Uliks

Roman Uliks Džejmsa Džojsa nastajao je više od desetak godina. Specifičnost Uliksa je to da se radnja odvija se u samo jednom danu 16. juna 1904. i pratimo nekoliko likova – gospodina i gospođu Moli, Leopolda Bluma i Stivena Dedalusa o kojem je Džojs već pisao u svojem romanu Portret umetnika u mladosti. Ovo delo mnogi književni teoretičari uspoređuju s Odisejom grčkog pesnika Homera. Gospodin Blum čije putovanje u knjizi pratimo zapravo je moderni Odisej 20. veka. Moli koja svog supruga čeka kod kuće dok on luta gradom, obavlja poslove i susreće drugove zapravo je verna Penelopa. Stiven Dedalus prema kojemu gospodin Blum razvija očinske osećaje i veže se uz njega bio bi grčki Telemah iz Odiseje.

Prema strukturi pisanja i raspodele odlomaka, roman se, iako je podeljen u dve knjige, sastoji od tri celine. Radnja prvog dela događa se u kuli Martel gde Bak Maligan i Stiven Dedalus pričaju. Stiven se ljuti na svog sugovornika jer ga je on optužio da je ubio svoju majku. Saznajemo i da je Stiven ateist jer se ne želi pomoliti za majku. Zatim pratimo Stivenov dan u školi gde je on učitelj povesti. Tamo razgovara s ravnateljem Dizijem. Kraj tog prvog dela je zapravo tok svesti, monolog Stivena koji je na plaži i razmišlja o filozofiji.

U drugoj celini pratimo Leopolda Bluma koji priprema doručak za svoju ženi Moli. Čita pismo svoje kćeri Mili koja je zaposlena kod fotografa. Šeta ulicama grada, čita ljubavna pisma i zabavlja se. Zatim Leopold Bloum odlazi na pogreb, nakon toga posećuje svoje radno mesto, redakciju u kojoj radi kao oglasnik. Tokom dana odlazi u knjižnicu, restoran i lokalni pub. Napije se i pijan hoda gradskim ulicama, priviđaju mu se stvari i razmišlja o sebi kroz razne likove. Sretne Stivena koji je takođe pijan.

Treća celina prikazuje kako Blum i Stiven pomažu jedan drugom otrezniti se. Blum vodi Stivena kući i tamo pričaju. Poslednje poglavlje donosi nam monolog Moli Blum. Ona razmišlja o neveri svojeg muža, o tome koliko je on loš u poslu i o vlastitim aferama.

Mnogi književni teoretičari Uliksa nazivaju jednim od najznačajnijih britanskih romana ikada napisanih. Jedan od razloga tome je to što u romanu autor donosi prikaz savremenog irskog društva koje pisac opisuje kao parodiju – svet krčmi, kafića, gostionica, javnih kuća. Svet je to kojim lutaju mnogi stereotipizirani likovi. Taj svet ne može ništa protiv svega šta ga je zadesilo, nego se samo praviti da je sve u redu i reći – da, baš kao i Moli u završnom poglavlju.

Džejms Džojs je svojim delima na svetsku književnu scenu donio pregršt novina pa su teoretičari tako ovaj roman proglasili jednim od najbolji romana engleske književnosti. Jezik je odvažan, koristi se širok vokabular, žargoni, puno citata koji delo povezuju s drugim kultnim delima teorije književnosti – Biblija, Dante, Šekspir.

Zbog svih novina i načina na koji je bio napisan, Uliks  je u samom početku izlaženja bio čak i zabranjivan. Kritičare su posebno smetale opscene scene spolnog odnosa i masturbacije koje su opisane, a posebno ga je optuživala i katolička crkva. Mnogi kritičari su ga nazvali marksističkim i utopijskim romanom jer društveni i ekonomski poredak promatra kroz odnos moćnika te onih siromašnih i na margini društva. Ujedno, roman nailazi i na mnoge pohvale i veličanje pa biva proglašen remek-delom koje utiče na daljnje tokove razvoja modernizma kao književnog smera.

Prema Uliksu i tome što se njegova radnja dešava u samo jednom danu – 16. jun slavi se tako kao „Blumsday, a kula Martelo gde radnja romana počinje danas je Muzej Džejmsa Džojsa.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: 16. i 17. jun 1904.

Mesto radnje: Dablin, Irska

Tema dela: prikaz jednog dana u životu gospodina Bluma – njegovo tumaranje i lutanje ulicama, susreti sa ljudima i odnosi u porodici

Ideja dela: prikazati kakvo je irsko društvo bilo početkom 20. veka

Kratak sadržaj prepričano

PRVA KNJIGA

Prvo poglavlje

Na samom početku pratimo Baka Maligena kako u svojoj kući, ujedno i kuli, silazi sa stepenica. U ruci nosi posudicu za brijanje, ogledalo i oštricu. Obučen je u kućni ogrtač i pozdravlja Stivena Dedalusa.

„I skoči s topovskog ležaja te ozbiljno pogleda svog promatrača, primirujući opuštene nabore kućne haljine, koji mu padahu oko nogu.“

On ga mrzovoljno gleda i prati. Dedalus poručuje kako će on otići ako Heines ostane u istoj kuli jer ne mogu obojica biti tamo u isto vreme. Heines mu se ne sviđa jer neprestano mrmlja o crnoj panteri.

Bak se penje na povišeno i promatra Dablin i njegov zaliv u daljini. Oseća divljenje prema moru i traži od Stivena da ga naučiti čitati grčki. Direktno skreće temu i govori mu da ga njegova tetka ne podnosi jer sumnja da je on ubica i da je ubio sopstvenu majku. Ne staje pričati i govori da žali što se nije barem pomolio se za nju na samrti. Stiven je bez reči i zuri u rukav.

Nastavlja da se brije i želi da Stivenu posudi svoje odelo za sprovod. On to ne može da prihvati jer ne sme da nosi hlače koje su sive pošto još uvek nosi crninu. Po završetku brijanja, Bak pokušava od Stivena saznati zašto se ljuti. On mu je zamerio jer ga je predstavio kao Dedalusa čija majka je umrla kao životinja. Bak govori kako to nije bitno jer ljudi umiru svaki dan, a posle ih seciraju. Stiven pojašnjava da ga ne smeta uvreda nanesena majci već način na koji je govorio o njemu. Bak ga smiruje rečima da ne sme da misli negativno.

Sada Stiven Dedalus gleda u zaliv i more. U glavi mu je sve puno sećanja na majku. Zamišlja je krvavu i sve detalje koji su se nalazili oko nje u tom momentu. Ježi se na pomisao da su njezine tada mrtve oči zurile u njega. Usred toga Bak ga zove na za stol jer je gotov doručak.

Dok je Bak pripremao doručak, pratio ga je Heins. Bak za stolom utvrdi da nema mjeka i jako se razljuti. Heins ga smiruje i napominje da mleko stiže. Bak reže helb, Heins uliva čaj i prigovara kako je čaj prejak, a Bak ga ismejava.

“ – Kad ja pravim čaj, onda je to čaj, štono reče stara majka Grogan. A kada je voda, onda je voda.

– E boga mi, to je čaj. – reče Heins!“

Oponaša staricu koja tvrdi da čaj mora da bude jak kako bi bio čaj, inače ako nije jak, onda je samo topla voda. Usred toga stiže mleko koje je donela žena. Bak plaća ženi koja je dostavila mleko s dva šilinga. Ima ideju da naveče proslave uz dobro piće i hranu. Ruga se Dedalusu koji se kupa samo jednom na mesec, a on tome stane na kraj pojašnjavajući da je zapravo cela Irska okupana. Naime, do nje celo vreme dopiru morske struje. Heins ne sudeluje u razgovoru, stoji po strani i sprema se. Na kraju zaključi kako su iznimno zanimljivi sugovornici i da bi od Dedalusovih izreka mogao da napravi celu knjigu. Dedalus se odmah uključi u razgovor i napominje kako je to dobra ideja ako tako mogu da se dočepaju nekih novaca. Bak negoduje protiv toga.

U silasku prema izlazu iz kule, razgovor se nastavlja. Heins upita Dedalusa šta misli o Hamletu. Bak se našali kako je ovo previše ozbiljna tema za ovako rani jutarnji sat. Istakne da mora popiti podosta vina kako bi mogao da sluša o tome. Bak tokom razgovora peva pogrdne pesmice:

„Njuška rujna, bele šape, lepa spreda, lepa straga. Sa mnom ostaćeš bez sape, lopov ume da draga.“

Neke od pesmica im zasmetaju, iako zaključe da baš nisu vernici pa je to u redu. Bak po dolasku do obale skida odeću i skače u vodu. Heines ne želi da se kupa odma nakon doručka. Stiven odlazi, ali Bak mu pre toga ostavlja ključeve i novac. Dogovaraju se da se ponovo nađu iza 12 sati.

Radnja zatim prelazi u školu. Stiven je inače bio učitelj. Svoje đake ispituje gradivo iz historije te s njima čita tekstove. Deca žele da odu pre s nastave jer obično četvrtkom imaju hokej. Kada odluči da ih pusti, svi u trenu nestaju iz učionice. Ostaje đak Sardžent koji Dedalusu mora ostaviti svesku kako bi on proverio je li u njoj sve zapisano, jer je morao prepisivati neku zadaću iz matematike. Dečakova sveska i zadaća nisu dobre. Nije znao da reši matematičke zadatke pa tako niti jedan nema rešenja. Dedalus onda posedne đaka i krene da rešava s njim zadatke. U početku ga on samo gleda, ali ubrzo i sam krene da ispisuje brojeve i da dobiva rešenja. Nakon nekog vremena učenik takođe odlazi na hokej.

Ostatak dece je vani i formiraju timove kako bi igrali hokej. Gospodin Disi dolazi Stivenu kako bi mu dao njegovu platu. Novac drži raspoređen u posebnim kasicama i nagovara Stivena da bi i on mogao da nabavi jednu kako bi u njoj čuvao novac. Priča mu da je riskantno čuvati novac po džepovima jer lako može da ispadne i izgubi se. Dedalus se šali na račun toga da ionako nema puno novaca pa bi njegova kasica više bila prazna nego puna.

Disi zatim krene da polemizuje o važnosti racionalnog korištenja novca i štednji. Važno je trošiti onoliko koliko zaradiš. Dedalusa nakon toga pita može li da potvrdi da je bez dugova. Dedalus se zamisli i nasmeje, a zatim krene sam u svojoj glavi da slaže listu ljudi kojima je dužan. Nije reč samo o novčanim svotama, dužan je i za odevne predmete i različite ručkove. Nakon nekog vremena prestane da razmišlja i Disiju odgovori da mu ne može potvrditi da nema nekih dugova.

Disi zatim Dedalusu kaže da malo pričeka, jer on mora da dovrši tekst o bolestima goveda. Nakon što je tekst, gotov smišljaju kako da ga objave u novinama. Tekst govori o bolesti nogu i žvala životinja, a on imaju ideju da bi trebalo zabraniti uvoz irske stoke jer se bolest nogu ne može sprečiti i lečiti, kako to rade u Austriji. Disi dalje u razgovoru govori da je Engleska uvelike pod uticajem Jevreja koji su najpoznatiji po trgovini. Dedalus se ne slaže tim i govori da trgovac može biti bilo ko. Važno je samo znati nabaviti robu po što jeftinijoj ceni, a onda naći dobre kupce koji će tu istu robu kupiti po skupljoj ceni. Zaključuje da vera nema nikakve veze s trgovinom. Međutim ohrabruje Disi jer mu otkriva da poznaje urednika novina i da će napraviti sve da se njegov tekst objavi. Dogovore da će se čuti sutra ako on bude imao nekih novosti.

Dedalus izlazi van iz učionice, dolazi u dvorište gde deca igraju hokej, a Disi dolazi za njim i ponovo ga zove. Setio se još nekih argumenata o Jevrejima. Govori mu da je Irska zemlja koja nikada nije problematizirala jevrejsko pitanje i nikada ih nije proterala. Razlog tome je taj da zapravo Irska nikada Jevrejima nije dozvolila da dođu i nasele se tu. To mu je jako smešno pa se krene smejati i nakon toga odlazi u svoj ured.

Nakon toga, pratimo Dedelusa koji se nalazi uz obalu i promišlja. Priseća se svojih putovanja i promišlja o raznim filozofskim teorijama koje je čitao i s kojima se bavio. Razmišlja o svom povratku u staru kulu. Do njega dolazi pas koji lovi galebove. Pas pronalazi strvinu, ali ga vlasnici zovu. Dedalus zatim uoči muškarca i ženu koji hodaju plažom i traže školjke.

Dedalus ostaje sam na plaži. Prebire po članku koji mu je dao gospodin Disi i napiše nekoliko rečenica. Kasnije legne na plažu kao su stene ispod njega jako oštre pa zuri u sunce i nebo. Na plaži nalazi odbačenu cipelu koja mu okupira pažnju pa onda prelazi na morske trave koje su uz samu obalu.

Drugo poglavlje

Pratimo lik gospodina Leopolda Bluma. On sprema doručak i razmišlja o svojim omiljenim jelima – iznutricama. Priprema čaj, a društvo mu pravi mačka kojoj daje mleka. Pita ženu želi li ona doručak, ali ona ga odbija. Zatim odluči da izađe. Vraća se u sobu po šešir i ključeve. Bilo je lepo letno jutro pa je odlučio da prošeta. Prolazi pored lokala i razmišlja o ljudima. Zastaje kod mesnice i promatra izlog.

Vraća se kući i nalazi dva pisma na ulazu, naslovljena su na njegovu ženu . Jedno je od njegove kćerke Mili pa ženi odnosi pisma u sobu. Ona kao da ih ignoriše. On diže rolete u sobi kako bi ušlo malo svetla i odlazi ženi skuhati čaj. Promišlja o svojoj kćerki i jantarnoj ogrlici koju joj je poklonio. Vraća se u ženinu sobu s čajem. Ona ga moli da joj podigne knjigu. Želi da ga pita o jednoj nepoznatoj reči na koju je naišla u knjizi. Radi se o reči metempsihoza.

„Stari su to Grci – reče – zvali metampsihoza. Verovali su na primer da se čovek može pretvoriti u životinju, u stablo. Na primer, u nešto što su oni zvali nimfe.“

Zaključe da je to grčka reč i onda njegova žena traži da joj nabavi knjige nekog novog autora Paula de Koka. U tom momentu osete da nešto gori u kuhinji, a to je Leopold pekao bubreg u tavi na maslacu. Dio je dao mački, a ostatak je pojeo. Nakon toga krene da čita pismo svoje kćerke.

„Srdačna hvala za rođendanski dar. Pristaje baš savršeno. Svi vele da s novom kapom izgledam lepše od svih drugih.“

„…u fotografskom dućanu ide sve kao podmazano. Gospodin Coghem me fotografisao, a gospođa će da pošalje sliku čim bude razvijena … Mnogo te voli tvoja kćerkica. Mili.“

Razmišlja o kćerki koja je napunila 15. rođendan i to je prvi rođendan koji nije proslavila kod kuće. Uzima novine i odlazi u kupaonicu. Razmišlja o uređenju dvorišta.

Gospodin Blum se zaputio na sahranu. U prolazu promatra izloge, vruće mu je pa obriše znoj ispod šešira. Zatim odlazi na poštu koja mu je usput i upita je li mu stigla neka pošiljka. Promatra plakat zalepljen na zidu pošte. Preuzima pismo i izlazi iz pošte. Tamo sreće gospodina Mekoja kojeg se želi otarasiti pa mu priča da žuri na sahranu Dignama. Tokom razgovora promatra devojku s druge strane ulice i kreira priču u glavi kamo bi ona mogla odlaziti. Mekoj u ugodnom razgovor pita za njegovu suprugu i onda ga zamoli da na sahrani zabeleži da je i on bio tamo jer neće stići. Blum odlazi dalje.

Razmišlja o konjima koje vidi kako vuku kočije. Njima je lako jer nemaju nikakvih briga. Odlazi iza kolodvora i odluči da pročita pismo koje je dobio u pošti. Pismo je od njegove ljubavnice Marte. Ona želi da se nađe s njim i upita ga koji parfem njegova žena koristi. Blum pismo potrga na komadiće i razmišlja da li da se uopće nalazi s njom.

Stiže do crkve. Ulazi sa stražnje strane i primeti da se u crkvi sastala neka skupina ljudi koju je sveštenik pričestio.

„Govoreći tiho, sveštenik je prolazio pored njih i držao onu stvarcu u rukama. Kod svake bi zastao, izvadio jednu hostiju, otresao kap – dve i oprezno joj stavio u usta. Telo. Mrtvo telo. Latinski nije loša stvar.“

Seda sa strane i promatra ostatak mise i propoved. Nakon crkve odlazi u lekarnu po toaletnu vodu. Na kraju se ne može setiti ima li recept za to ili ne, pa kupuje samo sapun. Nakon toga odlazi u kupelj.

Blum se nalazi u kočiji sa Stivenom Dedalusom, gospodinom Pauerom i Martinom Kaninghemom. Razmišlja o pogrebu dok se voze gradom. Sreću sina gospodina Dedalusa koji je otišao od kuće i često se nalazi u društvu Baka Maligena. Gospodin Dedalus kaže kako će napisati pismo njegovoj tetki kako bi joj ispričao kako se njezin nećak Bak ponaša.

Blum se tada priseti svojeg sina, sada bi imao 11 godina. Zamišlja i svoju ženu s njim, kako bi ga učili jezicima. Drago mu je da je Mili dobro, kada mu već sin nije živ. Voze se i dalje kočijama, Blum čita osmrtnice, žao mu je što je bacio pismo od ljubavnice Marte. Razmišlja o tome kako bi mogao ići u pozorište.

Priča s gospodinom Pauerom i šale se kako bi mogli posjećivati glavne gradove i razgovor završi u šali. Uto se prisete da se ipak nalaze na pogrebu i da nije zgodno da se tako smeju. Svi su malo u šoku jer im prijatelj umro. Pričaju i o samoubistvu. Neki su protiv njega, ali Kaninghem ipak govori da osoba nije kriva ako se ubije jer je to ipak učinila bez razuma. Pomalo im smeta taj običaj vožnje sanduka preko grada kako bi pokojnika ukopali. Blum kaže da bi bilo dobro kada bi grad imao pogrebne tramvaje.

Stižu na odredište i izlaze iz kočije. Tek onda Blum vidi kako je sahrana mali jer nije došlo puno ljudi. Odlaze na misu zadušnicu u kapeli i nakon toga se razilaze.

Nakon toga, ostatak dela u kojem pratimo gospodina Bluma pisan je u formi članaka. Jedan se naziva U srcu irske metropole, a ostali Kola s kraljevskom krunom, Biskupski štap i pero. U tim člancima možemo da pratimo kako tramvaji prolaze gradom i sve nadzire jedan čovek. Opisuje se grad, čistači cipela, poštarska kola na koja radnici trpaju vreće pisama i paketa te ljudi koji tovare bačve na stara kola.

Gospodin Blum koji je radio kao oglasnik u jednim novinama moli Reda Mareja da mu nabavi neki oglas. Pratimo gospodina Bluma kako u isprekidanim poglavljima obavlja svoj posao. Priča s gospodinom Nanetijem o oglasima i o tome kako napraviti oglas po želji kupaca. Promatra ljude u tiskari, a onda se vraća u ured.

Tada ga posećuje Stiven Dedalus koji mu nosi tekst gospodina Disija i želi da ga Blum objavi. Oni se čude tekstu, Blum misli da nije dobar za objavu, ali nekako se dogovore da će ipak da objave tekst.

Blum ponovo šeta ulicama. Naleti na Dedalusovu kćerku koja mu ne izgleda dobro. Majka joj je umrla i ostavila iza sebe petnaestero dece. Nakon toga prolazi pored galebova, kupuje kolač i hrani ih.

U šetnji nailazi na radnju koja prodaje bicikle, priseća se piknika s obitelji. Razmišlja o tome kako su nekada živeli skladno i sa žaljenjem se priseti kako mu kćerka više nije dete nego je odrasla.

Sreće poznanicu, gospođu Bren koja ga upita za suprugu i kćer. Priča joj da su dobro i da je Mili dobila posao u fotografskom studiju. Deca gospođe Bren rade u pekari, ali i ona ima problema s mužem.

Blum zatim razmišlja gde će ručati, pa onda još obaviti neke poslove s oglasima. Razmišlja o tome kako je nekada zaista bio srećniji. Razmišlja o mladosti i o tome kako je smrt njegovog sina sve promenila. Pronalazi restoran u kojem će ručati, seda i razmišlja o tome kako ljudi dolaze u restorane i jedu i piju. Oseća miris prolivenih pića i ne može da ostane tu. Odlazi u drugi restoran gde naručuje sendvič sa sirom i salatom te vino. Nije zadovoljan. Uputi se u knjižnicu, pomaže slepcu koji prolazi cestu. Pomišlja kako bi izgledao njegov život kada bi bio u potpunom mraku. Iako bi to bilo loše, tada bi imao jača osetila mirisa.

„- Hvala gospodine.

Zna da sam muškarac. Po glasu.

– Hoćete li sada moći? Prva okuka levo.

Slepi je mladić natucajući išao dalje po rubu pločnika, krenuvši svojim putem, uvukao štap i opet pipao.“

Stiven Dedalus priča s društvom o Hamletu. Rasel govori da umetnost ima višu svrhu i odgovara na najvažnija filozofska pitanja.

„Umetnost mora da nam objavljuje samo ideje, neuobičajene duhove hitnosti. Najbitnije kod svakog umetničkog dela jest vitalnost iz koje ono proizlazi.“

Pričaju o javljaju duha u Hamletu, ali i Šekspiru koji je i sam glumio kralja iz Hamleta. Rasel nastavlja diskusiju, ali sada o Kralju Liru, još jednom Šekpsirovom delu. Propituju koliko su njegove drame zapravo autobiografske.

Tada dolazi Bak Maligen koji ne zna ništa o Šekspiru. Stiven zatim raspravu prebacuje Šekspirovu suprugu koja je predstavljena kao žena koja nije bila neverna. Prema njemu, on je sve članove svoje porodice u nekoj meri prikazao u svojim dramama. Tako u njima pronalaze i smrt majke, sina i njegove braće. Naravno, analizuju i njegove sonete. Bak izlazi, za njim ide i Dedalus.

Zatim sveštenik Džon Komni šeta ulicama i nailazi na ženu gospodina Dejvida Šidija koji radi u parlamentu. Susreće i trojicu osnovnoškolaca. Ulazi u tramvaj i putem čita svoju knjigu.

Radnja nas zatim vodi u kuhinju gdje su Kejti i Budi Dedalus. Budi pita jesu li založili knjige kako bi priskrbili nešto novaca. Kejti govori da su probali, ali da nisu uspeli. Budi se ljuti jer sada nemaju novaca i gladni su. U kuhinji se ništa ne kuha, osim rublja. Jedu ostatke juhe od graška.

„- Daj nam to ovamo!

Megi je levala žutu gustu juhu iz kotlića u zdelu. Kejti, sedeći nasuprot Budi reče mirno dok je nasumce vršcima prstiju pobirala mrvice kruha i trpala u usta: – dobro da imamo barem to.“

Nakon toga, saznajemo šta se desilo u Tortonovoj prodavnici. Prodavačica je slagala u košaru stvari koje je Bojlan kupio. On se u međuvremenu šeta i pregledava police prodavnice. Zamolio je devojku da košaru s kupljenim proizvodima pošalje tramvajem na njegovu adresu, koju joj je i zapisao.

Gospodin Blum se upućuje u knjižaru gde lista knjige jer želi neke od njih da kupi svojoj ženi. Gleda prvo neku o otkrićima, a zatim neku Aristotelovu knjigu. Na kraju odluči da čita knjigu Strasti greha.

Dili Dedalus, još jedno dete od nesrećne 15-orice braće koja su ostala bez majke, luta ulicama. Sreće oca koji se otresa na nju. Ona sazna da je ponovo posudio novac, a kako bi Dedalus bio siguran da ona to nikome neće reći, da joj jeda šiling.

Gospodin Dedalus sreće sveštenika Kaulija ispred zalagaonice. On mu priča kako se dvojica lopova pokušavaju uvući u njegovu kuću. Čeka pomoć kako bi se otarasio te dvojice. U tom momentu dolazi Ben Dolard koji je obećao pomoći, a Dedalus se ruga njegovom prevelikom odelu.

Heins i Bak Maligen sede u jednom baru i čekaju naručeno pecivo. Bak se vraća na razgovor o Hamletu koji je Heins propustio. Smiju se tome kako će Dedalus nekada u budućnosti pisati vrlo važne teorije.

U kafiću sede gospođice Dus i Kenedi i uz čaj pričaju o gospodinu Blumu. U kafić stiže i Dedalus pa sedne kod njih nakratko. Gospođica Dus mu priča o svom odmoru koji je provela uz plažu. U tom momentu stiže Lenehen kojega svi ignoriraju. On priča gospodinu Dedalusu kako je danas pio s njegovim sinom Stivenom.

Dolazi Bojlan, za kojeg smo saznali da je malopre kupovao namirnice u prodavnici, i ulizuje se gospođici Kenedi. Nakon što popiju svoje piće, Bojlan i Lenehen odlaze. Ostali komentarišu gospodina Bluma i njegovu ženu. Žena im je glavna tema, spominju kako često nastupa u kafanama, ali da su čuli i da se bavila drugim poslovima. Dedalus napominje: „da se gospođa Marion Blum bavila svakakvim skidanjem odeća svih vrsta“.

Dalje od njih na drugom kraju kafića gospodin Blum ipak odluči napisati pismo svojoj ljubavnici Marti. Kako bi poslao pismo, potrebna mu je marka. U tom momentu gleda gospođicu Dus koja svom sugovorniku pokazuje školjku koju je donela s odmora. Blum plaća račun i izlazi iz kafića.

U sledeću priču uvodi nas nepoznati pripovedač. On na ulici priča s Džoom Hajnsom kada susreće dimnjačara. Umalo ga rani svojom dimnjačarskom opremom. Zatim sugovorniku otkriva da su dobili dojavu o lopovu i danima ga traži jer mu je on dužan uslugu. Džo predloži sagovorniku da posete Barnija Kirnana. Tamo ih dočeka njegov pas, a onda i sam domaćin. Zajedno sedaju i naruče vino. Džoe piće plaća znatno velikom svotom novca pa ga zadirkuju da je opljačkao kutiju za milodare.

U tom momentu u kafić u kojem sede dolazi Denis Brin odeven kao da ide na kupanje. U rukama nosi knjige, a za njime dolazi njegova žena. Džo im pojašnjava da Denis celom gradu priča da će nekoga tužiti. Društvu se u razgovoru pridružuje Alf Bergan i ponovo naručuju piće, ovog puta pivo. Razgovor se nastavlja o Wiliju Mareju. Alf priča da je Wilija video sa Dignamom, ali se društvo pobuni da to nije moguće jer su upravo njega ujutro pokopali. Kroz prozor tada ugledaju Bluma koji mirno stoji i ne ulazi u kafić. Društvo nastavlja pričati o jutrošnjoj sahrani, a Blum tada ulazi i upita ih jesu li videli Martina Kaninghema.

Nakon toga društvo uz pivo razgovara o smrtnom kažnjavanju. Navode primer erekcije nakon vešanja. Za to nalaze mnoga objašnjenja. Nakon toga Barni govori o irskom parlamentu i skupštini. Pričaju i o važnosti irskog jezika. Blum govori da traži Martina Kaninghema jer mora da priča s njim o Dignamovim dugovima koje je ostavio iza sebe. Razgovor se ponovo vraća na irske teme. Pričaju o sportovima koje smatraju preseravanjima. Blum počinje da filozofira o sportu i čovekovom srcu. Na to ga svi zezaju o ženine glazbene turneje.

U kafić ulazi Ned koji im se pridružuje. Pričaju o Brinu koji je u potrazi za privatnim detektivom. Blum koristi priliku kako bi rešio neke poslove pa pita Džoa za oglas koji želi da objavi u novinama. Nakon toga nastavljaju da piju.

Pripovedač nas seli na obalu Sendimounta. Tri drugarice sede uz obalu i gledaju u stene i more. Sisi Kefri i Idi Bordmen čuvaju dvoje blizanaca. Igraju se lopticama i peskom. Razmaženi blizanci se u jednom momentu posvađaju. Njihova sestra Sisi ne zna kako da smiri njihov plač pa zove Tomija. S njima na plaži je i Gerti Mekdauel koja celo vreme šuti.

„Gerti Mekdauel koja je sedela do svojih drugarica, izgubljena u mislima, dok joj je pogled bludio u daljinu, bijaše jedan od onih zbilja najprivlačnijih primeraka koje možemo da nađemp među irskim lepoticama.“

Gerti mašta o Redžiju Wajliju u kojeg je zaljubljena. Svakog dana se posebno uređuje i oblači, jer se on vozi biciklom ispred njezine kuće. Otac ga sili da uči i da upiše studij medicine, a ona zamišlja život s njim – ljubav, brak i kako bi uredila njihov dom. Sisi je potpuno drugačija od Gerti. Nasrtljiva je, nepristojna i Gerti je često neugodno u njezinu društvu.

Blizanci koje čuvaju opet su nestašni i loptom na plaži gađaju čoveka. Čovek je obučen u crno i pitaju ga da li bi im možda vratio loptu, što on i učini. Blizanci preuzimaju loptu i bacaju je u more. Devojke skaču na noge kako oni ne bi otišli u vodu. Na vreme ih sprečavaju i kreću doma. Gerti ostaje na plaži i gleda vatromet koji je baš u taj čas njihova odlaska počeo. Promatra gospodina kojeg su malopre dečaci pogodili loptom. Odluči ga izazivati pa podigne suknju i pokaže svoje čarape jer zna da je taj čovek zapravo Leopold Blum. Cisi je doziva i ona ode. Blum ostaje na plaži i razmišlja o njoj. Želi joj poslati ili ostaviti neku poruku. Uskoro i on odlazi kući.

DRUGA KNJIGA

Pratimo gospodina A. Horna koji je vlasnik kuće u koju žene dolaze da rađaju.

„A gospodar toga doma je A. Horne. Sedamdeset postelja drži tamo u pripravnosti za noseće majke da legnu i da se porode i donesu na svet zdravu decu.“

U kući je dežurna jedna medicinska sestra, prima posetioca koji pita za lekara Ohera. Naime taj lekar je umro pre tri godine od raka želuca. Zatim sestra pita negovateljicu kako im je pacijentica koja već tri dana ima porođajne muke. Sestra govori da bi uskoro mogla roditi. Posetioc koji se inače zove Leopold u blizini dvorca zameti neki žamor. Ljudi ga pozovu da im se pridruži na zabavi, na što on nakon nagovaranja pristaje. Negovateljica stišava žamor kako bi rodilje imale malo mira.

Žamor je radilo veselo pijano društvo – Dikson, Linč, Meden, Lenehen, Stivenn i Kostelo. Pričaju i o rađanju, šale se i smiju. Leopoldu je razgovor mučan jer se priseća svoje žene i sina koji umire brzo nakon poroda. Stiven svima toči piće, a sestra ponovo dolazi kako bi ih smirila. Pričaju o kravama, kada stiže Malaki Maligen s gostima koji u gradu žele da postanu zastavnjaci ili da se prijave u vojsku. Maligen im daje svoje vizitke. Ima poslovni plan s kojim želi zaraditi. Želi svoje telo nuditi ženama koje su nesrećne u braku. Želi da podigne celo imanje za oplođivanje žena koje bi nazvao Omfalos. Biće otvoreno svim ženama. Frensis Stivena podseća na njihove školske dane pa pričaju o drugovima za koje više ne znaju gde su. Odluče otići Burku, a uto baš dolazi lekar s vešću da je žena rodila. Društvo se na to ne obazire i nastavljaju s druženjem u Burkovom kafiću.

Sledi dramski tekst. Radnja se dešava u Ulici Mebot. Tamo se nalazi slastičarna u kojoj se okuplja mnogo ljudi. Čuje se glas Sisi koja peva, a stižu i Stiven Dedalus i Linč. Gospođa pokušava da ih namami u svoj bordel i ljuti se kada ne pristanu. Stiven počinje da pametuje kao i inače. Govori da bi kretanje moralo da bude univerzalno.

Dalje se u drami pojavljuje Blum koji je kod željezničkog mosta. Izlazi iz mesnice i skoro se u njega zalete biciklisti te on pada na tlo. Tada priča sa sveštenikom kojega sreće i koji ga kori jer se nalazi u lošem društvu poslednjih dana. Dolazi i Marion koja ne želi da je više zove Moli, takođe je ljuta jer joj u apoteci nije kupio losion koji je htela. Bluma optužuje i Gerti, nalazi ih gospođa Brin i nju naziva svodnicom, njega želi da tuži njegovoj supruzi. Blum smiruje situaciju tako da je zavodi i laska joj.

Blum u toj drami kreće dalje, ali ga stalno neko zaustavlja. Marta, njegova ljubavnica, optužuje ga za aferu, a dolazi i Meri Driskol koja je takođe s njime imala aferu u vrtu. Blum se opravdava i obećava da će se popraviti. Cela ta situacija je iscenirana kao da se događa na stvarnom sudu. I gospođa Beri Bluma ponovo optužuje da joj je slao ljubavna pisma pod pseudonimom, gospođe Belinghem i Talbojs takođe. Sudac Bluma optužuje i traži kaznu vešanjem. Blum kao da je imao viziju i u jednom momentu sve nestane.

On stiže do prostitutke, devojke Zoe i zabuni se s adresom. Blum opet kao da ima viziju. Postao je predsednik suda i deli savete ljudima, donosi zakone, propoveda o svemu i svačemu. Tada se pojavljuje Bojlan i doziva Bluma koji sanjari. Zeza ga da je imao aferu s njegovom suprugom i da ih je promatrao iza ključanice. Tada se pojavljuje Stivenova majka, duh bez očiju. Bak je gleda s kule, a Stiven je u strahu i majka ga moli za pokoru. U tom momentu Blum nalazi Stivena kako spava i sanja ružne snove jer je u pijanom stanju. Vodi ga kući.

Blum brine o pijanom Stivenu. Diže ga s poda, otresa prljavštinu i zatim se upute zajedno do gostionice u blizini. Ljuti se što je Stivena društvo ostavilo da tako pijan leži uz puno opasnosti koje mu prete. Sreću Džona Korleja koji traži novac od Stivena i savet za pronalazak posla. Stiven mu ne može pomoći jer i sam u džepovima nema novaca i vraća se Blumu. On ga upita zašto je otišao od kuće. Dolaze do gostionice i dobivaju peciva i kafu. Zapričaju se s drugim gostima u lokalu, pričaju s pomorcem o iskustvima na moru. Blum počinje priču o Jevrejima koje svi optužuju za sve nevolje sveta. Donosi primere Španije i Engleske u koje su oni zaista samo dobro doneli. Blum tada poziva Stivena da ostatak noći provede kod njega, pošto nema kamo. Upute se kući.

Putem pričaju o svačemu, o Irskoj, drugarstvima i ženama. Blum pronalazi sličnosti između njih dvojice. Obojica vole iste stvari, ali i ne veruju u boga i u razne društvene postulate. Blum Stivenu ne priznaje važnost uloge duhovnosti u književnosti. Kada stižu do kuće, Blum shvati da je zaboravio ključ. Na kraju ulazi kroz vrata praonice. U kući pali vatru i priprema im čaj i razgovor se nastavlja. Zaključe da je Blum znanstvenik, a Stiven umetnik.

Blum priča da ne zna kako da provodi vreme sa svojom ženom koja se ne kuži ni u politiku ni u računanje. Zato potajno želi da je uči da čita knjige i sluša njegove monologe. Otkriva da ona teško pamti i nije baš vešta u učenju. Tada Stivenu govori da može da ostane kod njih i u četvrtak i u petak. On bi tako imao s kim da priča. Stiven to odbija i poželi da ode. Njih dvojica izlaze van, malo gledaju zvezde i pozdravljaju se. Blum ulazi u kuću i odlazi na kat. Promatra knjige koje je čitao, skida odeću i opet malo sanjari pre odlaska na spavanje.

Naposletku Blumova žena Moli priča svoju priču. Misli su joj nedosledne i nju je teško pratiti. Razmišlja o tome kako Leopold ne želi u bolnicu, a ona ga uverava. Ovde to uspoređuju sa osobom koja ne dobiva pažnju kada se razboli. Razmišlja kako je jednom ušla u kuhinju kako bi suprugu rekla da je Dignam umro, a on je brže bolje sakrio neko pismo. Promišlja o njegovoj neveri i misli da je vara sa sluškinjom.

Razmišlja i o svojoj aferi s Bojlanom i o tome kako njen muž sigurno zna za to. Misli i o tome kako je njen muž opsednut ženskim rubljem i o tome kako su se upoznali te kako je on tražio da ona podigne suknju. Prije joj je svakog jutra pisao pisma. Bilo je kasno i ona ustaje, videla je da Blum ima društvo i ljuti se jer troši novce na to i jer kasno dolazi doma. Priseća se situacije kada su mislili da im neko provaljuje u kuću. Ljuti se i zbog toga što je Blum njihovu kćerku poslao da uči fotografiju. Priseća se i dana kada su se zaručili.

„…gde sam bila Planinski cvet da kada sam stavila ružu u kosu kao što to rade one andaluzijske devojke ili da stavim crvenu i na to kako me poljubio pod Maurskim zidom i pomislila sam dobro ili on ili netko drugi i onda sam mu očima naredila da opet zamoli da i onda me on upitao hoću li reći da planinski moj cvete i najpre sam ga zagrlila da i privukla ga dole k sebi da oseti moje tako mirisave grudi i srce mu je kucalo kao ludo i rekla sam da hoću Da.“

Likovi: Stiven Dedalus, Bak, Leopold Blum

Analza likova

Stiven Dedalus – mladi intelektualac, voli filozofiju. Učitelj je historije u jednoj osnovnoj školi. Iako je često u društvu, povučen je u sebe i često potpada pod loš uticaj tog društva. Jedno vreme bio je u Parizu, ali mu karijera umetnika nije uspela. Napustio je kuću, oca i braću. Želi da se dokaže i kaže da traži nevolje.

„Gojazno, senkama prošarano lice, s ovalno nabusitom lalokom, podsećalo je na prelata, srednjovekovna zaštitnika umetnosti. Po usnama mu se tiho prosu ljubazan osmeh.“

Stiven živi s Bakom Maligenom i Heinsom u kuli Martelo. Svi misle da ga Bak iskorištava, a Stiven zapravo i ne voli svoje cimere. Stivena jako muči njegov odnos s ocem koji je alkoholičar. Muči ga i smrt majke koja je iza sebe ostavila mnogo dece i svi su oni sada prepušteni na milost i nemilost ocu pijanici. U više navrata u knjizi vidimo kako deca gladuju i jedva preživljavaju. Stivena majčina smrt progoni. U predzadnjem poglavlju za njega se brine Blum koji razvija neke gotovo očinske osećaje prema njemu, čak želi i da ga ugosti.

Bak Maligen – živi zajedno sa Stivenom Dedalusom i Heinsom u kuli Martelo. Druži se s njima i često zajedno provode vreme u gostionicama i ulicama. Ta druženja obično završe opijanjem. Kada nisu po lokalima, vole da pričaju o nekim potpuno nesuvislim stvarima.

„I moje ime je nesklapno: Malaki Maligen, dva daktila. Zvuči nekako helensko, a? Skakutavo i razdragano poput prava pravcatog ovna. Moramo u Atenu!“

Svi misle, pogotovo Blum, da je Bak loš uticaj za ostatak društva. Tako posebno loše utiče na Stivena kojeg pretvara u pijanicu i ostavlja ga da tako pijan leži na ulici.

„Taj je Maligen u svakom pogledu sasvim obična hulja i okorela bitanga. Njegovo ime smrdi po svem Dablinu.“

Leopold Blum – muškarac koji ulazi u svoje srednje godine, ima 38 godina. Živi sa ženom Moli i njihov brak je obeležila tragedija. Umro im je sin Radi svega nekoliko dana nakon poroda. Imaju i stariju kćer Mili koja se baš iselila. Blum radi u časopisu Frimen i zadužen je za oglase. U celoj priči je brižan, dobar i često pomaže drugima. Žudi za razgovorima o važnim temama pa tako izlazi s mladim intelektualcima. U poglavlju gde pomaže pijanom Stivenu vidimo zapravo koje stvari voli.

Prikazan je kao brižan suprug. Ženi slaže doručak i čaj. Brine se o njoj, ljuti se kada je netko vređa. Zna da je ona imala neke afere i to veže uz njezin posao sviranja na koncertima. Hteo je da uči ženu jer smatra da ona ne poseduje dovoljno znanje. To mu nije uspelo. Ismejava ženu koja je religiozna, a on to nikako nije. Veliki trag na njega je ostavilo samoubistvo njegova oca.

Kada ga pratimo na ulici, uviđamo da zapravo ima neke čudne fantazije. Često je neveran, stalno piše pisma ljubavnicama, posećuje prostitutke, zavodio je čak i sluškinje.

Svoju kćerku Mili šalje od kuće kako bi naučila nešto o fotografiji.

Beleške o piscu

Džejms Džojs se smatra važnom osobom iz perioda evropskog modernizma. Rođen je 2. februara 1882. godine kao najstarije dete u porodici srednjeg sloja i katoličkih pogleda. Nakon njegovog rođenja dela porodica se preselila u centar grada. Njegovi roditelji Meri i Džon Džojs su imali četrnaestoro dece.

James je imao najbolje obrazovanje jer su tako odlučili roditelji. Godine 1888. krenuo je na Klongouvs Vud, jezuitski koledž, ali kako je porodica ubrzo nakon upisa zapala u finansijske probleme, Džejms je morao da se ispiše u junu 1891. godine. Uspeo je 1898. godine da završi koledž Belveder i krenuo da studira na Univerzitetskom koledžu. Najviše ga je zanimala književnost.

Godine 1900. je objavio članak „Kad se mi mrtvi probudimo“ na temu Henrika Ibsena u časopisu Fortnajtli Rivju. Nakon 1902. godine i završenog studija otišao je prema Parizu kako bi upisao medicinu, ali zbog bolesti majke nije se dugo zadržao. Umrla je 1903. godine.

Već iduće godine je upoznao Noru Barnakl sa kojom je počeo da se zabavlja. Taj datum je Džejmsu bio važan jer ga je uvrstio kao dan kada se odvija radnja u romanu „Uliks“. Vezu su ozakonili 1931. godine i to samo godinu dana pre nego što su dobili unuka.

Iz Dablina su otišli u Pulu gde se Džejms zaposlio u Berlicovoj školi kao profesor engleskog jezika i radio do marta 1905. godine. U zapisima koje je ostavio stoji kako je Istra dosadno mesto naseljeno neukim slovenskim stanovništvom.

Posle Pule nastavio je da radi isti posao u Trstu, a upravo će mu se u Trstu roditi kćerka Lusija i sin Đorđo. Neko vreme je proveo u Rimu podučavajući engleski i radeći u banci. Kako je smatrao da mu boravak kao britanskom državljaninu u Trstu za vreme Prvog svetskog rata neće biti siguran, odlučio je 1915. godine da se preseli u Cirih.

Smatra se da je vreme koje je proveo u Trstu za Džejmsa bilo najplodnije i da su upravo tada nastala mnoga njegova dela. Godine 1907. objavio je „Kamerna muzika“ (zbirka poezije), godine 1914. „Dablinci“ (novela), godine 1916. „Izgnanici“ (drama), započeo je rad na „Uliksu“, a rukopis pod nazivom „Stiven heroj“, oblikovao je kasnije u roman „Portret umetnika u mladosti“, koji je prvo izlazio u nastavcima u sklopu časopisa „Egoist“ da bi 1916. godine bio objavljen kao knjiga.

Godine 1918. avangardni časopis iz Amerike „The Litl Rivju“ počeo je sa objavljivanjem prvih nastavaka, ali zbog sudske zabrane uzrokovane opscenim tekstom, časopis je morao prekinuti sa objavljivanjem poznatog dela.

Kada se Džejms 1920. godine preselio u Pariz, upoznao je Silviju Bič, vlasnicu knjižare koja je odobrila izdavanje Uliksa. Ubrzo nakon toga je počelo objavljivanje pojedinih nastavaka dela „Rad u toku“ koji će 1939. godine biti objavljen pod imenom „Bdenje Finegana“. Godine 1934. izlazi američki primer „Uliksa“. Budući da je bilo očito kako je rat na pomolu, Džejms se preselio u Cirih, gde je 13. januara 1941. godine umro.

Autor: S.Š.