Branko Radičević je prvi pravi romantičarski srpski pesnik. Kako je poezija pre Branka, skoro uvek svođena na moralnu i patriotsku pouki, što je stihove činilo hladnijim i bezličnim, poezija Radičevića je donela svežinu i lična osećanja pesnika. Lirska poezija dobila pisca lično, lične došivljaje, opeva se mladost. U srpsku poeziju on unosi poletna, mladićka osećanja, svu svoju mladost sa bujnim strastima i ljubavi ka prirodi.
Branko Radičević je najznačajniji predstavnik srpskog romantizma. U svojim lirskim pesmama pevao je o mladosti, ljubavi i patriotskom zanosu. Kao i većina pesnika pronalazio je izvore i inspiraciju u narodnoj poeziji. Čitava Brankova poezija je poezija radosti i tuge. Pisao je čistim narodnim jezikom, iako su mnogi pre njega činili isto to, on unosi novinu. Ne samo da je pisao čisto narodnim jezikom, već i sadržinom, osnovnim tonom i načinom izražavanja. Pokazivao je Branko posebnost u dotadašnjoj lirici.
Radičević izbacuje objektivizam i didaktičnost, unosi lične motive i subjektivan doživljaj. Moralna i patriotska pouka nisu više u prvom planu, već viženje mladog čoveka koji raskida sa dotadašnjim tradicijama. On je u poeziju uneo svoje srce. Pevao je po svojim nahođenjima, pevao je onako kako je on hteo. U srpsku poeziju toga vremena unosi i iskrenu ljubav prema prirodi.
Kako u pogledu jezika tako i u pogledu versifikacije, poezija Radičevića označava veliki napredak u srpskoj književnosti. Metrika ranijih srpskih pesnika nije bila razvijena. Kod Branka nalazimo razvijen osećaj za ritam i melodičnost. Zbog toga nas ne čudi što su se mnoge njegove pesme našle u notama i pevale.
U čitavom opusu u kome vlada polet i mladost, značajno mesto zauzima ljubavna poezija. Više od polovine njegovih pesama su ljubavni stihovi. Pevao je o ljubavi onako kako ju je on osećao. Njegova ljubav je čulna i vesela, da bi kasnije bol i bolest savladali njegovu dušu i osećanja. Osećao je da mu je smrt blizu i u tim danima opevao je iskrene i pesme protkane melanholijom. U takvu ljubavnu poeziju spada i pesma „Tuga i opomena“.
Tuga i opomena – analiza pesme
Lirski spev „Tuga i opomena“ jeste jedna od većih kompozicija Branka Radičevića. Ispevana je u oktavama, u jambskom jedanaestercu, osim nekoliko poslednjih strofa koje su pisane u desetercu.
Fabula čitave pesme jeste ljubavna, dvoje dragih koji se rastaju. On odlazi od nje i otavlja je u rodnom kraju, a na kraju kada se vratio nije je pronašao među živima. Tu pronalazimo vezu između naslova pesme i fabule. Zbog toga što je nije pronašao živu on je tužan i shvata to kao opomenu da je nije trebao ostaviti samu u zavičaju. Fabula je u pesmi lirski nadograđena motivima ljubavi, prirode i muzike. Pesnik je dosta mesta posvetio prirodi, jer svaku promenu koja se u ljubavi događala prate promene u prirodi.
„Odavna već su ošli kruti mrazi,
doline, brezi nisu više sedi,
Po cveću noga svuda tebi gazi,
Zelenilo ti oko svuda gledi…“
„…Od ljubavi su blagodatni grane
Na mene dole slale gusti lad;
I jošte su mi ruže odabrane
Po znojnom putu prostirale slad, –
Al’ najedanput burni vetar punu
Isve mi ruže malo ne odunu…“
Pesma počinje vedro i poletno, mraz je prošao i priroda se budi. U srcu devojke se budi radost i veselje, pesnik nam govori da je sve to u njemu izazivalo radost i veselje dok u njegovom oku nije bilo suza. U uvodnim stihovima nam je prikazana lirska idila koja se dešava u „lisnom gaju“. Zvuci koje nam pesnik pominje sklapaju jednu divnu, šumsku melodiju. Muzika i slika se stapaju i postaju jedno. Tri oktave, tri stiha u pesmi nedostaju, da bi nam nakon toga lirski subjekat govori kako zna da ga draga u zavičaju čeka:
„…Da dragog čeka, što sam ja već znao,
U vrtu tamo kod lipova stroma…“
Naredni stihovi nam donose njegov odlazak i oproštaj od drage. Iako ga je ona molila da ostane, on je morao otići od nje daleko:
„…Ovako njojzi moja rečica vela,
Ovako beše njejzin molben zvuk,
Ovaka bija moga srca želja.
