Vreme smrti obrađena lektira književnika Dobrice Ćosića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Vreme smrti istorijski je roman-epopeja, koja govori o ratnom stanju u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata. Ipak, za razliku od ostalih romana koji obrađuju ovu tematiku, mahom subjektivno sagledavajući samo deo ratne situacije, Ćosić temu obrađuje s pregledom nacionalne istorije od kraja 19. veka pa do rata, a sve to uključujući i indivudialni aspekt u priču romana.
Roman je zamišljen kao istorija zemlje koji prikazuje stanje srpskog naroda u njihovom najtežem istorijskom razdoblju, onome od 1914. do 1916. godine. Istorijskoj verodostojnosti pridonosi mnoštvo dokumentarističke građe koja je prikazana u romanu. Stoga pisac u roman ubacuje pisma, razne zapise, novinske tekstove, izjave, proglase, naredbe, a svi oni svedoče stvarnom vremenu o kojem priča romana govori, mnogo bolje i autentičnije nego što bi da su oni objektivno prepričani kroz monolog pripovedača. Priča na ovaj način postaje svedočenje, a roman prikaz stvarnih istorijskih činjenica.
Jedan od glavnih motiva ovog romana je narod, koji je najčešće u oštrom konfliktu s romanesknom funkcijom pojedinca u priči romana. To je i očekivano s obzirom na to da pisac želi da prikaže istorijske patnje srpskog naroda, a one se, između ostalog očituju upravo u sudbinama pojedinaca. Pojedinci su ti koji čine narod u svoj svojoj različitosti, bilo da se radi o različitosti porekla, vere, mentaliteta, osobnih želja, strahova, patnji ili prirode stradanja.
Tu lepezu istaknutih karaktera u ovom delu čine jednako fiktivni likovi kao i stvarne istorijske ličnosti, što romanu daje dodatnu notu istorijske autentičnosti. Ipak, likovi pretvoreni u karaktere, duboko su psihološki obrađeni, potpuno originalni i individualizirani, što potvrđuje prikazano bogatstvo u različitosti pojedinaca (srpskog) naroda. Likovi ovog romana prvi put su predstavljeni u Ćosićevom romanu Koreni, a osim u Vremenu zla javljaju se i u romanu Deobe.
Glavno pitanje koje se ispoljava kao ideja romana nije toliko priroda samog ratovanju koliko smislenost rata, posebice u odnosu na pojedinca. Trenuci u kojima glavni lik gubi svojeg sina i porodicu, svi njegovi ideali o nezavisnosti zemlje, slobodi i nacionalnom ponosu, padaju u vodu. Dosadašnje borbe i ciljevi padaju u drugi plan kada za njih treba da dade ono najvažnije – ljubav najmilijih.
Unatoč uvreženom mišljenju, Ćosić idejom naglašava da narod nikada ne želi slobodu pod svaku cenu. To je glavna je poanta romana, jer što je sloboda bez onih koje volimo. Sloboda je ionako apstraktna i gotovo se nikada ne odražava na pojedinca. Uspesi države retko su supesi pojedinca, ali zato njenu propast osećaju svi. Ratovi nikada nisu doneli slavu narodu, samo uplakane majke, žene bez sinova, supruga, same oskvrnute, zapaljenih domova, a sve radi nekih ciljeva koji u praksi ništa ni ne znače. Samo su slovo na papiru ili naslov u novinama.
Ovaj roman opširno je delo, podeljeno u četiri knjige. One mogu da se čitaju samostalno, a zajedno čine složenu književnu kompoziciju o dvogodišnjem istorijskom momentu Srbije, te pojedincima koji su se našli na važnim pozicijama u to vreme. Te pozicije nisu nužno visokopozicinisane, već važne kao reprezantativni primerci individualnih sudbina, koje najposle čine društvo u celini.
Književni elementi
Vrsta dela: roman
Vreme radnje: 1914. – 1916. godine
Mesto radnje: Srbija
Tema: narod u oštrom konfliktu s pojedincem, ratno stanje u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, istorijska patnja srpskog naroda kroz oči pojedinaca
Ideja: dosadašnje borbe i ciljevi padaju u drugi plan kada za njih treba da date ono najvažnije – ljubav najmilijih, narod nikada ne želi slobodu pod svaku cenu jer što je sloboda bez onih koje volimo
Prepričano delo
Uvod romana
U prologu prve knjige saznajemo po kojim je uslovima započeo Prvi svetski rat. U Sarajevu je ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand, pa Austro-Ugarska Carevina Srbiji postavlja ultimatum. Europski vladari tada naizgled pokušavaju da izbegnu rat, pišući pisma jedni drugima o mirovnim pregovorima, a ustvari mobilišu svoje vojske i spremaju se za ratovanje. U avgustu je Njemačka objavila rat Francuskoj, a dan nakon toga Velika Britanija Nemačkoj. Rat je odista započeo napadom Austro – Ugarske na Srbiju, nakon što su poslali svoju „Kaznenu ekspediciju“ kroz Srbiju, da bi si otvorili put prema Istoku i to kroz Bosvor.
Nakon što je prva granata Prvog svetskog rata bačena na Beograd, usledilo je rušenje kuća, ispaljivanje metaka na srpske vojnike, vešanje civila, silovanje žena, ubistva dece i staraca, trovanje seoskih bunara i rušenje pravoslavnih crkava. Već u jesen 1914. selo Prerovo, mesto odakle potiču glavni likovi romana, već je osakaćeno ratnim zbivanjima. U trenutku kada počinjemo da pratimo događanje u ovom mestu, seoski doboš poziva meštane da pristupe ulazu u opštinu kako bi im objavio imena ranjinih, poginulih i nestalih vojnika.
Pristupe seoski gazda Aćim Katić, bivši radikalski prvak, sa svojim sinom Đorđem, seoskim trgovcem. Njegov unuk, Đorđev sin jedinac Adam je na fronti. Njegov stariji sin Vukašin, s kojim je u svađi izgubio kontakt, jedan je od glavnih vođa oporbe, također u ratu. Na fronti su i trojica sinova Tole Dačića, njegovog prvog komšije i nadničara, kojemu je jedan sin u ratu već poginuo. Obojica osećaju olakšanje jer njihovih sinova nema na spisku.
U ratnoj predstolnici u Nišu, Nikola Pašić, predsednik vlade, u velikim je mukama. Izveštaji s bojišta sve su gori, a saveznici ne šalju municiju iako je već plaćena, pa su vojnici na bojištu ne samo gladni, iscrpljeni i bez odgovarajuće odeće, već i bez municije. Bugarska od Srbije traži pola Makedonije kao uslov za ulazak u rat protiv Austro-Ugarske i Nemačke, a isto vredi i ako žele od njih da naruče dodatnu municiju i potrebnu opremu za ratovanje. Vrhovna komanda poziva Pašića u Valjevo na razgovor pre daljnih odluka, dok ga vojvoda Putnik izvešatva da je njihova vojska pred katastrofom.
Pašić razmišlja što da učini da katastrofalno ne bi završila i cela Srbija. Ne može da se pomiri s kapitulacijom, jer upravo je on bio taj koji je obio sramotan ultimatum Austro- Ugarske, smatrajući da bi se njime srušio ponos i nezavisnost Srbije. On zna kolika je mržnja protivnika prema Srbiji, kao i nastojanje da unište njegovu zemlju. Za njega nimalo manje ponižavajući nisu ni zahtjevi Bugarske, tražeći dio Makedonije koju su Srbi već osvojili, ostavljajući živote u Balkanskim ratovima.
Pašić zato na razgovor i savetovanje zove starijeg sina Aćima Katića, Vukašina, opozicijskog vođu kojeg su zvali i „moralni mač Srbije“. Vuakšina je otac kao mladića poslao na školovanje u Pariz kako bi postao školovani radikalist, spreman i sposoban da se bori za svoje ideje, koji bi trebali da budu isti kao i Aćimovi. Ali nakon školovanja, Vukašin je bio prepun novih ideja i suprotnih očevima. Bio je uverenja da bi se Srbija trebala okrenuti Evropi i tako raskinuti sa svojim patrijahatom.
Kao dodatan udarac ocu, oženio je kćerku vođe liberalnog pokreta, pa je to dodatno pojačalo svađu između oca i sina te dovelo do konačnog razlaza. Svađa je bila tolika da Aćim nikada nije ni upoznao svoga, sada dvadesetogodišnjeg, unuka ni osamnaestogodišnju unuku. Ipak, njegov unuk bio je dobrovoljac u đačkom bataljunu, a unuka bolničarka, oboje spremni da se pridruže vojsci na fronti. Iako su zavađeni otac i sin jednako patili zbog uništenog odnosa, ni jedan nije hteo da bude prvi koji će se miriti.
