Tereza Raken

Tereza Raken Emila Zole jedan je od najpoznatijih i najznačajnijih naturalističkih romana svetske literature. Iako je Zola u književnost ušao kao romantičar, ovaj je književni pravac smatrao neprimerenim za vreme pozitivizma u kojem je delovao. Zato je Zola odbacio romantičarske ideje i strukture i uveo nauku u svoja književna dela. Smatrao je da pisac treba da deluje više kao naučnik, a manje kao poeta.

Tu karakteristiku vidimo i u njegovim romanima. Odbacuje sve lepo, poetično i razigrano, a prihvaća sivilo, mučne prikaze i težinu postojanja. U Zolinim romanima nema lepih metafora i zgodnih simbola, on piše činjenicama i naučnim dokazima. Izbacuje poetične karakterizacije i trijumf unutrašnjeg bića i stvara likove koji su određeni vaspitanjem, načinom života i okruženjem koje ih uvetuje.

Lik Terese Raken upravo je najbolji primer takve žrtve. Ona je žena koja je nasledila vatreni karakter, strast i želju za životnim uzbuđenjima, a te njene primarne karateristike je ubilo, i duboko u nju sahranilo, društvo u kakvom je živela. Njena starateljica je od zdrave devojčice pune života, učinila bolesnicu koja je morala da guta lekove iako nije bila bolesna i tako je odrastala u depresivnu, nezainteresovanu ženu, mrtvu duhom; tek olupinu od mesa i senku žene kakva je trebala da postane.

Čak i najemocionalniji delovi romana, oni koji bi trebali da pršte životom, delovi koji prikazuju strast i ljubav između Terese i njenog ljubavnika Laurenta, prožeti su nekakvom sumornošću, težinom i rastrganošću između krivnje i požude koja nije uvek mogla da bude ostvarena. Zoline likove pokreću isključivo njihovi nagoni. Oni upravljaju njima dok podnose dosadan život, dok bezumno pristaju na aferu, dok ubiju čoveka zbog strasti i na kraju kada ubiju sebe zato što ne mogu da žive s krivicom.

Nakon prve publikacije romana, proglašen je nemoralnim i pornografskim. Zola je zato za drugo izdanje napisao predgovor u kojem je pojasnio da on ne želi da opisuje likove, već temperamente i time, od ovog romana, napravi manifest novoj književnoj vrsti – naturalizmu.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: 19. vek

Mesto radnje: Pariz

Kratak sadržaj prepričano

Gospođa Raken preselila se iz Vernona u Pariz i nakon što je čitavog života radila kao prodavačica, otvorila je malu prodavnicu mešovite robe. Imala je sina, uvek boležljivog Kamila zbog koga je uvek strepila i preterano se brinula. Zato je Kamil odrastao u nesposobnu i krhku osobu koja je navikla na majčinu brigu, nesposobnog za samostalan život, ali čoveka velikog ega, punog samodopadnosti i zavisti prema uspešnijima od njega.

S njima je živela i njihova rođaka Tereza. Tereza beše ćerka brata gospođe Raken, kapetana Degansa. Doveo je ćerku kod svoje sestre na brigu i objasnio joj da je to dete koje je dobio s lepom urođenicom iz Orana. Nakon što je ostavio dete sestri, otišao je i nakon par godina poginuo na ratištu.

Devojčica je, poput oca i majke, gorela posebnom energijom, bila je strastvena i puna života, ali odrastajući uz uvek bolesnog rođaka u otužnoj sredini, polako je i ona počela da kopni. Povlačila se u sebe i suzbijala svoju strast, pa je s vremenom potpuno klonula duhom. Ništa je više nije radovalo niti je u ičemu videla smisao života. Još kao dete je i sama morala da pije Kamilove lekove, jer ih on u inače nije htio popiti. Uvek je bila pored njega i pratila njegovo lečenje, pa je gospođa Kamil odlučila, kada su oboje bili dovoljno odrasli, da će Tereza da se uda za Kamila, jer je ona jedina koja ume da se brine za njega i koja će ga paziti na pravi način ako gospođa Raken umre. Oboje su pristali na to.

