Sve će to narod pozlatiti obrađena lektira Laze Lazarevića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Sve će to narod pozlatiti >>
Analiza dela
Laza Lazarević je najznačajniji prozni stvaralac 19. veka u srpskoj književnosti. Za njega je stara porodica i pređašnji život bila jedna od bitnih stvari. Tu je on video idealnu i harmoničnu ljudsku zajednicu u kojoj svaki pojedinac može naći sigurnost i zaštitu. U svojim pripovetkama je idealizovao stara vremena i veličao te vrednosti. Porodično osećanje bratstva, solidarnosti, sloge su osnovne vrednosti koje svoje korene pronalaze upravo u ovakvoj porodici.
Stege koje su tada mučile i nametale se pojedincu on glorifikuje i stari moral prerasta u diskretnu pobunu protiv takvog režima i života. U takvoj atmosferi upravo nastaje pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“. Likovi kod Laze Lazarevića su osećajni i dobri ljudi, ali ipak je radnja drugačija nego obična i pomaknuta je iz prošlosti u sadašnjost. U toj sadašnjosti nestala je briga o pojedincu koja je postojala u tim starim vremenima. Čovek koji se unesrećio u ratu uzalud je tražio mesto u društvu, kako ga nije pronalazio bio je prepušten ulici i prolaznom milosrđu sveta.
Bez obzira na to da li je govorio o starim ili novim vremenima, o prostim ljudima ili intelektuacima, Laza Lazarević je na prvom mestu moralista. Idealizacija starog društva i kritika novog date su kod njega isključivo sa etičkog stanovišta. Moralnost u njegovim pripovetkama nije prikrivena, tendenciozna je, što je naročito izraženo u završecima. Ti završeci pripovedaka često nam deluju kao klasično naravoučenije koje bi mogli izvući iz pripovetke. Naročito je isticao psihičko, unutrašnje stanje i preživljavanja svojih junaka kao i pesničku snagu kojom dočarava slike ambijenta i atmosfere i veliku brižljivost kojom je izgrađivao kompoziciju i izraz svojih pripovedaka.
Objavljene pripovetke Laze Lazarevića su „Školska ikona“, „Na bunaru“, „Verter“, „Vetar“, „Ona zna sve“, „U dobri čas hajduci“ i dve najpoznatije „Sve će to narod pozlatiti“ i „Prvi put s ocem na jutrenje“. Devetu pripovetku „Švabica“, Lazarević nije htio da objavi jer je bila suviše lična. To je autobiografska pripovetka koja je objavljena tek 1898. godine, nakon Lazarevićeve smrti.
Laza Lazarević se smatra tvorcem srpske psihološke pripovetke i jedan je od najboljih stilista u istoriji naše proze.
Književni elementi
Vrsta dela: Psihološka pripovetka
Vreme radnje: 19. vek, kraj završetka rata protiv Turaka
Mesto radnje: Srbija
Tema: Nebriga naroda i države prema ratnim invalidima, njihov težak život i sve nevolje koje ih prate.
Prepričano delo
Realistička pripovetka „Sve će to narod pozlatiti“ donosi nam težak život vojnika i njihovih porodica nakon završetka rata. U središtu radnje su kazandžija Blagoje i njegov sin koji je nakon povrede u ratu ostao invalid. Odnos sredine i države prema ratnim junacima glavna je tema pripovetke i pisac je tu nepravdu odlučio predočiti u pripovetku.
Revoltiran nabrigom države i okoline prema junacima rata, Laza Lazarević je postupke i ponašanja predočio u samom delu i smatrao je za nepravdu takav odnos prema njima. Vojnici i njihova porodica nakon završetka rata bili su prepušteni sami sebi. Njihove nade, snovi, želje bili su ugašeni sa povratkom u otadžbinu. Mnogi su ostali osakaćeni i ubogi i okolina ih je gledala sažaljivo, dok država nije mnogo marila za njih.
Izreka „Sve će to narod pozlatiti“ kako glasi i naslov pripovetke, donosi nam jednu vrstu utehe ovim junacima. To su reči koje izgovara kazandžija Blagoje kako bi utešio svoga sina koji se iz rata vratio bez ruke i noge. Ujedno je ona uteha kazandžije samom sebi, vera da to što je njegov sin, braneći državu, ostao bogalj nije uzaludna i beskorisna.
Književni rod pripovetke može se podvesti pod psihološku pripovetku. Postupci ljudi i države teraju nas da razmišljamo o tome kako se i sami ponašamo prema ljudima koji su invalidi i prosjaci. Radnja pripovetke je smeštena u 19. vek, nakon završetka rata protiv Turaka. Radnja je koncipirana hronološki. Prvo nam se kroz opis daje obala pristaništa i dešavanja na njoj. Ljudi su se okupili na obali kako bi sačekali lađu sa vojnicima i porodicama koje su ostale u ratnim predelima. Kroz ovaj opis donosi nam se položaj i život ljudi u tadašnjoj Srbiji. Vidimo da su svi u teškom položaju. Ljudi nemaju novca ni za prevoz do kuće, nego se peške vraćaju nakon čekanja lađe koja nije stigla. Gostioničari služe pivo koje je još pre sedam dana otvoreno, samo da bi zaradili koji dinar više.
Nakon što su se ljudi razišli, na obali su ostala samo dva čoveka. Oni su prikazani kao dve suprotnosti. Blagoje kazandžija, u fesu i čakširama i kapetan Tanasije Jelčić, u mundiru i mamuzama. Ono što ih povezuje jeste isti nemir u duši i telu dok iščekuju dolazak lađe. Blagoje je predstavnik narodne mase, dok je kapetan predstavnik one grupe ljudi koji su tada nazivani gospodom. Dok kazandžija iskreno pokazuje svoj nemir i zabrinutost, kapetan stoji nepomično i ne želi javno pokazati svoju strepnju.
Nakon nekog vremena iščekivanja obojica su ušla u mehanu, pošto lađa nije pristigla, i odlučili tu da je pričekaju. Kroz njihov dijalog sazanajemo da kapetan čeka ženu i dete, a Blagoje čeka svoga sina, ratnika koji je povređen. Blagoje je pričao o svom sinu i stresao se. Govorio je kako mu je njegov drugar pisao da ga je samo malo okrznulo i vadio je mastan papir pisma kako bi ga i kapetan pročitao.
U narednom pasusu, nakon što se Blagoje kazandžija izdrao na „prljavo stvorenje“ koje ih je služilo u mehani, pisac se obraća čitaocu i govori da se čitalac može prevariti ako pomisli da je Blagoje neki džangrizalo. On je u stvari samo u grozničavom stanju od nestrpljenja i time zamajava sebe dok iščekuje lađu.
Naredni dijalog nam donosi stavove kapetana i kazandžije prema ratnim invalidima. Njih dvojica govore o prosjaku vojniku što prosi pred crkvom. Blagoje govori kako su mu nogu odsekli da ne bi umro i govori kako mu se ne sviđa što mora da prosi. Na to mu kapetan reče da mora i invalid da jede, na šta mu Blagoje odgovara da bi država za to trebala da mu plati, jer on je sada ubog čovek. Kapetan se tu osetio prozvan da objasni položaj invalida u zemlji. Reče da svaki koji je prolio krv za zemlju treba da se smatra za srećnog čoveka jer se odužio svojoj majci, zemlji: „Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa“.
Blagoje nije odobravao tu filozofiju i kapetan je uvideo da se sa njim ne može dokazati, reče da će svi oni dobiti od države izdražavanje kada se rat završi. Pričali su o konjima, a za vreme razgovora Blagoje je nekoliko puta istrčavao napolje da proveri ide li lađa, a zatim se vraćao unutra, njegov nemir bio je očigledan. Kapetan više nije bio prisutan, nije ni slušao šta kazandžija priča. Njegove misli su bile daleko u Knjaževcu, odakle je čekao ženu i sina da mu stignu. Ona je ostala tamo iščekivajući porođaj. Kako je prošlo pet nedelja od kada mu je poslala poslednje pismo, kapetan se plašio da im se nešto dogodilo, jer Čekezi su tada u tim delovima spaljivali kuće. Ipak, kapetan je imao predosećaj da su dobro i da će mu doći.
