Tibulo

Vojislav Ilić, sin pesnika Jovana Ilića, bio je jedan od ključnih pesnika srpske književnosti. Njegovo pesništvo raskinulo je sve veze sa dotadašnjim romantizmom, od kojeg Ilić ne samo da je raskinuo, nego se otvoreno protivio karakteristikama takvog pesništva. Kao suprotnost pesmama romantizma, Ilićeve pesme bile su elegične, melanholične, izražavale su osećanja one turobne strane života, a sve to u ličnoj, intimnoj ispovesti kojom je obilježio svoje refleksivne pesme.

Ilićeve pesme u nekim slučajevima izražavaju jasnu rodoljubivost, ali ne iz kolektivne, već lične perspektive. Ilić se u takvim pesmama tematski okreće prema prošlosti svog naroda, ali ne toliko iz čežnje za istorijskom slavom, koliko je to za njega jedino bekstvo iz sumorne, jadne sadašnjosti kojoj inače ne može da pobegne.

Iako je Ilić zagovarao ideje realizma, kao suprotnosti romantizmu, njegova poezija bila je nešto drugačija. Svojim pesmama Ilić je nastojao da se zalaže za književnost koja će imati uticaja na društvenu i političku borbu, tj. za književnost koja utiče na društvo; ali u praksi, njegova poezija tiče se same sebe i pesnika kao umetnika, a ne na kolektiv. Takva poezija kasnije će imati uticaja na ostvarenje ideja modernizma.

Karakteristike poezije realizma ipak su se ostvarile u nekim segmentima Ilićeve poezije. Njezine glavne karakteristike su narativnost i opisni sadržaji. Upravo je to glavni segment kojim se udaljava od klasične i predromantičarske poezije koja je vladala srpskim pesništvom prvom polovinom 19. veka. U njegovim najpoznatijim pesmama zastupljeni su opisi sela i seoskog života, slika iz prirode opisanih u stilu realističkih pejzaža i slično. S druge strane, kao tematsku suprotnost takvih pesama, pesnik piše i o prošlosti, o nekim istorijskim vremenima koja su opisana uz motive prolaznosti, smrti, razaranja i propadanja. Osim istorijskih motiva sopstvene zemlje, u Ilićevim pesmama pronalazimo i motive iz legendi i drugih, dalekih naroda, primerice, persijskih, arapskih, indijskih, rimskih i helenskih. U nekim njegovim najpoznatijim pesmama susrećemo motive Ovidija, Troje, Narcia i Niova. I ove su pesme nostalgične i elegične, kao da svedoče o idealnim vremenima koja više ne postoje, a pesnik želi da ih ponovo zazove.

Ilić je u svojoj poeziji mnogo pažnje pridavao konstrukciji stiha, jer nije hteo da mu pesme nalikuju na romantičarske, koje su često bile slobodnog stiha, bez pridodavanja pažnje estetici strofe. Zato je Ilić najčešće pisao šesnaestercima, koji su bili slični klasičnom heksametarskom stihu iz kojeg su i proizašli. Pesme su mu stoga bile ritmički uravnotežene, ali i spore, ujednačene, bez ekspresivnosti i velike promene u dinamici. To je samo dodatno naglašavalo ozbiljnost i objektivnost njegovih stihova, bez preteranih, prenaglašenih emocija. Sve je to bilo veoma u skladu s Evropskom poezijom, koju je Ilić svojim pesmama i približio srpskoj književnosti.

Tibulo – analiza pesme

Pesma „Tibulo“ Vojislava Ilića jedna je od njegovih pesama koja za glavne motive ima motive starog Rima. Tako je ovde lirski objekat pesnik Tibul, starorimski liričar koji je živeo u prvom veku pre nove ere. Njegove elegije bile su veoma značajne za rimsku liriku. Ilić je iskoristio motiv ovog pesnika kako bi nam prikazao suštinu umetničke duše koja umije da prepozna lepotu oko sebe, te ostane opčinjen izuzetnim, božanskim likovima koje susreće. To božansko ili „onostrano“ u životu predstavljeno je kroz motiv statue božice Venere ili Venusa, zaštitnice ženske lepote, ljubavi i seksualnosti. Prizor Venusine lepote imao je toliko jak uticaj na mladog Tibula da nije mogao da odvoji pogled od nje. Celu noć ostao je da je gleda, a okolni promatrači nisu mogli da to shvate, pa su mu se čudili. Ovo govori kolika je razlika u perspektivi spoljnog sveta kod umetnika, naspram perspektive običnih ljudi. Tibulo pred sobom nije video samo kip, već nešto mnogo više; nešto vredno tako dugog, opčaranog gledanja. Čini se da Tibulo više nije samo gledao, nego je i zamišljao šta taj kip predstavlja, šta je bila inspiracija za njega, šta je trebalo da se on napravi. Kip je postao temelj za toliko priča, toliko pitanja o kojima je moglo da se razmišlja danima.

Pesma je napisana u duhu realizma, nema mnogo stilskih figura, iako primećujemo neke karakteristike simbolizma, pronalazimo metafore, simbole i slične figure. Ali pesma nema kićene strofe, ništa preterano nije izrečeno. Ona je umerena, odmerena, ali jako lepog izraza, tako da ništa ne manjka u prenošenju poruke, niti išta tu poruku skriva ili obmanjuje.

I ova Ilićeva pesma ima svojevrsnu radnju i likove. Prikazuje jednu stvarnu situaciju, sliku iz koje možemo da izvučemo pouku i dublju umetničku vrednost. Pesma započinje prikazom pozicije glavnog lirskog lika, kao uvodom u temu pesme:

„Pred hladni Venusov kip, pod senkom pitome noći
Tibulo, kvirit mlad, začuđen stade nemo“

Postavljeno je najpre mesto radnje, a onda i vreme, pa tek na kraju lik koji radnju vrši. Hladnoća kipa, kako pesnik opisuje statuu Venus, predstavlja neživost, ali večnost kamenaa, koji je u suprotnosti s opisom Tibula, koji je mlad i živ. Upravo ta mladost učinila je da se pesnik zainteresuje za kip, jer mladost znači znatiželju, ambiciju, onu neiskvareno divljenje svetu oko sebe, pa i nečem tako lepom kao što je kip božice lepote. Primećujemo metaforu:

„… Na krilu odmora svoga
Romula večni grad spokojno, tiho je dremo“

I sam Tibulo je sneni – „I s čudne statue te sanjive ne svodi oči“. Primećujemo mir i spokoj ovih stihova, jer su upravo takvi i njegovi glavni motivi. Atmosfera pesme je ugodna, snena, blaga poput spokojne noći. Vreme radnje naglo se pomiče na zoru, novi dan, što nam poručuje da je Tibul proveo noć u posmatranju kipa. To posebno naglašava ponavljanje veznika „I“ u četiri uzastopna stiha. Osim naglašavanja, ovo ponavljanje ustaljuje ritam pesme. Pesnik koristi motiv „sna“ interpretujući ga na dva različita načina:

„Iz snova tavna noć raspusti čarobne vlasi,
A on je snevao san – i prijekor iz sna ga trže“

Prvi motiv predstavlja san kao spavanje, a drugi kao sanjarenje. Prvi pomenuti stih prelepa je metafora za smiraj koji obavija grad jednom kada celi utihne, a svi njegovi stanovnici spavaju. Drugi san je sanjarenje koje čoveka obuzme jednom kada zapadne u duboko razmišljanje, koje ruši granice tela i slobodno je poput sna. Tibula je iz takvog sanjarenja trgnuo „prijekor“. Prijekor dolazi od probuđenog grada koji je primetio da je Tibul celu noć proveo u sanjarenju. To sanjarenje stanovnici su shvatili kao zaljubljenost, pa su rekli:

„Nesretni Tibulo naš, bogovi neka ga štite!
On ljubi hladni kam.“

Divljenje koje je Tibul iskazivao kipu, shvaćeno je kao zaljubljenost, budući da je krasi ista opčinjenost.

Pesma je napravljena od jedne strofe sa četrnaest stihova. Stihovi su slobodni, najčešće dužine od trinaest, četrnaest ili petnaest slogova, iako ima i kraćih, od šest ili sedam strofa. Zbog toga je i ritam pesme nestalan, a dinamika izražena. U pesmi je prisutna rima, ali je i ona isprekidana.

Beleške o autoru

Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije volio školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.

Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je okupljalište mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan dio obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.

1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao nameštenja i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja shrvalo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.

Zbog rane smrti, Ilić nije imao dugi stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u tom izričaju nikada nije bilo toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.

Pesničke zbirke objavljene s mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.

Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.

Autor: V.B.