Stražilovo

Miloš Crnjanski jedan je od najznačajnijih srpskih pesnika, te najveći srpski ekspresionista 20. veka. Pisao je poeziju i prozu, a dela iz obje grane književnosti bila su mu jednako poznata i priznata. Najpoznatiji romani Miloša Crnjanskog su „Dnevnik o Čarnojeviću“ i ciklus romana „Seobe“, najpoznatija i jedina zbirka pripovedaka mu je „Priče o muškom“, a najpoznatija zbirka pesama „Lirika Itake“, objavljena 1918. godine. To je ujedno i prvo delo koje je Crnjanski objavio.

Poezija Miloša Crnjanskog sadržava duh posleratnog Beograda, gde pesnik, kao predstavnik svoje generacije, oseća kao umorni vojnik koji nakon rata nema kamo da se vrati. U domovini ga je dočekao haos i uništenje, a on nema ničemu da se nada. Ta tuga, osećaj samoće i promišljanje nad svojom sudbinom ono je o čemu Crnjanski piše i svojim delima, ali umesto da stavlja naglasak na sebe, on radije propituje etiku društva i opšte čoveka.

Crnjanski se u svom životu, ali i poeziji, ne opredeljuje ni za jednu političku stranu. On nije nacionalist, već anarhist koji s tugom gleda na ostatke svoje domovine, pune krvi i blata. Čini se da je zagovaranje socijalizma koje je vršio u mladosti, bio sam privremeni bunt koje je rat ugušio. Nakon rata, Crnjanski je pokušao da doprinese stvaranju novog književnog glasa svoje generacije. Pod time smatramo novi pesnički izraz, nove teme i ideje pesama te novi jezik koji bi one bile opevane. Zato njegove pesme i jesu ogorčeni bunt protiv rata, koji je iskazivao govoreći o besmislu ubijanja i ratovanje uopšte.

Ali nije sva poezija Miloša Crnjanskog bila takva. U nekim delim, kao što je upravo pesma „Stražilovo“, Crnjanski se odmiče od posleratne tematike. „Stražilovo“ je poema o putniku, kakav je bio i sam Crnjanski, koji u tuđini oseti nostalgiju za Stražilovom, za rodnim zavičajem. Crnjanskog je za ovu pesmi insprisao Branko Radičević, koji je živeći u Beču, gdje je i veoma mlad umro, pisao poeziju u kojoj je izražavao nostalgiju za Karlovcima i Stražilovom. Sudbina Branka Radičevića Crnjanskom je poslužila kao ideja za ovu poemu.

Čitajući ovu poemu, primećujemo da ima gotovo istu atmosferu, ali i sadržinu kao pesma „Kad mlidijah umreti„, Branka Radičevića. Ono što razlikuje ove dve pesme je pesnički izraz, jer Radičević je bio romantičar, a Crnjanski jedna od najboljih srpskih ekspresionista.

U ovoj pesmi Crnjanski opisuje zavičaj stalno ga nanovo oživljavajući u svom sećanju, ali ova pesma više je nego zavičajna. Ona simolički govori o pesnikovom sećanju na mladost i svemu što je otada izgubio. Govori i o životu, o njegovoj lepoti i večitoj prolaznosti.

Stražilovo – analiza pesme

„Stražilovo“ je poema Miloša Crnjanskog koja se smatra jednim od najlepših pesma na srpskom jeziku. Ova poema njegova je naduža pesma, a ima čak 216 stihova. Poema je inspirisana delima i životom, tj. smrću Branka Radičevića, koji je s tek 28 godina umro u Beču, prisećajući se s nostalgijom Karlovaca i Stražilova. Seta koja se oseća u Radičevićevim poslednjim pesmama, a pogotovo u pesmi „Kad mlidijah umreti“, verno je prenesena i u ovu poemu, kojoj je nostalgija takođe glavni motiv. Poema „Stražilovo“ nema konkretnu radnju, ona govori isključivo o osećanjima; govori o doživljaju mesta s jedne prostorne udaljenosti, pa dojam o mestu pesnik izvlači iz sećanja, a ne iz prisustvovanja. Zato je ova pesma poema samo po svojoj misaonoj širini i emotivnosti, a nikako po strukturi pripovedanja, jer ona u sebi sadrži samo lirsku strukturu, a niti malo epske.

Pesma započinje prikazom lirskog subjekta kao lutalice „sa srebrnim lukom“, koja, gde god da jeste, uvek u sećanju nosi svoj zavičaj. To vidimo u stihu „ali, iza gora, zavičaj već slutim“. Ovaj stih mogao bi označavati i povratak lutalice u rodni kraj, nakon celoživotnog lutanja po svetu. U ovim prvim stihovima pesnik uvodi motiv „rascvetale trešnje“ koji će da se javlja kroz celu pesmu.

U drugoj strofi pesnik naglašava atmosferu lepog proleća koju je započeo uvođenjem motiva trešanja. U ovoj strofi to čini motivom „poletnje večeri“, ali ona mu je poslužila kako bi izneo jedan kontrast:

„I ovde, poletnje veče
za mene je hladno“

Hladnoća o kojoj govori odnosi se na hladnoću tuđine, koja je suprotna onom toplom osećaju doma tj. „ognjišta“. Pesnik počinje da govori i o Fruškom brdu, motivu koji će također da se ponavlja kroz pesmu, a koji je jedan od glavnih. Fruško brdo ima jednak značaj u pesmi kao i Stražilovo – ono je mesto za kojim pesnik žudi, iako je, kako lirski subjekat kaže „u teškoj tami“. I samom pesniku je čudno što razmišlja o rodnom mestu, pored lepote Toskane, u kojoj se nalazi, što tumačimo prema stihu „I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom…“. Pesnik oseća da će ga s proljećem uloviti nostlagija pored koje neće moći da uživa u lepotama mesta u kojem se nalazi.

Četvrta strofa počinje istim rečima kojima će počinjati i neke kasnije strofe. Pesnik je tako slične emocije izrazio na sličan način, upravo kako bi ih naglasio. To primećujemo u stihovima: „I, tako, veće slutim“, “ I, tako, već živim“, a onda kasnije „I, tako, bez tuge“, „I, tako, bez bludi“, „I tako, bez veze“, „I tako, bez doma“ … Nakon svakog ovakvog stiha on naglašava nostalgiju koja njime dominiše, pa time kao emocija dominiše i pesmom.

Osim ovih stihova, pesnik ponavlja i veznik „I“, stavljajući ga na početak gotovo svake strofe. Time stičemo dojam da pesnik nabraja sve te emocije na koje nailazi, a koje zajedno izražavaju žudnju i ljubav prema domu, tj. Stražilovu.

Sedma strofa ponovljena je prva strofa, a ponavljanje početka strofe „Lutam, još vitak…“ primećijemo i u petnaestoj, dvadeset i prvoj, dvadeset i devetoj, trideset petoj, trideset šestoj i četrdeset drugoj, poslednjoj strofi, samo što oni kasnije uvode neke nove motive.

Zanimljivo je kako pesnik u jednom trenutku pomene i Branka, misleći na Branka Radičevića, koji mu je i bio inspiracija za ovu pesmu:

„…Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem došlu,
s rasutim lišćem, sto, s grobom Branka,
na moj život pada.“

Ostali motivi, koje Pesnik ponavlja kroz pesmu, najčešće u sebi nose simboliku ili strasti ili smrti, a oboje u službi iskazivanja nostalgije. Neki motivi, poput „mostova“, „reke“ i slično iskazuju pesnikovu žudnju za putovanjima, za novim mestima, koja je u izravnom kontrastu naspram žudnje za domom, dakle mestom koje najbolje poznaje. Ipak, oni motivi koji ukaziji na pesnikov zavičaj dominantniji su u poemi. Za razliku od prostora, koji je u pesmi itekako dobro određen, vreme, s druge strane sasvim je neodređeno. Pesnik isprepliće sadašnju situaciju sa sećanjima na prošlost i s nagoveštajima budućnosti.

Beleške o autoru

Miloš Crnjanski jedan je od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka. Smatra se najboljim srpskim ekspresionistom te jednim od sto najznačajnijih Srba. Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, današnjoj Mađarskoj, u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio činovnik koji je zbog svog političkog opredeljenja bio prognan u Čongrad, a majka mu je bila rodom iz Pančeva.

Kada je Miloš bio dete, s porodicom se preselio u Temišvar, gde je živeo od 1896. godine. Odrastao je u patrijarhalnom okuženju gde se negovala vera i rodoljubivost. Osnovnu školu završio je veroispovesnoj školi u Temišvaru. Tada je, 1908. godine, objavio i prvu pesmu „Sudba“, tiskanu u dečjem listu „Golub“. U temišvarskoj gimnaziji je maturirao, a nešto pre toga, u petom razredu gimnazije, umro mu je otac.

1912. godine Crnjanski je otišao u Opatiju, a zatim u Rijeci upisao eksportnu akademiju. Iste godine u „Bosanskoj vili“ tiskana je njegova pesma „U početku bijaše sjaj“. Sledeće godine u Beču je upisao studij medicine, ali nikada nije diplomirao, jer je 1914. godine ubijen austrougarski prestolonaslednik i time je započeo Prvi svetski rat.

Crnjanskog su tada, kao i mnoge južne Slavene, za odmazdu poslali u austrougarsku vojsku. Nedugo nakon što je poslan u rat protiv Rusa, Crnjanski je ranjen, pa je većinu 1915. godine proveo u Beču, u bolnici. Tek pred kraj rata ponovo je poslan na frontu u Italiji. Ovo ratno vreme ostavilo je veoma velik uticaj na Crnjanskog, šta će kasnije da se oseti i u njegovim književnim delima.

Nakon rata Crnjanski je najpre u Beču upisao Eksportnu akademiju, ali onda se 1919. godine preselio u Beograd gde je počeo da studira književnost. Istovremeno je postao urednik lista „Dan“.

1920. godine upoznao je svoju buduću suprugu Vidu Ružić, s kojom se oženio nakon godine dana. Nakon ženidbe, sa suprugom je otputovao u Pariz, Betaniju i na kraju Italiju. 1922. godine počeo je da predaje u gimnaziji u Pančevu, te je iste godine i diplomirao književnost na Filozofskom fakultetu.

Od 1923. do 1925. godine Crnjanski je radio u Beogradu kao gimnazijski profesor. Sarađivao je listovima „Politika“, „Vreme“ i „Srpskim književnim glasnikom“, gde su od 1926. godine počeli da izlaze nastavci njegova romana „Seobe“. Od 1930. godine dobio je nagradu Srpske akademije nauka za roman „Seobe“, pa se Crnjanski otisnuo na more i postao izvestitelj iz Španije.

1935. godine Crnjanski je postao diplomata te se tim poslom preselio najpre u Berlin, a onda u Rim. Nakon što je počeo Drugi svetski rat, 1941. godine poslan je u London. