparnika Rona, hrabro krenuo u Manov logor i zapalio šumsku vatru. Kada je njegov otac povređen, Bambi je naučio lekciju i postao oprezniji. Nakon zapanjujuće smrti njegovog drugara iz detinjstva Goboa počeo je da traži mudrost, tražeći savete od svog oca kao nikada pre što je dovelo do toga da je postao mnogo pronicljiviji, inteligentniji i strog jelen.

Kroz život je naučio mnoge stvari, postao je mudar i hrabar, a kruna na njegovoj glavi bila je nešto čemu su sve životinje divile. Na kraju je postao kralj šume i svoje znanje i mudrost je prenosio na mlađe generacije.

Majka – Bambijev zaštitnik i ona koja ga je naučila svemu u detinjstvu. Volela je da šeta sa njim i uvek je rado odgovarala na njegova pitanja. Kada ju je čovek ubio, Bambi je ostao sam.

Stari – Bambijev otac i kralj šume. Bio je to ponosan i snažan srndać. Dugo je izbegavao Bambija, ali ga je na kraju spasao kada mu je to bilo najpotrebnije. Bio je sa njim i učio ga kako da postane najbolji od svih. Kada je Bambi naučio sve potrebne lekcije, Stari je odlučio da ode i pronađe skrovište u kome će na kraju uginuti.

Falina – srna koju je Bambi voleo. Volela je i ona njega. Proveli su veći deo života zajedno. Bila je vesela i brza srna. Kada se Bambi odvojio od nje, počela je da kopni. Postala je nekako tužna i umorna, ali je i dalje bila lepa.

Gobo – Falinin brat i Bambijev rođak. Od malena je bio slab, pa ga je tokom jednog lova čovek uhvatio. Svi su mislili da je umro, ali se on jednoga dana vratio. Proveo je kod čoveka neko vreme i mislio je da je zbog toga bolji od ostalih. Nije se plašio više ničega. Zato ga je jedan dan pogodio metak i čovek ga je na kraju ubio.

On – naziv koji su životinje dale čoveku. To ga je ime nekako odvajalo od ostalih stanovnika šume. A drugi naziv nije ni zaslužio jer mu je glavna uloga bila da lovi nedužne životinje. Svi u šumi su ga se plašili. Jedino je Gobo video njegovu drugu stranu i verovao je da je dobar. Što i jeste bio prema njemu, jer ga je držao u svom domu i hranio ga. Poslednju lekciju o čoveku doneo nam je Stari. Time je pokazao Bambiju, ali i svim čitaocima, da čovek nije iznad prirode i da on vrlo lako može biti ubijen.

Beleške o piscu

Feliks Salten (rođenog imena Sigmund Salcman) rođen je 6. septembra 1869. u malom gradiću Pešta u jevrejskoj porodici. Njegova majka Meri Singer bila je domaćica, a otac Filip Salcman inženjer. Odmah, četiri nedelje nakon Sigmundova rođenja, njegova porodica je preselila u Beč jer je taj grad 1867. godine dao puno državljanstvo jevrejskom narodu, što je podstaklo mnoge jevrejske porodice da se tamo presele.

Kada je imao šesnaest godina, kompanija njegovog oca inženjera završila je u stečaju, a kako je grad imao sve više jevrejskih izbeglica, ponestajalo je posla, pa se porodica preselila u predgrađe Beča. Feliks je napustio školu i počeo da radi u osiguravajućoj kući kako bi finansijski pomogao svojoj porodici. Otprilike u isto vreme počeo je da šalje pesme i kritike knjiga časopisima, ubrzo pišući članke za umetnički časopis Kunstchronik i za razne književne periodične publikacije.

15. januara 1889. godine objavio je svoje prve pesme u listu „An der Schönen Blauen Donau“ i to koristeći pseudonim Feliks Salten koje će kasnije postati poznato. Ubrzo je dobio posao umetničkog i pozorišnog kritičara za bečku štampu sa punim radnim vremenom. Prvu zbirku pripovedaka objavio je 1900. godine. Upoznaje Leopolda Ferdinanda, plemića iz dinastije Habsburg koji mu je omogućio poznanstva s drugim autorima i mladim književnicima Hermanom Bahrom, Ričardom Hofmanom, Ugom fon Hofmanstalom i Arturom Šniclerom, pa tako mladi Salten 1890. godine postaje deo pokreta „Mladi Beč“, grupe mladih autora koji su se sastajali u kafani. Za razliku od ovih pisaca koji su sačinjavali deo pokreta, Salten nije bio deo aristrokratije, već je svojim tekstovima zarađivao za život. Pisao je kritike umetničkih izložbi i recenzije knjiga i objavljivao ih u listovima „Die Zeit“ i „Weinder Allgemeine Zeitung“.

1991. godine je osnovao „Jung-Wiener Theater Zum lieben Augustin“, književni kabare u kojem je hteo da prikaže mešavinu slikarstva, plesa, poezije, muzike i pozorišta, a prva predstava održana je 16. novembra 1991. godine. Publika nije pokazala zavidnu reakciju, pa je zbog malih prihoda i velikih troškova kabare prestao sa prikazivanjem.

1902. godine je za isti listi pisao o hronikama dvorskog života, a 1903. godine doživeo svoj prvi veliki uspeh kao autor svojim člankom o književniku Emilu Zoli kojim je privukao pažnju kolega pisaca i publike. Iste godine, u aprilu, 32-godišnji Salten oženio se glumicom Oli Mecl. Tokom braka imali bi dvoje dece, sina Pola, koja je rođen 1903. godine, i Anu Katarinu, rođenu 1904. godine. Salten je počeo češće da piše kako bi izdržavao svoju porodicu. Nastavio je da radi kao kritičar, dok je takođe pisao za razne medije, stvarajući sopstvene romane, scenarije, drame i operske librete. Salten je izdavao u proseku po jednu knjigu godišnje, a ubrzo je počeo da izdaje i kratke priče, romane, drame, putopise i zbirke eseja. Pisao je i za većinu bečkih novina.

1909. godine je napisao libereto za „Reiche Mädchen“, operetu Johana Štrausa Mlađeg koja nije doživela očekivani uspeh. 1922. godine napisao je svoje najpoznatije delo Bambi: Život u šumi, koji je u početku objavljivan u serijskoj formi, a kasnije kao roman 1923. godine. Knjiga je doživela veliki uspeh, a Salten je kasnije dopisao još tri dela o malom lanetu smeštajući ga u istu šumu. 1936. godine prodao je filmska prava za Bambija producentu Metro-Goldvin-Majer Sidni i Franklin-u, koji je kasnije dao ista prava tvorcu Miki Mausa Voltu Dizniju, što je dovelo do objavljivanja animiranog filma Bambi iz 1942. godine.

Pre drugog svetskog rata, Salten je doživeo sukob sa nacistima nako nečga odlučuje da se povuče iz javnog života i posveti porodici. 1935. godine u Njemačkoj njegove knjige su bile zabranjene. Na meti nacista, potražio je zaštitu kod američkog diplomate Lelanda Morisa i uz pomoć svoje ćerke Ane Katarine pobegao iz Austrije u Švajcarsku gde mu je novinarstvo bilo zabranjeno.

Usled zabrane, Salten je svoje poslednje godine proveo na ivici siromaštva nemogavši da zaradi onime šta je jedino znao – pisanjem, a živeo je od prodaje autorskih prava na Bambi za hiljadu dolara.

Salten je umro 8. oktobra 1945. godine u Švajcarskoj u Cirihu gde je i sahranjen na jevrejskom groblju.