Treba ponovo obrađena lektira književnika Miodraga Pavlovića. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Treba ponovo je pesma Miodraga Pavlovića objavljena u pesničkoj knjizi pod nazivom 87 pesama izdatoj 1952. godine. Ova zbirka, i pesme u njoj, odigrale su prekretničku ulogu u savremenom srpskom pesništvu. Ovim pesmama se pokreću nove pesničke teme i motivi, a prisutna je i prekretnica u pesničkom jeziku i izrazu, u odnosu na dotadašnju poeziju.
Treba ponovo pripada ciklusu Rime u zbirci 87 pesama koja je avangardna i izazvala je mnoge polemike i kritike za i protiv. Pesma Treba ponovo Miodraga Pavlovića iako pozitivnog stava, o pronalaženju nade, obiluje pasivnošću i rezignacijom, koja je prisutna kroz ceo njegov književni rad, ali, poseduje tradicionalne motive i praćene novom estetikom, pozivom na akciju i promenu, na budnost pored neulepšane slike realiteta i društvene stvarnosti.
Pored mnogih negativnih deskripcija i stanja u pesmi Treba ponovo ipak se dešava pesnički obrt – preko projekcije ružnog nesnosnog i ugrožavajućeg, pokazuje se pesnikov humanizam i odanost životu, ali, onom životu koji će biti izmenjen i u kome neće biti strahova, zebnje, ratova, uhoda, plača i beznađa, kao ni kolektivnih drama i trauma.
Pesma Treba ponovo je strofična, sastoji se od tri strofe sa po pet stihova (tri kvinte), sa ukrštenom rimom (ABABA). Prva strofa je pravilno hermetična, tj. počinje i završava se istim stihom, dok su i druge dve strofe hermetične samo se prvi i poslednji stih razlikuju u maloj meri leksički ali su semantički potpuno iste. Pesma govori o pronalaženju nade tj. izlaza iz negativnih okolnosti koje lirski subjekat opisuje.
Analiza pesme, citati
Treba ponovo pronaći nadu
i list sa korenom na humci kraja,
treba zatvoriti kapije na gradu
i braniti se protiv novog zmaja.
Treba ponovo pronaći nadu.
Pesma počinje nagoveštajem optimizma, ali i nagoveštajem neke velike iscrpljujuće nedaće koja je prethodila prvom stihu odnosno nastajanju pesme. List sa korenom na humci kraja označava nešto živo na humci koja označava mrtvilo, smrt, kao i sama reč kraj. Lirski subjekat upućuje na neophodnost pronalaženja nade za život ali i njenom postojanju ma koliko izvestan kraj bio i ma koliko negativno delovalo okruženje. Dalje kada govori o zatvaranju kapija na gradu on nastavlja rečima da se treba braniti protiv novog zmaja. Zatvaranje kapija na gradu značilo bi odvajanje od sveta, povlačenje u sebe, da bi se borilo sa novim poteškoćama i pretnjama koje prate čoveka sve dok je on živ. Zato je zmaj novi, pošto se borba protiv zla nikada ne zaustavlja, ona uvek traje, a to neko zlo ili bilo kakva negativnost koja mori čoveka, metaforično je predstavljena zmajem kao oličenjem nečega snažnog, a znamo takođe da zmajevi bljuju vatru, stoga nas lirski subjekat podseća na to da su unutrašnje borbe vatreno snažne, da mogu da lete nad nama kao zmajevi i pale nas vatrom, i da nikada ne prestaju, ali, on završava tu strofu početnim stihom treba ponovo pronaći nadu što nas opominje na neizostavnost potrebe za verom u bolje sutra, za neizbrisivim tragom nade i potrebe za istom, koja traje, baš kao i nedaće, sve dok je čovek živ i dok se u njegovoj duši odigrava predstava života.
U drugoj strofi nižu se negativnije tj. jače po negativnosti slike:
Utehe nema bez vrha od koplja,
ni jutra bez kremena koji se laktom tuče,
ni žetve nema dok se ne oplaču snoplja,
ni vazduha dok se mehom ne povuče.
Nema utehe bez drške od koplja.
Ova strofa, naizgled, deluje agresivno, ali ona zapravo kroz oštre slike podstiče na akciju. Utehe nema bez vrha od koplja, znači, nema nikakvog dobra bez borbe. Ukoliko neko nije sposoban da podnese teret borbe a očekuje dobrobit, on nema šta da očekuje jer bez akcije neće postići ništa. I ma koliko ga u toj akciji sprečavaju prethodni nepovoljni utisci ili sećanja, lirski subjekat govori da nema žetve dok se ne oplaču snoplja, odnosno da nema borbe dok se ne bude spreman na žrtvu, niti da ima vazduha tj. života dok se ne okine taj neki okidač akcije. Da bi čovek zadobio nadu, koja se pominje u prvoj strofi, on mora biti spreman da se uteši odnosno biti spreman da prevaziđe negativne nepovoljne uticaje kako bi se otisnuo u oštru borbu za sopstvenu egzistenciju, bilo da se radi o goloj egzistenciji ili o duhovnosti odnosno unutrašnjem stanju blagodati.
Treba ponovo pronaći put
i poziv zemlje i pravac daha,
na raskrsnici plod treba uzbrati žut,
kolenu hitrom ostaviti maha
i čeznuti za krilima, krenuti na put.
U trećoj se ne pronalazi nada niti uteha, već put. Sa apstraktnog se prelazi na konkretno tj. sa polja ideje na polje materije. Sada treba pronaći put, i osoznati poziv zemlje odnosno osvestiti svoje poreklo, svoju pripadnost i prvac u kojem se treba kretati kako bi se ispunila obaveza prema domovini, a s druge strane i ispunili unutrašnji duhovni zahtevi dobijeni poreklom. Treba kolenu hitrom ostaviti maha znači, pokrenuti se, spremiti se za pokret a ta spremnost će se ostvariti jedino osvešćivanjem potencijala, koji se ogledaju u poslednjem stihu i čeznuti za krilima, krenuti na put. Dakle, osvestiti potrebu za akcijom, za pokretom za idenjem napred, za prevazilaženjem ustaljenih šema, potrebu za životom koji nije statičan sam po sebi. Čeznuti za nečim što bi nas odvelo do krajnjeg ishodišta, pripremiti se i krenuti na put, što znači, posle svih nedaća, nastaviti život.
Beleške o piscu
Miodrag Pavlović je rođen 28. novembra 1928. godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu.
Prvu zbirku pesama „87 pesama“ objavio je 1952. godine, a uvelike je uticala na njegovo književno stvaralaštvo i životno opredeljenje. Zbirka se takođe smatra i jednom od prekretnica u savremenoj poeziji. Pavlović je s njom stvorio jednu novu vrst srpskog pesništva tako što je kombinovao preplitanje mitskih i istorijskih elemenata sa sazvučjem balkanske tradicije. Svojim stvaralaštvom je preuzeo vodeće mesto u savremenoj srpskoj poeziji i postao jedan od najuticajnih pesnika posleratne srpske književnosti.
Odbacuje dogme koje se nameću društvu, ideološke i estetske parametre i napisao nova, jedinstvena dela. Bio je veliki poštovalac i poznavaoc strane i domaće poezije, a zapažen je i kao izvrstan esejista. Njegove pesme i eseji prevođeni su na mnoge evropske jezike pa su njegova dela dobro kritički ocenjena u poznatim njemačkim listovima i književnim časopisima. Dela su mu prevedena i na par orijentalnih jezika, a poezija mu je jedinstvo mitologije, poetike, filozofije, umetnosti i istorije. Ne podleže pravilima poetike, a pesme mu se izjednačavaju sa njegovim viđenjem sveta i stvarnosti.
Najpoznatija poezija: „87 pesama“, „Stub sećanja“, „Oktave“, „Mleko iskoni“, „87 pesama (izbor poezije)“, „Velika Skitija“, „Nova Skitija“, „Hododarje“, „Svetli i tamni praznici“, „Velika Skitija i druge pesme „Zavetine“, „Bekstva po Srbiji“, „Izabrane pesme“,
Najpoznatija prozna dela: „Most bez obala“ „Bitni ljudi“
Najpoznatije drame: „Igre bezimenih“, „Koraci u podzemlju“
Najpoznatiji putopisi: „Kina – oko na putu“, „Putevi do hrama“, „Otvaraju se hilandarske dveri“,
Živeo je sa ženom Marlenom i ćerkama Kristinom i Jasminom sve do svoje smrti 17. avgusta 2014. godine. Sahranjen je u Njemačkoj u Tutlingenu, mestu kod Štutgarta.
Ostavite odgovor