Zalazak sunca

Jovan Dučić bio je poznati i veoma značajan srpski pesnik, pisac i diplomata. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih modernista, ali i liričara uopšte. U početku svog stvaralaštva, poput mnogih ranih modernističkih pesnika, bio je pod pesničkim uticajem Vojislava Ilića, pesnika koji je među prvima odbacio romantizam, ali i poetički realizam te se okrenuo modernim svetonazorima i principima modernističke poezije.

Ipak, taj uticaj na Dučića nije dugo trajao. Dučić je vrlo brzo pronašao sopstven poetički izraz, te je njegova lirika postala posve individualna, okrenuta parnasovcima, a posebno simbolistima. Takva lirika je u Dučićevo vreme bila nesvakidašnja, veoma nova, sveža, moderna u svom stilu i motivima. Motivi koje je Dučić koristio bili su posve nepoznati i neustaljeni u tadašnjem srpskom pesništvu. Oni su iskazivali nesvakidašnja osećanja, prefinjena ali bizarna, gotovo neslućena do tada. Dučić se naveliko poigravao erotikom, dovodeći svoje misli i izraze do stanja vulgarnosti, ali pesničke slike koje je stvarao su ipak bile profinjene, estetičke i snažne.

Dučić zamenjuje domaće čežnje i patnje zapadnjačkim idealima, bili oni životni ili ljubavni. Tome je uvelike pridonio njegov dugogodišnji boravak u inostranstvu, po Evropi, ali i Sjevernoj Americi. Dučićev zapadnjački estetički izraz bio je otmen i hladan, bez prevelikog zanosa i rasplamsale etike, što ga je činilo profinjenim. Dučićeva nastojanje bilo je stvoriti savršeni izraz u svojoj poeziji i upravo po tome je ostao nenadmašan. Izraz mu je diskretan, humorističan, ljubak i nadasve otmen. Pesme su mu slikovite i melodične, čineći ih privlačnima ne samo oblikom i izrazom, nego i idejom. Letvica koju je Dučić postavio svojom poezijom, bila je tako visoko, da su se sledeće generacije pesnika počele da se bune protiv takve forme, nesposobni da je ostvare i nadmaše svojim pesmama.

Dučićeve pesme objedinjene su u mnogim zbirkama, među kojima su, njegova prva zbirka, „Pjesme“, objavljena 1901. godine u Mostaru, zbirka „Pesme u prozi“, šest knjiga „Sabranih dela“, zbirka „Lirika“, te zbirke sabranih dela koje su mu objavljene posthumno.

Među najpoznatijim pesmama Jovana Dučića su svakako pesme „Jablanovi„, „Zvezde„, „Zalazak sunca“, „Ljubav i žena“, „Suncokreti“, „Leto“ i mnoge druge.

Zalazak sunca – analiza pesme

Pesma „Zalazak sunca“ Jovana Dučića dio je pesnikova ciklusa „Senke po vodi“ i zapravo je uvodna pesma tog ciklusa. Pesma je objavljena 1901. godine u Dučićevoj prvoj zbirci pesama. U to vreme, Dučić se već oslobodio uticaja Vojislava Ilića i započeo gradnju sopstvenog pesničkog stila, temeljenog na parnasizmu i simbolizmu. Ova pesma spaja dva motiva na kojima je Dučić mogao da pokaže svu lepotu ova dva književna smera, a to su motiv zalaska sunca kao motiv uzet iz prirode i motiv žene kao ljubavni motiv. Pejzažni i ljubavni motiv ovde su odskočna daska u svet van ograničenog prostora i vremena stvarnosti, ravno u maštovitu nadrealnost. Oba motiva su idealizovana i pretvorena u plodno tlo za gradnju impresivnih pesničkih slika, pojačanih stilskim figurama. Tako prenose večnu ideju ljubavi koja je stalna i neuništiva poput sunca, ali poput njega ima trenutke kada se mrači, odlazi i ponovo rađa.

Pesma može da se tematski poveže sa stvarnom ljubavnom situacijom pesnika, koji je odista imao devojku koju je mnogo volio, koja je voljela njega, čak su se i verili, ali životne okolnosti su ih razdvojile. Ona je do kraja života čekala Dučića da joj se vrati, čak i kada je znala da to više neće biti moguće. Odbijala je da se uda za drugoga, a pre smrti je zatražila da joj se na grob napiše da je bila prva Dučićeva muza.

