Dušan Vasiljev bio je srpski pesnik, dramski pisac i prozaik, značajan po tome što je bio jedan od najboljih srpskih ekspresionista. Živeo je za vreme Prvog svetskog rata što je uvelike imalo uticaja na njegovo pesništvo. Njegove pesme pripadale su razdoblju ratnog ekspresionizma u kojem je sećanje na strahote rata, besmisao patnje i umiranja, otuđenje koje je nastupilo u predratno vreme, a nastavilo se kroz rat, a onda i nakon njega, rezultiralo pesimističnim pesmama koje u najmanju ruku opisuju katastrofu rata, ali ne iz objektivne perspektive; ovde se ne radi o katastrofi naroda ili države, već o katastrofi koja se dešava u pojedincu. Ekspresionizam, za razliku od prethodnog impresionizma, iznosi unutarnje stanje pesnika. Ekspresionizam je veoma osoban i subjektivan jer ne samo da iznosi osećaje čoveka iznutra, nego prenosi osećaje jednog jedinog čoveka, njegove individualne more, jedinstveno stanje psihe i emocija.
Ratni ekspresionizam, kojem pripada i Vasiljev, govori o užasima rata prikazujući njegove vojničke žrtve. To su veoma živi, ali groteskni opisi najpre unutarnjeg stanja bivših vojnika, koje se onda reflektira i na njihove fizičke pojave. Tako i u Vasiljevom pesništvu prevladavaju morbidni motivi, ponekad bolesni, a sve kako bi ukazali na stanja razrušenog duha. Temeljna ideja takvih motiva i opisa je zagovor besmisla rata. Vasiljev iznosi svoju apokaliptičnu viziju života. Većina njegova života provedena je u ratnom razdoblju; bilo ono predratno, posleratno ili ratno, u svakom slučaju, u njemu dominišu strahote.
Pesnik motivno stalno kruži oko strahota ubistava, straha, siromaštva i beznađa. Stvarnost kakvu Vasiljev poznaje je strašna i zato on izražava otpor prema njoj. Izražava nepoverenje prema ljudima, odbacuje svoju odgovornost kao čovek naroda, danu mu njegovim istorijskim nasleđem. Ne veruje ni u nauku, skeptičan je prema novim tehnikama i brzo rastućoj industriji. Moderno društvo u njemu izaziva nepoverenje i on želi neke nove vrednosti kojima će da se preda i prema kojima će da živi. Sve te težnje i strahove pronalazimo u njegovoj poeziji.
Prva pesma kojom se Vasiljev predstavio kao pesnik bila je „Čovek peva posle rata“. Objavljena je 1920. godine u časopisu Misao, a Vasiljev je odmah nakon objavljivanja postao centar posleratne književne struje. Ovom pesmom Vasiljev je, izražavajući sopstvene misli i osećanja, uspeo da prikaže kolektivna osećanja mladih ljudi koji su se vratili iz rata. Noseći sa sobom jedno strašno iskustvo, potpuno katastrofično, morali su da postanu dio građanstva, započnu besmislen život i uključe se u svakodnevicu. Osim ove pesme, značajne su mu i pesme „Plač matere čovekove“ i „Domovina“.
Vasiljev je za života napisao oko 300 pesama, ali za života nije uspeo da objavi njihovu zbirku. Osim poezije, napisao je i dvadesetak novela te četiri drame.
Analiza pesme, citati
Pesma „Suton Dušana“ Vasilljeva također je napisana u pesimističnom tonu. Iako naslov pesme sugeriše suprotno, pesma je turobna, mračna i jezovita. Suton kao motiv, u pesništvu se inače veže za romantične ideje; u najmanju ruku za opis smiraja, opčinjenosti prirodnim lepotama i poveznanosti s prirodom. Ovde suton ima sasvim drugo značenje. Suton je ovde najava pomračenja – velikog crnog mraka koji se već nadvio na ljude i sada čeka svoje vreme da ih posve proguta.
Motiv sutona ovde ima još jedno značenje – ono znači kraj rata. Zalaz rata ovde je predstavljen kao zalaz sunca, ali ne u pozitivnom kontekstu. Rat je za sobom ostavio smrt, očaj i strah, tako da ovaj suton sadrži samo negativna osećanja – nemi, divlji strah i brzu smrt.
Prva strofa govori upravo o tome. Pesnik započinje pesmu slikom koja predstavlja preorana polja. Ona su nema jer su svi na njemu mrtvi. Čitaoc može da zamisli tiha, mrtva tela kako leže po njivi posle bitke, iako to nije izrijekom rečeno u ovoj strofi. Ono što jeste istaknuto je motiv smrti, i to u dva navrata:
„Nema su polja preorana
i sve na njima vene
i strepi u divljem strahu
od Smrti brze, neslućene“
Smrt je iskazana i u drugom i u četvrtom stihu. Glagol „vene“ podseća nas na smrt čak i više od pravog motiva „Smrt“, kojeg vidimo na kraju strofe. Smrt je ovde napisana velikim slovom, što čitaoca tera da je zamišlja kao veliku, mračnu, čovekoliku senu, koja lebdi nad poljem i traži svoju novu žrtvu. Smrt je u ovom stihu personalizovana. Ona više nije samo neki apstraktnu pojam, već otjelovljeno, stvarno biće i time mnogo moćnije od obične misli.
Druga strofa pesme nastavlja s personifikovanjem motiva. Ovoga puta taj motiv su drva tj. drveće. Pesnik opisuje drva kao „gola“ i „uplakana“. Ona
„žale što svojom pompom
moraju da su pogrebna svita
i što ne mogu junački mreti“
Drva žele da mogu biti poput ljudi i da mogu poput ljudi umreti na bojnom polju. Ova slika donekle je sarkastična. Pesnik vojničku smrt naziva junačkom, a ipak celom pesmom jasno daje do znanja da vojnik ne može ništa drugo nego da umre. Ima li časti u tome? Na čitaocu je da sam odredi da li je smrt, pa bila ona i junačka, vredna čovekova života.
