Uroš i Mrnjavčevići

Uroš i Mrnjavčevići obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, književne elemente i analizu likova, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Uroš i Mrnjavčevići >>

Analiza dela

Pesma spada u grupu epskih pesama koje opevaju ljude i događaje do Kosovske bitke i koje čine tzv. pretkosovski ciklus u koji spadaju pesme koje se odnose na vreme od 12. do 14. veka. Postoje dva kruga pesama: prve o Nemanjićima, a drugi krug je o Mrnjavčevićima (Vukašinu, Gojku i Uglješi), Vojinovićima i Dejanovićima. Ova pesma kako naslov i kaže pripada krugu pesama o Mrnjavčevićima, govori o tri brata Vukašinu, Uglješi i Gojku, s tim što su Vukašin i Uglješa istorijske ličnosti, a Gojka istorija ne poznaje. Pesmu je zapisao Vuk Stefanović Karadžić od starca Raška, jednog od svojih najboljih epskih pevača.

Uroš i Mrnjavčevići je epska narodna pesma pretkosovskog ciklusa napisana u epskom desetercu. Vuk Stefanović Karadžić je ove pesme nazivao pesmama starijih vremena. Epski deseterac je stih od deset slogova sa cezurom (pauzom) posle 4. sloga.

U pesmi se pojavljuje jednostavna priča – Mrnjavčevići su se sukobili s Urošem oko pitanja čije je carstvo („na kome je carstvo“), međutim pojavljuje se i sukob Mrnjavčevića sa carevićem Urošom, ali i sukob između samih Mrnjavčevića. Pošto ne mogu da se dogovore čije je carstvo oni poručuju preko čauša proptop Nedeljku da dođe na Kosovo i odluči čije je carstvo pošto je on taj koji je ispovedio i pričestio cara dok je bio na samrti.

On šalje čauše kod Marka Kraljevića koji je bio pisar kod cara „u njega su knjige starostavne, / i on znade na kome je carstvo“ koji ih je lepo primio, poslušao šta ima da kažu, savetovao se sa svojom majkom, uzeo svoje starostavne knjige i krenuo na Kosovo. Svi su mu se obradovali, a odseo je u šatoru cara Uroša.

Ujutro, posle službe božje dok su gospodari pili rakiju i jeli šećer, Marko im je saopštio, gledajući u svoje knjige, da carstvo pripada Urošu jer treba da se prenosi sa oca na sina („od oca je ostanulo sinu“). Kad je to čuo, Vukašin je bio besan i pojurio da ubije svog sina, a Marko je bežao od njega oko crkve dok nije čuo neku silu kako mu šapuće da se skloni u crkvu. Vukašin se besan sručio na vrata crkve i zabio nož u njih kad je krv potekla iz drveta. U momentu je Vukašin zažalio što je ubio svog sina, kad je čuo „nešto“ iz crkve da nije Markova krv već božjeg anđela. Vukašin je stao da kune svog sina dok je u isto vreme Uroš blagoslovio Marka zato šta je bio pravedan. Pesma završava poznatim stihom „Što su rekli, tako se i steklo“.

Kao što smo već pomenuli u pesmi možemo da vidimo tri linije skukoba:

• Vukašin (otac) – Marko (sin)
• Mrnjavčevići – Mrnjavčevići
• Mrnjavčevići – Uroš

Pesmu odlikuje jednostavnost jer teče hronološki, ima misaonu mnogoznačnost i tematsku složenost. Već sam naslov nas upućuje na osnovnu tematiku pesme – sukob porodice Mrnjavčević (srpskih velikaša) i cara Uroša, a ilustruje je mnogo motiva: kosovski tabori, zahtevi velikaša, poruka preko čauša, dolazak Marka Kraljevića na Kosovo, kako velikaši dočekaju Marka, njegova presuda da carstvo pripada Urošu, sukob sa ocem, kletva oca i blagoslov cara, poenta.

Takođe možemo da primetimo da su središnji motivi (oni koji su vezani za Marka Kraljevića) ujedno i ključni i da kontituišu i podtemu pesme: sukob sina i oca, a iz podteme i osnovne teme proističe i izvedena tema koja se opisivanjim raznih situacija sama nameće: tema krivice za propast države i raspad carstva.

Kad se pojavi motiv krivice, odmah nam postaje jasno da on, ustvari, ima ulogu pokretanja nastavka pesme, objašnjavanje uzoraka brzog propadanje srpske države koja je nekad bila moćna. Uzroci u verolomstvu i gramzivosti srpskih velikaša ne unose razdore samo među plemstvom već i u porodicu. Tragičnost i težina sukoba je u tome što zahvaća i društvo. Tragiku i težinu sukoba još se više naglašava kroz istorijski kontekst u kojem se govori o turskom nadiranju kao najvećoj opasnosti za opstanak države. Ono šta je zanimljivo je da narodni pevač uvodi raspravu o tome ko je carstvo smestio na Kosovu gde velikaši započinju deobu i međusobni sukob i gde Srbija gubi svoju slobodu.

U kompoziciji priče primećuje se neravnoteža između početka i kraja pesme. Početak pesme, samim naslovom, sadržinski je vezan za Uroša i Mrnjavčeviće, odnosno za sukob oko vlasti. Već od sredine pesme akteri sukoba povlače se u drugi plan, u prvi plan izbija ličnost Marka Kraljevića: sukob među velikašima potisnut je snagom sukoba oca i sina. Poenta pesme ne korespondira sa naslovom i osnovnom temom, nego sa podtemom; nije vezan ni za jednu ličnost sukobljenih strana među velikašima, nego za ličnost presuditelja Marka Kraljevića – „Što su rekli, tako mu se steklo“.

Počelo se od sukoba među velikašima kao objašnjenju uzroka propasti srpske države, a završilo se nagoveštajem buduće sudbine Marka Kraljevića kao objašnjenju legende koja se isplela oko njegove ličnosti. Na taj način je stih poenta iz ove pesme postao kopča za ciklus pesama o Marku Kraljeviću.

Narodni pevač u pesmi stvara dva posve oprečna sveta: na jednoj strani su Gojko, Uglješa i Vukašin kao oličenje pohlepe, gramzivosti, sile, bezobzirnosti, laži, nepravde, separatističkih ideja, dok su na drugoj strani car Uroš (smirenost, poverenje, skromnost), Marko (hrabrost, dostojanstvo, nepotkupljivost), Jevrosima i protopop Nedeljko (pravda i istina). Svi oni prenose određenu ideju državnog jedinstva, pravde i istine, a iz načina oblikovanja situacija i pripovedanja i tona kazivanja možemo da zaključimo na čijoj je strani narod (pevač). Porodica Mrnjavčević je oličenje laži, neviteštva i silništva. Narod ih mrzi i vidi kao glavne krivce za gubitak slobode i raspad srpske države.

Mrnjavčevići se takođe mnogo međusobno razlikuju – svi dobro znaju čije je carstvo, ali su se polakomili, urotili protiv Uroša, ali i jedan protiv drugog.

„Među se se hoće da pomore,
zlaćanima da pobodu noži.“

Oni ne umeju smireno i razložno da razgovaraju već svi viču u jedan glas, jedan na drugoga:

„Kralj Vukašin veli: „Na mene je!“
Despot Uglješ’: „Nije, neg’ na mene!“
Vojvod’ Gojko: „Nije, neg’ na mene!““

Pevač tu situaciju predočava suprotnostima (kontrastom) jer ne priliči jednoj vlastelinskoj porodici da se tako ponaša:

„Ćuti nejak carević Urošu,
ćuti d ‘jete, ništa ne besjedi,
jer ne smije od tri bratijenca.“

Kontrast je snažno naglašen u moralnoj situaciji Mrnjavčevića: na jednoj strani je Uroš, dete, bez zašite svog oca siledžije, a na drugoj ugledna gospoda, vlastelinstvo, bezobraznici i silnici. Oni sevaju noževima i očima, galame, dok on povučeno ćuti i uzdaje se u pravdu. Moralna situacija se takođe pojavljuje i u delu kad Marko stigne na Kosovo, prolazi pored njihovog šatora, a svi mu obećavaju svašta samo da mu se dodvore: Gojko mu govori „Ti ćeš, Marko, prvi carovati,/a ja ću ti biti do koljena“, Ugllješa nudi „Oba ćemo bratski carevati“, Vukašin podseća „Od oca će ostanuti sinu“ dok Uroš samo ćuti, na ničemu ne inzistira i srdačno ga dočekuje bez ikakvih obećanja.

„Blago mene, eto moga kuma,
eto kuma, Kraljevića Marka!
On će kazat na kome je carstvo.“

Od stilsko-izražajnih sredstava pojavljuju se simbolika, kontrast i gradacija

Književni elementi

Vrsta dela: epska narodna pesma pretkosovskog ciklusa

Stih: epski deseterac (deset slogova sa cenzurom/pauzom posle 4. sloga)

Vreme radnje: druga polovina 14. veka, vreme raspada srpske srednjevekovne države

Mesto radnje: Kosovo kod Samodreže crkve; Samodreža crkva se nalazi u blizini puta između Prištine i Vučitrna;

„Prizren kad čauši traže sveštenika Nedeljka;
Prilep kad dolaze čauši po Marka Kraljevića“

Tema dela: nesloga među velikašima i deoba srpskog carstva posle smrti cara Dušana koja dovodi kasnije do propadanja srednjevekovne srpske države

Ideja (poruka) dela: tri su glavne ideje dela

1. Nesloga među velikašima ili narodnim prvacima donosi samo nevolje i nesreća je kako za jednu državu, tako i za njen narod.
2. Pravda i istina su najveći ljudski čin i uvek treba da budu iznad sebičnih interesa pojedinaca.
3. Poruka dela može da bude i misao majke Jevrosime da ne sudi po babi (ocu) ili stričevima, već samo po pravdi Boga.

Kompozicione celine: pesmu možemo podeliti na 8 kompozicionih celina

1. Velika svađa srpskih velikaša na Kosovu oko toga kome će pripasti carstvo. Sastaju se 4 suprotstavljena tabora: Vukašina kralja, despota Uglješe, vojvode Gojka i carevića Uroša. Od svih njih samo Uroš ćuti, ostala trojica se svađaju.
2. Velikaši traže od protopo Nedeljka da presudi, ali ih on upućuje na Marka Kraljevića jer je Marko od njega knjigu naučio, a bio je i carski pisar.
3. Dolazak njihovih izaslanika (čauša) kod Marka
4. Marko se savetuje sa majkom Jevrosimom
5. Markov dolazak na Kosovo
6. Marko presuđuje „na kome je carstvo“
7. Vukašin hoće da ubije sina
8. Otac kune sina, a kum Uroš ga blagosilja

Analiza pesme, citati

Na početku pesme, narodni pevač nam odmah daje uvid u mesto radnje:

„Sastala se četiri tabora
na ubavu na Polju Kosovu
kod bijele Samodreže crkve:
jedno tabor Vukašina kralja,
drugo tabor despota Uglješe,
treće tabor vojevode Gojka,
a četvrto carević-Uroša;“

U pesmi je na jednostavan način ispričano kako su se Mrnjavčevići zavadili oko carstva, tj. oko nasleđa. Braća su se zavadila i međusobno i sa „nejakim Urošem“, stvarnim naslednikom prestola.

„Carevi se otimlju o carstvo,
među se se hoće da pomore,
zlaćenima da pobodu noži,
a ne znadu na kome je carstvo.
Kralj Vukašin veli: „Na mene je“;
despot Uglješ’: „Nije, neg’ na mene“;
vojvod’ Gojko: „Nije, neg’ na mene“.
Ćuti nejak carević Urošu,
ćuti d’jete, ništa ne bjesedi,
jer ne smije od tri bratijenca,
bratijenca tri Mrnjavčevića.“

Uzdajući se u silu, Mrnjavčevići šalju svoje obesne čauše (kurire) do protopop Nedeljka, uglednog sveštenika, kod koga su, kako vojvode misle, „knjige starostavne“, ili carske knjige, iz kojih bi se moglo videti „na kome je carstvo.“.

„Sva četiri sitne knjige pišu
i pošilju ognjene čauše,
sve potajno jedan od drugoga.“

Čauši su bili vrlo grubi prema mirnom starcu koji ih je uputio na Marka Kraljevića, govoreći im da on zna na kome je carstvo, jer je bio carski pisar. Tako umesto starog sveštenika, na Kosovo stiže Marko, poznat po ogromnoj snazi, poštenju i pravdoljubivosti.

„Vi zovite na Kosovo Marka,
hoće Marko pravo kazivati,
jer se Marko ne boji nikoga,
razma jednog boga istinoga“

S majčinim blagoslovom i čvrstim uverenjem Marko polazi na Kosovo.

„Kolko Marko težio na pravdu,
Toliko moli Jevrosima majka:
„Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo,
ni po babu, ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga;
nemoj, sine, izgubiti duše:
bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogrešiti dušu.“

Ozbiljan i dostojanstven, on se ne osvrće ni na oca, Vukašina Mrnjavčevića, ni na stričeve koji pokušavaju primamljivim ponudama da ga privole da kaže da je na njima carstvo. Otac mu kaže da sve ostavi njemu jer će tako i on sve naslediti od oca kad dođe vreme:

„Blago mene do boga miloga,
eto mene moga sina Marka,
on će kazat na mene je carstvo:
od oca će ostanuti sinu“

Uglješa mu kaže da će sve bratski deliti, i da će ravnopravno vladati:

„Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
oba ćemo bratski carovati“

Najmlađi stric Gojko kaže da će dati Marku prvi da caruje, a on će mu biti „do koljena“:

Postupci oca i stričeva su gradacijski poređani, stric Gojko najviše nudi:

„Blago mene, eto mi sinovca,
on će kazat na mene je carstvo.
Kad je Marko još nejačak bio,
ja sam Marka vrlo milovao,
u svilena njedra uvijao
kano krasnu od zlata jabuku:
kud sam gođe na konju hodio,
sve sam Marka sa sobom vodio;
kaži, Marko, na mene je carstvo,
ti ćeš, Marko, prvi carovati,
a ja ću ti biti do koljena“

Ipak, Marko nijednog trenutka nije bio pokoleban kako će odlučiti, on problem rešava onako kako ga je savetovala njegova majka Jevrosima, a sve u skladu sa naslednim pravom i zakonom. Pohlepa za vlašću kod Mrnjavčevića je potpuno potisnula pravdu i neophodnost da se radi po zakonu, da se bude jedinstven i složan u teškim trenucima za srednjevekovnu Srbiju, kad je već očigledno da će doći do sukoba sa Otomanskom silom.

Marko je bez kolebanja presudio da sve ide Urošu, jedinom pravom nasledniku cara Stefana Dušana kao njegovom sinu:

„Vidite li, Bog vas ne vidio,
knjiga kaže, na Urošu carstvo,
Od oca je ostanulo sinu,
đetetu od koljena carstvo.“

Pesma se završava očevom kletvom ka Marku (koji prvo pokuša i da ga ubije, ali se zbog tog postupka i pokaje) i Uroševom zahvalnošću, što će biti osnova za neke kasnije pesme o Marku:

„Kralj ga kune, car ga blagosilja:
Kume Marko; Bog ti pomogao!
Tvoje lice svjetlo na divanu!
Tvoja sablja sjekla na mejdanu!“

Saveti Markove majke Jevrosime i danas žive u narodu kao mudri izrazi.

Analiza likova

Likovi: Vukašin Mrnjavčević, Uglješa Mrnjavčević, Gojko Mrnjavčević, car Uroš, Marko Kraljević, majka Jevrosima, Nedeljko

Vukašin Mrnjavčević – svim pesmama pretkosovskog ciklusa Vukašin Mrnjavčević je najnegativnija ličnost. Vukašinu se ne osporava junaštvo u borbi (nekoliko puta se sukobljavao sa Turcima i pobeđivao ih), ali je pohlepan, željan vlasti i nasilan prema najbližima. U gnevu zbog sinovljeve odluke da carstvo pripada Urošu pokuša čak i da ubije sina. Istorijska ličnost, župan cara Dušana i srpski kralj od 1366. do 1371. godine. Prestonica mu je bila u Prilepu. Držao je posede u zapadnoj Makedoniji. Poginuo je u bici na Marici pokušavajući da spreči dalji prodor Turaka na Balkan. Sin mu je bio Marko Kraljević.

Uglješa Mrnjavčević – kao i brat lakom na bogatstvo i vlast, da bi pridobio Marka nudi mu da bratski vladaju. Istoriji poznat kao gospodar Sreske oblasti. Njegova žena je bila Jefimija, prva srpska pesnikinja. Poginuo je, kao i brat u bici na Marici 1371. godine.

Gojko Mrnjavčević – pokušava lažnim milosrđem da pridobije Marka, nudeći mu da on caruje umesto njega. Pritvoran, kao i starija braća. Istoriji nepoznat.

Car Uroš – smiren, pošten, ne utiče na Markovu odluku, već čeka da se napravi pravedna odluka po zakonu. Istorijski sin i naslednik cara Dušana, poslednji vladar iz loze Nemanjića. Vladao je od 1355. do 1371. godine.

Marko Kraljević – omiljeni junak srpskoga naroda, zaštitnik slabih, nejakih, žena i dece, pobednik svakog megdana, borac za pravdu i čast. Sluša savete svoje majke Jevrosime i uvek pravedno odlučuje. Istorijski lik i književni Marka Kraljevića se razlikuju jer se posle bitke na Marici (1371), krunisao i vladao kao turski vazal u veoma teškim uslovima. Dvor mu je bio u Prilepu.

Majka Jevrosima – mudra žena koja je za to da se uvek  sudi po zakonu i Božjoj volji, Markov savetnik i pomoćnik.
protopop (prota)

„Marko sine, jedini u majke,
ne bila ti moja ‘rana kleta,
nemoj, sine, govoriti krivo
ni po babu ni po stričevima,
već po pravdi boga istinoga!
Nemoj, sine, izgubiti duše!
Bolje ti je izgubiti glavu
nego svoju ogr ‘ješiti dušu.“

Nedeljko – mudar, jednostavan čovek koji ne želi da ulazi u sukobe sa Mrnjavčevićima, odluku ko će vladati prepušta Marku Kraljeviću. Nedeljko je često ime za starca u epskim pesmama.