Zatim nas pisac retrospektivno vodi u prošle dane. Kapetan se seća svog života kod kuće kako sedi pod orahom gde je oca i majku sahranio i dragu zavoleo. Tako su, pričajući i dremajući, dočekali jutro kada ih je probudila pištaljka i lađa beše stigla.
Kapetan kada ugleda ženu obuze ga neizmerna radost. Zagrlio je sina i ženu i tepao im. Stara majka je išla za njima i plakala, govorila mu je kako su ostali bez kuće i kućišta. Kapetan u tom trenutku ugleda vojnika u prostom odelu kako se kreće preko ćuprije, bio je bez desne noge i leve ruke. Na to mu se srce sledilo i on priđe da mu pomogne. Upita ga jel on gazda-Blagojev sin, na šta mladić odgovori potvrdno. Kapetan mu reče da ga otac čeka i da će ga pozvati.
Svet koji je stajao ispred, raskloni se u dva reda, propuštajući invalida. Blagojev sin je krasan i jedar momak: „Sve beše u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet – ničega ne beše! Sve ličaše na razlupanu skupocenu porculansku vazu“.
Kazandžija Blagoje, izašavši iz mehane, čak i protrča pored invalida tražeći sina, ali kada ga maldić viknu, Blagoje, ugledavši ga, pade u nesvest. Ceo svet se okupi, poliše ga vodom i brzo povratiše na noge, a on onda zagrli sina kao da će mu pobeći. Gledao ga je pravo u oči, nije smeo spustiti pogled na mesto gde je noga bila.
Blagoje je hrabrio sina, kako je bitno da je on živ, a ovo „sve će to narod pozlatiti“, na šta su ljudi odgovarali odobravajući. Kapetan na to prvi odreagova i dade vojniku sat i lanac. Zatim i ostali ljudi dadoše po nešto, koliko je ko mogao. Vojnik se zahvaljivao, a glas mu je postajao sve zagušljiviji. Te reči su odzvanjale u njemu i on oseti, sada po prvi put, da je bogalj i prosjak.
Sve ga to natera na suze kao majska kiša. Blagoje ga je i na to hrabrio da ne plače i vikao da će sve to, i zamalo da kaže „narasti“, na šta se zaustavi, i sam briznu u palč. Bacio je sve što su im ljudi dali, jer njemu milostinja ne treba i pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovor.
Zatim sledi scena u kojoj se naročito oseća razlika između staleškog društva, onih čije su porodice na okupu ostale. Žena kapetana izgovara teške reči koje ističu bezosećajnost ljudi sa ratnim nedaćama: „Hajdemo-te odavde! Ovde je nesreća, a mi… ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta… – Mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!“. U ovim rečima sadržana je teška istina i teška tuga koja je zadesila ratne invalide i njihove porodice. Ljudi su činili donekle dobra dela Blagoju i njegovom sinu, ali su ubrzo zaboravili na njih. „Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dužnost, i sažaljenje i ne možeš ga više poznati…“.
Kapetan je nastavio svoj život i ponovo sazidao kuću na istom mestu u Knjaževcu. Blagoje je još neko vreme ponavljao reči. „Sve će to narod pozlatiti“, da bi kasnije okrenuo na: „Sve će to Bog pozlatiti“, kao neko predosećanje i svedočanstvo da će ih ljudi zaboraviti i da im ostaje samo Bog kao jedina uteha i nada. Blagoje se propio, pa tako i umro. Njegov sin je primao izdržavanje iz invalidskog fonda, ali je ipak morao da prosi kako bi preživeo. Na kraju nam pisac govori kako je ova priča spomen i prilog ratnim invalidima i ova pripovetka je nastala u njihovu čast.
Pisac kroz anticipaciju stvari i događaja govori šta će se desiti. On te situacije prikazuje kao da su se već dogodile i ovakav stilski postupak naziva se anticipacija.
Lazarevićeve pripovetke se po svojoj tematici mogu podeliti na one koje govore o gradskom i one koje govore o seoskom životu. Ali bez obzira kojem ciklusu pripadaju, Lazarević u svojim pričama uvek ističe veličanje i ideal patrijarhata i porodice. Žrtva koja se postavlja za tradiciju uvek je važnija od sopstvene sreće, a pojedinac je manje važan od uspeha zajednice.
