„Žerminal“, roman Emila Zole, jedan je od najboljih dela ovog pisca, ali i jedan od najboljih romana francuske književnosti uopće.
Zola u ovom romanu dokazuje svoje uverenje da se poetika i proza tadašnjeg vremena trebaju da se priklone nauci. Nauka je u to vreme doživljavala procvat, dok je književnost zaostala u dotadašnjim romantičarskim karakteristikama.Zolini spisalački uzori nisu bili samo veliki književnici poput Balzaka, Stendala, Floberta, već i veliki naučnici, poput Bernara i Darvina. U duhu i atmosferi naturalizma, Zola u svoje romane počeo je da unosi nauku, realnost, tematike i ideje koje su se ticale tadašnje stvarnog života, iznoseći realne i prisutne probleme kao relevantne i vredne pažnje. Svoje romane, pa tako i „Žerminala“, gradio je na zbilji, gotovo dokumentaristički prikazujući surovu realnost, svakidašnjicu malog, potlačenog čoveka unutar cele jedne klase, i to radničke klase. Ta klasa, iako je temelj društva, od blagodati života dobiva jako malo – ne samo sredstava za život, već i respekta.
Kod čoveka kao lika-pojedinca, Zolu najviše interesuje njegov temeljni, instiktivni dio karaktera. Opčinjen naukom, Zola istražuje čovekove temeljne nagone i nasleđe, dakle okolinu i odgoj kao glavne uzročnike određenog obrasca ponašanja i delovanja. On opravdava čovekove postupke kao su determinovani okolinom tokom odrastanja. Zola opisuje te obrasce ponašanja koristeći se naučnim jezikom, npr. terminima iz patologije, predstavljajući time nauku kao i više nego relevantnu za njegove romane.
„Žerminal“ je trinaesti roman iz velikog romanesknog opusa Emila Zole, pod nazivom „Rugon-Makarovi ili Priroda i društvema istorija jedne porodice pod Drugim carstvom“. Ciklus sadrži dvadeset romana, a svi zajedno tvore priču o propadanju članova porodice Rugon-Makar, uzrokovano nasljeđivanjem. Kroz taj ciklus romana Zola je dao uvid u sve društvene slojeve francuskog društva u vreme Drugog carstva, raskrinkavajući čak i one najuzvišenije, glorifikujući one na dnu – ne da bi ih hvalio, već da uzdigne i njihovu vrednost.
„Žerminal“ je drugi roman ciklusa koji govori o radnicima. Zola je inspiraciju za priču dobio od stvarnog štrajka rudara koji se dogodio u Francuskoj 1884. godine. Ovaj roman je prvi roman koji govori o radničkom sukobu s kapitalom, prikazujući težak život i borbu radnika za svoja prava. Još uvek se smatra najboljim romanom o raničkom pokretu ikad napisanim.
Sam pojam iz naslova – žerminal – simbol je rasta i procvata. On se očituje tek na kraju romana, kada glavni lik odlazi iz potpuno naturalističkog sivila i turobnosti rudarskog života u svetlu i lepu budućnost. Kraj romana je atmosferom u potpunom kontrastu s atmosferom početka romana. Kontrast se simbolički proteže kroz celi roman, posebno uz paralelne opise teškog rudarskog života, prožetog mukom i neimaštima, s opisima bogataškog načina života, punog obilja, zabave i dokolice.
Prvi roman ovog ciklusa je „Jazbina“, a osim „Žerminala“, ciklus sadrži još neke najbolje romane Zolinog stvaralačkog opusa, kao što su „Trbuh Pariza“ i „Nana“.
Glavni lik ovog romana, Etjen Lantje, prvi put je predstavljen u, „Jazbini“, a ovde nosi glavnu ulogu.
Vrsta dela: roman
Vreme radnje: 19. stoljeće
Mesto radnje: Vore
Kratak sadržaj prepričano
Etjen Lantje je mladić koji iz Pariza dolazi u mali rudarski gradić Vore kako bi pronašao posao. Otpušten je s posla mehaničara u Parizu jer je uvredio nadređenog. U to vreme celom državom vlada kriza. Zatvaraju se fabrike i retko tko pronalazi posao. Kada se zaustavio kod rudnika, Etjen je upoznao starog Vinceta Maea, zvanog Bonemort, koji je noću istovarivao ugljen iz vagona. Starac se ne nije previše nadao da bi mladić mogao da pronađe posao, ali sutradan, kada je posao trebao da započne, mladić uskoči na radno mesto u Maeovoj skupini, jer je upravo ta skupina nedavno ostala bez jednog svog radnika.
Etjen upoznaje porodicu Mae i oduševljava se njima. Oni su mnogobrojna, siromašna porodica u koji svi radno sposobni rade. Među njima su otac Bonemort, najstariji sin Zaharije, ćerka Katarina i jedanaestogodišnji dečkić Žan. Oni ranom zorom idu u ugljenokope, a u kući ostaju majka, devetogodišnja Alzira, šestogodišnja Lenora, sin od četiri godine Henri i novorođenče Estel. Svi oni žive u malenom i skučenom prostoru, Prostor je toliko malen da se svi oni navikli da spavaju, jedu, kupaju se, jednostavno žive jedno pred drugim. Njihov život, kao i život svake porodice u rudarskom naselju, obilježava beda.
S druge strane, njihovi poslodavci, vlasnici rudnika, bogata su elita koja živi u obilju, Porodice se nalaze i zajedno objeduju raspravljajući o sudbini rudnika, a time i rudara te njihovih porodica.
Etjen je u rudniku radio zajedno s članovima porodice Mae, a to znači i s Katarinom. Kada je prvi put vidio Katarinu, mislio je da je muško, videvši koliko je žilava i kako naporno radi. On se vrlo brzo zagledao u nju. Radeći, postajali su jako bliski. Ali Katarina je neslužbeno pripadala Šavalu. On je bio grub i neprijatan mladić koji je nju već smatrao svojom ženom, a ona mu se pokoravala bez razmišljanja, smatrajući da zaslužuje nasilje koje ovaj provodi nad njom, Šaval je otpočetka mrzio Etjena. a ta mržnja bila je obostrana.
Glad u porodici Mae bila je sve veća, pa je gospođa Mae otišla prositi milostinju kod bogate porodice Gregor, vlasnika rudnika. Oni su imali tek jednu ćerku Cecil. Nisu bili previše osetljivi na siromaštvo svojih radnika, pa su gđi Mae umesto novca dali tek jedno pecivo.
Njihova sljepoća naspram bede rudara bila je tolika da su smatrali kako oni i suviše lepo žive, napominjući kako bi i bogataši trebali ponekad tamo da borave i uživaju u miru i svežem zraku.
U međuvremenu je život u ugljenokopima postajao sve teži i opasniji. Radnici su nastojali da iskopaju što više ugljena jer su bili plaćeni po težini iskopanog. Zato nisu hteli da troše svoje vreme na osiguravanje ugljenokopa gredama. Zbog toga su se često događala urušavanja u kojima su ljudi ginuli ili bivali ozljeđeni.
Dodatno nezdovoljstvo među rudarima donela je nova odredba po kojoj će se radnicima smanjiti cena rude koje iskopaju i uvesti kazna za nepostavljanje sigurnosnih greda. Ta odredba odnosila je još više novca iz siromašnih džepova, smeštajući ih ravno u bogataške.
Sve ovo potaknulo je Etjena da razmišlja u pobuni i štrajku. Živeo je u gostionici gde je upoznaor ruskog emigranta. On je u njega počeo da usađuje ideje o borbi protiv izrabljujućeg kapitala. Etjen se zanosio idejama Internacionale. Pokušavao je da osnuje udruženje rudara i, ako je potrebno, pokrene štrajk.
Teška situacija utecala je i na porodicu Mae. Beše im sve teže preživeti, pogotovo otkad je Žan povredio obe noge, a Zaharije se oženio i napustio porodicu. Na njegovo mesto u kući došao je da živi Etjen. Živeći pod istim krovom s Katarinom, još se više zaljubljuje u nju i njih dvoje postaju jako prisni, što je još više žestilo Šavala. On je, baš poput većine rudara, bio sklon piću, tučnjavama i općenito nasilnom i promiskuitetnom životu. Često je pretio Katarini, govorivši joj kako će je istući ako ne bude njegova, a ona mu se predavala, nikad se ne opirući, smatrajući da to tako mora da bude i da ona ne zaslužuije bolje. Pogotovo ne nešto bolje kao što je Etjen. Na kraju je popustila, napustila porodicu i otišla da živi s Šavalom. Kada je situacija postala loša, umesto pobune, oni su otišli da rade u drugi rudnik.
