Tuga u kamenu

Momčilo Nastasijević srpski je simbolistički i ekspresionistički pesnik koji je delovao između dva svetska rata. Njegov poetički izraz uvelike je sazdan od muzičkih komponenata, što njegovu poeziju čini zvučnom i ritmičnom. Ipak, simbolističke ideje Nastasijević izražava na ekspresionistički način, upravo kako bi ispoljio muzikalnost svojih pesama. Zato njegove pesme zvuče mistično, gotovo pa neshvatljivo.

S druge strane, ritmičnost pesama Momčila Nastasijevića podseća na ritmičnost narodnih pesama, možda čak i srednjovjekovnih, jer su melodija i ritmičnost u začecima poezije bili veoma važan element, baš kao i u govoru, koji se, poput pesme, razvio iz ritma, ponavljanja glasova, slogova, melodije, a tek onda reči.

Reči u Nastasijevićevim pesmama nisu tu samo zbog njihova značenja. One su tu i zbog njihova zvuka, ritmičkog sleda, zbog njihova oblika i načina izgovaranja. Nastasijević možda baš zato često u svom izrazu koristi jednosložne riječi, jer one su najtvrđe, zvuče odsečeno, otkinuto od veće celine. Njegovi stihovi zbog ovakvog izraza znaju zvučati nejasno, besmisleno, što i jest cilj ovog pesnika, jer Nastasijević ne želi da značenje reči dominira nad njegovim ritom i zvukom koje proizvodi.

Nastasijević se u svojoj poeziji očigledno bori s rečima na više razina. Pokušava da stavi njihova značenja u paradoksalne izraze, istovremeno sukobljavajući i zvukove tih reči. Pri tome je pesnik izbegavao bilo kakav savremeni izraz, trudeći se da svoje pesme piše starim, arhaičnim jezikom, kojeg je smatrao više božanskim.

Poezija Momčila Nastasijevića može da se podeli u nekoliko ciklusa. Teoretičari književnosti nazivaju ih lirskim krugovima sadržanim u njegovim zbirkama pesama. Ti ciklusi ili lirski krugovi počinju ciklusom Jutarnje. U svojim prvim pesmama Nastasijević je pisao o spoljnom svetu i svemu onomo šta voli u njemu. Isticao je zvukove, mirise, motive sela i prirode. Zbog ovih motiva i načina na koji su predstavljeni, teoretičare ove pesme nazivaju „aromatičnom poezijom“. U njima Nastasijević piše o tradiciji i svom rodu, a sve na šarolik, akustičan i arhaičan način.

Drugi ciklus Momčila Nastasijevića je Večernji. Iako su ove pesme slične onima iz prošlog ciklusa, one ipak počinju da gube vezu s realnošću i postaju tmurne, kao da nagoveštaju smrt. Treći ciklus su Bdenja. U njima Nastasijević počinje potpuno da gubi vezu s prijašnjim temama. Njegove pesme postaju apstraktnije, više lične, počinje da se bavi pitanjima postojanja. Pesnik sve više odbacuje velike riječi pa pesme postaju manje razumljive, ali i konkretnije.

Pesme u četvrtom ciklusu, Gluhote, napisane su bez ikakvih ukrasa, pa je i njihova semantika napregnuta. U njima su pesnikove misli ogoljene od bilo kakvih opisivanja ili pesničkih slika. Reči u kamenu je pesnikov peti ciklus od četrnaest pesama. U njima pesnik tematski ujedinjuje selo i grad u apokaliptičnim idejama. Pesnik u njima piše i o čoveku te njegovoj zavisnosti o drugim ljudima. Šesti ciklus, Magnovanja, sadrže strukturalno složenije pesme, podeljene na odeljke. Svaka pesme iz ovog ciklusa kao da je mali prikaz pesama iz ciklusa Reči u kamenu.

Poslednji Nastasijevićev ciklus pesama je Odjeci. Ove pesme pokazuju kao da je Nastasijević napravio puni krug, pa se u svojim pesmama vratio pejzažima i starinama kakve pronalazimo u prvom ciklusu, ali njegov izraz je sada drugačiji. U ovim pesmama takođe vlada zvuk i ritam reči, ali one sada imaju jasniju poruku. Pesnik kao da je pronašao i usavršio vlastiti ekspresionistički izraz, pa se napokon mogao vratiti svojim prvim temama i o njima govoriti na jedan drugačiji način.