Analiza likova
Likovi: Blagoje kazandžija, sin Blagojev kapetan Tanasije Jeličić, kapetanova žena, kapetanovo dete, stara majka i drugi.
Blagoje kazandžija – Predstavnik je narodne mase. Prikazan je u fesu i čakširama. Imao je lepo izbrijano i čisto lice, sa blagim borama, sede zulufe i brkove. Plave oči bile su mu pune pouzdanja, ali nemirne u onim danima iščekivanja sina iz rata. Neprestano je držao ćibuk u zubima i palio lulu. Nemiran i znatiželjan, pričljiv gospodin koga je zadesila velika nesreća da mu se sin vrati obogaljen iz rata. Iako je tešio sina da je bitno što je živ vratio, nije mogao izdražati tu težinu boli i propio se nakon njegovog povratka iz rata. Koliko je ta bol bila jaka vidimo po tome što kazandžija nije preziveo tu nesreću koja ih je zadesila, umro je i ostavio ubogog sina samog. Blagoje nije želeo milostinju koju su im davali sunarodnici. Nije odobravao to što ljudi moraju da prose kako bi preživeli i krivio je državu za to. Na kraju je njegovog sina zatekla baš takva sudbina, što Blagoje nije mogao preživeti. Blagoje je pre svega otac, koji nesreću sina nije mogao gledati.
Kaptan-Tansaije Jeličić – Prikazan je kao čovek iz višeg staleža. Njegova porodica nije nastradala u ratu. Žalio je za svojim rodnim Knjaževcom i kućom koja mu je uništena u ratu. Ipak je sve to mogao nadoknaditi, jer je njegova porodica bila uz njega. Bio je sažaljiv na Blagoja i njegovog sina, ali samo na početku kao i svi ostali ljudi iz okoline, da bi posle zaboravio na njih i nastavio svojim životom. Kapetan je prikazan kao gospodin u mandiru i mamuzama, a na njegovom licu nije se mogao videti onaj herojični izgled lica koji se obično viđa na penzionisanim pukovnicima. Bio je punačak i malen sa podšišanim brkovima i punačkim nosem. Imao je smeđe oči, okrugao podbrdak i obraze čiste, mal usta i velike ruke. Nosio je aljkavu uniformu, beli košulju i čistu sablju što nam pokazuje da je sablja za njega nešto jako vredno. Ipak, on je ličio i na gospodina i na seljaka. Od njega bi se moglo svašta očekivati, i da angažuje kadril vojske, i da očisti oštricu, ali pak i da okrene dami leđa, obriše nos salvetom i druge stvari koje su odavale njegove „manire“.
Beleške o piscu
Laza Lazarević bio je cenjeni srpski književnik u periodu realizma te ugledni lekar svoga doba. Rodio se u Šapcu 1851. godine. Porodica mu se bavila trgovinom. Ostao je rano bez oca pa je celu brigu o porodici preuzela majka.
Nakon što je završio osnovnu školu te četiri razreda niže gimnazije, školovanje nastavlja u Beogradu. Tamo je završio višu gimnaziju i pravni fakultet visoke škole. Potom je studirao medicinu u Berlinu, a 1879. godine promovisan je u doktora medicine i kirurgije.
Nakon toga vratio ponovo se vratio u Beograd gdje je radio kao lekar opšte prakse. Malo nakon toga postao je i primarijus jedne bolnice u Beogradu. Postigao je veliki ugled kao lekar u tom periodu.
Šta se tiče književnog rada, njime je počeo da se bavi još za vrijeme studiranja u Berlinu.
Njegove najpoznatije pripovetke su: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „U dobri čas hajduci!“, „Školska ikona“, „Verter“, „Na bunaru“, „On zna sve“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“.
Nakon smrti objavljena mu je pripovetka „Švabica“, i to 1898. godine. Ostalo je još osam nedovršenih pripovedaka.
Začetnik je psihološke pripovetke u srpskoj književnosti i prvi je pisac koji je uveo lik intelektualca u svoje delo.
Umro je 1891. godine.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor