Tri patuljka

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Uprkos tome, pesme su joj bile jasne i iskrene. Njima se otvarala prema čitaocu, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojenim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali ne sa namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Istu ideju prenosile su i njene bajke. Kao i svake, i one imaju dobre i loše likove, s time da dobrota u njenim pričama uvek pobedi. Desanka ističe marljivost kao ljudsku vrlinu i trud koji će uvek biti nagrađen. Upravo je to pouka i priče „Tri patuljka“. Iako na početku patuljci kradljivci uspiju provući se bez kazne za ono što su uradili, na kraju je oni itekako plate – i to svojim životom. S druge strane marljivi dečaci na kraju budu nagrađeni za svoj trud, iako se ispočetka činilo da je on uzaludan, kada uvijek postoje oni koji će ukrasti i pokušati da se okoriste tuđim radom.

Druge poznate bajke Desanke Maksimović su „Bajka o labudu“, „Priča o reci“, „Krvava bajka“, „Kći vilinog konjica“, „Patuljkova tajna“, „Vetar dadilja“ i još mnoge druge.

Vrsta djela: bajka

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: šuma pored reke

Tema dela: patuljci koji kradu dečje rukotvorine

Ideja dela: trud se kad tad isplati, a krađa se kad tad kazni

Kratak sadržaj prepričano

Negde daleko, u jednom selu na jednoj planini, živela je jednom jedna siromašna porodica. Kako bi prehranili svoju decu, roditelju su morali po ceo dan da rade na zemlji, dok su njihova dva sina za to vreme ostajala doma i igrala se. U igri su dečaci pleli kotarice, radili sviralice od vrbe, pravili vodenice i slično. Nekada bi i krčili staze kroz žbunje ili zidali kućice pored obale. Dečaci su se zvali Stojan i Milan i jednog dana su pored potoka počeli da prave vodenicu. Najpre su napravili branu od kamenja i peska pomešanog s muljem, a onda su pod slap stavili potku sa lepezom od malih drvaca. Padajući na lepezu, pokretao se mehanizam i voda je tako okretala točak. Bio je to veliki posao, pa su ga deca završila tek pred sumrak. Dok su se vratili kući, vani je već bio mrak.

Rano ujutro, dečaci otrče do svoje vodenice da vide radi li još, ali kad su stigli na reku, nemalo su se iznenadili – njihove vodnice više nije bilo. Potok je tako kao i uvek, smo nije bilo onoga što su oni izgradili. Dečaci potrčaše niz potok, nadajući se da će videti ostatke vodenice, možda zakačene za neko kamenje. Ali kada su otišli do drugog kraja potoka, videli su da tamo stoji njihova vodenica, čitava i posve u funkciji. Bila je ista kao i kad su je oni napravili, samo se nalazila na drugom mestu.

Iznenađeni dečaci pokušali su da vrate točak svoje vodenice na staro mesto, ali nisu mogli da ga izvade iz račvi, kao da je bio prikovan za njih. Milan i Stoja poraženi su se vratili kući, pitajući se šta se tačno dogodilo s njihovom vodenicom. A dogodilo se sledeće.

U šumi pred kuće njihove porodice živela su tri patuljka. Zvali su se Sedobradi, Crnobradi i Riđobradi. Videli su decu kako rade vodenicu i čim su dečaci otišli svojim kućama, odlučili su je premestiti na drugom mesto i iskoristiti kako bi mleli svoje brašno. Ipak, odlučili su to učiniti samo ako te noći ne bude mesečine, jer ako ih vidi ljudsko oko dok to rade, Riđobradi će se pretvoriti u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u grumen uglja. Te noći odista nije bilo mesečine, pa su patuljci izašli na reku, premestili vodenicu i odlučili na njoj sutradan samelti vreću brašna.

Nekoliko dana kasnije, deca su na obali reke napravila malu kamenu kuću, s ogradom od pruća i stazom od šljunka. Navečer su radosni otišli kući, jedva čekajući sutra kada će se moći vratiti i igrati. Ali čim su otišli, pojavili su se patuljci, izašli na obalu reke, premestili kuću duboko u šumu i sakrili je među žbunje. Odlučili su živeti u njoj sva trojca, budući da su bili mali i svi su komotno stali u nju. Ujutru su se dečaci vratili na reku i iznenadila se kada su videla da nema njihove kućice. Počeli su je tražiti i pronašli su je duboko u šimu, skrivenu među žbunjem. Kao i vodenicu, pokušali su da je vrate na staro mesto, ali ona kao da je bila prikovana za zemlju. Tužna deca, plačući su se vratila kući.

Ali ovoga puta dečaci su odlučili da će stati na kraj lopovu. Sagradila su malu hlebarnicu i otišla prema kući samo na časak, pa se kradom vratili da vide tko im to krade njihove rukotvorine. Mesečina je bila jaka, pa su mogli lako da vide koga god da se pojavi. Ali i patuljci su tu večer videli mesečinu, pa Riđobradi najpre nije htio da iziđe napolje da ga netko ne vidi, ali druga dvojica su ga ubedila da deca sada već uvelike spavaju, pa oni mogu spokojno da kradu. Ali čim su se pojavili na reci i počeli da prenose hlebarnicu, dečaci ih ugledaše. Riđokosi se u trenu pretvori u grumen zlata, Sedobradi u grumen srebra, a Crnobradi u ugalj. Deca uzmu to blago i odnesu ga roditeljima. Tako su imali čime da se kasnije školuju i živeli su spokojno ostatak života.

Analiza likova

Dečaci – dečaci su dva brata koja svoje vreme provode igrajući se dok njihovi roditelji rade u polju kako bi prehranili porodicu. Dečaci igru pretvaraju u koristan rad jer stalno nešto grade, izgrađuju, krče, a sve kroz zabavu. Dečaci su i veoma domišljati, maštoviti i pametni jer grade i vodenice, kamene kuće, hlebarnice… uvek nešto korisno. Tu njihovu oštroumnosti iskorištavali su pohlepni patuljci, ali dečaci su bili dovoljno pametni da i njima stanu na kraj. Dosetili su se kako da otkriju lopova i razreše misterij njihovih nestalih rukotvorina. Na kraju im se sav trud isplatio jer su se patuljci pretvorili u zlato, srebro i ugalj, koje su dečaci iskoristili za boljitak svoje porodice i lično školovanje.

Patuljci – tri patuljka mislila su da su domišljata i da se mogu izvući što deci kradu njihove rukotvorine. Patuljci se zovu Riđobradi, Sedobradi i Crnobradi, a kada ih noću vidi ljudsko oko pretvaraju se u grumen zlata, srebra i uglja. Upravo zbog toga su u početku vrlo oprezni kada izlaze iz svojih skrovišta kako ih netko ne bi video. Ali njihova pohlepa nadjačala je opreznost. Videviši kako su dečaci izgradili vodenicu, kuću i hlebarnici mislili su okoristiti se time kako bi mleli brašno, imali mesto za život i kasnije mesto za raditi kruh. Oni sam nisu znali ništa smisliti, ali su rado krali ono što bi im bilo potrebno. Na kraju su to platiti sopstvenim životima. Kada su ih dečaci vidjeli na mesečini dok su krali hlebarnicu, pretvorili su se u grumenje.

Beleške o autoru

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.

Autor: V.B.