Aforizam

Aforizam označava kratku književnu formu koja se u Srbiji, u počecima svog nastajanja, oslanjala na poslovicu i epigram, odnosno na mudre izreke te duboke misli o moralu u bajkama i basnama, a može se javiti u obliku strofe ili se sastojati od sažete, nevezane, prozne rečenice.

Po svojoj definiciji, aforizam je termin koji se koristi za opisivanje činjenica iskazanih sažeto, sadržajno, zbijeno. On nam donosi neku opštevažeću, duboku misao, dosetku, mudrost, pravilo ili iskustvo. U književnosti joj donekle odgovara poslovica, a u govoru dosetka.

Aforizam je izreka koja se poentiranom i jezgrovitom formom izdvaja iz proznog teksta u kojem se pojavljuje.

Što je aforizam

Termin aforizam nesumnjivo označava najkraći žanr u stihu (vrlo retko) ili prozi s kojim se na umetnički i duhovit način jezgrovito izražava određena misao u životu pojedine ličnosti.

Po tematici se najčešće veže uz filozofiju, etiku, društvo i politiku, kao i druge oblasti proizašle kao rezultat čovekovog stvaranja. Budući da je gotovo redovito kritički intoniran, aforizam bogato koristi alegoriju, hiperbolu, kontrast, sarkazam, ironiju i aluziju.

Vrlo malo mu je pažnje posvećivano, a neki su teoretičari površno tvrdili da je aforizam označava jednu varijantu narodne poslovice. Poznato je da su poslovice proizvod naroda i mudrosti i da su zasnovane na životnom iskustvu, dok aforizam ima svog autora (tvorca). Često su grešili i oni koji su ga označili kao „sažetu nevezanu proznu rečenicu“ jer aforizam ima metonimijsku i metaforičku zgusnutost i duboku logičku zasnovatost, a osim u prozi, pojavljuje se i u stihu. Takođe su grešili i oni koji su aforizam upoređivali sa sentencom. Sentenca je koncizno izražena izreka o nekoj istini koju možemo da pronađemo na početku nekog teksta ili knjige i često se u govornom i pisanom izražavanju citira, dok se aforizam temelji na višesmislenosti (amfibolija) i dvosmislenost, metonimjskoj i metaforičkoj asocijativnosti, veštom nagoveštavanju nekog duhovitog događaja, aluzivnosti.

Uspeli aforizam je onaj koji sadrži umetničku originalnost zato je „smišljanje“ i pisanje aforizama težak posao. Imitiranju ovde nema mesta i s razlogom se uspeli aforizam vrednuje u pesmama u književnosti kao i u novinarstvu kao uspela karikatura.

Aforizmi nas podstiču da razmišljamo o rečenoj poruci jer poenta poruke se ne mora uvek koristiti u formi cele rečenice, na primer „Imao je poslednju želju, ali je grobar bio brži“ – G. Dokna

Karakteristike aforizma

Aforizam je kratka, jednostavno izrečena tvrdnja koja u sebi sadrži nijansu paradoksa. Zapravo, aforizam se može shvatiti kao moderna verzija poslovice.

Bitne karakteristike aforizma su:

• iznijansiranost misli
• jezgrovitost
• duhovitost
• oštroumnost aktuelnog izraza

Aforizmi mogu biti kritički nastrojeni, a tada je njihova kritika upućena društvu, celom svetu ili čovekovoj prirodi. Aforizam treba da bude osmišljen tako da se iza njega kriju brojne asocijacije.

Istorija aforizma

Istorija aforizma počela je još sa Hipokratom u vreme antičke Grčke, koji je tada sačinio zbirku saveta o bolestima i lekovima koja je sačuvana u Aleksandrijskoj biblioteci. Termin se razvio od glagola aphorizein čije je značenje bilo razlikovati, odvojiti, izolovati, odrediti, naznačiti. U Srbiji se javlja početkom 19. veka i vezivao se za poslovice i epigrame da bi se kasnije razvijao.

Iako je termin poznat još od antičkog doba, antički aforizam je danas prava retkost jer se usredsređuje na pragmatičnost života i odlikuje ga kratkoća forme.

