Sveti Sava

Pesmu Sveti Sava svrstavamo u istorijske pesme Vojislava Ilića. Ilić je pisao rodoljubivu poeziju, kojoj pripada Sveti Sava, te političko-satiričnu poeziju (Na Vardaru, Kosovskim sokolovima, Rodoljubu, Na Tičaru). Pored ovih pesama sa istorijskim temama, postoje i one koje sadrže elemente iz slovenske mitologije. Vojislav Ilić je pesnik koji je uvek bio osetljiv na nevolje svoga naroda. U svojoj poeziji je negovao različite vrste stihova: od sedmerca do dvanaesterca, a najviše pesama je ispevao u daktilsko-trohejskim šesnaestercima, nazvanim „Ilićevim heksametrima“; oni teku mirno, sporo, kao što ravničarska reka teče kroz neki predeo.

Jena od zamerki koje se pripisuju Ilićevom stvaralaštvu može se videti u ovoj pesmi, a to je upotreba zastarelih reči (tavno, pozno, krepka, prezreti, prnu, čedo…). Sveti Sava je još kao dečak od 17 godina, kako saznajemo iz njegove biografije, ostavio carsku krunu i carstvo i otišao u manastir kako bi se zamonašio. Ova pesma govori upravo o Rastkovom odlasku na Svetu Goru i razlozima zbog kojih se odlučio da ostavi svoj prethodni život. Prema nekim izvorima smatra se da je Rastko krišom otisao kako bi primio monaški čin, a to nam se govori i u pesmi jer vidimo da je umoran i bos stajao pred kapijom.

Sveti Sava – analiza pesme

Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira,
na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata.
Sedi oci kaluđeri, otvorte mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge.
Al’ je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor’te mi časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata“.

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog gde se Božje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga otac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo“. 

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,
vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći.
Al’ to dete jošte živi i njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

Na početku pesme nalazimo pitanje, ko se to u kasnim noćnim satima našao ispred manastirske kapije. Pesnik nas time želi zainteresovati da pesmu pročitamo do kraja i saznamo ko je posetilac. Zatim sledi odgovor Rastka, on se obraća kaluđerima i govori im da mu otvore kapiju, jer je veče prošlo i ponoć se približila. Možemo zamisliti dete pred kapijom, sâmo, u to doba noći, uplašeni glas Rastkov koji moli da ga puste unutra. Zatim im govori da je umoran i da traži utočište kod njih.

Svetlost koja se pominje u istoj strofi je zapravo očišćenje od prethodnog života i sada bi Rastko želeo očistiti svoju dušu i približiti se Bogu. On zapravo traži mesto u kom je duhovno i nebesko iznad zemaljskog, materijalnog i prolaznog. Zbog toga je i došao u manastir, kao mesto u kom se telo čoveka može rehabilitovati i duša pronaći mir, gde mu ništa drugo neće biti potrebno sem tog osećaja mira i osećaja da se može pomoći drugima. Sveti Sava govori da je sa mnogo volje došao u manastir i da se želi posvetiti narodu i pomoći svojoj otadžbini. Nakon toga Rasko nam daje naznake ko je on uopšte, govori da je napustio carske dvore, carsku krunu i želi se posvetiti skromnom manastirskom životu. Još nam govori da je jako mlad, da bi mogao biti njihov najmlađi brat.

U narednoj strofi u prva dva stiha nam se javlja onaj turobni Iličev ton, ono tmurno i tamno što nalazimo u mnogim njegovim pesmama. Sova koja uz kreštanje razvija krila daje pesmi dinamiku, stvara osećaj straha i pustoši.  Sova označava smrt i to može značiti da je Rastko svoj prethodni život ostavio negde iza sebe, zakopao ga, i da je taj prošli život sada za njega mrtav. Zatim nam se uvodi još jedan lik u pesmu, to je nastojnik koji se pojavljuje sa buktinjom u ruci. Buktinja u njegovoj ruci može označavati svetlost, spas koju je Rastko pronašao došavši baš u manastir. Nakon toga dobijamo kratak opis Rastkovog izgleda. To je dečak, bezazlenog lica, guste kose, bos kao neki sirotan. Nasuprot tome pominje se njegovo visoko i ponosno čelo, zapažamo da to i nije samo neko obično dete već dečak mudar i pametan, čak uzvišen. Otac ugledavši takvo dete pred vratima rastužio se,  poljubio ga u čelo, kroz suze prošaputao „Primamo te milo čedo“ i tu vidimo da je Rastko bio na sigurnom mestu i da je pronašao svoje utočište.

U poslednjoj strofi nam se govori da su od ovog događaja prošli vekovi. Kaže se da je ta noć bila čudesna, noć u kojoj je srpski prosvetitelj došao u manastir i kasnije učinio mnoga značajna dela za svoj narod i svoju zemlju. Mnogi vekovi će još proći, ali slava koja će veličati i slaviti Svetog Savu će trajati barem još toliko. Ova poslednja strofa nam se javlja kao nekakva misao, više nemamo monaha i Savu pred kapijom, već tu činjenicu da će ime i delo Svetog Save ostati za buduća vremena. Zapravo možemo zaključiti da je to i bio razlog Savinog dolaska u manastir, pomogao je svom narodu i njegova duša je sada zauvek mirna, a njegovo delo i njegov život se i danas slave. Rastko je pronašao onu svetlost i spas sa početka pesme.

Vojislav Ilić je srpski pesnik koji je izvršio potpun raskid sa romantizmom. Više od svih pesnika svoga veka Ilić je radio na usavršavanju forme i stiha, nastojeći da izbegne sve one aljkavosti i nemarnosti karakteristične za stih romantičara. Glavne odlike njegove poezije su deskriptivnost i narativnost. Prema takvim nastojanjima on se udaljava od klasicista i predromantičara i približava savremenim realističnim pripovedačima.

Sa parnasovcima Vojislava povezuju sledeće odlike: uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesovanja prema antici, klasicizam, brižljiv rad na formi. Njegovi stihovi građeni su po uzoru na heksametar, teku mirno i sporo. Pesnik kao da se povlači iz pojedinih pesama, njegovo „ja“ se gubi, pesnički govor prelazi u treće lice. Pesnik sada ne iskazuje svoje emocije direktno već ih utapa u slike prirode. Pesnikova raspoloženja otkrivaju se u izvoru motiva, u jesenjim i zimskim pejzažima, u naklonosti prema noćnoj atmosferi. Za Ilića su jako karakteristični njegovi epiteti: siv, sumoran, uveo, mračan, taman i drugi.

Ilićevo stvaralaštvo moglo bi se podeliti na nekoliko perioda:

Klasicistički period: pesme Bahus i Kupidon, Narcis, spevovi Argonauti na Lemnosu, Smrt Periklova.

Romantičarski period: Gospođici N., Prijatelju, u ovim pesmama imamo primere komuniciranja pesnika sa čitaocem, kao i mešanje pesnika među svoje junake Evgenije Onjegin.

Realistički period: Zimsko jutro, Jesen, Zimska idila, kompozicija ovih pesama počinje slikom predela, a nastavljaju se nekim prizorom iz seoskog života.

Period parnasa: Tibula, Niobeja, motivi lepote umetničkog dela, antički motivi. Sa parnasom Ilića povezuju uzdržanost emocija, objektivnost, obnova interesovanja prema antici, brižljiv odnos prema formi, pesme inspirisane slikarskim i vajarskim delima.

Simbolistički period: Elegija na razvalinama kule Severa, Zapušteni istočnik, Kad se ugasi sunce, Kleon i njegov učenik. Ovo je poslednja faza njegovog stvaralaštva u kojoj se javlja nagoveštaj simbolizma. U tim pesmama je došlo do zaokreta od objektivne ka subjektivnoj lirici. Ranije su bili dominantni vizuelni, likovni utisci, a sada zvučni, muzički.

Na Vojislava Ilića je dosta uticao njegov otac, Jovan Ilić, takođe pesnik. Lako možemo zamisliti kako uči mladog Ilića duhu gospodske uzdržanosti. Čak i tamo gde je bio najuzbuđeniji, u svojoj patriotskoj poeziji, Ilić bi ostajao diskretan, po strani. Nesumnjivo je nepravedno kako se poezija Vojislava Ilića zaboravlja. Njegovo vraćanje u prošlost nije bila patetična, herojska, romantičarska evolucija. Iliću je prošlost bezimeno, melanholično pribežište u kome se čovek utapa u mirni, neosetni i fatalni tok vremena. On je uveo u srpsku poeziju vreme kao ogromnu, neuhvatljivu fatalnost, kao zvučan akord trajanja. Ta bekstva, ono što je najbolnije i najbolje u ovoj poeziji, bekstva u sliku, u pejzaž, u prošlost, u istoriju, su prolazila nekako neprimetno. Vreme traži promene i neumoljivo je, zahteva da se živi u njemu, sada. Umetnost koja ne ispuni taj uslov biva pomalo zaboravljena u budućim naraštajima, što je bio slučaj sa Ilićem. Ono što je bilo bitno novo, to je vreme kao motiv, pokušaj da se ne samo opisom, ne samo naracijom već novim psihološkim mogućnostima ono poetski izrazi.

Beleške o autoru

Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije voleo školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.

Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je mesto okupljanja mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan deo obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.

1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao službu i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što je bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja uništilo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.

Zbog rane smrti, Ilić nije imao dug stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u toj nameri nikada nije bio toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.

Pesničke zbirke objavljene su mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.

Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.

Autor: J. I.