Živeli su dosadnim životom, s uvek istim dešavanjima i uvek istim pričama. Kamil je radio kao službenik u administraciji, večito zavidan na bolje pozicionirane i uspešnije kolege, a Tereza i gospođa Raken radile su u prodavnici. Njihovu svakodnevnu monotoniju nraušili su jedino poseti prijatelja četvrtkom uveče. Ali ni to nije Terezu posebno veselilo. Sedela bi u pozadini, gladila mačku, ne sudelujući u razgovoru, samo bledo gledala ispred sebe, poput lutke ili olupine od žene.

Jedne večeri u posetu im dođe Kamilov prijatelj Laurent. On je odmah primetio Terezin krhki i bled izgled, ali u njoj nije video tužan prizor, već lepu i otmenu ženu u koju se odmah zaljubio. Jednom prilikom na silu ju je poljubio i time u njoj probudio onu vatru za koju je Tereza mislila da je ugašena. Podstakao je ogromnu bujicu emocija i strasti koje su počele da izviru iz nje, a koje su godinama bila pripitomljene i zatvorena duboko u Terezinom biću.

Laurent i Tereza postali su ljubavnici. Sastajali su se ujutro dok bi Kamil bio na poslu. Tereza bi se iskrala iz prodavnice, a Laurent uzeo dvosatnu pauzu za ručak. Sastajali su se skoro svaki dan, sve dok Laurentu šef nije zapretio da će da ga otera ako nastavi toliko da izbiva s posla. Tada su se ljubavničke posete proredile. Više gotovo da nisu ni bili skupa. U njima je vladala strast i žudeli su jedno za drugim, a nisu imali prilike da ugase svoju žeđ.

Zato su Tereza i Laurent smislili jedino moguće rešenje – odlučili su da ubiju Kamila i tako uklone prepreku koja je stajala među njima.

Jednog dana, Tereza, Kamil i njihov prijatelj Laurent rešili su da odu na izlet na jezero da bi iskoristili poslednje dane pre zime. Pošto su morali dugo da čekaju na ručak u obližnjem restoranu, odluče da odu da se provozaju čamcem po jezeru. Laurent je izabrao najmanje izdržljiv čamac i kad su bili na jezeru, gurne Kamila u vodu. Ovaj ga je u borbi pre pada ugrizao i ostavio mu ranu na vratu.

Kad su se vratili s jezera, svima su rekli da je Kamil slučajno pao u vodu, a da nije znao da pliva – utopio se. Laurent je strepio od trenutka kada će pronaći Kamilovo telo.

Ubistvo Kamila nije donelo mir ljubavnicima. Baš suprotno, počeli su da osećaju krivnju zbog zverstva koje su napravili, a najviše zbog nepravde i boli koju su naneli gospođi Raken. I sama Tereza počela je da pati zbog krivice prema mužu. Nije mogla da prestane da razmišlja o zločinu i vidi njegovo lice svaki put kad bi pogledala Laurenta.

Videvši je kako propada, Terezini prijatelji predlože da se ona uda za Laurenta, kako bi se povratila u život. Gospođa Raken je pristala da je uda i iako je to bilo ono što je dvoje ljubavnika želelo i nastojalo postići, među njima više nije bilo one strasti kao nekada. Između njih je stajao Kamilov leš. Laurent je video njegovo lice gde god bi se u kući okrenuo. Iako je još uvek volio Terezu, a i ona je volela njega, nisu mogli ni da se pogledaju, a kamoli dotaknu, a da ne osete krivnju, bol, a s vremenom i gađenje.

Sve više su se svađali i besnili jedno na drugo, predbacujući si krivnju zbog ubistva. Svađali su se čak i pred gospođem Raken, koja se razbolela i pala u krevet, nepomična ali svesna, slušala je njihove prepirke i shvatila da su joj oni ubili sina. Mrzela ih je i gledala kao da ih može ubiti pogledom, želeći smrt i sebi i njima.

Konačno su i Tereza i Laurent shvatili da ovako više ne mogu i ne žele da žive. Laurent je nabavio bočicu otrova, a Tereza je sakrila naoštren nož među naborima suknje. Oboje su planirali da ubiju ono drugo i u trenutku kada su nameravali da to urade, shvatili su da oboje imaju isti plan. Zagrlili su se i zajedno ispili otrov, umrli su jedno drugom u naručju, pred očima nepokretne gospođe Raken.

Likovi: Tereza Raken, Laurent, Kamil, gospođa Raken

Analiza likova

Tereza Raken je žena koju su od njenog detinjstva prilagođavali životu za koji nije bila predodređena. Kao ćerka kapetana i domorotkinje, nasledila je sve osobine vatrene i strastvene žene, ali u zajednici u kojoj je odrastala nije bilo mesta ni za vatru ni za strast. Vaspitana je uz svog boležljivog rođaka i njegove odviše brižne majke. Zato je i sama morala da oseti oskudicu u igri, zabavi i sličnim radostima. Ne samo da nije smela da se ponaša kao zdravo dete, već su je tretirali kao bolesno. I sama je morala da pije lekove koje je pio i njen rođak, pa je i ona postala tiha, mirna i depresivna, kakav je bio i on. Njen rođak, a kasnije muž, smatrao ju je glupom jer nikada nije govorila bez potrebe, niti sudelovala u ikakvim razgovorima. Nije znao da to nije odraz gluposti, već dosade. Tereza se jako dosađivala u svom životu i postala je žena bez duha i života. Ali taj život je probuđen pronalaskom ljubavi. Strastveno joj se predala, poput životinje koja ne mari za posledice, već samo za užitak. To ju je dovelo do čina nakon kojeg se sve promenilo, a ponajviše ljubav zbog koje je to i uradila. Nakon ubistva muža, promenila se iz osobe pune strasti u osobu punu krivice. Nije se toliko osećala krivom prema mužu, koliko prema njegovoj majci. Krivica, koja je prerasla u mržnju i gađenje prema bivšoj ljubavi, mogla je da se otkloni jedino smrću. Zato je još jednom dozvolila svojim nagonima da je vode, pa je bez razmišljanja progutala otrov i, zajedno sa svojim voljenim, umrla.

Laurent je čovek koji je čitav život živio „kao životinja“ – jede kad je gladan, spava kada je umoran, a u međuvremenu se prepušta niskim strastima i zadovoljstvima, čitav život se samo zabavljajući, bez puno brige ili odgovornosti. Zato je bez razmišljanja krenuo da osvaja ženu koja mu se dopala, bez obzira na njenog muža. On se zaljubio u Terezu, nije mogao da zamisli život u kojem neće moći da je drži u svom naručju. Stavio je svoje želje i strasti ispred života svog prijatelja i ubio ga tako da bi njegova ljubav bila moguća. Ali ubistvo je promenilo stvari i među ljubavnicima i u njemu samom. Trpio je krivicu koju je osećao prema bivšem prijatelju, koji ga je posećivao ne samo u košmarima, nego i u dnevnim vizijama. Gotovo je skrenuo s uma, ali je odlučio da stane na kraj tim mukama. Odlučio je da ubije Terezu, koju je sve više krivio za to zversto, ili da ubije sebe. Na kraju je učinio i jedno i drugo.

Beleške o piscu

Emil Zola rođen je 1840. u Parizu. Bio je svetski priznat romanopisac, teoretičar i osnivač, ali i najpoznatiji predstavnik književnog pravca naturalizma.

Detinjstvo je proveo na jugu Francuske, a nakon očeve smrti i neimaštine koja je usledila, s majkom se seli u Pariz. Tamo dva puta pada na ispitu zrelosti pa nije mogao da se upiše u školu. Pokušao je da radi razne poslove, ali se na kraju prepustio boemskom životu.

Konačno je dobio posao u izdavačkom preduzeću, gde dolazi u kontakt sa tadašnjim velikim piscima. U isto vreme radi na svom prvom romanu „Priče za Ninon“. Počeo je da se bavi novinarstvom, posebno književnom i umetničkom kritikom. Izdaje „Terezu Raken“ i tako započinje novi književni pravac – naturalizam.

Osim „Tereze Raken“, napisao je i druga značajna dela, među kojima je i „Žerminal“, „Trbuh Pariza“, „Jazbina“, „Nana“ i mnoge druge.

Umro je u Parizu 1902. godine.

Autor: V.B.