Vukaši i Pašić u Nišu pokušavaju da smisle kako će na sutrašnjoj sednici skuštine izreći svoj stav o Bugarskim uslovima, a pritom ne ispasti izdajnici. Suprotno očekivanom mišljenju ratnih huškača, oni smatraju da bi trebalo da udovolje Bugarima, želeći tako održati mogući mira na istoku Evrope. Obojica žele da nastave rat protiv Austro-ugarske i Nemačke, ali žele i postići da od svojih saveznika osiguraju ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda nakon rata. Pašić Vukašinu nudi mesto u vladi jer smatra da i opozicija treba da ima mesto u odlučivanju o sudbini Srbije.
Vukašina istovremeno muči briga ze decu, nezaumevanje žene Olge i općenito dužnost prema otadžbini, a sve to kao da se kosi s ulaženjem u vladu. Ipak, već briga im je trenutno stanje na fronti, gdjeje situacija toliko loša da se čini da nemaju vremena ni za sutrašnju sednicu. Vlada zati dolazi u Valjevo kako bi svi zajedno održali sastanak s Vrhovnom komandom.
Vojvoda Putnik na sastanku predlaže pregovore s neprijateljem. Vojska je do tada učinila sve što je mogla i pod ovim uslovima više nemaju kako da se bore. Svi prisutni zgroženi su prijedlogom, pogotovo Pašić, koji ne može da zamisli da moli omraženog neprijatelja za milost. On pred prisutne iznese zahteve Bugara i predlaže da udovolje njihovim zahtevima u korist mira. Ali svi burno odbacuju takvo rešenje, smatrajući je nacionalnom izdajom. Dolaze do zaključka da neće dati Makedoniju, već se sami izboriti za pobedu. General Živojin Mijić tada odlučno zatraži da se svi koji mogu da nose pušku, odvedu na fornt, a pod njima smatra i žandare, pisare, posljednju odbranu te đački bataljun, onaj u kojem je i Vukašinov sin. Vukašin na tu izjavu ostane bez reči, ne mogavši ni da diše.
Vukašin odlazi da vidi kćerku u vojnoj bolnici gde radi kao bolničarka. Kaže da će joj brat morati da ide u rat, pa je moli da bar ona odustane od bolničarskog posla i ode na sigurno, što ona odlučno odbija. Posle tog razgovora, Vukašin se susreće s bratom Đorđem koji ga moli da mu sina Adama stavi na neku drugu poziciju, da ne mora da ide u bitku. Vukašin bratu pokušava da objasni da nikoga ne može za to moliti, da ne može da spasi ni vlastitu decu. Kže mu da Ivan kreće na front, a Milena ne želi da napusti bolnicu.
U đački bataljun stiže naredba da se kreće na fron. Neki je dočekaju s oduševljenjem, a neki sa strahom. Svi studenti dolaze iz različitih obitelji, mesta, pa tako i sudbina, različiti uslovi su ih doveli ovde, pa svaki od mladića ima i različitu predstavu o ratu. U novembru, đački bataljun stiže u Kragujevac. Vukašin ih dočeka na stanici, pa vidi kako iz voza izalaze samouvereni i snažni dečaci, čija zanetost ga je zapanjila.
Videvši sina takvog, među sebi sličnima, pocepa pismo koje je Pašić napisao kako bi mu sina premestio na manje opasnu funkciju. Odluči da sina ne izlagaže sramoti koju bi mu premeštaj doneo, a bome ni pogaziti vlastite principe takvim činom. Ne želivši biti poput svoga oca, koji je silom htio da odredi njegovu sudbinu, odluči da neće menjati sudbinu svoga sina, koliko god ona bila pogibeljna. Takođe, odlučio je da neće ni da uđe u Pašićevu vladu.
Vukašin i sin, s ostalim drugarim, u kafani provode poslednu večer pre odlaska na frontu. Ova dvojica prvi puta razgovaraju kao dva odrasla čoveka, pa Vukašin iskoristi situaciju da sinu objasni svoj razlaz s ocem. U razgovoru je iskazao sinu svu svoju ljubav prema njemu i čitavoj porodici. Njih dvojica rastanu se muškim zagrljajem i poljubcem, potpuno razneženi i zabrinuti. Vukašin odlazi i zamišlja reči koje bi poslao u zamišljenom pismu ocu.
Analiza likova
Likovi: Vukašin Katić, Nikola Pašić
Vukašin Katić – intelektualac čiji je život rastrgan između opšteg interesa naroda kojeg zastupa i porodice koja je u konfliktu s njegovim političkim svetonadzorima. Upravo se u njemu nadziru koreni intelekta u srpskoj politici, jer je sam imao za cilj duhovno obogatiti srpski narod i to ničim drugim nego obrazovanjem i prosvetiteljstvom. On se borio za ideje, a ne za vlast, hteo je da služi svojoj zemlji, a ne da se od nje okoristi. Želeo je istinu, a vlast samo da mi mogau da unosi dobre promene u živote svojih zemljana.