Motiv drva ovde ima još jednu ulogu. Ona su simbol svih onih vojnika koji su preživeli rat. Ali njihov život nakon rata samo je tužna pogrebna povorka koja vodi k njihovom kraju. Ona je mnogo gora nego da su svoj život ostavili na bojnom polju. Tako bi barem bili znani kao junaci, a ovako su samo dio pompe koja prati pogreb svojih suboraca.
Treća strofa je monostih. U njemu je izražena ponovljena misao iz prvog stiha prve strofe. Glasi jednostavno „Polje je nemo“. Pesnik je na ovaj način pokušao naglasiti tišinu koja vlada poljima, tj. tišinu koja nastupa nakon bitke i nakon smrti.
U četvrtoj strofi pesnik razbija monotoniju koja vlada u prošlim strofama. Kaže da jedino što uznemirava tu opštu tišinu i nepokretnost je
„jato crnih, prognanih vrana,
ili gavran, il’ druga zloslutna ptica“
Motivi vrana opet naglašavaju jezu i smrt. Vrane, kako sama strofa kaže – znak su zla. Baš kao i gavrani. Oni su glasnici smrti, simboliziraju nedaće, a u ovih stihovima oni su samo potvrda zla koji se nadvio nad svetom.
Tek u poslednoj, petoj strofi, pesnik uvodi motiv čoveka. Taj motiv napisan je velikim slovom, pa tako on više nije samo jedan čovek, on je predstavnik svih ljudi. Čovek napisan kao lična imenica, čovek je uopšte. On je čovečanstvo. Stoga stih „i Čovek što se kroz suton skita“, označava čovečanstvo koje luta kroz sumrak civilizacije, kakvim se činilo razdoblje nakon velikog svetskog rata. Čovek je, baš kao i pesnik, svestan da je ljudskosti u svetu došao kraj. I njemu samomu došao je kraj i zato on
„oseti da se u bolnom njegovom srcu
kida po jedna tanka, zlatna žica“
Zlatna žica simbol je upravo te ljudskosti, koja je bila jedinstvena na ovome svetu, a ovim strašnim ratom i počela je da se kida.
Ova pesma sastoji se od pet strofa. Prve dve su katreni, zadnje tri tercine, a deli ih jedan monostih. U prve dve strofe izražena je statičnost sveta, dok je u poslednje dve naglasak na pokretu.
Stihovi u pesmi su nepravilni, baš kao i rima. Ona je ponegde pristuna, ali nije jasno određena. To pridonosi kaotičnosti koju pesma izražava, unatoč nepokretnim slikama koje prikazuje. Atmosfera u pesmi je turobna, mračna i jeziva.
Beleške o piscu
Dušan Vasljev jedan je od najvećih srpskih ekspresionista. Bio je pesnik, dramski i prozni pisac. Vasiljev je rođen je 1900. godine u Velikoj Kikindi, koja je u to vreme bila dio Austrougarske. Imao je brata i dve sestre, a nakon što mu se otac ponovo oženio nakon majčine smrti, dok je Vasiljev imao samo četiri godine, dobio je još petereo braće od kojih su samo dvoje preživeli detinjstvo.
Vasiljev je završio osnovnu školu u rodnom mestu, nakon čega je krenuo u školu u Temišvaru, gdje se preselio s porodicom 1911. godine. Tamo je završio i učiteljsku školu. Na početku Prvog svetskog rata morao je da preuzme brigu o svojoj porodici jer mu je otac unovačen i poslan u rat. Vasiljev je istovremeno išao u školu i radio kao pisar, sve dok se 1917. i sam nije prijavio u vojsku. Sledeće godine završio je na fronti.
Iz rata se vratio u Temišvar, bio je bolestan od malarije i bronhitisa. Prijavio se u srpsku vojsku i radio kao pisar, tumač i delovođa. U to vreme bio je jedan od osnivača lista Sloga i Kola mladih Srba. Sa srpskom vojskom iz Temišvara otišao je u Beograd i tamo vanredno upisao na Filozofski fakultet. Radio je u nekoliko listova, kao što su Književni jug, Misli i Dan. Vasiljev je 1920. prekinuo studij, završivši samo pedagoški kurs. Preselio se u Čenej, u današnjoj Rumuniji i tamo se oženio.
Vasiljev je ponovo pozvan u vojsku 1924. godine. Tamo mu se zdravstveno stanje pogoršalo pa je iste godine razvojačen. Vratio se u Činjej i tamo nastojao da živi mirnim životom, pišući i čitajući, ali zdravlje mu je svejedno bilo sve gore. Pisao je pesme u duhu ratnog ekspresionizma, gde je izbacivao sve lične frustracije i strahove koje je skupio za vreme ratovanja, takođe razočaran i posleratnim užasima. Za života je napisao oko 300 pesma, ali nije stigao da objavi i jednu zbirku pesama pre smrti. Pisao je također i drame te prozu.
1924. Vasiljev je otišao u Zagreb na lečenje, gde su mu savetovali da se vrati na proleće sledeće godine. To proleće je i umro i to u rodnoj Kikindi.
Posmrtno su mu objavljene zbirke pesama „Izabrane pesme“ (1932. i novo izdanje 1975.), „Pesme“ (1950.), „Čovek peva posle rata“ (1968.). Pripovetke i drame izašle su mu u zbirci „Ispred praga“, tiskanoj 1986. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor