Zimsko jutro

Vojislav Ilić srpski je pesnik koji je izvršio potpun raskid sa romantizmom. Više od svih pesnika svoga veka Ilić je radio na usavršavanju forme i stiha, nastojeći da izbegne sve one aljkavosti i nemarnosti karakteristične za stih romantičara. Glavne odlike njegove poezije su deskriptivnost i narativnost. Prema takvim nastojanjima on se udaljava od klasicista i predromantičara te se približava savremenim realističnim pripovedačima.

Sa parnasovcima Vojislava povezuju sledeće odlike: uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesovanja prema antici, klasicizam, brižljiv rad na formi. Njegovi stihovi građeni su po uzoru na heksametar, teku mirno i sporo. Pesnik kao da se povlači iz pojedinih pesama, njegovo „ja“ se gubi, a pesnički govor prelazi u treće lice. Pesnik sada ne iskazuje svoje emocije direktno već ih utapa u slike prirode. Pesnikova raspoloženja otkrivaju se u izvoru motiva, u jesenjim i zimskim pejzažima, u naklonosti prema noćnoj atmosferi. Za Ilića su jako karakteristični njegovi epiteti: siv, sumoran, uveo, mračan, taman i drugi.

Ilićevo stvaralaštvo moglo bi se podeliti na nekoliko perioda:

Klasicistički period: pesme Bahus i Kupidon, Narcis, spevovi Argonauti na Lemnosu, Smrt Periklova.

Romantičarski period: Gospođici N., Prijatelju, u ovim pesmama imamo primere komuniciranja pesnika sa čitaocem, kao i mešanje pesnika među svoje junake Evgenije Onjegin.

Realistički period: Zimsko jutro, Jesen, Zimska idila, kompozicija ovih pesama počinje slikom predela, a nastavljaju se nekim prizorom iz seoskog života.

Period parnasa: Tibula, Niobeja, motivi lepote umetničkog dela, antički motivi. Sa parnasom Ilića povezuju uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesovanja prema antici, brižljiv odnos prema formi, pesme inspirisane slikarskim i vajarskim delima.

Simbolistički period: Elegija na razvalinama kule Severa, Zapušteni istočnik, Kad se ugasi sunce, Kleon i njegov učenik. Ovo je poslednja faza njegovog stvaralaštva u kojoj se javlja nagoveštaj simbolizma. U tim pesmama je došlo do zaokreta od objektivne ka subjektivnoj lirici. Ranije su bili dominantni vizuelni, likovni utisci, a sada zvučni, muzički.

U svojoj poeziji je negovao različite vrste stihova: od sedmerca do dvanaesterca, a najviše pesama je ispevao u daktilsko-trohejskim šesnaestercima, nazvanim „Ilićevim heksametrima“, oni teku mirno, sporo, kao što ravničarska reka teče kroz neki predeo.

Deskriptivna lirika je najpopularniji deo njegove poezije i to je period stvaralaštva koji je najsličniji sa realizmom: Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, Upoznu jesen, Sivo sumorno nebo. U ovim pesmama Vojislav Ilić je dao izvanredne opise seoskih predela, prizore iz života sela, slike prirode u raznim godišnjim dobima i dobima dana.

Zimsko jutro – analiza pesme

Jutro je… Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U dalji gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živahno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan – i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.

Il’ katkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuk’o glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase –
A sveži jutarnji dah prelêće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…

Iz ove pesme objektivizacija osećanja sasvim prevlađuje, što je glavna odlika odvajanja od romantizma i približavanje realizmu. Pesnik se povlači iz pesme i njegovo „ja“ se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice. Pesma počinje slikom predela, a nastavlja se prizorom iz seoskog života kada opis prelazi u radnju. Na početku imamo sliku sela koje se budi, mraz je spalio lišće, sneg je pao na polja i ravni, u selu je još uvek mir, još niko nije budan, samo petao pozdravlja dan. Lovac prolazi kroz selo i žurno mami pse, svuda je mir, mir zimskog jutra ništa ne remeti, daje nam se idilični prizor prirode, a zatim i sela.

Kompozicija pesme se može podeliti na četiri pesničke slike, svaka slika smeštena je u jednoj strofi:

U prvoj slici imamo prikaz pejzaža, selo počinje da se budi, zima je. Sneg je prekrio sva polja i ravni. Citajući stihove možemo tačno osetiti taj mir na selu u zimsko doba. Prva strofa napisana je četrnaestercima i petnaestercima. Pesnik nam govori da je njegov vidokrug tavni, mračni, kao da nam najavljuje neko umiranje, to se možda priroda gasi i tone u zimski san.

U drugoj slici imamo dinamizaciju slike. Više ne gledamo samo pejzaž već sada pesnik zvukom remeti tišinu koja je bila u prvoj strofi. Petao lupa svojim krilima i kukurikanjem unosi živost u sliku. Ovaj petao nam nagoveštava da ipak nije reč o potpunom umiranju prirode i okoline, već se samo potvrđuje onaj zimski san iz prve strofe.

Treća slika donosi još dinamizacije, na slici se pojavljuje i čovek. Čuje se zviždanje i promukao glas lovca koji žurno mami pse. Slika pogurenog lovca, pokrivenog belom koprenom može nam naznačiti položaj čoveka koji živi na selu, da život na selu zimi nimalo nije lak.

Četvrta slika počinje mirno, ona dinamika iz prethodne dve strofe sada opada. Noćna se kandila gase, nastaje jutro. U ovoj strofi dimamizaciju nam unosi vetar, ali se pustoš i osećaj hladnoće pojačavaju slikom golih grančica koje od vetra i hladnoće drhte.

Vidimo da Vojislav Ilić koristi i neke zastarele reči. Jedna od zamerki njegovom pesništvu je ta što ih koristi često. Često u njegovim pesmama možemo prozreti način na koji ih je slagao. Karakter neposrednosti kod Ilića nije izražen pa zbog toga možemo prozreti u način na koji je stvarao pesmu. Još jedna zamerka Ilićevoj poeziji bi mogla biti jednolikost. Sve deskriprivne pesme liče jedna na drugu.

Ilićeve opisne pesme jesu prikaz seoskog života čoveka i seoskog pejzaža. Pred nama je pesnik koji je izvršio važnu reform stiha, pesnik koji se izražava slikama, koji unosi novu osećajnost. Pesma je jako bogata epitetima: bela, noćna, mili, oštar, tanak, tavni, zimski zvučni, blag, studeno, gole…

Romantizam se ipak mora ponegde osetiti u pesmi, Ilić je ovde ostajao veran svojim ruskim učiteljima (Puškin) i pevao o prirodi uglavnom, o jesenjim i zimskim pejzažima. I svi se sećamo ovih slika koje su nam se kao deci urezale u pamćenje svojom statičnošću i tužnom tačnošću.

Priroda kod Ilića ne živi samostalnim životom, u njoj nema velikih potresa. Priroda je kod Ilića pre svega pozadina, dekor na kom se nakon prikaza pejzaža odigravaju svakodnevni prizori iz života. Vojislav ilić je po svom osnovnom tonu elegičar. Seta i melanholija prisutne su u svim etapama njegove književnosti, kako u deskriptivnim tako i u istorijskim pesmama, a najviše u elegijama. Ono što odlikuje celokupno Vojislavljevo delo jeste što su sve pojedinosti jasno i precizno opisane, svaka stvar je dorađena sa najvećom pažnjom. Zadržavajući se na onome što je vidljivo i čulno Vojislav je postao pesnik oblika i učitelj forme. Najbolje je pokazao koliko je zapravo bogastvo našeg jezika i koliko u njemu ima elastičnosti, muzike i boje.

Nesumnjivo je nepravedno kako se poezija Vojislava Ilića zaboravlja. Ta bekstva, ono što je najbolnije i najbolje u ovoj poeziji, bekstva u sliku, u pejzaž, u prošlost, u istoriju, uvek prođu neprimetno. Vreme traži promene i neumoljivo je, zahteva da se živi u njemu, sada. Umetnost koja ne ispuni taj uslov biva pomalo zaboravljena u budućim naraštajima, što je bio slučaj sa Ilićem.

Beleške o autoru

Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije voleo školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.

Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je mesto okupljanja mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan deo obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.

1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao službu i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što je bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja uništilo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.

Zbog rane smrti, Ilić nije imao dug stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u toj nameri nikada nije bio toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.

Pesničke zbirke objavljene su mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.

Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.

Autor: J.I.