Školovao se u Evropi što mu je proširilo vidike, ali i razbilo neke iluzije o tom civilizovanom svetu koji se, unatoč propagandi, uvek brine najpre za svoje interese. Zato je vrlo rano shvatio da se Srbija treba da brine za svoje interese u ratu, jer je ionako u njemu bila sama, bez saveznika. Na kraju rata, znao je da će, kao i uvek, sudbinu njegove zemlje odrediti velike spoljne sile. Čak i u ratu on je ostao dostojanstven, ne mogavši nečasno postupiti čak ni da spasi sina. Nije mogao da izneveri svoje principe, iako je mnogo volio svoga sina. To vidimo ne samo po šoku koji je doživio čuvši da mu sin ide u rat, ne samo prilikom poslednje večeri njihova druženja, već i u trenu kada pocepa pismo koje bi mu moglo da donese sramotu.
Tek u trenucima kada Vukašin shvati da bi mogao da izgubi sina i porodicu, uviđa svoju razapetost između dužnosti i porodice, koja je uvek i trpila zbog njegovih ideala. Iako nije htio da bude popust svoga oca Aćima, pa je pustio da mu se sin formira u sopstvenu ličnost, u jednom je trenutku ipak shvatio da ga gubi i da bi ga zauvek mogao izgubiti, kao i njegov otac njega.
Nikola Pašić – radikalni političar i državnik u kojem je prikazano celokupno političko pitanje Srbije u odnosu sa svojim saveznicima. On je oličenje sprske politike u Prvom svetskom ratu. Veruje u određene principe koji su mu vodilja u političkom delovanju. Stavlja interes naroda ispred svega, pa čak ako to znači i zatomiti nacionalni ponos. On je dio naroda, ne uzdiže se iznad njih, niti je jedan od onih oholih političara koji se smatraju nadređenima narodu. Pašić se, ako išta, smatra samo predstavnikom naroda, a ne i njihovim vođom. Ipak, smatra da kao političar mora da uleva veru u narod, bodri ga, pa se zato ponaša kao optimista.
Često prihvaća kompromise, jer želi sporazume, a ne ratovanja, znajući šta će oni da učine ljudima kao pojedincima. On veruje u strpljenje i toleranciju, više nego strasno huškanje u rat potaknuto niskim strastima. Ne robuje principa i to opet radi dobrobiti naroda. Pašić je sav prodređen narodu, u svom profesionalnom, ali i privatnom životu.
Beleške o piscu
Dobrica Ćosić rođen je 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova kod Trstenika. Išao je srednju poljoprivrednu školi, ali je školovanje prekinuo zbog Drugog svetskog rata. Kasnije je završio Višu političku školu, pa postao partijski komesar u resavskom odredu. Radio je kao ratni urednik lista Mladi borac i bio član SKOJ-a. Bio je predsednik i Srpske književne zadruge.
Njegovo prvo delo kojim se predstavio književnoj sceni bio je roman „Daleko je sunce“, objavljen 1951. godine. Od tada počinje da deluje kao slobodan umetnik. Već u drugom romanu bavi se temom koja će da ga definiše kao pisca. To je roman“Koreni“ u kojem opisuje stvarnost Srbije krajem 19. veka, opisujući raskol u jednoj patrijahalnoj poridici, a onda i raskol u narodu. To delo odlikovalo se jasnim psihološkim analizama koje su otkrile mentalitet srpskog sela u tom razdoblju. Za ovaj roman dobio je NIN-ovu nagradu 1954. godine.
Romanom „Deobe“ iz 1961. tematski se vraća Drugom svetskom ratu, što nastavlja i u romanu „Vreme smrti“, objavljivanom od 1972 do 1979, pošto izlazi u četiri knjige. Knjiga se nastavlja trilogijom „Vreme zla“ i to knjigama „Verenik“, „Grešnik“ i „Otpadnik“, za koje je dobio Njegoševu nagradu, dok roman „Vreme vlasti“ nastavlja tematiku „Korena“.
Za svoga života Ćosić je dobio mnoštvo laureata, oredna i počasnih nagrada kao cenjeni političar i političko-društveni aktivist.
Umro je u Beogradu 18. maja 2014. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor