Zapušteni istočnik

Vojislav Ilić, sin pesnika Jovana Ilića, bio je jedan od ključnih pesnika srpske književnosti. Njegovo pesništvo raskinulo je sve veze sa dotadašnjim romantizmom, od kojeg Ilić ne samo da je raskinuo, nego se otvoreno protivio karakteristikama takvog pesništva. Kao suprotnost pesmama romantizma, Ilićeve pesme bile su elegične, melanholične, izražavale su osećanja one turobne strane života, a sve to u ličnoj, intimnoj ispovesti kojom je obilježio svoje refleksivne pesme.

Ilićeve pesme u nekim slučajevima izražavaju jasnu rodoljubivost, ali ne iz kolektivne, već lične perspektive. Ilić se u takvim pesmama tematski okreće prema prošlosti svog naroda, ali ne toliko iz čežnje za istorijskom slavom, koliko je to za njega jedino bekstvo iz sumorne, jadne sadašnjosti kojoj inače ne može da pobegne.

Iako je Ilić zagovarao ideje realizma, kao suprotnosti romantizmu, njegova poezija bila je nešto drugačija. Svojim pesmama Ilić je nastojao da se zalaže za književnost koja će imati uticaja na društvenu i političku borbu, tj. za književnost koja utiče na društvo; ali u praksi, njegova poezija tiče se same sebe i pesnika kao umetnika, a ne na kolektiv. Takva poezija kasnije će imati uticaja na ostvarenje ideja modernizma.

Karakteristike poezije realizma ipak su se ostvarile u nekim segmentima Ilićeve poezije. Njezine glavne karakteristike su narativnost i opisni sadržaji. Upravo je to glavni segment kojim se udaljava od klasične i predromantičarske poezije koja je vladala srpskim pesništvom prvom polovinom 19. veka. U njegovim najpoznatijim pesmama zastupljeni su opisi sela i seoskog života, slika iz prirode opisanih u stilu realističkih pejzaža i slično. S druge strane, kao tematsku suprotnost takvih pesama, pesnik piše i o prošlosti, o nekim istorijskim vremenima koja su opisana uz motive prolaznosti, smrti, razaranja i propadanja. Osim istorijskih motiva sopstvene zemlje, u Ilićevim pesmama pronalazimo i motive iz legendi i drugih, dalekih naroda, primerice, persijskih, arapskih, indijskih, rimskih i helenskih. U nekim njegovim najpoznatijim pesmama susrećemo motive Ovidija, Troje, Narcia i Niova. I ove su pesme nostalgične i elegične, kao da svedoče o idealnim vremenima koja više ne postoje, a pesnik želi da ih ponovo zazove.

Ilić je u svojoj poeziji mnogo pažnje pridavao konstrukciji stiha, jer nije hteo da mu pesme nalikuju na romantičarske, koje su često bile slobodnog stiha, bez pridodavanja pažnje estetici strofe. Zato je Ilić najčešće pisao šesnaestercima, koji su bili slični klasičnom heksametarskom stihu iz kojeg su i proizašli. Pesme su mu stoga bile ritmički uravnotežene, ali i spore, ujednačene, bez ekspresivnosti i velike promene u dinamici. To je samo dodatno naglašavalo ozbiljnost i objektivnost njegovih stihova, bez preteranih, prenaglašenih emocija. Sve je to bilo veoma u skladu s Evropskom poezijom, koju je Ilić svojim pesmama i približio srpskoj književnosti.

