Zemlja oluje

Milutin Bojić srpski je modernistički pisac, pesnik i dramatičar. Umro je sa samo 25 godina, ali je za života napisao značajna dela, kako pozorišna tako i poetska; dela koja su ostavila veliki trag u srpskoj književnosti.

Bojić je kao pesnik postao poznat pod svojoj ratnoj poeziji u kojoj je pevao o svojim utiscima s bojišta. Naime, ovaj pesnik bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U svojim pesmama nastojao je da prikaže strahotu patnji srpskog naroda za vreme pomenutih ratova, stradanja ljudi i sveopću smrt. Na žalost, Bojić je i umro za vreme rata, pa nikada nije dočekao mogućnost da peva i o dugo sanjanom miru i slobodi za koju se borio. Umro je 1917. godine, nešto pre kraja Prvog svetskog rata.

Ipak, za života, Bojić je bio veoma popularan pesnik među umetnicima svoje generacije. Bio je hvaljen čak i od kritičara te od ostalih cenjenih pisaca svog vremena. Bojić je počeo da piše još u gimnaziji. Tada je sam čitao velike svetske pisce i pesnike, te tako učio i strane jezike. Već 1907. godine, sa samo 15 godina, napisao je dramsku trilogiju „Despotova kruna“. Uskoro je počeo da piše književne kritike, pozorišne recenzije te da objavljuje sopstvene pesme u raznim listovima.

Bojić je živio kao pravi boem. Svoje je dane provodio u poznatim kafanama Beograda, družeći se s tamošnjim umetnicima i intelektualcima. Kada je izbio Balkanski rat, Bojić je postao ratni reporter, ali o ratu nije pisao samo za novine, već je pisao i pesme, ali i lične putopise. 1912. godine napisao je istorijsku dramu „Kraljeva jesen“, a 1914. objavio i prvu zbirku pesama „Pesme“. Bojić je radio kao urenik i prevodilac, ali je to ratno vreme provodio i stalno se seleći u kao vojnik te pišući o strahotama „prognane“ Srbije. Većinu njegovih dela možemo da pronađemo u mnogim časopisima tih ratnih vremena. Među njima ima pesama, prevoda, osvrta, drama i ostalih književnih formi koje je Bojić pisao. Dela su mu objedinjena tek 1978. godine u knjizi „Sabrana dela“ koje je sakupio i uredio Gavrilo Kovijanić.

Tek tada književna kritika mogla je da dobio kompletan uvid u Bojićev književni rad. Njegove pesme tada su ocenjene kao čulne, emotivne, intelektualne, izuzetno rodoljubive, ali i preterano patetične. Ipak, to možemo da opravdamo s obzirom na vreme u kojem je Bojić živeo, na okolnosti u kojima je pisao i na sam njegov život, proveden ili u bekstvu pred ratom ili na bojišnici. U svojim pesmama Bojić je propitivao život, život naspram pojedinca, njegovu ulogu na zemlji, ulogu rata u svemu tome, a sve to činio je u pesmama čije je motive vukao iz narodne i klasične književnosti, legendi i Biblije. Njegov stih je ritmičan, zvučan, ali svejedno ostavlja dojam spontanosti. Bojić piše bogatim jezičnim izrazom, stihovi su mu slikoviti i veoma emotivno snažni. Upravo zato su i ostavljale toliko snažan dojam na čitaoca.

Zemlja oluje – analiza pesme

„Zemlja oluje“ još je jedna rodoljubiva pesma Milutina Bojića, koja se nalazi u njegovoj zbirci „Pjesme bola i ponosa“. Rodoljubivost se i u ovoj pesmi očituje u prikazivanju patnji i sukoba kroz koje je njegov narod morao da prolazi tokom godina i godina ratovanja, a sve kako bi se izborio za svoje slobodu. Ova rodoljubivost nije uzvišena, ne govori o pobjedama u bitkama niti slavnim junacima, već suprotno, govori o običnim ljudima i vojnicima koje je zadesila zla kob rata. Pesnik primećuje koliko to uništava njegovu zemlju, pa se rodoljubivost vidi u osudi ratova, ubistava i progonstva.

Već sam naslov nagovešta kakva će da bude ova pesma. U motivu „oluje“ puno se toga otkriva. Ona je simbol rata koji je nenajavljen i nepozvan ušao u svakodnevicu jednog naroda i u nju unio haos, razaranje, strah i smrt. Oluja je takođe simbol narodnog ustanka, bune, prosveda. Iako preti narodu da će ga uništiti, on joj ipak decenijama odoleva, pokazujući koliko je snažan i neuništiv. Zato pesnik svoju zemlju naziva „zemljom oluje“, jer ona toliko vremena odoleva raznim uništenjima i nemirima. Oni su u njoj toliko česti da se i sama zemlja poistovetila s njima.

Pesma se po svojoj strukturi može podeliti na dva dela. Svaki deo različit je po svom sadržaju, perspektivi i formi u kojoj je napisan. Prvi deo proteže se od prve strofe do početka pete strofe, a drugi od trećeg stiha pete strofe do kraja pesme. U prvom delu pesnik piše o istoriji svoje zemlje i njenoj prošlosti koju su obeležili sukobi. Pesnik ovaj deo peva iz trećeg lica, pa je njegova perspektiva na temu objektivna. Drugi deo pesme pisan je iz pevog lica, pa je i perspektiva iskazana u ovom delu lična.

Pesma započinje usklikom: „Ne dodiruj me!“. Ova monostih nalikuje na podnaslov pesme, ali napisan je tako da iskazuje pesnikov eksplozivni osećaj. Ovaj stih posve je ličan, pa stoji u kontrastu s nastavkom pesme, napisanom s objektivnim pogledom na pesnikovu domovinu. Pesma počinje motivima mačeva i sekira, što odmah u početku potiče stvaranje ratne atmosfere. Čitaočeva asocijacija odmah se veže za ubistva i smrt. Pesnik pominje „Legije rimske“ i „horde Tatara“, a onda i „viteze s vizantijskih voda“, te time napominje pod kojim su sve pretnjama pripadnici njegova naroda uspeli da prežive i održe se. Svoj narod pesnik opisuje kao „pitomi“, ali takav nije ostao dugo jer „Zbratimio je orlove i čelik“. Narod je pod pritiskom uspeo da izađe iz svoje naivne pitomosti i počeo da se brani od okupatora.

Treći stih bez puno maskiranja govori za što se njegov narod borio – ne samo za slobodu, već i za novo vreme u kojem više neće morati da gine:

„Vekovima se vrh leševa klalo
A zemlja, starog gospodarstva sita,
Sve novo želi, da, kada bi palo…“

U četvrtoj strofi motivi razaranja i krvi još su jače naglašeni. Pesnik ovde ne osuđuje samo strane okupatore, već i vlast sopstvenog naroda koja postaje krvnička naspram tog naroda. Ona ispire mozak ljudima, ili kako pesnik kaže „draži“ narod, koji onda šalje mlade ljude u rat i stradanje. A oni završe mrtvi:

„S pozorja borci tonuše ko seni,
A zemlja im je žedno mozak pila,
Krvlju su tekli svi potoci njeni
I dražila ih Vlast i drska Sila.“

Slike smrti ovde su izrazito jake. Crvena boja dominantna je ne samo kao slika krvi, već i kao slika besa, ubistva i ratovanja. U petoj strofi motiv krvi još jednom se prikazuje kao dominantan. Pesnik zaziva domovinu „…O, zemljo oluje“, a onda nastavlja izravno da joj se obraća, prebacivši svoje pevanje iz objektivnog u subjektivno. Treće lice pevanje postaje prvo pa su zbog toga sledeći stihovi mnogo više lični od prejašnjih. Pesnik govori svojoj zemlji:

„Mrko ti čelo strašne kapi škrope
I čudne himne iznad tebe huje!“

Ove ružne slike pomalo su neobične. Motiv strašnih kapi i čudne himne imaju zlosutno značenje, stvarajući tmurniju atmosferu i već ionako mračnoj pesmi. Neobičnost stihova nastavlja se i u sledećoj strofi, pogotovo u njenom prvom stihu: „Zarazno tvoji mirišu oltari.“ Čitaoc sluti optužbe da je narod lako povodljiv kada treba nekoga da se mrzi i kada treba da se ide u rat. Zato i pita zemlju: „Jesi li sita krvi što spasava?“. Pesnik kudi samu prirodu svoje domovine koja nikako da se izvuče iz rata, pa je sada otvoreno pita je li se više naratovala? Je li se namirila krvi? Kada će to ratovanje i prolevanje krvi da prestane?

Ali odgovora nema. Ovaj antiklimaks ima jednaku moć kao i klimaks. Pesnik odgovara mesto zemlje s dve jednostavne reči: „Ti šutiš“, a onda iznosi sliku koja predstavlja razočarenje, ali i prihvatanje te jadne situacije, kao posledice svog tog silnog ubijanja: „Vetar kosti razvejava.“ Dok mi tražimo odgovore, mrtvi ostaju mrtvi i tome nema pomoći – to je poruka ovih zadnjih stihova

Belešeke o autoru

Milutin Bojić srpski je književnik, pesnik, dramatičar i književni te pozorišni kritičar. Rođen je 1892. godine u Beogradu, gdje je pohađao osnovnu školu Vuk Karadžić. Nakon toga, upisao je gimnaziju također u Beogradu. Već je tada, kao petnaestogodišnjak, Bojić počeo da piše. 1907. godine napisao je dramu „Despotova kruna“, a njezin rukopis još uvek je očuvan. Tada je Bojć počeo da čita mnoge svetske književnike klasike, ali i suvremena dela. Čitajući strana dela, učio je strane jezike. Bojić je bio odličan učenik, pa nije morao da polaže završni ispit.

Nakon gimnazije, Bojić je upisao Filozofski fakultet i to pedagošku grupu. Diplomirao je 1914. godine. U međuvremenu Bojiću je 1911. godine umro otac.

1912. godine, Milutin je pristupio vojsci i tako postao suučesnik u Balkanskim ratovima. Bio je ratni reporter, ali nije pisao samo za novine, već je tada počeo da piše i putopise, te pesme inspirisan patnjama i vojničkim životom koji je žive.

Kao gimnazijalac, a kasnije i kao student, Bojić je pisao za mnoge časopise i listove. Pisao je recenzije knjiga i pozorišnih predstava, kritike te objavljivao sopstvene radove, uglavnom poeziju. 1912. godine napisao je istorijsku dramu „Kraljeva jesen“. Sledeće godine ta je drama izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. 1914. godine Bojić je objavio i svoju prvu zbirku pesama „Pesme“.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Bojić je 1914. godine otišao s porodicom u Niš. Tamo je radio kao cenzor. Stupio je u vojsku i u Prvom svetskom ratu pa na dužnosti otišao na Krf. Tamo je bio svedok strašnim umiranjima vojnika i izbeglica, pa napisao svoju najpoznatiju pesmu „Plava grobnica“, objavljenu u njegovoj zbirci „Pesme bola i ponosa“, objavljenoj 1917. godine. U toj zbirci nalaze se pesme koje je pisao na Krfu i dok je kasnije premešten u Solun.

Kasnije iste godine, godinu dana pre kraja rata, Bojić je umro u Solunskoj bolnici. Umro je od tuberkuloze, sa samo 26 godina. Iako je bio veoma mlad, Bojić je već za života ostao prepoznat kao značajan pisac, kritičar, pesnik i dramatičar. Na njegovom sprovodu govorile su neke od najvećih književnih ličnosti tog vremena.

Autor: V.B.