Upotreba čoveka

Roman „Upotreba čoveka“ delo je pisca Aleksandra Tišme, objavljeno 1976. godine. Roman govori o tragičnoj sudbini nekoliko porodica koje su živele pre, za vreme i nakon Drugog svetskog rata.

Ovaj roman na neki način je bojkot protiv rata i razaranja koja rat donosi, bojkot protiv čovekove upotrebe i njegove dehumanizacije koja dolazi kao izraz neke tuđe volje. Celi roman prikazuje teške i traumatične situacije koje psihički menjaju čoveka.  Glavni likovi ovog romana su toliko promenjeni dramatičnim situacijama u svom životu da više nemaju nikakav osećaj za realnost života i mogućnost da ga normalno žive.

Pisac za primer uzima nekoliko porodica koji na rat reaguju kao celina sve dok se ne raspadnu na pojedince i onda svako od njih za sebe trpi njegove posledice. Neki bivaju ubijeni, a nekima sam rat s njegovim najgorim provoditeljima oduzima život na jedan drugačiji način. Taj način je uništenje čovečnosti unutar ljudskog bića, potpuna dehumanizacija, lom volje i svih ostalih pokretača duha. Čovek nakon tog ostane ljuštura nesposobna za život i životnu borbu u bilo kojem njegovom segmentu.

Nakon što se čovekom predugo upravljalo, jedino što on zna i može je da upravlja drugim ljudima, baš kao što su to radili glavni likovi ovog romana.

Prikazanim ljudskim sudbinama pisac kao da hoće da skine stigmu  ratnih žrtava, pokazujući da su oni u gotovo svim situacijama bili nemoćni da se odupru nasilju (bilo koje vrste) koje je nad njima provođeno. To je opravdanje za njihove kasnije postupke, jer je rat poput organizma koji za cilj ima jedino da upotrebi čoveka za vlastite ciljeve. Čovek u ratu je samo oruđe. Ono je topovsko meso bez obzira na kojoj funkciji i u kojoj sudbini ne nalazio za vreme njegova trajanja. Rat ga postavlja u, za čoveka, neprirodnu situaciju, vršeći nad njim nasilje, koje se očituje u ograničavanju ili potpunom oduzimanju slobode, ispunjenju čoveka raznim strahovima i nesigurnošću, otupljivanju ljudskih osećanja, kako bi se imalo zadržao zdrav razum, ako je to opšte moguće i na kraju, u njegovu potpunu obezvređenju.

U ovom modernom romanu poglavlja se ne nižu hronološkim redosledom. Radnja se zasniva na retrospektivi te cikličnom razvijanju fabule.

Prva dva poglavlja romana posvećena su Nemici Ani Drentvenšek. Nju su njeni privatni učenici, koji su pohađali njene časove nemačkog jezika, zvali Gospođica.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: pre, posle i za vreme 2. svetskog rata

Mesto radnje: Novi Sad, Beograd

Kratak sadržaj prepričano

Roman počinje kada Gospođica Ana odlazi u kupovinu kako bi kupila svesku. U njoj će voditi svoj privatni dnevnik u periodu od 4. maja 1935. godine pa sve do 1. novembra 1940. godine.

Inače, Ana je doselila u Novi Sad nakon šta se rastala, s nadom da će moći da zaboravi bračni brodolom, te će moći da započne neki bolji i srećniji život. No, život u novoj sredini nije počeo dobro za nju. Nije se snašla pa se često zatvara u sebe i ne pronalazi prijatelje. Teško je živela, borila se s novcem, štednjom i otplatama. Živela je od štednje do štednje, od jedne otplate do druge. I sve to ju je jako razjedalo.

Jedina sreća i zadovoljstvo za nju bilo je predavanje nemačkog jezika. Predavanje srednjoškolcima ju je ispunjavalo i samo se tada osećala dobro.

Uskoro je teško obolela i pred samu smrt, na samrti, molila je svoju učenicu Beru da njezin dnevnik spali. Bera je dnevnik pročitala i tada nije imala snage da ga spali i ispuni poslednju želju svoje učiteljice. Bera je odlučila da zadrži dnevnik i spremi ga u svoju biblioteku.

U istoj toj biblioteci, dnevnik će četiri godine kasnije pronaći Sredoje Lazukić. On će se tada vratiti u grad kao borac u partizanima. Kada bude pročitao dnevnik jako će da se razočara jer Gospođica koju je on poznavao bila je samouverena, dok se sada, u dnevniku, prikazala kao netko tko je nežan i bespomoćan te treba zaštitu u životu.

Priča o Ani Drentvenšek koju nam pisac donosi na samom početku knjige, uvod je u priču o Novom Sadu, o njegovim stanovnicima koji su bili različitih vera, nacija i mentaliteta.

Vera Kroner pripadala je utecajnoj jevrejskoj porodici koja se bavila trgovinom. Porodicu Kroner činili su: stara i ćutljiva Sara Kroner, Verina baba koja je živela u svom delu kuće i bila je ćutljiva te predana svojim postovima, molitvama i ritualima. Ona je bila jako razočarana u svoga sina Roberta. Naime, on se nije oženio Jevrejkom, već bivšom služavkom Terezom. Tereza je bila Nemica i Robert ju je doveo iz javne kuće.

Robert Kroner školovao se u Beču, a tamo je nameravao i da ostane. No, otac mu je umro i morao je da se vrati u Novi Sad gde je i ostao kako bi vodio trgovinu.

Robertov brak s Terezom pokazao se za njega kao promašaj. Njegova žena se potpuno posvetila vaspitanju njihovog sina Gerharda i potpuno se emotivno udaljila od muža.

Robert je sve sve više bio nezadovoljan svojim ljubavnim životom pa sve češće odlazi u „kuću radosti“ Olge Hercfeld. Sve se više povlači u sebe kako bi zaboravio na košmarnu stvarnost. Jedina uteha i radost u tom trenutku njemu je društvo mladića Milinka Božića. U Milinku je Robert prepoznao svoju srodnu dušu.

Milinko je celi život bio posvećen samo radu i učenju. Starao se za majku, a Veru je istinski volio. Bio je protivnik svake sile i nasilja, no usprkos tome odlučio je da ode u rat i to je i učinio sa velikim zanosom. No, tamo doživljava užasnu sudbinu. Poslednjih dana ratovanja kod Dravograda biva jako ranjen. Ostao je bez vida, sluha, ruku i nogu.

Nemci su bili uvereni da je Milinko jedan od njihovih pa odluče da ga odvedu u svoju bolnicu. Tamo ga ubijaju injekcijom pošto zaključe da je beznadežan slučaj.

Robert Kroner nije imao snage da bi spasao sebe ili svoju porodicu pa tako i lako dolazi u sukobe sa svojim sinom Gerhardom. Gerhrad ne podnosi činjenicu da Nemci ubijaju Jevereje i da će ih u konačnici sve da istrebe. Robert prezire Jevreje i njihovu smirenost i pasivnost pa odluči da se priključi grupi koja će da pruži otpor. Ali ubrzo biva uhvaćen, zatvoren i ubijen jer je odbio da sarađuje sa kontraobaveštajnom službom. Robert je bio ubijen na putu za koncentracioni logor, a tamo će u gasnoj komori biti ubijena i njegova majka Sara.

U logoru je završila i Vera Kroner. Između žena koje su bile određene za smrt i onih lepših i mlađih koje su ostavljene na životu kako bi zadovoljavale nemačke vojnike, ona je bila izabrana za ovu drugu skupinu. Njezina jedina namera bila je da preživi rat.

Ratne strahote uvukle su se i u porodicu Sredoja Lazukića. Njegov otac, Nemanja, došao je u Novi Sad kako bi se bavio politikom. Politička delovanja i stvaranje političkih organizacija su ga interesovale mnogo više nego bavljenje sopstvenom porodicom. Bio je gorljivi član nacionalističke stranke, kojom je veličao svoje rodoljublje.

Sredoje Lazukić za razliku od oca nije imao nikakvih viših ideala. On je dane provodio u dokolici, skitajući se po kafanama i sa prostitutkama. On je neradnik koji želi da iskoristi užitke života koliko može.

U trenutku kada u Novi Sad uđe neprijateljska vojska, on zajedno s bratom Rastkom i ocem beži i ostavlja svoju majku da sama čuva dom od neprijatelja. Ona biva ubijena, baš kao i Rastko koji pogiba na putu u Beograd, za vreme vazdušnog napada.

Nemanja preboljeva porodične gubitke tako da se počinje baviti švercom i ratnim profiterstvom, primajući u svoj stan nemačke vojnike, pa tako i nemačkog oficira Baldehajma. On je pronašao njegovom sinu Sredoju posao u policiji, gde je radio kao prevodilac.

Baldehajm je pokušao da iskoristi Sredoju u zadovoljavanju svojih perverznih i nastranih potreba, pa ga je Sredoje pritom ubio. Zato je njegov otac završio pred streljačkim vodom.

Sredoje je pobegao i pritom naišao na pobunjeničku vojsku, pa se pridružuje partizanima i njihovoj revoluciji. Kada je rat završio, on je bio podoficir Komunističke partije. Nakon rata živeo je raskalašeno. Nije nikako mogao da se smiri, pa je stalno menjao mesta življenja i žene s kojima se provodio. Čak ni brak s Dominkom mu nije doneo smirenje, pa ju je napustio dok je bila trudna i vratio u Novi Sad. Tamo je davao privatne časove nemačkog, kako bi zaradio za život, baš poput Gospođice nekada.

Sredoje je susreo svoju nekadašnju školsku kolegicu Veru Kroner, koja je uspela da preživi logor. Nakon povratka kući nastojala je da se uklopi u svakidašnji život nakon rata. Ipak, njene traume su prevelike, pa nikako nije mogla da počne da normalno živi. Izgubila je posao u pošti i nije mogla da se navikne na život u Minhenu, radeći u gostionici svoje majke. Odala se alkoholu i prostituciji.

Vera i Radoje su odlučili kako će da pokušaju da žive zajedno, ali ih i u tom životu pronalaze traume. Oni ne mogu da si međusobno pomognu, jer ne mogu da pomognu ni sami sebi, ne snalazeći se u ovom novom i tuđem, posleratnom životu. Zato Vera odluči da se vrati majci u Nemačku, ali pre dolaska s Radojem spaljuje jedinu stvar koja ima je bila zajednička i koja ih je vezivala. A to je dnevnik Gospođice.

Likovi: Robert Kroner, Vera Kroner, Sredoje Lazukić, Nemanja Lazukić, oficir Baldehajm….

Analiza likova

Vera Kroner je lik koji je prisutan kroz celi roman. Ona je mlada devojka koja je proživela apsolutnu tragediju i tiranstvo kakvo čovek retko da može i da zamisli. Na vreme je shvatila kakvu sudbinu nacisti donose Jevrejima, ali nije naišla na očevo razumevanje. Dočekala je ratne strahote sa svojom porodicom i svatko od njih je nakon toga ponaosob doživeo svoju strašnu sudbino, a ona najstrašniju od svih.

Odvedena je u logor gde je krenulo njeno mučenje. Ipak, kakvo god zversto da se pred njom ili nad njom odigravalo, onda je pokušala da ostane čiste glave, racionalna i svesna, ne dopuštajući emocijama da je slome. Jer ona je rešila da će da preživi. Preživela i jeste, ali pitanje je koliko su njene emocije zaista ostale očuvane. Život koji je posle rata dočekala, više nije bio vredan življenja. Ostale su samo traume, strahovi i neizlečive rane. Ona je pokušala da živi oko tih rana, ali joj to nije uspevalo. Pokušala je da ih zaleči telesnom ljubavi, promiskuitetom i tupilom, kao i stvarnom ljubavi i suosećanjem, ali ni jedno od te dve krajnosti joj nije pomoglo.

U ratu su joj oduzeli sve, ali najgore je što su joj oduzeli sposobnost življenja, a upravo je život bilo jedino što je ona želela da sačuva.

Sredoje Lazukić se za vreme rata našao na drugoj strani žrtava. On nije bio Jevrej, ali je prošao svoje strahote.

Odrastao je u nesposobna i mlada čoveka, kojemu je jedini interes bio zadovoljenje telesnih potreba i požuda. Rat ga je dočekao nespremna i labilna, i upravo je zbog toga platio svoj danak.

Navikao da je on taj koji upotrebljuje čoveka, kao što je upotrebljavao žene, a bome i svoje skrbnike, odjednom je počelo da se upotrebljava njega. Zato on postaje olupinom, postaje oruđe koje pokušava da se izvuče iz te submisivne situacije.

Pridružuje se pokretu otpora sistemu koji mu je oduzeo brata i majku, ali i oca koji se unatoč žrtvamam ipak priklonio tom sistemu. S obzirom na odgoj, Sredoje nije ni mogao da završi manje tragično. Nakon rata opet se prepustio nekadašnjem načinu života, telesnim užicima i stalnom potragom za spasenjem, ali ovoga puta iz posve drugih razloga nego kad je bio mladić. Ovoga puta on u lutanjima traži mir, a ne uzbuđenje. I ne pronalazi ga čak ni u supruzi, pa ni i budućem očinstvu. Pokušava ga pronaći sa ženom koja je prošla gotovo pa jednako tragična iskustva kao i on sam, ali on ipak nema snage da, pored sebe, na leđima nosi još jednog ranjenog čoveka.

Sredoje celi roman traži spasenje u drugima, ne znajući da je uzrok njegovom nemiru u njemu samome, pa je time upravo u njemu i rešenje za spasenje.

Beleške o autoru

Aleksandar Tišma rođen je 1924. godine i jedan je od najplodnijih srpskih savremenih pisaca. Bio je pesnik, romanopisac, pripovedač, dramski pisac, putopisac, esejista i prevodilac.

Završio je gimnaziju u Novom Sadu, te Filozofski fakultet u Beogradu. Bio je član redakcije, a kasnije i glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske. Bio je član i Srpske akademije nauka i umetnosti.

Njegova dela prevođena na mnoge evropske jezike, a njihove tematike najčešće su se doticale rata i nasilja, općenito zla i sivila života, ali i ljubavi unutar svega toga, te traženja smisla života čoveka.

Njegova objavljena književna dela su: pesničke zbirke „Naseljeni svet“, „Krčma“ i „Iskušenje ljubavi“; zbirke pripovedaka „Krivice“, „Nasilje“, „Mrtvi ugao“, „Škola bezbožništva“ i druge; te romani „Za crnom devojkom“, „Knjiga o Blamu“, „Upotreba čoveka“, „Begunci“, „Vere i zavere“ i drugi.

Tišma je umro 2003. godine.

Autor: V.B.