Tuga u kamenu – analiza pesme

Pesma „Tuga u Kamenu“ podeljena je na devet delova. Svaki dio ima samo dve, kratke strofe od dva ili tri stiha. Stihovi su također kratki – uglavnom kvintine, sestine ili septime, iako ima i dužih, ali i kraćih. Ovi delovi zapravo su zasebne pesme koje zajedno imaju neke jednake ili slične motive, ali samostalno nose vlastite teme i ideje. Ipak, čitatelj bi lako mogao da pomisli kako je ovo jedna pesma, pogotovo zato što su sve pesme pisane jednakim stilom, imaju jednaku atmosferu i veoma slične ideje. Još jedan indikator da je sve ovo jedna pesma je to što se je zadnja, deveta pesma jednaka prvoj, pa se čitatelju čini da su to strofe koje se ponavljaju. Uz to, većina pesama počinje veznikom „i“, zbog čega se čitaocu čini da se one misaono i sadržajno nastavlja na prethodnu pesmu.

Ova pesma prava je ekspresionistička pesma Momčila Nastasijevića. U njoj reči nemaju samo kazivačku ulogu, već i ritmičku, muzičku. Zato je teško posve protumačiti njeno značenje, ali prolazeći kroz pesmu sve više shvatamo i njenu ideju. Pri tome moramo biti svesni da lično razumevanje pesme ne mora biti ono objektivno, baš kao što to inače i jest slučaj kod ekspresionističkim pesama. Ove pesme čitaju se subjektivno i nemaju samo jedno, opće značenje. Svaki čitalac u njoj mora osobno da shvati temu i poruku.

Ono što nam pomaže da bolje shvatimo pesmu je shvatanje motiva i njihovih uloga u pesmi. Motivi koji dominišu pesmom su oni koji pronalazimo i u naslovu, a oni su „tuga“ i „kamen“. Motiv tuge javlja se već u prvoj strofi prve pesme, tako otvarajući ciklus, ali u zadnjoj pesmi, tako ga zatvarajući.

Značenje ovo naslova pojašnjava i prirodu pesme. Slika tuge zarobljene u kamenu apstraktan je prizor kojim nam pesnik govori o zarobljenosti svoje tuge u nečem čvrstom kao što je kamen. Time je tuga zaštićena od vremena onoliko koliko je kamen stabilan i neoštetiv vremenom, što je veoma dugo. Povezivanje ova dva pojma govori o čvrstoj, stalnoj i jakoj tuzi, zaštićenoj od vremena, baš kao što je to kamen.

Već prva pesma svojim prvim stihovima postavlja karakter i atmosferu svih devet pesama. Oni glase:

„Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza“

Već ovde vidimo da će motiv tuge imati glavnu reč u pesmama. Ta tuga je velika, neizreciva, jer do sada ništa nije uspelo da je pojmi i dovoljno dobro prenese. Alat kojim je pesnik pokušao da prenese svoju tugu apsolutno je pesnički – ono je reč, stih i zvuk. Znači da je pesništvo izneverilo pesnika u nastojanju da ispolji njegove osećaje.

Druga pesma nastavlja iskazivati očaj koji je izložen u prethodnoj, ali u ovoj pesmi glavni motiv je „krik“ izražen u drugoj strofi druge pesme:

„I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.“

Krik je ovde izraz bol, ali i protesta zbog kobi koja je zadesila pesnika. Ipak, krik je pokušaj komunikacije samo jedne strane, a ona ostaje bez odgovora. Krik je simbol pesnikovog pokušaja komunikacije sa svetom, ali bez uspeha. Pesnik nailazi na nerazumevanje, svet je gluh pred njegovim krikom i on je zato usamljen.

Treća pesma iznosi motiv majke. On je poistovećen s motivom krvi i gore, koja je simbol zemlje tj. rodne grude. Pesnik je povezan krvnom vezom za svoje rodno mesto, te za svoju porodicu i ne može da prekine tu vezu koliko god pokušavao. Ipak, ova misao izrečena je sa zlokobnim prizvukom upravo zbog motiva „krvi“.

Četvrta pesma, iako se u njoj ponovo vraća motiv tuge, kao da zrači optimizmom. Uz nju dolazi i motiv „druga“ kao simbola podrške i ljubavi. Isto tako, pesma završava lepim, vedrim slikama zelenog luga i ptičjeg peva, koji je u potpunom kontrastu s motivom tuge s početka četvrte pesme.

Peta pesma opet se potpuno okreće od četvrte, zamenivši smiraj zelenog luga s destrukcijom. U petoj pesmi javljaju se motivi sekire, vuka, kosti i zubi. Oni unose nemir i bes, što je aktivni dio inače pasivne tuge.

Šesta pesma započinje rečima „Sloboda robu“. One zvuče poput parole koja utire put sledećoj misli

„- odbegnem daleko,
a sve dublje tu“.

Iskazan je pokušaj bega, ali i on je neuspešan jer nemoguće je pobeći od sebe. Što više bežimo od sebe, bežimo dublje u svoje probleme. U nastavku ove pesme imamo oprečne motive kolevke i groba, te ideju da je smrt blagoslov grobu, ali prokletstvo kolevci.

Sedma pesma ponovo počinje oprečnim slikama

„Sve zove –
ostajem“

Iako oprečni, ovi stihovi razrešuju pesnikovu dilemu. Iskazuju njegovu potrebu za promenom, rastom i neizvesnosti, koje pesnik ipak odbacuje i odlučuje se za ostanak. U osmoj pesmi ova nedoumica posve je završena. Pesnik se promenio i te promene kao da su mu proširile vidike i donele olakšanje. Osma pesma obasjana je svetlošću, što je sasvim suprotno od tame i tuge koja dominiše u ostalim pesmama.

Deveta i poslednja pesma ponovljena je prva pesma i njome je zaokružen ovaj venac pesama.

Beleške o autoru

Momčilo Nastasijević rođen je 1894. godine u Gornjem Milanovcu. Obitelj Nastasijević je, osim Momčila, imala još nekoliko velikih umjetnika. Momčilov brat Živorat bio je značajan srpski slikar, brat Svetomir kompozitor, a brat Slavomir takođe književnik.

Momčilo Nastasijević odrastao je u rodnom mestu, gdje je započeo pohađanje osnovne škole. Osnovnu školu završio je u Čačku, a školovanje je onda nastavio u Beogradu. Nakon srednje školu Nastasijević je u Beogradu upisao studij francuskog jezika i književnosti. Za vreme Prvog svetskog rata, Nastasijević je s celom porodicom živeo u Gornjem Milanovcu. Porodica se preselila u Beograd tek nakon rata, kada je Momčilo nastavio da studira. 1923. godine otišao je na jedno leto u Pariz, na ferijalnu stipendiju.

Nakon studija Nastasijević je počeo da tadi kao gimnazijski profesor u Beogradu. Taj posao je radio celoga života. Živeći u Beogradu, mnogo se družio s velikim umetnicima i književnicima svog vremena. Kuća porodice Nastasijević u to vreme bila je okupljalište mnogih značajnih imena srpske književnosti između dva rata, među kojima su bili i Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Desanka Maksimović, Stanislav Vinaver, Rade Drainac i mnogi drugi.

Ipak, Nastasijević je, naspram svojih književnih drugova, poeziju počeo da objavljuje dosta kasno. Svoju prvu zbirku pesama objavio je tek 1935. godine, pod nazivom „Pet lirskih krugova“. Nastasijević je pisao sporo, dugo je razvijao svoj stil i tražio pravi način da oblikuje svoje pesme, pa tako iskaže sve ideje koje želi.

S vremenom je Nastasijević počeo da se povlači iz javnog života. Sve se više osamljivao, pa čak i nakon što su njegove pesme doživele uspeh među simbolistima i ekspresionistima tog vremena.

1938. godine Nastasijević je obolio od tuberkuloze. Uvek je bio krhkog zdravlja, pa ga je ova bolest koštala i života. Ubrzo je umro, sa samo 44. godine.

1939. godine prijatelji Momčila Nastasijevića izdali su sva njegova dela, među kojima su bili i „Pesme“, „Rane pesme i varijate“, „Hronika moje varoši“, „Rane priče“, „Drame“, „Muzičke drame“, „Eseji“ i druga.

Kasnije je napravljen i zbornik njegovih djela, preveden na njemački jezik.

Autor: V.B.