Zapušteni istočnik – analiza pesme

Pesma „Zapušteni istočnik“, poput mnogim pesama Vojislava Ilića nastalih pred kraj njegova života, govori o prolaznosti vremena; zapuštenoj ostavštini nekih prošlih vremena koja svedoči o smrti i propadanju. Ilić kao da je preosećao svoj skorašnji kraj, pa su njegove pesme takođe sumorne, sjetne, kao da predosećaju smrt, pa o njoj i govore. Ova pesma deo je njegove realističke poezije u kojoj ipak osećamo uticaj simbolizma. U njoj se dotiče prošlosti, koja je istovremeno u konfliktu sa sadošnjosti, ali je sa sadašnjosti i povezana. Nekada veličanstvena povest raspala se do sadašnjosti, u kojoj njezini ostaci stoje poput posmrtnih relikta. Gledajući ih, pesnik se seća nekadašnje lepote, ali sada svedoči samo propadanju. S obzirom na tematiku pesme, prizori koje opisuje imaju odlike čak i naturalizma. Ti prizori su sivi, pomalo groteskni, neugodni, jezivi i hladni. Estetika izraza ne prelazi na estetiku slika, jer njihova zadaća nije da prikažu samo lepotu života, već onu drugu stranu – život u njegovom nestajanju.

Pesma ima elemente pejzažne pesme, jer pesnik opisuje krajolik i motive iz prirode, ali ona je zapravo misaono-refleksivna jer su ti motivi iz prirode zapravo simboli pesnikovih osećanja, pa čak prolaznosti njegova života. Motivi se u suštini odnose na njegov život, a ne na prirodu kao takvu, stoga je i njihova poruka, poruka samog pesnika.

Pesma govori o starom, razorenom istočniku (izvoru), pored kojeg je „Suva, kržljava kruška“. Taj oronuli prizor podsetio je pesnika na mlade dane. To su bili dani kada su ne samo kruška i istočnik imali svoje mesto i funkciju u svetu, već dani kada je i sam pesnik bio mlad i srećan. Prizor koji prikazuje kao oprečan ovom istrošenom je prizor mlade pastirice – simbola lepote, svežine i mladosti. On potvrđuje kako je život tada bio lepši, a sve šta je od njega ostalo su ruševine, kakvom postaje i sam pesnik.

Pesma započinje motivom razorenog istočnika. Njegova zapuštenost dočarava se motivom visoke trave koja ga je okružila, što znači da je on odavno zapušten. Istočnik se personifikuje epitetima „valov“ i „izvaljen“, a onda i motivom „grudi“, jer pesnik kaže da iz njegovih

„…kamenih grudi
Ne struji biserni talas“

Istočnik – izvor vode – izgubio je svoju funkciju jednom kada je presušio i nakon što su ga zapustili. Od njega je ostala samo ruševina koja priziva motiv smrti. Druga strofa započinje motivom kruške. Nju opisuju epiteti „suva“ i „kržljava“, što upotpunjava prejašnju sliku oronulosti i smrti. Kako bi je bolje dočarao, pesnik krušku poređuje s crnom, ogromnom rukom koja stoji nad istočnikom. Opisi postaju groteskni, naturalistički, jer se motivi grana opisuju kao nakazni, te pesnik uvodi motive „paklenih muka“ i „samrtne žege“ koji prizor čine još strašnijim. Motivi smrti koje smo do sada samo naslućivali, napokon su jasno izrečeni. Na vrhuncu ove ružne slike smrti pesnik radi zaokret i priseća se vremena kada su stvari bile mnogo lepše. Povratak u prošlost započinje rečju „Nekad…“:

„Nekad je na ovo mesto
(…)
S krčagom na ramenu
silazila pastirka mlada.“

Pastirka je simbol mladosti i lepote, nekadašnje mladenačke žudnje. Ona je savršenstvo koje je predstavljalo sve dobro na ovom svetu. Mladost se evocira i sledećim stihovima:

„I pastir pevaše pesme u veče.
tiho i tavno,
Goneći vesela stada.“

Ove slike prikazuju idilu. One su simbol spokoja nekadašnjih vremena, kada je i sam pesnik bio takav – spokojan i mlad. Upravo u trećoj strofi pesnik glavnu misao okreće ka sebi. Pesma naglo postaje subjektivna i shvatamo da su dosadašnji prizori bili samo uvod u pesnikovu ličnu ispovest o sopstvenim osećanjima. Lirski subjekat priznaje:

„Tu sam nekada i ja zamišljen silazio često
U majske večeri jasne.
Tu beše za mene mesto
Tajnih i slatkih želja.“

Sada vidimo da istočnik nije samo simbol opšteg propadanja, već simbol pesnikovog propadanja. Vreme nije uništilo samo mesto na koje je pesnik nekada dolazio, već je uništilo i samog pesnika, stoga je istočnik simbol njega samoga. Prošlost koje se pesnik seća je ugodna i mirna. Uvodi se motiv „maja“, a majske večeri najlepše su u celoj godini. Maj je glavni mesec proleća, doba koje simboliše mladost, buđenje emocija i cvetanje. „Slatke želje“ metafora su za ljubav i požudu, karakterističnu i za mladost i za proleće. Pesnik nastavlja da opisuje ta prošla vremena, koja su i po svojim motivima i atmosferom u kontrastu sa sadašnjosti. Istočnik tada nije bio suh, već

„…mirna i hladna voda
u urnu mramornu pada
I preliva se tiho…“

Voda je simbol života, šta ističe i sama pesma

„I vali životnih sila
Prelivahu se tada iz moje mlađane duše“

Kako je priroda bila sveža i mlađana, takav je bio i pesnik. Lepota ovih stihova posve je drugačija od stihova s početka pesme. Naspram epiteta „suho“, „kržljavo“, „prazno“, „sumorno“, ovde imamo epitete „prostrano“, „široko“, „voljno“… U ovim stihovima više ne dominište smrt, već ljubav i sloboda.

Sledeća, predzadnja strofa je poput idejnog intermeca, jer pesnik u njoj više ne opisuje prirodu ni svoj nekadašnji život, već odjednom iznosi lična osećanja te pitanja o sebi i životu. Ovo su elementi modernističke poezije, jer pesnik iznosi lična pitanja koja se generalno odnose na život. Pesnik se pita tko je to predao istočnik zaboravu? Kako je sve uspelo da tako propadne, tko je pozvao smrt, gdje je nestao život…?

„Gde su drijade nežne
sa krivim i oštrim srpom?
Gde su pitoma stada?“

Ovi stihovi zazivaju prošlost kao neka lepša vremena, dok je sadašnjost surova i mračna. Poslednji stih jednak je drugome, osim u poslednja dva stiha. Ponovo se prikazuje motiv suve, kržljave kruške, kao kontrast motivima koji su prikazivali lepu prošlost. Ovako je još jednom naglašena prolaznost koja ne donosi ništa nego propadanje, nakaznost i smrt. Samo su poslednja dva stiha promenjena u odnosu na drugu strofu. Pesnik kaže da ga pružene grane kruške

„… poslednjom snagom
od misli očajnih brane“.

Kruška je podsetnik na mlade dane, koji su pesniku jedina uteha u sadašnjosti i jedini razlog zbog čega ga očaj nije potpuno obuzeo.

Stihovi u ovoj pesmi nešto su kraći nego što je slučaj u Ilićevoj elegičnoj poeziji. Stihovi su tu uglavnom sedmerci, osmerci, pa je i ritam pesme nešto brži. Ipak on nije posve ustaljen jer dužina stihova varira i oni su kroz pesmu nepravilni. Rima je takođe isprekidana, nije stabilna, ali primećujemo da je ipak prisutna. Atmosfera u pesmi se menja. Na početku i kraju je sumorna, jer su to strofe koje govore o ružnoj sadašnjosti. Delovi pesme u kojima se pesnik priseća lepe prošlosti imaju vedru atmosferu, iako pomalo setnu jer je čitaoc svestan da se priča o prošlim vremenima koja nikada neće da se vrate, pa se u takvim mislima oseća nostalgija prema mladosti.

Beleške o autoru

Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije volio školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.

Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je okupljalište mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan dio obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.

1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao nameštenja i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja shrvalo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.

Zbog rane smrti, Ilić nije imao dugi stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u tom izričaju nikada nije bilo toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.

Pesničke zbirke objavljene s mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.

Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.

Autor: V.B.