U zavadi sa svetom

„U zavadi sa svetom“ je pripovetka nobelovca Ive Andrića koja pripada zbirci „Priče o deci“. Delo, iako naizgled običnom posmatraču opisuje samo živahnost, kreativnost i razigranost dečije mašte, krije duboku poruku.

Deca mnogo bolje razumeju svet odraslih, i neka, oštro naslućuju sukobe i mračnu tajnovitost svakodnevnice od koje su zaštićeni velom nevinosti, i kojoj će se jednog dana pridružiti.  Zapravo, njihova maštanja,i težnja ka što boljem razumevanju predstavlja „člansku kartu“ za ulazak među velike ljude. Ali, i jedni i drugi žive u zabludi: deca, jer pretvaranje odraslih smatraju nejasnom težnjom, a njihove loše navike predstavljaju, kroz nevinu prizmu, ideal; odrasli, zato što dečiju čistotu, iskrenost i jednostavnost pripisuju nezrelosti.

Primer ove teze je smešten na prvoj stranici pripovetke, gde glavnom junaku, Lazaru, razgovor među očevim prijateljima ne izgleda prijatan i zanimljiv, već u istom prepoznaje mučan trud i vrstu primoranosti. Uprkos tome, takav svet ga privlači.

Lazar vidi svet i odrastanje kao skok u nešto sumnjivo i neizvesno,odluku koju kada premosti, iščekuje strašne posledice, bez prilike za povratkom.

Andrić, i u ovoj pripovetci nastavlja da nas iznenađuje svojom oštroumnošću i domišljatošću. Pruža nam uzbudljivu priču koja raspaljuje maštu, i dokazuje da veliki pisac mora očuvati dete u sebi.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: od maja do novembra

Kratak sadržaj prepričano

Jedne majske nedelje popodne dečak po imenu Lazar, koji je išao u treći razred osnovne škole, sedeo je u staroj, razgranatoj lozi, sakriven lišćem i slušao razgovor između oca i njegovih brkatih drugova koji su svake nedelje zajedno sedeli pod venjakom. Jeli su meze i pili belo vino, kucali se čašama, zajapureni govorili o poslu, trgovini i Lazaru nerazumljivim i dosadnim temama.

Iako ih nije razumeo, posmatrao je njihove pokrete koji su delovali kao da ih na silu čine i donosio sopstvene zaključke. Žalio ih je zbog sadržine tih razgovora, jer mu je bilo zanimljivije slušati o putovanjima, podvizima i raznim otkrićima. Nije ih još voleo jer ih nije volela ni njegova majka koja je često grdila Lazarevog oca što mnogo troše. Ali uprkos svemu tome, Lazara je privlačio taj svet i smatrao je da po nekoj nepravdi sedi tu na lozovoj grani, izolovan i sakriven.

Istog popodneva drugovi Lazarevog oca su poveli priču o čoveku po imenu Nikola kome je posao išao loše. Najzad, neko je rekao da posao „neće lako ni dobiti jer on je sumnjiv“. Nakon te rečenice nastala je neprijatna tišina među odraslima i izgledalo je kao da su im lica na trenutak odrvenela. Kao da nije bilo ništa više da se kaže. Nakon toga trudili su se da istu razbiju veštačkim smehom i namernim skretanjem na vedrije teme.

Ali, Lazareva pažnja je zastala na reči „sumnjiv“ koja je bila izgovorena tiho, sa ozbiljnim akcentom. Naslućivao je neku teskobu i tajanstvenost u toj reči o kojoj niko rado ne govori iako joj nije znao pravo značenje. Prolazili su meseci, i kako su mu se pomoću školskog znanja otvarali novi vidici, tako se sve više pitao kako izgleda život čoveka koji je okarakterisan kao „sumnjiv“.

Maštao je o osobi koja radi sve kao i drugi ljudi ali je izdvojena, i njoj idu samo oni kojima je to jedina opcija. Puno je razmišljao o tome, stvarao imaginarnu sliku u glavi, ali njegova radoznalost je želela stvarnost i istinite informacije. Zbog toga, počeo se raspitivati  kod drugova i tetka Mile.

Drugovi su bili teški za otkrivanje informacija jer su u glavnom skretali na njima interesantne teme: jedan je govorio o avetima i vukodlacima, drugi kako je imao bicikl brži od konja, a treći da njegov otac može rukom savladati svakog čoveka pa čak i tog Sumnjivog. Tetka Mila, koja je jedina od odraslih volela Lazaru pričati o životnim temama, i često ga bacala u duboko razmišljanje, je ovaj put ostala škrta na rečima.

Uprkos Lazarevim silnim navaljivanjima otkrila je samo da je taj Nikola rekao zabranjenju reč i od tad ga kod kotarskog predstojnika prate i proveravaju svaki postupak. Ona nije volela, niti je bila zainteresovana za takve teme, o kojima se, veli – „ne treba ni misliti ni govoriti“. To je bilo sasvim dovljno da dečakovu maštu ostavi budnom tokom letnjih meseci i natera ga da svuda gde je odlazio mašta o nepoznatom svetu, iz kog mu se činilo, dolaze neizvesnost, strah i čudna privlačnost.

Lazar je završio treći razred. Raspust je proveo na selu, upisao se u četvrti, i jednog sunčanog oktobarskog dana video sumnjivog čoveka – Nikolu. Nikola je izgledao boginjav, riđe kose, modrih očiju i plavih trepavica zbog kojih je delovao kao da mu u očima lebdi osmejak. Bio je obično i neupadljivo obučen, u pola narodno, a pola švapsko odelo, kao i većina malih majstora. Lazaru je to razbilo iluziju o sumnjivom čoveku i veoma ga razočaralo.

Bio je nevoljan odreći se sagrađene iluzije o sumnjivom čoveku za koju su ga vezivala uzbudljiva maštanja. Ubrzo se utešio mišlju da Nikola mora tako kako bi obmanuo ljude i najzad da nije bitan ni on ni njegov izgled, već svet u kom živi. Time je nastavljao svoju priču i radoznalost potkrepljivao ispitivanjem ljudi iz čijih je ponekih oštrih reči i ćutanja gradio dalju sliku, iako su se ponekad prema tim pitanjima odnosili srdito i šaljivo.

Osećao se svakim danom sve bliže tom strašnom i privlačnom svetu za čiji se ulazak pripremao dugo.

Na početku novembra, jedne srede popodne, kada nije bilo škole, odlučio je da u „velikoj sobi“ koja je služila za primanje poseta izgovori tu dugo pripremanu, zabranjenu reč. Takođe je u istoj prostoriji često čitao i voleo da veselo priča sa izmišljenim drugovima. Ovaj put je bio mrk i ćutljiv.

Razgrnuvši zavese kratko je posmatrao prolaznike na ulici koji su većinom bili poznanici. Među njima je primetio čoveka po imenu Boško Policija što mu se učinilo interesantnim zbog radnje koju se spremao obaviti. Svi su mu oni izgledali kao publika, svedoci i sudije. Veoma napet, stao je na sred sobe raskoračnog stava, stegnutih pesnica, protegnutog vrata i otvorenih usta .U sebi, voljom i mišlju je izgovorio zabranjenu reč koju nije ni znao. Bitna mu je bila volja i odlučnost, a reč će izgovoriti naknadno, kada je sazna. Potom je na glas izgovorio „Eto“. Drhteći, uplašeno je par trenutaka iščekivao koban ishod.

Pošto se ništa nije dogodilo izlazivši iz sobe sreo je staru Tasiju sa muzilicom tek pomuženog mleka. Pitala ga je želi li jomuže, na šta se on trgao i počeo da oseća strah i nemir. Glavom su mu prolazile misli kako Tasija ne zna da je on u zavadi sa svetom! Zbog nemira je obišao celu kuću, kao lopov uzeo kapu, a zatim dva puta obišao čaršiju, hodajući uzdignute glave kao odrasli u nadi da sakrije emocije. Ali nisu ga primećivali čak ni trgovci koji su unosili izloženu robu u dućan.

Vrativši se kući, u kuhinji je seo na drvenu stoličicu koju ribaju svake nedelje četkom i sapunom. Tuda su prolazile žene i radile svoje uobičajene poslove dok je on sklopljenih očiju i zabačene glave iščekivao ono što dolazi. Zatim je ušla tetka Mila koju je poznao po veselom glasu, i videvši ga zamišljenog upitala: „Ej, Lazare, na moru vozare! Šta je? Što si se zamislio?“.

U tom trenutku poželeo je da skoči obrgli joj kolena i sit se isplače kao kada je kao mali imao noćne strahove. Odlučio je da stisne zube i odupre se tom nagonu. Tetka Mila je otišla, a on je ostao sklopljenih očiju na istom mestu, spreman da sa strahom i odlučnošću nastavi život u iščekivanju posledica koje moraju naići.

Likovi: Lazar, tetka Mila, Lazarovi drugovi

Analiza likova

Lazar – glavni junak ove pripovetke. Završava treći razred Osnovne škole i upisuje četvrti. Od ukućana se izdvaja tetka Mila sa kojom ima veoma blizak odnos. Radoznao je, maštovit, voli da prisluškuje razgovore odraslih i razmišlja o životnim stvarima. Dobar je učenik i napreduje u školi. Voli da čita knjige i povremeno razgovara sa izmišljenim prijateljima. Oštroumniji je od svojih školskih vršnjaka i ne zanimaju ga dečačke teme.

Tetka Mila – Lazareva tetka, jedina od odraslih koja mu govori  o ozbiljnim životnim temama i baca ga u razmišljanje, zbog čega joj je Lazar naročito naklonjen. Vesela je i setna.

Beleška o autoru

Ivo Andrić rođen je u Travniku 09.10.1892. godine. Sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Nakon što mu otac umire od tuberkuloze, majka ga zbog nemaštine daje sestri svoga muža u Višegrad koja nije imala dece. Ona i njen muž, austrijski žandarmerijski narednik, odgajaju Ivu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu gde stanuje sa majkom.

Za vreme srednjoškolskih dana počinje da piše poeziju i 1911. objavljuje svoju prvu pesmu. Kasnije upisuje  Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

1913. godine odlazi u Beč na studije, ali mu Bečka klima ne prija zbog osetljivih pluća. 1914. godine odlazi u Krakov na Filozofski fakultet. Iste godine na vest o atentatu Franca Ferdinanda, Andrić putuje u Split. Sredinom jula biva zatvoren u mariborsku tamnicu kao pripadnik Mlade Bosne. Za to vreme pisao je pesme.

Marta 1915. mu biva dodeljen kućni pritvor do 1917. godine. Tada je počeo sa pisanjem knjige „Ex Ponto“ koja biva objavljena 1918. godine. Nakon kućnog pritvora se vratio u Sarajevo.

1919. dolazi u Beograd gde ga zapošljavaju u Ministarstvu. Rado se družio sa mnogim poznatim ličnostima kao što su Miloš Crnjanski i Sima Pandurović. Radio je u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Do 1924. postiže veliki politički uspeh, a te godine je primljen za člana Srpske kraljevse akademije. 1939. njegova politička karijera doživljava vrhunac kada biva postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Sreo se sa Adolfom Hitlerom i imao bitnu ulogu u pregovorima za Drugi svetski rat. Na njegovu inicijativu oslobođeni su mnogi Jugoslovenski umetnici iz nemačkog zarobljeništva. 1941. novembra meseca je penzionisan, čime se okončava njegova diplomatska karijera.

1944. završava čuveni roman „Na Drini ćuprija“ za koji dobija Nobelovu nagradu 1961. Takođe je bio član Srpske Akademije Nauke i Umetnosti.

Njegova najpoznatija dela su: „Ex Ponto“, „Nemiri“, „Most na Žepi“, „Razgovor sa Gojom“, „Na Drini ćuprija“, „Priče o deci“, „Prokleta avlija“, „O priči i pričanju“, „Jelena žena koje nema“ i mnogi drugi.

Ivo Andrić je bio i ostao veoma značajna ličnost Jugoslovenske diplomatije, kulture i umetnosti, i jedan od najkvalitetnijih pisaca međunarodnog modernizma dvadesetog veka.

Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Autor: D.S.