Uvela ruža

Naš Božić obrađena lektira Borisava Bore Stankovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Uvela ruža >>

Analiza dela

Pripovetka Uvela ruža pripada zbirci pripovedaka Borisava Stankovića koja nose naziv „Iz starog Jevanjđelja“. Zaplet u njoj je uslovljen socijalnim razlikama zaljubljenih. U ovakvim pripovetkama posebno se vidi Stankovićeva umešnost da dramu ličnosti prenese unutra, da je postavi u žarište duše.

Stanković svoje zaljubljene postavlja u tipičnu poziciju ljubavnika koji se svesno odbijaju, a podsvesno im duše lete jedna drugoj. U ovoj pripoveci pronalazimo prepoznatljive elemente koji je povezuju sa prozom neoromantizma. To su ljubav za prošlim danima, pojava snova kao uzroka budne duše, idealizacija prirode i mladosti, ubacivanje folklora u priču kao i pripovedanje u prvom licu. Ipak pripovetka Uvela ruža je impresionističko delo i pisana je u obliku dnevnika, dakle u formi lične ispovesti.

Dramatika Stankovićevog stvaralaštva jeste bolna nostalgija ljubavi. Reči Vranjanaca u njegovim delima zvone i nalaze dubok odjek u našim složenim i uznemirenim dušama. Sve ljude spaja jedna bolna solidarnost, jedna tragedija zajednička svima. Svaki čovek želeo bi živeti srećno, slobodno. Želeo bi živeti intenzivan, potpun život, život pun ljubavi. Patrijahalna, teška sredina, kakvu nam Stanković opisuje, neprobojna je i traži od čoveka da joj podredi sve što mu je najdraže.

U pričama se zadržavaju idilične slike, kao i neoromantičarsko-folklorne karakteristike. U Stankovićevim delima nalazimo čežnjive uzdahe, ljubavna nesnalaženja, razdvajanja, folklornu dekoraciju. Egzotika njegovog dela proističe iz intenzivnog doživljaja prošlosti. Okrenutost starom vremenu i orijentalnom, starobalkanskom životu sa posebnom vrstom patrijahalnosti koju prati duboka odbojnost prema modernom životu. Sukobi u njegovim delima nastaju između starog i novog, u samom društvu i njegovoj protivurečnosti.

Slikajući primitivan pravoslavni svet pun neverovatnih i dirljivih iluzija o čistoti i čednosti, o porodičnoj hijerarhiji našeg starinskog reda, Stanković nam donosi jedan skoro prohujali život, naslikan skoro u njegovoj potpunosti. Prvi je u srpskoj književnosti uneo staru porodicu i običaje, ikonostas i domaće kandilo. Ta intimna atmosfera puna je svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične sudbine balkanskih malih ljudi koji se teško razaznaju svuda osim u svojoj sredini. Likovi iz pripovedaka Bore Stankovića su nas zaneli svojom prostotom i strogošću, bizarnošću i dubinom, svojom brutalnošću i slabošću. Vranje, mala varoš sa juga Srbije , do Stankovića je jedva bila poznata.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: pripovetka

Mesto radnje: Vranje

Vreme radnje: početak 20. veka

Tema: neostvarena ljubav zbog socijalnih razlika zaljubljenih.

Ideja: ne smemo dozvoliti da nas formišu trougane sile novac, moral i eros. Moramo da idemo za onim što nam duša i srce žele i uz razum da pokušamo da ostvarimo svoje namere i ciljeve.

Prepričano delo

U uvodnom delu pripovedač, iz nekog ružnog sadašnjeg vremena, beži u prošlo vreme, u svetlo vreme prošlosti. Vaskrsava prošlost označenu lepotom mladosti, prirodom, srećom i radošću. Piscu je slađi njegov san, san o detinjstvu i mladosti. Voleo bi da to nije bio samo san, ali se opet zahvaljuje na tome. Zato nas poziva da snevamo sa njim, a možda i svoju dragu poziva da se prisete starih dana, da ponovo prožive te dane iz detinjstva. Zatim nam iznosi priču iz prošlosti. Pripovedač evocira uspomene u neobičnoj formi. U priči, „ti“ je devojka Stana, koju je zavoleo mladić Kojo.

Devojčica Stana živela je u kući do njegove sa majkom. Oca nije imala i sa sela su se preselili u varoš. Kao ni Stana, Kojo nije imao braće i sestara, otac mu umro odavno i živeo je sa babom i majkom. Otac je skoro svo imanje rasprodao zbog raznih poslova, a zbog toga je i poboleo. Tako su se i njihove majke zbližile i pomagale jedna drugoj. Stanina majka je radila za nadnicu i posle bi dolazila po Stanu u njihovu kuću. Zajedno bi večerali, majka Kojina je znala u kakvom su položaju njih dve i da nemaju nikog svog, bile su im kao neka vrsta sluškinja. Tako bi započinjale duge razgovore i sećale se kako su ranije živeli, dok bi im deca spavala.

Za Zadušnice Kojina bi majka spremila svačega i sa Staninom majkom bi odlazila na groblje. Deca bi ostala kod kuće sama, zajedno bi ručali, a Stana bi Koji davala da jede najlepše, jer kako kaže – žena mužu treba dati lepo da jede, a za nju šta ostane. Tako bi se družili ceo dan i čekali majke da se vrate sa groblja uplakane i sa glavoboljom. U narativnim delima Stanković najbolje efekte ostvaruje dramskim zaoštravanjem odnosa i postepenim vođenjem radnje do kulminacije, a zatim do pada i razrešenja na kraju.

Pisac kao da je u toku pripovedanja pozivao Stanu da potvrdi te njegove reči „Jel li – da je ovako bilo?“ Stanković dublje od svojih prethodnika oseća život i životne paradokse i ponore, čime nam stvara jasan socijalni okvir ljubavne drame. Njegova majka je želela da Kojo postane ono što njegov otac nije uspeo. Sanjala je o nekadašnjem bogastvu i nadala se da će se sve to vratiti. U pripoveci nam se mešaju dve perspective lirskog subjekta. U jednoj on govori kako je razmišljao tada i kako se zanosio ambicijama da udovolji majci, a u drugoj žali što je tako postupio. Pripovetka tako dobija i ispovedni ton, govori se o tome sa velike vremenske distance i to ga muči i tišti.

Rasli su, i dalje su živeli kao jedna kuća. Svet je o Stani i njenoj majci pričao svašta, da su se prikačile njihovoj porodici pa im ne daju da dišu. Kojo je to znao, ali se pravio nevešt, kao i njegova majka, jer nisu želeli prekinuti takav život. Kojo nije mogao reći majci da on baš i nije bio dorastao zadatku koji je pred njega postavljen i ipak je otišao na školovanje. Znao je da ona nije za njega, jer je po staležu ispod njega. On je za nju bio najsvetije biće, idol. Doživljavala ga je kao brata kome treba udovoljiti na svaki zahtev. Isto tako je znao da vernije ljubavi od njene neće imati.

Preokret je nastao kada je Kojo primetio kako je Stana porasla i kada ju je, nakon što je jednom prilikom došla kod njega, Kojo poljubio. Od tada se Stana preobrazila. Nije mu prilazila više onako otvoreno, kao da ga se plašila. Često je bivala zamišljena u dvorištu i kada bi je Koja zadirkivao da misli na Nikolu komšiju, ona bi samo odgovarala „Možeš da pričaš šta hoćeš“.

Kojo nije mogao svojoj nani reći da on nije dorastao tom pozivu. Ona bi se često u suzama i kašlju gušila kada je pričala o tome kakva je njihova kuća bila. Tako i kada su ga spremali na veće škole, majka Stanina dođe da mu poželi srećan put, ali Stana ne. I on je znao da bi je našao negde u bašti gde plače za njim.

Slikanje čoveka i junaka težište ima u prikazivanju unutrašnjih osobina ličnosti. To su razni psihički lomovi i potresi. U Stankovićevim likovima nema neke posebne radosti ni spontanosti, sve je to zbog kolektivnih propisa koji sprečavaju prirodnu komunikaciju. Kod Bore Stankovića je ljubav jedini izvor prestupa i zločina. Ovi ljudi su iz kraja naše najstarije muzičke melodije, najmanje govorljivi, žena najzatvorenijih u sebe. Potiču iz oblasti najstarijih odlika dubokog palanačkog porodičnog morala. Sukobi koji nastaju i dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka koga drže okovi navika i poretka. Narodni običaji su zakoni koji su svakog zarobili i okovali.

Lirski subjekat žali za maldošću koju nije proživeo. Kada je dolazio kući za vreme raspusta imao je česte promene raspoloženja, dosadili su mu svi, sve mu beše mučno i Stana i njena majka koje su mu udovoljavale toliko. Stana se nije udavala, mnogi su po čaršiji pričali da ona njega čeka. U njemu se mešalo osećanje dužnosti prema njo, sa osećanjem da bi je mogli dati drugome. Nije hteo dati drugome svu tu lepotu i sjaj. Kojo je često maštao za njom i tako jedno popodne ode u baštu i nađe je tamo. Sunce joj je peklo lice, košulja joj je bila raskopčana, a on od siline vatre jedva je stajao na nogama. Ugovorili su sastanak za veče i ona reče da će doći ako bude mogla. On joj tada sa prekorom reče da ne dolazi, ali se ona brzo ispravi i reče da će doći.

Do sumraka Kojo je bio kao lud, nije znao ni kako je večerao. Nakon toga majci je rekao da ide u kafanu, a krišom je čekao Stanu iza kuće. Opis prirode je sav u službi reflektovanja njegovih osećanja. Meka, sočna trava, mesec probija kroz granje i osvetljava tamno-zelenu vodu što se preliva preko kamenčića. U tim trenutcima obuzima ga tuga, a njaviše oseća strah. Zna da se ovo što je započeto nikada ne može srećno okončati. Zatim dođe Stana, on je zamišljao kako će je postaviti na krilo i milovati, ali kad ona stiže baci mu se na nedra i poče plakati. Kojo je stajao zbunjen, ali kad se pribraše opijeni emocijama usne nisu mogli odvojiti jedne od drugih. On je govorio da je voli, a ona ga je pitala koliko još ima da ide u školu. On je slaga da ima još malo, da bi je umirio. Tako su se rastali, jer prvi petlovi već su pevali. Na njen obraz sa vrbe kanu kapljica koja je uplaši, kao neki znak da to što se dešavalo ispod nje ne može biti ostvareno.

Često je tako po noći išao i ljubio je dok spava na asuri. Ali ujutru kada se probudi otrese svu tu magiju i čari noći. Tako je danju bio ponosit i zvaničan, da bi noću stalno išao i ljubio je, plašio se da majke ne doznaju. Jednom kada mu majka donese doručak, on vide da ona zna sve. Pitala ga je kada završava školu, a ispod njene marame prvi put do tada video je da joj košulja nije oprana i kao da ga steže nešto za srce. Ovaj događaj donosi promenu u njegovoj duši i on nije mogao da dozvoli da izneveri majku i njena očekivanja.

Kojina majka sledećeg dana sve svrši. Dali su je za drugog, Stana je bila isprošena. Koja nije znao kako su je naterali da pristane, samo je u mačinom oku video još neosušenu krupnu suzu i reči „Svršeno je“. Koja isprva kao da se oslobodio nečeg, a posle se uplašio svog kukavičluka, poražen je bio i drhtao je kao prut. U pesmi koju pevaše ciganka za njeno spremanje on je prepoznavao nešto demonsko, čas se radovao što se otresao nje, čas je silno plakao.

Nakon tog događaja Koja nije dolazio kući dve godine. Treće godine dođe. Isti onaj sumrak i svežina trave odmah ga podsetiše na nju i uplaši se. Majka mu ispriča šta se sve dogodilo. Marija, majka Stanina, umrla je od tuge za detetom. Ispočetka je lepo Stana živela sa mužem, ali on se odjednom propi i izgubi imanje. Postade krijumčar i sada po nedelju dana kući ne dolazi. Imaju jedno dete, ali i ono nešto kržljavo, ko zna da li će preživeti. Stana radi za nadnicu, čuva dete, cela kuća je na njoj, duša da ti zaplače.

Dok su večerali, ču se Stana na vratima. Kojo nije mogao da se makne od silna, neugodna i teška osećanja, pomešana sa bolom i saučešćem. Ona kad ga ugleda viknu: „Ti?“ I taj uzvik Kojo će uvek pamtiti, nije mogao da ga opiše. U njemu je bilo nečeg strašnog i bolnog. Sela je za večeru, ali skrhana bolom jecala je i govorila kako je Nikola njenu majku po zimi terao napolje i zato je i umrla, a nju je tukao. Zatim se ču Nikola kako preko plota upade u njihovo dvorište i uđe u kujnu. Stana ga je molila da ne ulazi, a majka Koju pogleda onako kao da hoće da kaže da se ne ljuti na Stanu što ih on uznemirava. Na putu do kuće Nikola je tukao Stanu, a ona ga sve molila da ne radi to pred njima, nije htela da to vide. Koja je dugo ostao zgrčen ovim događajem i sedo bi tako na prozoru ko zna do kad da ga Stana ne prekinu svojim glasom. Video ju je kako ljulja kolevku i nije mogao razaznati da li peva ili plače.

Nakon toga kući je došao kada mu se majka razbolela. Kada je došao u kuću svi su se ustezali da ga pozdrave, bio je ozbiljan u gospodskom odelu. Majka oseti da je tu i nakon toga izdahnu. Jedva je čekao da prođe sledeći dan, da sahrani majku i svrši sa tim, bilo mu je neugodno. Da bi izbegao saučešća otišao je ispod kuće do dobro znanog potoka. Potok se bio osušio, drveće okolo usahnulo, zemlja gola. Stanina kuća mu je izgledala manja, kao da se ukopala u zemlju i od nečeg skrivala. Cela njena kuća je imala bolan izgled i kao da je govorila: „Molim te ne diraj nas. Mi nikome ne smetamo“.

Tad opazi nju kako uzevši motiku na rame ide sa detetom. Kada ga opazi umesto pozdrava reče mu samo: „Umre teta“, a glas joj beše tako ravnodušan  i običan. Lice joj je bilo tamno, suvo. Koja je upita zar neće ispratiti tetu, na šta Stana odgovori da ne može, da ima „rabotu“. Mora mužu nositi ručak, u zatvoru je. Branila ga je pred Kojom da nije kriv, da su mu dušmani namestili. Zimski dan beše uveliko svanuo i prvi sneg poče padati. Kojo prozbori: „Zima Stano“, tek da nešto kaže. Stana proveri zavežljaj na glavi i motiku na ramenu stoji li, i prošaptavši kao za sebe: „Ne znam. Sad nešto rano dođe“.

Za Boru Stankovića je karakteristično da strasti svojih junaka nigde ne daje u trijumfu. Punom zadovoljenju strasti stalno na putu stoje nekakve prepreke. Čitavo njegovo delo moglo bi se nazvati jednom očajnom pesmom nezadovoljene strasti. „Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti. Nikada se ne osetih tako čio i svež da bih mogao da se utrkujem, a da poda mnom zemlja tutnji“. U ovoj rečenici vidimo da pripovetka ima izvesne autobiografske odlike. To osećanje manje snage pred silinom strasti nose svi junaci. To je više žaljenje za onim što nije bilo, što se nije ostvarilo, za onim što se promašilo.

Najmanja ljaga u jednoj porodici pamtila bi se u gradu kroz generacije i ona ne pogađa samo prestupnika već i njegove potomke, čak i samu varoš. Čitava zbirka je priča o ljudima koji kao da su živeli bogzna kada ranije. Za Stankovića je ovaj svet bio kraj jedne vekovne idile i vekovne tuge. On ostaje veliki pisac zbog svojih izvanrednih psiholoških opažanja, ali i zbog svog koloritskog viđenja stvari i ljudskih osećanja.

Analiza likova

Likovi: Kojo, Stana, Marija, Kojina Majka, baba, Nikola

Kojo – mladić iz hadžijske porodice, zaljubljen u devojku Stanu. Predstavnik je mlade generacije koga stežu okovi patrijahalnog društva. Iz poštovanja prema majci i babi morao je obuzdati svoje strasti i svoju dragu prepustiti drugome. Lomovi u njegovoj duši i njegova stalna borba  izazvani su neobilaznim preprekama koje su mu posatvljali običaji, naravi i čitav red prilika i stvari koji su za njega bili surovi i tragični. Rano je ostao bez oca i morao je upisati školu i vratiti svoju porodicu na položaj koji je imala pre nego što su počeli osećati oskudicu. Osećao je strah zbog te ljubavi prema Stani i poražen svojim kukavičlukom zbog toga što ju je prepustio drugome celoga života je bio nesrećan i melanholičan. „Nikad mi snaga ne zaigra od zdravlja i bujnosti. Nikada se ne osetih tako čio i svež da bih mogao da se utrkujem, a da poda mnom zemlja tutnji“. U ovoj rečenici sadržana je sva njegova tuga i patnja. Nikada nije posle osetio tu slast i sreću koju je osećao u tim danima svoga mladalačkog života kada je bio blizak sa Stanom.

Stana – devojka iz siromašne kuće. Doselila se nakon smrti oca sa majkom u varoš. Živela je u kući pored Koje. Ona i majka su se uvek ponašale kao sluškinje prema Kojinoj porodici. Osećale su zahvalnost što im pomažu, a mlada Stana gledala je da u svemu udovolji Koji. Njena tragična sudbina počela je onda kada su je na silu udali za Nikolu koga nije volela. Volela je Koju i ceo svoj život posvetila je njemu. Kao patrijahalno vaspitana devojka nije se mogla suprostaviti režimu koji joj je nametnut. Poštovala je odluku Kojine majke i prihvatila Nikolu kao muža. Njena tragika se videla na njenom licu. Od čile, vesele i razdragane devojčice, ostalo je samo crno, suvo i izmučeno lice, a glas ravnodušan i običan.

Kojina majka – predstavnik stare patrijahalne žene koja je ostavši bez muža morala brinuti o celoj kući. Bila je ponosna na svog sina i želela je da joj on osvetla obraz. Kao i većina likova Borisava Stankovića uvek je sa setom i tugom govorila o prošlim danima kada su živeli mirno. Nije smela dozvoliti da njen sin oženi devojku iz nižeg staleža i time ukalja ime porodice.

Kojina baba – još jedan predstavnik starog i patrijahalnog. Svojim autoritetom i zbog toga što je najstarija u porodici koja nema muškog starijeg izgrađeno je poštovanje prema njoj i  Koja joj se nije mogao suprostaviti. Želela je da njen unuk osvetla obraz porodice i da kada ode na nebo svome mužu može reći koga je ostavila da bude domaćin u njihovoj kući. Ponosila se sa njim i bila je ta čija se reč u kući morala poštovati. Na silu je udala Stanu za drugoga i tako Koju odvratila od bilo kakve pomisli da bi Stana mogla jednoga dana biti njegova žena. Koja ju je gledao kao majku, i zvao je Nano.

Marija – ona je bila Stanina majka, borbena i siromašna žena koja je uvek vodila računa o svojoj ćerki. Uvek ju je oblačila najlepše i nije dozvoljavala da se razlikuje od ostale dece. Uvek pomagala Kojinoj porodici, a kod drugih je radila za nadnicu. Njena tragedija je počela kada je ćerku udala na silu i od njenog muža doživela da je izbaci po snegu iz rođene kuće. Umrla je od tuge i boli što joj se dete muči, a čitav svoj život je podarila njoj zbog koje joj je srce prepuklo.

Nikola – Stanin muž, mladić koji je dugo želeo da se oženi Stanom i ta želja mu je ispunjena. U početku je bio dobar muž sve dok ga neuspeh u poslovima nije slomio i on se propio. Zbog nezadovoljstva svojim životom počeo je tući ženu, postao krijumčar i na kraju zbog toga završio u zatvoru.

Beleške o piscu

Borisav „Bora“ Stanković bio je cenjeni srpski književnik i romanopisac s prelaza iz 19. u 20. vek. Rodio se 31. marta 1876. godine u Vranju gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju. 1902. godine završio je Pravne nauke u Beogradu i oženio se.

Nakon toga, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. godine radi kao carinik. Radio je još kao poreznik, kao kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivovari te kao činovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvete.

1915. godine, za vreme rata, odlazi iz Beograda prvo u Niš pa u Crnu Goru gde je zarobljen u Podgorici. Austrijanci su ga poslali u Derventu odakle je vraćen kući nazad u Beograd.

Umro je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

Stanković je kao književnik najzraženiji upravo u moderni jer je pisao složene pripovedne strukture. Njegova najstaknutija dela svakako su pripovetke „Nečista krv“ te „Koštana“.

Autor: J.I.