Pesma „Zalazak sunca“ sastavljena od četiri strofe od kojih je svaka oktava. Ova forma nije toliko uobičajena u modernističkom pesništvu, ali Dučiću savršeno odgovara za stvaranje narativnog ugođaja karakterističnog za sonete, u kojem može da ispriča priču unutar pesme. Pesma je sadržajno podeljena na dva dela. Prva, treća i polovica druge strofe opisuju isključivo prirodne motive, stvaraju ugođaj i smeštaju pesmu u određenu okolinu, dok poslednja strofa govori o ženi koja čeka svog dragog (pesnika), boležljiva i bez puno nade da će doći, ali nesposobna da odustane od nade. U drugoj strofi uvodi se motiv žene kao jednog od subjekata pesme, ali onda se opis opet prebacuje na prirodu, sve do posljednje strofe.

Pesma započinje opisom zalaska sunca u njegovoj najimpresivnijoj fazi – onoj kad se crvenilo razlije nebom i čini se da ono cijelo krvari:

„Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija…“

Motivi neba prikazani su kao motivi žara i požara, što prikazuje ne toliko njihovu toplinu, koliko crvenilo. Motivi su pojačani epitetima „bakreno“, „raspaljeno“, „krvava“ i „večernjeg“, što apsolutno upotpunjava sliku zalaska sunca. Sunce je pesničkom slikom poredbom uspoređeno sa žarom, a „reka krvava“ je jedna prekrasna metafora koja označava nebo za vreme zalaska ili pak sunce koje razleva svoje crvene zrake po nebu. Nebo više nije uobičajeno plavo, ono je posve promenilo svoje ruho u boje vatre. „Podmukli požar“ takođe je metafora za crvenilo neba, ali ona je personizovana, jer pesnik opisuje kako ona samovoljno izbija „iza crne šume starih četinara“.

Nakon prva četiri stiha prve strofe u kojoj imamo jake vizualne pesničke slike, pesnik u drugom djelu strofe ubacuje i akustične pesničke slike:

„Negde iz daljine čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom
…
A vode cveće spava nad talasom“

Motivi valova, vodeničkog točka i talasa prikazuju nam huktanje vode koja dolazi u talasima, pada i uzdiže se. Primećujemo stilsku figuru onomatopeju koja se gradi pomenutim motivima i epitetom „promuknutim“. Primećujemo kontrast između prvog i drugog dela strofe. Početak strofe simbolički je povezan s vatrom, toplinom, svetlom i crvenilom tj. krvlju, dok drugi dio simbolizuje vodu, hladnoću, podvodnu tamu i plavu boju vode.

Druga strofa, nakon opisa opšte okoline, počinje da nas uvodi na konkretno mesto radnje pesme, iako određeno opštim karakteristikama. Čak je i vreme radnje konkretizovano. Događa se „…jedno veče“, negde daleko „preko triju mora“, upravo za vreme ranije opisanog zalaska sunca. Upravo tada jedna žena misli na pesnika. Ona je takođe u potpunom kontrastu sa zalaskom, jer je „bleda, kao čežnja, nepoznata žena“. Njeno bledo lice može da označava mnogo toga. Bledilo najpre povezujemo s bolesti, a bolest s nesrećnošću, ali bledo lice nekada je značilo otmenost, aristrokraciju, što potvrđuje sledeći stih koji kaže da je žena „S krunom u sjaju…“. Kruna, ako ništa, znači bogatsvo, bilo ono materijalno ili duhovno. Nakon esktaze opisa zalaska sunca, pa moćne vode, spominje se motiv žene, takođe uzvišene, ali onda sledi degradacija. Pesnik odjednom ubacuje turobne, tugaljive i mračne motive. Ubacuje motiv tuge, koja je opisana kao teška, beskrajna i večna „Na domaku noći, tišine i tame“. Glorificirani zalazak sunca zapravo je put u tamu, koja je i metaforička i stvarna. Posle zalaza sunca, sledi noć. Spoljna tama će tada da se poveže s tamom u srcu žene koja tuguje za voljenim.

Treća strofa nastavlja s opisom vrtova u kojima se nalazi nepoznata gospa. Mesto na kojem ona živi nalazi se uz more. Imamo motive galebova i okeana koji to potvrđuju. Oni stvaraju zvučne i vizualne slike, jer odmah možemo da zamislimo huktanje valova, klikanje galebova i miris mora. U sledećim stihovima pisac ponovo koristi jake kontraste. Pokraj motiva ruža, koje smatramo kraljicom cveća, crvenom i punom života, stavlja epitete „mrtvih“ i „docvetalih“. To pesmu vodi u tugaljivu, tmurnu atmosferu kojom vlada slutnja o propadanju i smrti. Kontrast se nastavlja i u sljedećem stihu u kojem vetar, do sada razigran i svež, odjednom „šumori (vetar) tužnu pesmu snova“. Motiv „snova“ trebao bi da bude srećan, pozitivno nadrealan jer nadilazi okove života, ali i ovde, kao i u mnogim Dučićevim pesmama, motiv snova ima isto značenje kao i noćna mora. Snovi za Dučića nisu bekstvo, već zatvor u kojem istinska sreća ne može da se ostvari; snovi za Dučića nisu nada, već laž.

U sledećim stihovima Dučić opisuje ženu koja upire pogled u nebo, prema zalasku i plače. Taj prekrasan prizor za nju je upravo suprotan – on je užasan, jer u njoj budi sve one teške emocije koje oseća kao osamljena, a zaljubljena žena. Lepota zalaska samo je podseća na ono što nema i to je za nju noćna mora. Zato u poslednjem stihu ove strofe i sunce postaje „iznemoglo“. Do sada je bilo veliko, crveno i moćno, a odjednom je postalo dotrajalo i iznemoglo, koje poput starca „zalazi, polako“.

Poslednja strofa potpuno je posvećena nesrećnoj ženi. Pesnik kaže joj je ispunio sve nade o ljubavi (verovatno svojim pesmama), iako ona ni ne zna tko je on. Unatoč tome što ga ne poznaje, ona mu se zaklinje na vernost, koja ujedno znači i nastavak samoće, jer oni se nikada neće sresti. Sledi ključni stih „Kao smrt su verne ljubavi bez nade!“ – govori da su one ljubavi koje se nikada ne ostvare zapravo najveće i najbolnije – verne su poput smrti, a smrt je ipak najverija, ona uvek dolazi, bez iznimke. U tome pesnik pronalazi jedinu istinu, bez koje bi nestalo sve u što veruje. Zato i kaže u poslednja dva stiha:

„Jer ja bih tad plako, ja bih večno plako,
I nikad se više utešio ne bi“.

Ovim stihovima završava pesma koja govori o žudnji za ljubavlju. Ta žudnja možda je najintenzivniji osećaj ljuavne čežnje koju čovek može da oseti. Srećne ljubavi uvek su blage i nežne, ali tek one koje se ne ostvaruju razdiru srce koje krvari poput opisanog zalaska sunca. Krvareće nebo ovde je simbol krvarećeg srca, oboje je veliko i moćno, oboje istrošeno i umiruće, a iza jednog i drugog sledi tama. Cela pesma je stoga odlična alegorija, koju je samo veliki pesnik poput Jovana Dučića, mogao da tako impresivno komponuje.

Beleške o autoru

Jovan Dučić bio je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih pesnika. Rođen je u Trebunju, najverovatnije 1872. godine, iako neki historičari kažu da je rođen 1874. Jovanov otac bio je trgovac i poginuo je 1875. godine u Hercegovačkom ustanku, a majka mu je umrla 1900. godine. Jovan je imao još dvoje braće iz majčina prvog braka.

Jovan je polazio osnovnu školu u rodnom mestu. U Mostaru je završio trgovačku školu, jer se tamo preselio s porodicom, a onda krenuo u Učiteljsku školu u Sarajevu. Diplomirao je u Somboru 1893. godine.

Nakon završenih škola radio je kao učitelj po raznim mestima. Dok je radio u Bijeljini, napisao je patriotske pesme „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“ zbog čega ga je Austrougarska vlast poterala iz tog mesta. Nakon toga Dučić nije mogao da pronađe posao kao učitelj, sve dok se nije zaposlio u jednoj manastirskoj školi. Kao učitelj je radio i u Mostaru, gdje je s Aleksom Šantićeom pokrenuo časopis Zora i književni krug. U Mostaru je takođe bio uhapšen i otpušten s posla. Te godine otišao je na studij u Ženevu. U inostranstvu, tačnije u Ženevi i Parizu, proveo je desetak godina, održavajući veze s prijateljima u Mostaru i surađujući s domaćim novinama i časopisima.

Dučić je u Ženevi diplomirao pravo i vratio se u Srbiju, gde je dobio posao pisara. Takođe je bio i suosnivač Narodne odbrane u Kraljevini Srbiji. Postao je diplomata i posao ga je vodio po raznim delovima Evrope i Bliskog Istoka. Za vreme Drugog svetskog rata, Dučić je bio u Portugaliji, odakle je iste godine otišao u Indijanu, u SAD. Tamo je vodio organizaciju srpske dijaspore. Pisao je pesme, novinske članke i političke brošure. Njegove pesme bile su posebne i veoma su mnogo uticale na razvoj srpskog modernizma. Pesme su mu objedinjene u mnoge zbirke pesama, među kojima je i zbirka „Pesme“ – prva zbirka, koju je izdao 1901. godine. Osim poezije, pisao je i prozu te literarne eseje i studije.

Dučić je umro 1943. godine u Indijani u SAD-u, a njegovo telo je tek 2000. godine prebačeno u rodno mesto Trebinju, što mu je bila želja za života. U sećanje na Jovana Dučića i njegovo posebno i važno mesto u književnosti, svake godine dodjeljuje se nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, kao dio manifestacije „Dučićeve večere“ u gradu Trebinju.

Autor: V.B.