Svoje medicinsko značenje zadržava sve do kraja 16. veka kada su ga italijanski istoričar Filipo Kavriano i španski političar i pravnik Baltazar Alamos de Barinet upotrebili u sažetim uputstvima sa savetima o lečenju poremećaja i duševnih bolesti.

Njegova prvobitna upotreba i neobičnost termina su verovatno uticali na to da termin ne bude brzo prihvaćen u prosvećenim evropskim krugovima na isti način kao i drugi književni termini.

Danas se aforizmi odlikuju filozofsko-književnim vrednostima i smatra se da je moderna kolevka aforizma potiče iz Nemačke (16. vek) i Francuske (17. i 18. vek).

Aforizmi se takođe pojavljuju i u učenjačkim zbirkama Plutarha, Erazma Roterdamskog, u religijskoj literaturi u Bibliji i Talmudi i u filozofskoj tradiciji kod Seneke, Marka Aurelija, F. Ničea. Takođe je bio popularan i u nemačkoj književnosti tokom 1800. godine, na primer Johan Volfgang Gete. U hrvatskoj književnosti često ga koriste i Antun Gustav Matoš i Antun Branko Šimić, a u srpskoj književnici Dušan Radović i Milan Vitezović.

Aforističnim stilom nazivaju se tekstovi obilježeni diskontinuiranim, premetljivim poretkom rečenica ili fragmenata.

Aforizam u srpskom jeziku

Kada govorimo o srpskom jeziku, aforizam, kao termin, je imao drugačije načine na koje se ispoljavao. Najčešće se ispoljavao u poslovicama, sentencama i epigramima, tj. mudrim izrekama, basnama i bajkama i dubokim mislima o moralu.

U Srbiji se aforizam pojavljuje tek 60-ih godina 20. veka i to najpre kao žanr koji su koristili novinari. Naveći uticaj na razvoj aforizma u srpskom jeziku i književnosti je imao Vlada Bulatović Vib čiju su praktičnu aformaciju potpomogli Milovan Vitezović i Dušan Radović.

Aforizme su objavljivali: „Politika ekspres“, „Ošišani jež“, „Ilustrovana politika“, Radio Beograd, mnogi lokalni listovi, pa čak se pojavljuju i u listu „Narodna armija“.

Kasnije ga počinju koristiti mnogi mladi stvaraoci:

• Mihajlo Ćirković
• Perica Jokić
• Vita Teofilović
• Vesna Denčić
• Vladimir Jovićević Jov
• Miljenko Žuborski
• Milovan Ilić Minimaks,
• Mitar Mitrović
• Ninus Nesorović
• Dragutin Minić Karlo
• Goran Dokna
• Zoran Bogdanović
• Miodrag Pavlović
• Radomir Racković
• Milovan Vržina
• Radivoje Bojičić
• Ilija Marković
• Aleksandar Baljak
• Aleksandar Čotrić
• Zoran Rankić

Tokom poslednjih nekoliko decenija značajno se povećao broj pisaca koji se bavi pisanjem aforizama. Aforistirčari koji svoje stvaralaštvo iskazuju tokom poslednje decenije 20. veka imali su za inspiraciju mnogo materijala – od raspada države i ekonomske krize do svega što proizlazi iz krize morala što dodatno podstiče značaju produkciju i pisanje aforizama.

Primer aforizma

Primeri:

„Pečatnja je slobodna, samo se spisatelji apse.“

„Prvo si čovek u senci, zatim si čovek sa senkom, najzad si senka od čoveka.“

„Kad lažeš za svoje potrebe, onda si lažov. Kada lažeš za potrebe države, ti si statističar.“

„Pravda koja samo kažnjava razvija se u nepravdu.“

„Zašto samo crkvu? Trebalo je i đavola odvojiti od države.“

Razlika između aforizma i poslovice

Osnovna razlika između aforizma i poslovice sastoji se u njihovoj nameni. Poslovica nam služi da nas pouči i prenese određeno iskustvo, bez namere za umetničkom transcedencijom. Dok je aforizam poseban tip figurativnog mišljenja i u njemu svako značenje stvara neko novo. U poslovicama nemamo apstraktnog izražavanja, a u aforizmu je ono suština.