Vanjka

„Vanjka“ je kratka priča slavnog ruskog dramatičara Antona Pavloviča Čehova. Kao i u mnogim njegovim kratkim pričama, ni ova nam ne govori o nekom konkretnom događaj, njegov glavni motiv su ljudi i to ne kao lični karakteri nego kao tipovi, što znači da ne predstavljaju toliko određenu osobu koliko vrstu ljudi. U ovom slučaju imamo dečaka koji radi kao šegrt i trpi zlostavljanje svojih gazdi, njegova dedu koji se brinuo za njega u detinjstvu i gazde koji iskorištavaju i maltretiraju dete.

Fabula je vrlo jednostavna – vidimo dete koje piše pismo dedi i u njemu se žali o svom životu, usput se prisećajući lepšeg života i detinjstva na selu. Dečak nije ujedno i pripovedač, iako u većini priče izvršava tu funkciju. Pripovedač, s druge strane, posve je objektivan, ne iznosi nikakav lični sud o onome što čitamo, već to prepušta čitaocu. On samo iznosi radnju i na njoj je da izravno utiče na čitaoce.

Priča započinje na badnje veče, kada Vanjka ostane sam u kući, pa ima šansu da napiše dedi pismo. U tom opisu upoznajemo lik dede i Vanjkinog života na selu. On je posve oprečan životu kojeg živi sada, na zanatu u Moskvu. Ne samo da imamo opreku života na selu i u gradu, nego vidimo da je dečak na selu bio voljen, o njemu su se svi brinuli, učili ga čitati i pisati, brinuli se da je sit, čak mu davali i bombone. U gradu, više se nitko ne brine o njemu – baš suprotno, maltretiraju ga, tuku i izgladnjuju. Sve poslove mora da radi, a ako pogreši, dobiva batine. Kontrast između uspomena i sadašnjeg života dečaka u oštrom je kontrastu!

Jednom kada je pismo napisano, čitaoc čak i poveruje da bi priča mogla da ima srećan kraj, ali onda se ispoljava prava Vanjkina priroda, a to je da je on dete – neuko, nevino i naivno dete. Vidimo to po sadržaju kojeg je napisao na pismo. Mesto adrese, stavio je „Mom dedi na selo“, a onda je stavio i ime dede. Tek sada čitao shvata da je Vanjka samo mali dečak, željan ljubavi i sigurnosti i odjednom njegova tragedija postaje još i veća. Jasno nam je da pismo nikada neće doći do svog odredišta i da dečak neće biti spašen. Ovaj tragičan kraj, ujedno je i realan, jer deca su retko kada spašena iz svog tragičnog života. Ipak, ono što ga održava na životu je nada. Čitaoc zna da je prazna, ali za Vanjku je jedina svetla točka u životu.

Vrsta dela: kratka priča

Vreme radnje: 19. vek

Mesto radnje: Moskva

Tema dela: težak život dečaka Vanjke

Ideja dela: težak život samo nada čini lakšim

Kratak sadržaj prepričano

Ivan Žunkov zvani Vanjka dečak je od devet godina. Pre tri meseca došao je kod obućara Aljakina kako bi izučio zanat. Jedno Badnje veče, pričekao je da njegovi gazda, gazdarica i kalfe odu na jutrenje, a on je mesto da ode u krevet, uzeo bočicu sa mastilom i jedno zahrđalo pero, pa na zgužvanom listu hartije počeo da piše pismo. Pišući, plašljivo se okretao prema vratima i prozoru, da ga netko ne iznenadi. Pismo je pisao svome dedi, Konstantinu Makariču. Najpre mu je čestitao Božić, a onda rekao da mu je on ostao jedini na svetu, jer više nema ni oca ni majke.

Djed Konstantin Makarič bio je noćni čuvar kod gospode Žirevih. Imao je 65 godina, ali iako suhonjav, i dalje je bio jako živahan. Danju bi spavao u kuhinji ili hodao oko gospodske kuće, a za njim bi išli kuja Kaštanka i psić Vjun. Vjun je bio umiljat, ali i vrlo lukav. Umio bi da ukrade kokoš ili hranu iz ostave, zbog čega bi ga kasnije tukli, šibali, čak su ga jednom obesili na stražnje noge, ali svaki put bi ostao živ.

Deda bi se često šalio sa služavkama, nudeći im da šmrču duhan. Čak bi i psima davao da pomirišu. Vanjka je mogao da zamisli svog dedu i lepo vreme tamo na selu gde živi. Požalio se dedi da ga njegov gazda tuče. Juče ga je izvukao napolje i tukao kaišem jer je zaspao ljuljajući njihovo dete. Tukla ga je i gazdarica, jednom ga je istukla glavom haringe jer je počeo da je čisti s repa. Ni kalfe nisu bolji prema njemu. Šalju ga po rakiju i teraju da krade kisele krastavce od krčmara, pa ga i ovaj tuče čim ga vidi. Osim toga, slabo ga i hrane. Dobiva hledba ujutru, kašu za ručak i opet hleb za večeru. Čorbu i čaj jedu samo gazde.

Spava u predsoblju i kada gazdino dete zaplače, mora da ga ljulja. Vanjka moli deda da ga uzme natrag k sebi ker više ne može da izdrži takav život. Molio je deda i govorio mu da će do smrti moliti za njega, staraće se o njemu i sada i kad odraste. Bit će mu dobar i vredan, a ako ne bude, sme da ga izlupa kao psa. Može pronaći neki posao, čistiti čizme ili ići u čobane, ali ovde više ne može da izdrži. Ne može ni sa pobegne jer nema čizme, a boji se zime.

Vanjka se prisetio kako je nekada s dedom išao bi jelke za Božić. Usput bi ulovili i zeca ili vepra. Tada ga je gospođica Olga Ignjatijevna naučila čitati, pisati i brojati, a često bi mu dala i bombona. Kada je njegova mama umrla, on je počeo da radi u kuhinji, sve dok se deda više nije mogao starati za njega, pa je poslan u Moskvu na zanat.

Nakon što je napisao pismo, Vanjka presavije hartiju i stavi je u koverat. Na njoj napiše „Mom dedi na selo“, a onda doda i njegovo ime. Ubacio je pismo u poštansko sanduče i kasnije, zanesen slatkom nadom, napokon čvrsto zaspao. Sanjao je peć i dedu kako sedi na njoj i čita pismo, a oko peći je hodao Vjun i mahao repom.

Likovi: Vanjka, deda Konstantin Makarič, gazda i gazdarica, Kalfe, Olga Ignjatijevna

Analiza likova

Vanjka – glavni lik ove priče. Dečak je od devet godina kome se sudbina okrenula na loše jednom kada je poslan u Moskvu na zanat. Detinjstvo je proveo se dedom, jer nema ni oca ni majke. Iako bez roditelja, život na selu bio mu je dobar. Deda se starao za njega, vodio ga u šumu i u lov, a dečak bi radio u kuhinji. Kasnije, kada je njegovo mesto dodeljeno drugome, poslan je na zanat. Gazde kod kojih živi ne staraju se o njemu. Tretiraju ga kao roba – sve mora da radi bez pogovora, a ako nešto ne učini kako su zamislili, tuku ga. Ne hrane ga dobro, daju mu samo kašu i hleb, pa je dečak stalno gladan. Takav beznadan život naterao ga je da piše pismo dedi i moli ga da ga uzme k sebi natrag. Kune mu se da će biti dobar i vredan, da će mu u svemu pomagati, starati se za njega i jednom kada odraste, skrbiti za starca. Učinit će sve samo da više ne mora živeti tim groznim životom, kakvim ne žive ni kerovi. Vanjka je poslao pismo dedi, ali nije naveo adresu, jer nije znao da treba. On je neuk dečak, ali svejedno se nada da će spasenje stići.

Deda – Vanjkin deda, Konstantin Makarič, opisan je kao dobrodušan, suhonjav, ali živahan starac. Radi noću, pa danju spava ili se šeće po imanju, a usput zadirkuje domaćice. Voli da puši duhan i nudi žene da ga šmrču, pa se smije kada od toga kašlju. Deda je bio dobar prema svome unuku. Starao se za njega jer je mali imao jedino njega. Ipak, morao je da ga dade u zanat i pošalje u Moskvu, verovatno po određenju njegovih gazdi. Iako znamo da bi deda rado primio svog unuka da živi s njim, čitaoc je svestan da pismo nikada neće doći do njega.

Gazda i gazdarica – opisani su kao zli, škrti i nemarni ljudi. Jadnog Vanjku teraju da stalno radi kao da im je sluga. Mora da obavlja sve poslove, uključujući i čuvanje njihova deteta, a čim nešto napravi drugačije od onoga što su zamislili, tuku jadnog dečaka. Gazde su i škrti, dobru hranu ostavljaju sebi, a Vanjki daju samo hleba i kaše, dok oni jedu čorbe i piju čajeve. Užasno se odnose prema dečaku, ali zato odlaze u crkvu na Badnjak kao da su dobri ljudi. Čitaoc ne zna puno o njima, osim po Vanjinim rečima.

Beleška o autoru

Anton Pavlovič Čehov jedan je od najznačajnijih ruskih dramatičara. Smatra se začetnikom psihološkog realizma u drami, ali i književnosti. Pisao je i kratke humoreske o otuđenim ljudima koje je društvena realnost izobličila. Fabule njegovih dela jednostavne su i bez velikih junaka i velikih zbivanja. Pisao je drame od komičnih jednočinki, a kasnije i od više činova. Čehov je uvelike uticao na razvoj moderne dramske književnosti.

Čehov je rođen 1860. u Taganrogu u Rusiji, kao treće od šestero dece. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. Već je tada počeo da se zanima za pozorište i književnost. U gimnaziji je počeo da uređuje školske novine i objavljuje svoje radove.

Nakon očevog bankrota, Čehovljeva porodica preselila se u Moskvu, ali on je ostao u rodnom gradu. Tada je napisao svoju prvu dramu „Bez oca“. Na žalost, ona je izgubljeni i ni do danas nije pronađena. Nakon srednje škole i Čehov je otišao u Moskvu i upisao Medicinski fakultet. Nastavio je da objavljuje članke u studentskim časopisima, ali anonimno ili pod pseudonimom.

Za vreme studija napisao je dramu „Platonov“, izdanu tek 1923. godine, dakle više od dvadeset godina nakon Čehovljeve smrti. Čehov nije diplomirao medicinu, pa nije stekao titulu doktora, ali je svejedno radio kao kotarski doktor. Radio je u Čikinu i tada objavio zbirku priča „Melpomenine priče“. Tada je Čehov prvi put obolio od tuberkuloze. Napisao je dramu „Na glavnoj cesti“ i počeo da objavljuje tekstove u novinama.

1890. Čehov kreće na putovanja. Najpre je proputovao kroz Sibir, a onda krenuo na plovidbu Tihim i Indijskimokeanom. Sledeće godine zaputio se u zapadnu Evropu. Izdao je tada novele „Dvoboj“ i „Žena sa sela“.

Kada je izbila kolera 1892. Čehov je besplatno lečio i najsiromašnije seljake i sam se boreći s glađu. Tada je objavio priče „Moja žena“, „Skakavica“ i druge te dramu „Jubilej“. Nakon što mu se i samom pogoršalo zdravlje, otišao je u Italiju i Francusku, objavivši djela „Student“, „Na ladanju“ i druge. Opet je obolio od tuberkuloze od koje se najprelečio u Francuskoj. Tada je objavio nekoliko drama, među kojima je i poznata „Ujka Vanja“. Tuberkulozu je nastavio da lečio na Jalti. Njegova dela su već bila toliko obilna, da su sabrana činila 11 tomova.

1903. izdao je poslednja dela, među kojima je i njegov „Višnjik“. Kazališta su tada počela da izvode njegove drame, iako su bila niskobudžetna i uglavnom za radničku klasu, ali unatoč tome, bivaju zabranjena.

Do tada se Čehovu zdravlje značajno pogoršalo. Otišao je u Njemačku na lečenje i tamo umro 1904. godine.

Autor: V.B.