Nova pravila izazvala su pobunu rudara. Mnogi su hteli da sruše postojeći sustav, ali neki su, umesto u pobunu, otišli da rade u druge rudnike. Etjena je vodila ideja da će pobunom da sruši izrabljivački sustav i promeni stvari dugoročno, dok je većina smo htela veće plaće. Ali bes u njima toliko se uskovitlao da su iz mirnih prosveda prešli na nasilje. Počeli su da ruše i uništavaju strojeve, a Etjen nije mogao da ih zaustavi. U metežu pogiba otac Mae. Na radnike je poslana vojska, a Šaval im je izdao da je Etjen vođa cele pobune. On beži da sačuva živu glavu. Uskoro je pobuna ugušena. Radnici se vraćaju na posao, a među njima i Etjen i Katarina. Uskoro se rudnik uruši i oni ostaju zatočeni pod zemljom. Među preživelima od dvadesetak ljudi nalaze se Katarina i Etjen, ali i Šaval. Nakon nekog vremena uhvati ih glad, žeđ i nedostatak vazduha. Šaval nudi Katarini parče hleba, ako pristane otići s njim. Ona se slaba prepusti nagonu za preživljavanjem i uzima parče. Kada je otišla s Šavalom, on je pokušao da je siluje kako bi naplatio hleb. To vidi Etjen, pa u naletu besa ubije Šavala. Etjen i Katarina ostanu zajedno. Priznaju si međusobno ljubav, ali u sve većoj nemoći, Katarina umire Etjenu na rukama. Uskoro je i on na samrti, ali ga u zadnji tren pronalaze spasioci.
Etjen odlazi iz rudarskog grada, praćen svetlom i optimizmom, prema bolje životu kojeg će si sam pribaviti.
Likovi: Etjen Lantje, Katarina, Šaval, Bonemort, gđa Mae, Zaharije, Žan,…
Analiza likova
Etjen Lantje dolazi u mali rudarski gradić u potrazi za poslom, Dolazi iz Pariza, gde je zbog svog temperamenta izgubio posao, uvredivši nadređenog.
Etjen je nezakoniti sin pralje Žervez iz Pariza. Ona je bila alkoholičarka i to je ostavilo veliki uticaj na Etjena. On pokušava pobeći od svojih usađenih osobina. Kloni se alkohola i situacija koje mogu da završe nasiljem. Ne želi ni pod koji cenu da postane poput svoje majke i mnogih njoj sličnih iz okoline u kojoj živi. Ipak, ta ratoborna crta ga sledi kroz život. Zbog nje dobiva otkaz i seli iz Pariza. U Voru svoju borbenost pokušava da usmeri u nešto dobro. Potiče radnike na štrajk i pobunu, sve iz dobre namere da promeni loš sustav iskorištvanja radnika i tako izvuče celi jedan sloj društva iz bede. To je bila utopijska namera, ali dobar razlog za poticanje promena. Etjenovo nasleđe u obliku nasilja izlazi na površinu u trenutku kada Šaval napada Katarinu. On se tada prepušta besu i ubija Šavala.
Kraj romana donosi utehu. Čini se da je Etjen pronašao svoj mir. Shvatao je da je on sam krojač svoje sreće i da radom može postići promene, ali za sebe. Ne vredi se boriti ni za koga osim za sebe. On korača u optimističnu, svetlu budućnost.
Katarina je karakterno oprečna Etjenu. Njezin karakter također je iskrojila okolina, ali ona se bezpogovorno predaje svojoj determinisanoj sudbini, niti ne pokušavajući da joj se odupre ili zahteva bolje. Ona se pomirila s nasiljem koje joj priređuje budući suprug, prihvaća sve što joj se servira čak i kad dobije priliku da promeni život nabolje, upoznajući Etjena – dobrog muškarca koji je može usrećiti. Navikla na potčinjenost. Ubijenog samopouzdanja i osećaja vlastite vrednosti, ona smatra da ne zaslužuje ništa bolje od onoga što dobiva. U jednom trenutku se potpuno predaje svojim bazičnim porivima. Kada joj Šaval nudi parče hleba u zamenu za nju samu, instiktivno bira preživljavanje pred moralom. Pokazuje svoju slabost i manjak samovolje. Ona se nikada ni za što nije izborila, samo je puštala da je život odnosi tamo gde joj je suđeno da bude.
Beleške o autoru
Emil Zola rođen je 1840. u Parizu. Bio je svetski priznat romanopisac, teoretičar i osnivač, ali i najpoznatiji predstavnik književnog pravca naturalizma.
Detinjstvo je proveo na jugu Francuske, a nakon očeve smrti i neimaštine koja je usledela, s majkom se seli u Pariz. Tamo dvaput pada na ispitu zrelosti pa se nije mogao da se upiše u školu. Pokušao je da radi razne poslove, ali se na kraju odao boemskom životu. Naposljetku se zapošljava u izdavačkom preduzeću, gde dolazi u kontakt s tadašnjim velikim piscima. Istovremeno radi na svom prvom romanu „Priče za Ninon“. Počeo je da se bavi novinarstvom, posebno književnom i umetničkom kritikom. Izdaje „Terezu Raken“ i tako započinje novi književni pravac – naturalizam.
Osim „Tereze Raken“, napisao je i druga značajna dela, među kojima je i „Žerminal“, „Trbuh Pariza“, „Jazbina“, „Nana“ i mnoge druge.
Umro je u Parizu 1902. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor