Veze

Šarl Bodler jedan je od najpoznatijih francuskih, ali i svetskih pesnika, najznačajniji po tome što je udario temelje modernizmu svojim simbolističkim pesmama. Bodler nije bio samo pesnik, nego i veoma strastveni umetnički kritičar i esejist, a značajna ostavština su mu i prvi prevodi dela Edgara Alana Poa. Ipak, njegovo najveće i najznačajnije ostvarenje bila je poezija, a od nje njegova prva zbirka pesama „Cveće zla“ („Les Fleurs de mal“), objavljena 1857. godine. Bodler je još pre toga bio poznat u umetničkim krugovima, ali više kao kritičar, boem i rasipnik, te pesnik koji je prijateljevao s mnogim slavnim književnicima tog vremena, uključujući i Balzaka. Bodler se tada bavio prvenstveno kritikom, te je objavio svoje prvo delo, pregled „Salon iz 1845.“ Već je sledeće godine napisao drugi „Salon“ i tako postao cenjeni kritičar romantizma. Objavio je tada i novelu „La Fanfario“.

Neke pesme objavljene u „Cveću zla“ bile su i ranije objavljivane, a na mnogima je pesnik radio još od početka svog stvaranja. Zbirka je nastajala preko deset godina i tematski je podeljena na četiri dela. Prvi je naslovljen „Splin i ideal“, a sadrži pesme koje oslikavaju dosadu i agoniju života te njima pesnik izražava svoje nezadovoljstvo. Drugi deo, „Pariške slike“, prikazuje događaje iz života Pariza, ali najčešće one od ljudi s dna društvene ljestvice, kojima je pripadao i sam Bodler. Treći deo zbirke, nazvan „Vino“, za glavnu temu ima alkoholizam, zloupotrebu droga, telesna zadovoljstva i ostale niske strasti propalih života. Pesme su bile pesnikov način skazivanja revolta društvu i životu. Poslednji deo zbirke nazvan je „Smrt“, s glavnom temom prolaznosti i konačnosti.

Nakon što je zbirka „Cveće zla“ objavljena, nije stela neku mnogobrojnu publiku, ali ono po čemu je bila izrazito važna bio je uticaj koji je ostavila na mnoge druge umetnike. Taj uticaj bio je ogroman i neočekivan; pesnici su se naprosto divili Bodlerovom izrazu i svežini njegova pristupa lirskoj ideji. Već i same teme ovih pesama bile su svojevremeno skandalozne jer su se one glavne ticale uglavnom seksa i smrti. Osim toga pesme su bile i o težini života, gubljenju nevinosti, tuzi, korupciji, ljubavi, pa čak i lezbijskoj ljubavi. Zbirka je bila prozivana ili remek-delom poezije, puna strasti i briljatnih izraza ili je proglašavana nemoralnom, nerazumljivom, a time i kaotičnom.

Nakon ovih kritika Bodler je u pismu svojoj majci, od koje je uvek tražio odobravanje i nužnu pomoć, ali bi ih retko dobio, napisao da smatra kako književnost mora da se stvara nezavisno od morala. On u svojim delima samo želi stil i lepotu, ali već sam naslov govori da od zbirke možemo da očekujemo i tmurnost i hladnoću. Bodler je svoj odrasli život živio na rubu egzistencije, na očajnom ponoru beskućništva i gladi, razapet između boemštine i neimaštine koju ono donosi, stoga se to strepljenje za sopstveni život i bes što ga nitko, pa ni majka ne želi da spasi, osećaju i u zbirci.

Zbirka je iskazivala i izazivala bes. Nakon što je objavljena, Bodler je sa svojim štamparom bio kažnjen zbog kršenja javnog morala, a zbirka je bila cenzurisana i izdana bez nekih spornih pesama. U Francuskoj su se neke pesme iz zbirke branile čak i sto godina nakon što su bile tiskane. Mnogi su pokušali da ospore Bodlerov kredibilitet kao pesnika i opšte književnika, pismenu osobu i umetnika. Ipak, on je uvek verovao da će njegove pesme pronaći svoje mesto u književnosti i u tome nije pogrešio.

Veze – analiza pesme

Pesma „Veze“ u sebi sadrži sve karakteristike Bodlerove poezije, koje će kasnije da ga proslave kao pesnika i poetskog inovatora. Pesma sadrži nekonvencionalnu simboliku, iznenađujuće domišljate slike, originalna stilska rešenja i svežu ideju. Glavni motivi u pesmi su prirodni motivi, pa pesmu možemo da nazovemo i pejzažnom, iako je ona mnogo više od toga. Glavna ideja pesme je prikaz sklada u prirodi, međusobnoj povezanosti svih njenih elemenata, pa tako i čoveka, iako on u mnogočemu odskače od prirodnog sklada. Upravo se na to odnosi i naslov pesme, koji u prevodu s francuskog može da znači i „sklad“, „uzajamnost“, „saglasnost“ ili „slaganje“, a ne samo „veze“, kako je pesma naslovljena u prevodu Ivana Lalića.

Već prvi stih prve stofe izražava ideju pesme koju će pesnik da obrazloži kroz ostatak pesme. Ideju kazuje stih „Priroda je hram…“. Uz motive šume, stoji i motiv čoveka, ali čini se kao da je u čovek u opreci s prirodnim motivima. On ide kroz „simbole“ i može samo delomično da ih razume. Čovek je „dole“ u odnosu na šumu, koja ima „stubove“, moćne i izdržljive, a sačinjava ih sve što se nalazi u prirodi, od biljaka do životinja.

Druga strofa nastavlja da glorifikuje prirodu. Poredbom „Ko odjeci dugi…“ još jednom naglašava jedinstvo prirode koje je „mračno i duboko“, te „ogromno ko noć i kao svetlost“. Ovom oprečnosti prikazala se sveobuhvatnost prirode, njezina veličina koja se proteže i kroz tamu i kroz svetlost pa sjedinjava i jedno i drugo. U ovoj strofi postignuta je sinestezija, jer pesnik objedinjuje boje, mirise i zvukove koji među sobom „razgovore vode“.

Treća strofa počinje opisom mirisa i to kroz stilsku figuru poredbu „Neki su mirisi ko put dečja sveži“, nastavlja se na sinesteziju „zeleni ko polje, blagi ko oboje“, a onda se naposletku pretvaraju u antitezu jer se u obliku kontrasta ističe njihova druga strana: „- drugi iskvareni, pobednički, teži,“.

Ista misao nastavlja se i u poslednjoj strofi, stihom „što u beskraj šire prostiranje svoje“. Ova metafora sklapa se s poredbom „kao ambra, mošus, tamjan…“. Ovo su sve poznati, lako prepoznatljivi mirisi koji otkrivaju „raskoš njuha“. Poslednji stih u pesmi ponovo je sinestezija, miris „peva zanos čula nam i duha“.

Ova pesma napisana je formom soneta. Sastoji se od dva katrena i dve tercine, iako u pesmi prevladava dvanaesterac, a ne četrnaesterac koji je karakterističan za sonet. U pesmi ima rime i to isključivo obgrljene, što pesmu čini stabilnom u ritmu.

Beleške o autoru

Šarl Bodler (1821. – 1867.) bio je prvi pisac evropske moderne lirike, francuski kritičar i pesnik. Njegov rodni grad je Pariz, a potiče iz aristokratske porodice. Njegova porodica nije imala previše razumevanja za njegovu preosetljivost u detinjstvu niti za sklonost ka umetnosti.

Bio je jako vezan za majku u koju se razočarao kada se ona nakon smrti njegovog oca ponovo udala za drugog čoveka. Njegov očuh, plemić iz aristokratskih krugova, nikada nije previše mario za njega. Nije imao osećaja za Šarla koji je preveliku senzibilnost nasledio od pokojnog oca.

Šarl je ubrzo odlučio da napusti porodicu i otuđi se od nje. Smatrao je takve odnose lažnim i licemernim. Pravi život i njegovu bit Šarl je tada upoznao u predgrađima Pariza. No, upoznao je stranu poroka, uživao je u alkoholu, narkoticima i ženama sumnjivog morala.

Iako je vodio pravi boemski život, Bodler nije zaboravio na umetnost. Proučavao je Vagnerovu muziku i pesme Edgara Alana Poa.

Napisao je mnoge kritike, i to one književne, likovne i muzičke, što nam govori o njegovoj svestranosti i nadarenosti. Napisao je velik broj pesma u prozi, a bio je i odličan prevodilac Poovih pesama. No, njegov rad i njegova nadarenost nisu bili priznati.

Pošto se nije mogao prikloniti lažnom moralu i licemerju biva napadnut kao pesnik i kao čovek te pozvan na sud zbog svog dela „Cvetovi zla“. Naime, lirika koju je pisao petnaest godina bila je zabranjena te je iz nje morao izbaciti neprimerene stihove.

Za u to vreme skandalozno ponašanje doveo je do vrhunca vezom s mulatkinjom Džin Duval koju je proglasio svojom muzom i koja mu je bila inspiracija za mnoga napisana dela.

Umire u 46. godini sam i bolestan, umoran od potrage za životnim ciljem i ispunjenjem. Nije dočekao priznanje njegova dela „Cvetovi zla“. Osim dela „Cvetovi zla“, napisao je još kritike i eseje „Estetički kurioziteti“ i „Romantična umetnost“.

Autor: V.B.