Od oka joj ljupki pade luk…“
Kada su zajedno, lirski subjekat nam govori da je čitav svet njihov, a kada su daleko, uzalud je sve. Kao dar on joj je ostavio cvet koji je ona držala na svojim grudima, jer je čeznula za njim. Od tolike ljubavi zaboravila ga je u vodu staviti i on joj vene. Ona zbog toga moli za oproštaj svoga dragog:
„Kod mene kad si, milo zlato moje,
Golemi tada vas imadem svet,
daleko kad je, dragi lice tvoje,
Zaludu nebo širi zvezda splet…“
„…I gledaj cvetić što si jutros dono,
Jat’ nisam možda čestvovala dar,
Na grudi gledaj kako mi je klono,
Oprosti, pričina je ljub’ve žar…“
Njihovu ljubav pesnik nam donosi kroz pesmu ptica, žuborenje vode, kroz cveće, dok sreća treperi kao zvezda splet i vetrića lak let. Lirski subjekat je nosio frulu, a devojka je pevala „Omera i Mere krasan poj“ i sve oko njih je uživalo u njenom glasu.
„…I kad bi god ja vrulu donesao,
Od Omera i Mere krasan poj,
Uvek bi glas njen peti podigao…
Miline glasa svašto je tu pilo…“
U dvadest i trećoj oktavi lirski subjekat nam saopštava da odlazi u daleku pokrajinu i da ostavlja mili zavičaj. U njemu je prisutna misao da tako mora da bude, morao je da joj kaže zbogom.
„…Mada mi srce tužno kako kuca,
Ja zbogom njojzi morao sam ređi,
Na moje delo morao sam teći…“
Lirski subjekat je u narednim stihovim opijen predelima putovao, i sve mu se činilo divno, ali ipak se sećao svoje drage:
„…Ko sunce bile su te oči sjajne, –
A opet ne ka moje drage bajne…“
Ipak je lirski subjekat toliko bio opijen veličanstvom drugog predela da je na trenutke zaboravljao svoju dragu:
„…Na stanje moje bija s’navikao,
Jedva mi je drage bilo žao…“
Kasnije nam pesnik prikazuje jesen, gusta magla obavila je jutro i taj deo nam nagoveštava kraj, kao neka slutnja da će se dogoditi nešto tužno. Cveća više nema, priroda tone, zelenilo nestaje, nema više one vedrine i poleta sa početka pesme. Lirski subjekat predoseća nešto i „…srce moje neobično j’ tuklo…“.
Nakon toga se lirski subjekat vraća u otadćbinu. Kod kuće su ga svi dočekali i iste noći pohitao je dragoj, ali nje nije bilo. On je slomljen pred tim saznanjem, da od njegove drage ostade samo zvuk koji mu je izazivao lomljavu srca i tela. Tada lirski subjekat povezuje događaje sa izvora i svoju slutnju. Draga je umrla i njega više ne ipunjava ni lov ni drugovi.
Na kraju pesme draga se poistovećuje sa prirodom. Lirskom subjektu ona se javlja u snuu trenutku kada se čitava priroda budi iz čitavog sna i započinje nov život. Čitavu ovu pojavu prati muzika oživelog predela i tako zatvaramo ciklus koji je pratio čitavu pesmu. Fabula se poklapa sa godišnjim ciklusom prirode:
„…Slatki sanak sve te preda’mnome;
O kako se radova veoma,
Dragi sanče, tada sa tobome…!“
„…Sače mili, posle noći dane!
Ruka danka vrućinu je dala,
Drva niču, šire svoje grane,
Od žalosti, Svakojaki zala.
Te me tako veseloga brane.
Sanče, ti mi diže pramaleće,
O oživi uvenuto cveće…“
Na kraju nam se čitav spev od sentimentalne ljubavi pritvara u mitsku poemu o ljubavi, o njenom umiranju i ponovnom rađanju. Pesma je stvorena od zvukova, boja, vedrih tonova i uzleta. U poslednjim stihovima naslućujemo da bi pesma mogla biti izlečenje od tuge. Ljubavna misterija dostiiže vrhunac u delu u kom se lirski subjekat sreće sa mrtvom dragom, i to u trenucima kada se priroda budi i iz zimskog mrtvila kreće nov život.
Beleška o piscu
Branko Radičević je rođen 1824. godine. Potiče iz činovničke porodice. Njegov otac Todor Radičević bio je sitni činovnik carinske sluţbe, ali čovek od knjige: pisao je i objavljivao radove po časopisima, ali je značajniji njegov prevod Šilerove drame Viljem Tel. Pored toga, posedovao je za ono vreme vrlo bogatu biblioteku. Branko je na krštenju dobio kalendarsko ime Aleksije (Aleksa), ali ga je kasnije promenio i uzeo srpsko ime Branko.
Školovao se na srpskom i nemačkom jeziku, bio je uvek odličan đak. Otišao je u Beč na studije prava, ali ga studije nisu interesovale: aktivno se uključio u rad srpske omladine u Beču, provodio se, čitao i intezivno pisao pesme. Kada je oboleo od tuberkuloze, upisao je studije medicine uz stipendiju srpske vlade, tačnije kneza Mihaila. Bolest je prekinula i ove studije. Želeo je da studira slikarstvo jer je za to imao dara, ali materijalne nevolje i loše zdravstveno stanje omeli su ga da ostvari svoj san da bude slikar.
Porodicu je pratila tada neizlečiva bolest – tuberkuloza. Od nje su umrli Brankova majka brat i sestra; Branko umire u dvadeset devetoj godini ţivota. Sahranjen je u Beču, a kosti su mu prenesene na Frušku goru i sahranjene Stražilovu iznad Sremskih Karlovaca, 1833.godine. U ovom gradu proveo je njlepše, gimnazijiske dane, i Sremski Karlovci će zauvek ostati grad Branka Radičevića. Na Straţilovu je podignut i skroman spomenik sa urezanim epitafom: „Mlogo je hteo, mlogo započeo, čas umrli njega je pomeo“.
Svake godine na Stražilovu, na obroncima Fruške Gore odrţava se kulurna manifestacija „Brankovo kolo“ pesniku u čast Radičević je počeo rano da piše, prve pesme objavljivap je na Nemačkom. Prvu zbirku pesama objavio je 1847. godine – tu su objavljene njegove najbolje pesme: „Devojka na studencu“ (prva pesnikova pesma iz 1843. godine), „Putnik na uranku“, „Cic“, „Jadna draga“, „Neka sunca“.
U Stražilovu je objavio svoju čuvenu poemu „Đački rastanak“ i satiričnu poemu „Put“. Zbirku izdatu 1847. u jeku Vukovog rata za srpski jezik, posvetio je srpskoj omladini. Ova zbirka je dvojako dočekan: mladi su je prihvatili, dok su stariji kritičari po njoj i njenom piscu prosuli hrpu uvreda, gnušanja i prezira za njih je to bio jezik „govedara i svinjara“.
Radičević je duhovno sazreo uz Vuka i pesme: Bajrona, Hajnea, Šilera. Pored porodičnog prijatelja,Vuka, njegovi najprisniji prijatelji su: Đura Daničić i Jovan Ilić, svi borci sa srpski jezik. Pod uticajem Vukovim ili iz potrebe da se oduži Srpstvu rodoljubivom poezijom, Radičević je 1851. godine objavio drugu knjigu pesama – to su bile epske pesme u deseteračkoj tradiciji. To je početak njegovog pesničkog pada.
Njegov talenat i vokacija su u kratkoj lirskoj pesmi koja izlazi iz srca a ne u pesmi koja izlazi iz uma. Da je to tako zaključuje se na osnovu nekoliko pesama objavljenih iz rukopisne zaostavštine 1862. godine, pesama koje su ostale „u traljama“: „Kad mlidijah umreti“ (1845), „Ukor“ (poslednja napisana pesma, 1850), nedovršena pesma „Tuga i opomena“, započeta još 1844-45. godine. Sve što je pisao iz srca i za svoju dušu, spada u istinsku poeziju; ono što je pisao po potrebi da se ugodi trenutku, ostalo je bledo i mrtvo.
Ostavite odgovor