Zvezde

Jovan Dučić bio je poznati i veoma značajan srpski pesnik, pisac i diplomata. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih modernista, ali i liričara uopšte. U početku svog stvaralaštva, poput mnogih ranih modernističkih pesnika, bio je pod pesničkim uticajem Vojislava Ilića, pesnika koji je među prvima odbacio romantizam, ali i poetički realizam te se okrenuo modernim svetonazorima i principima modernističke poezije.

Ipak, taj uticaj na Dučića nije dugo trajao. Dučić je vrlo brzo pronašao sopstven poetički izraz, te je njegova lirika postala posve individualna, okrenuta parnasovcima, a posebno simbolistima. Takva lirika je u Dučićevo vreme bila nesvakidašnja, veoma nova, sveža, moderna u svom stilu i motivima. Motivi koje je Dučić koristio bili su posve nepoznati i neustaljeni u tadašnjem srpskom pesništvu. Oni su iskazivali nesvakidašnja osećanja, prefinjena ali bizarna, gotovo neslućena do tada. Dučić se naveliko poigravao erotikom, dovodeći svoje misli i izraze do stanja vulgarnosti, ali pesničke slike koje je stvarao su ipak bile profinjene, estetičke i snažne.

Dučić zamenjuje domaće čežnje i patnje zapadnjačkim idealima, bili oni životni ili ljubavni. Tome je uvelike pridonio njegov dugogodišnji boravak u inostranstvu, po Evropi, ali i Sjevernoj Americi. Dučićev zapadnjački estetički izraz bio je otmen i hladan, bez prevelikog zanosa i rasplamsale etike, što ga je činilo profinjenim. Dučićeva nastojanje bilo je stvoriti savršeni izraz u svojoj poeziji i upravo po tome je ostao nenadmašan. Izraz mu je diskretan, humorističan, ljubak i nadasve otmen. Pesme su mu slikovite i melodične, čineći ih privlačnima ne samo oblikom i izrazom, nego i idejom. Letvica koju je Dučić postavio svojom poezijom, bila je tako visoko, da su se sledeće generacije pesnika počele da se bune protiv takve forme, nesposobni da je ostvare i nadmaše svojim pesmama.

Dučićeve pesme objedinjene su u mnogim zbirkama, među kojima su, njegova prva zbirka, „Pjesme“, objavljena 1901. godine u Mostaru, zbirka „Pesme u prozi“, šest knjiga „Sabranih dela“, zbirka „Lirika“, te zbirke sabranih dela koje su mu objavljene posthumno.

Među najpoznatijim pesmama Jovana Dučića su svakako pesme „Jablanovi„, „Zvezde“, „Zalazak sunca„, „Ljubav i žena“, „Suncokreti“, „Leto“ i mnoge druge.

Zvezde – analiza pesme

Pesma „Zvezde“ Jovana Dučića je po svojoj formi sonet. Ta forma bila je ustaljena u poeziji Frančeska Petrarke, a bila je karakteristična i za Dučićevo pesništvo, budući da je sonet bio popularan pesnički oblik za vreme srpske moderne. Ova pesma je poput klasičnog soneta sastavljena od dva katrena i sve tercine te ima karakterističan raspored rima za Petrarkin sonet: ABAB ABAB CDC DEE.

Početak pesme opisuje mesto gde se nalazi lirski subjekt. Već iz motiva u prva dva stiha saznajemo da se radi o nekom primorskom mestu. To potvrđuje zapis ispod naslova pesme koji kaže da je pesma nastala na Lopudu, malom ostrvu u Dalmaciji. Pesma započinje opisima krajolika i prirode, ali ona nije posve pejzažna pesma. Drugi dio pesme posvećen je ženi, ali nedovoljno da pesmu možemo da nazovemo posve ljubavnom. Ovo je karakteristični idejno-tematski stil za Jovana Dučića. On motive iz prirode vešto povezuje s ljubavnim motivima, motivima žene, pa često nije jasno gdje prestaje izražavanje njegovih osećaja prema prirodi, a započinju prema ženi. Time Dučić spaja ljubav prema ta dva glavna motiva u jednu ljubav. Za njega priroda i žena kao da su isto. Osećaji, kakvi god oni bili, prema jednom i drugom nadopunjuju se i međusobno su sukladni. Ako su osećaji prema ženi puni žudnje, tuge i patnje, opisi prirode odgovarati će tim osećajima – ona će onda da bude opisana kao uzburkana, puna loše slutnje, mračna… Ako je ljubav prema ženi sveža i razigrana, takva će da bude i priroda. Ti opisi srećne ljubavi zapisani su i u ovoj pesmi, pa je i opisana priroda razigrana i romantična.

U prvom katrenu pesme odmah vidimo stih s motivom „zvezda“ koje „mirno gore“, a već u sledećem motiv „pesme mora“ koja se čuje u tišini. Sledi stilska figura poredbe, jer je opisano da se more čuje „ko da rosa pada u srebrnoj tmini“. Cela prva strofa opisuje jedan miran krajolik. Spokoj je okružio pesnika. Zvezde su mirne i nisu preteće kao u nekim drugim Dučićevim pesmama. More je takođe mirno, a ne uzburkano kao inače. Motiv rose do kraja je učvrstio taj spokoj i potvrdio njegovu pozitivnu konotaciju. Rosa je sveža, simbolizuje početak, dolazi rano ujutru i uvek znači mladost.

Sledeća katrena prebacuje svoje slike s prirodnih motiva, na glavni motiv žene. Spominje se ženina kosa, u koju je pesnik upletao „Mokre noćne ruže“. Kosa je jedan od najvećih simbola ženine ženstvenosti, privlačnosti i seksipila. Muškarci nisu smeli ni da vide ženinu raspuštenu kosu, kamoli da je raspleću, pa ovaj motiv upletanja ruža u kosu govori o velikoj bliskosti i intimi između lirskog subjekta i žene. Ovaj motiv kose izuzetno je erotičan, što je takođe jedna od karakteristika Dučićeve poezije. Odista, već sledeći stih potvrđuje strast koja se događa između pesnika i njegove muze. On ističe da ju je celo veče ljubio. Ljubio joj je oči i „usta stihova“. Ljubav između ovog para nije samo telesna, ona je i romantična. Ono što je predmet pesnikove žudnje su „oči pune zvezda i usta stihova“, dakle ne ono telesno kod žene, već njena duša. Njene oči simbolizuju dušu, a zvezde onostrano – nade, želje, verovanja – to je ono što pesnik voli kod svoje odabranice. Usta puna stihova simbol su umetničke duše ove žene. Ona je verovarno takođe pesnikinja koja ume da stvara pesme. I to je ono što je čini posebnom i privlačnom.

Prva tercina izražava ekstazu ove noći koja se pretvara u jutro. Uvode se akustične pesničke slike već u prvom stihu:

„Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja…“

Vizualne motive pesnik je sklopio sa zvučnim. Svetlost šumi i lije poput bele kiše – na ovaj način pesnik je postigao sinesteziju, povezao je vizualno sa zvučnim, ali se poigrao i s kontrastima. Sjajna, topla svetlost dobila je karakteristike vode. Voda je ta koja šumi, lije i čini kišu, a pesnik je prikazao sliku u kojoj sve to radi svetlost. Poslednja strofa, druga tercina nastavlja s opisima vode tj. mora. Prijašnji opisi svetla u funkciji vode sada su se stopili sa samom vodom.

Primećujemo metaforu „more je puno zvezda, pa ih njiše“, kojom prikazuje odraz zvijezda u moru, koji se njiše zajedno s valovima. Sljedeći stih opisuje prazni žal po kojem more nastavlja da kotrlja zvezde, ovoga puta pomešane s peskom i penom. Na ovaj način pesnik je spojio nebeske zvezde sa zemljaskim peskom i penom. I zemaljsko i nebesko postalo je jedno. To je još jedna alegorija, koja se odnosi i na pravu ljubav, onu koja sjedinjuje zemaljska tela i nebeske duše. Ova slika sjedinjenja zevezda s peskom ima jednaku ideju kao i slika ljubljenja očiju punih zvezda. U oba slučaja dogodio se spoj tela i duše.

 

Beleške o autoru

Jovan Dučić bio je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih pesnika. Rođen je u Trebunju, najverovatnije 1872. godine, iako neki historičari kažu da je rođen 1874. Jovanov otac bio je trgovac i poginuo je 1875. godine u Hercegovačkom ustanku, a majka mu je umrla 1900. godine. Jovan je imao još dvoje braće iz majčina prvog braka.

Jovan je polazio osnovnu školu u rodnom mestu. U Mostaru je završio trgovačku školu, jer se tamo preselio s porodicom, a onda krenuo u Učiteljsku školu u Sarajevu. Diplomirao je u Somboru 1893. godine.

Nakon završenih škola radio je kao učitelj po raznim mestima. Dok je radio u Bijeljini, napisao je patriotske pesme „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“ zbog čega ga je Austrougarska vlast poterala iz tog mesta. Nakon toga Dučić nije mogao da pronađe posao kao učitelj, sve dok se nije zaposlio u jednoj manastirskoj školi. Kao učitelj je radio i u Mostaru, gdje je s Aleksom Šantićeom pokrenuo časopis Zora i književni krug. U Mostaru je takođe bio uhapšen i otpušten s posla. Te godine otišao je na studij u Ženevu. U inostranstvu, tačnije u Ženevi i Parizu, proveo je desetak godina, održavajući veze s prijateljima u Mostaru i surađujući s domaćim novinama i časopisima.

Dučić je u Ženevi diplomirao pravo i vratio se u Srbiju, gde je dobio posao pisara. Takođe je bio i suosnivač Narodne odbrane u Kraljevini Srbiji. Postao je diplomata i posao ga je vodio po raznim delovima Evrope i Bliskog Istoka. Za vreme Drugog svetskog rata, Dučić je bio u Portugaliji, odakle je iste godine otišao u Indijanu, u SAD. Tamo je vodio organizaciju srpske dijaspore. Pisao je pesme, novinske članke i političke brošure. Njegove pesme bile su posebne i veoma su mnogo uticale na razvoj srpskog modernizma. Pesme su mu objedinjene u mnoge zbirke pesama, među kojima je i zbirka „Pesme“ – prva zbirka, koju je izdao 1901. godine. Osim poezije, pisao je i prozu te literarne eseje i studije.

Dučić je umro 1943. godine u Indijani u SAD-u, a njegovo telo je tek 2000. godine prebačeno u rodno mesto Trebinju, što mu je bila želja za života. U sećanje na Jovana Dučića i njegovo posebno i važno mesto u književnosti, svake godine dodjeljuje se nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, kao dio manifestacije „Dučićeve večere“ u gradu Trebinju.

Autor: V.B.