Za pesnikinju zemlju starinsku

Za pesnikinju zemlju starinsku obrađena lektira književnice Desanke Maksimović. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Za pesnikinju, zemlju starinsku pesma je Desanke Maksimović, iz zbirke Tražim pomilovanje. Tražim pomilovanje je zbirka objavljena 1964. godine a sadrži preko 60 pesama. U ovoj zbirci, Desanka Maksimović vodi svojevrstan dijalog sa carem Dušanom Silnim Nemanjićem, jer u pretekstu zbirke stoje odredbe Dušanovog zakonika, pa s tim u vezi, ona traži pomilovanje za razne slojeve ljudi, a između ostalog i za pesnikinju, i, kako ona kaže, zemlju starinsku.

U pesmi Tražim pomilovanje za pesnikinju, zemlju starinsku takođe se vodi lirska diskusija sa Dušanovim Zakonikom, ali, to je i diskusija sa državom i društvom generalno, sa nametnutim stavovima od strane nekih društvenih normi. Suprotstavljanje moranju i mišljenju većine, apel na milosrđe uz molbe za oproštaj, kao i apel za prihvatanjem i razumevanjem različitosti. Pesnikinja je različita jer nije svako pesnik, i taj dar i teret mora da nosi, zato za nju Desanka traži pomilovanje, odnosno razumevanje.

Za pesnikinju, zemlju starinsku pesma je o samilosti, o onome što je pravoverno i apokrifno, sa dozom izraza straha i nemoći. Desanka Maksimović u ovoj pesmi, traži samilost za pesnikinju, za njene duhovne fluide u kojima pronalazi otvorenost bića za svet i sve fascinacije u njemu. U pesnikinji, ona vidi dar za slikovito osmišljanje čulnih predstava, pomešanih i rasplinutih sadržaja koje ume da integriše u svojoj svesti, i od toga oblikuje iznova stvoren svet u jedan novi poredak u njemu. Vidi veštinu da od neslućenih mogućnosti jezičkih kombinacija poetizuje i osmisli ono što vidi ili pomisli, a što je trajnije od svega drugog u stvarnosti. Pesnikinja nosi slovo ljubve prema svemu što jeste i što nije.

Pesma Za pesnikinju, zemlju starinsku, sastoji se iz tri strofe, od kojih je svaka obogaćena drugačijim motivima vezanim za pesništvo.

Analiza pesme, citati

 Za pesnikinju, zemlju starinsku,
za njene večne rekvizite
i šablone,
za nebesa koja nežnošću kipte,
za patetične sukobe vasione,
za livade nikad idile site,
za liriku mirisa i mesečine,
za prezrene aprilske plaveti,
za oktobarskih šuma buktinje,
za slikovitost njinu prastaru,
za bajku što je piše inje.

Već u samom naslovu, lirski subjekat traži pomilovanje za pesnikinju, zemlju starinsku. Nazivati pesnikinju zemljom starinskom, može se opravdati postojanjem poezije od pamtiveka. Nečega što je večno i sveprisutno jednako kao i vreme, jednako kao i samo postojanje. Dalje navodi za njene večne rekvizite i šablone što bi se moglo povezati sa mislima. Rekvizit pesnika su misli, a misaoni tok je jedan šablon koji se pretače u stihove. Pesnička nebesa kipte nežnošću, a livade nikada nisu idile site, što bi značilo da je pesnik uvek kritičan prema svetu ali i prema sebi. Nikada pesniku, a u ovom slučaju, pesnikinji, nije dovoljno idile, nije dovoljno dobra, i nikada nije dosta stvaranja.

Dalje se navode pejzažni motivi i lirika mirisa i mesečine, aprilske plaveti i oktobarskih šuma buktinje, slikovitost prostora i bajka što je piše inje. Dakle, u ovom delu je opisano praktično svako godišnje doba: proleće, leto, jesen i zima, jedan ciklus prirode kao paralela ciklusu stvaranja i stvaralaštva.

Za zemlju,
za melodičnost njene poezije,
za bogatstvo sroka
planinskih njenih odjeka,
za njenih potoka slobodan stih, mladi,
uspavanku što je usred ušća
peva reka,
za zdravice što ih iz kamena
napijaju vodopadi.

 

Druga strofa je, u potpunosti, nadahnuta prirodom. Ovde pesnikinja traži pomilovanje za zemlju i melodičnost njene poezije. Dakle, u pesnikinjinom svetu, zemlja piše poeziju bogatog sroka ili stiha. Ova zemlja je snažna, ona je metafora za pesnikinju, njeni stihovi imaju snagu planinskih odjeka.

Takođe, među jakim stihovima, ona ne zaboravlja i one slabije, koji su mali kao potoci, slobodni i mladi, tek u povoju tj. nastanku. Zatim, imamo personinfikaciju reke koja usred ušća uspavanku peva. Snaga i značaj poezije se ogleda i u završnim stihovima druge strofe gde zdravice iz kamena napijaju vodopadi. Zamislimo koliko su snažne reči tj. koliko je snažna poezija koja može da pokrene zdravicu iz kamena?

Za zemlju,
za slovo ljubve,
poeziju ljubavnu njenu,
za madrigale vodenog cveta,
za svadbenu pesmu belog granja,
za julskog neba zbirke soneta,
za pesnika koji voli i sanja,
za kosa, za slavuja,
za njega, za svakoga
koji je pao nemilosti –
pomilovanja!

 Treća strofa ponovo počinje traženjem pomilovanja za zemlju. Ovde uviđamo značaj zemlje kao osnovnog elementa prirode. Odmah zatim, pominje se slovo ljubve što nam ukazuje na prisnu povezanost Desanke Maksimović i svih pesnika sa jednim od najstarijih pesnika, despotom Stefanom Lazarevićem čija pesma upravo nosi naziv Slovo ljubve ili Slovo o ljubavi a potiče sa samog početka 15. veka. Tu nam lirski subjekat svedoči o istorijskoj povezanosti svakog stvaraoca sa onim pre sebe, ali, i o slavljenju ljubavi kao glavnog pokretača poetskog stvaralaštva.

Nakon toga, dolaze ponovo motivi prirode. Madrigali, kao posebna poetska forma, koje ispisuje vodeni cvet. Ovde vidimo prisustvo personifikacije, kao i u zbirci soneta julskog neba. Onda se, ponovo, traži pomilovanje za pesnika koji voli i sanja, pa za ptice: kosa i slavuja, i na kraju za svakoga koji je pao nemilosti pesnikinja traži pomilovanja. Ovde vidimo pesnikinjinu empatiju za ceo svet. I ne samo empatiju, već ljubav prema svakome i razumevanje koje iz te ljubavi proističe. Kako takav životni stav nedostaje nekim ljudima, pesnikinja traži pomilovanja za sve umesto njih samih. Pod teretom društvenih normi, neke stvari se marginalizuju, a pesnikinja, svesna toga, ostavlja u svome biću prostora za prihvatanje takve situacije, i po prirodi svog dobrog srca, traži, tj. na neki način zahteva da se i u drugim sferama stvari ne marginalizuju, već da se osveste, prihvate i dopusti im se da osete punoću života kroz ljubav, razumevanje i prihvatanje.

Beleške o piscu

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.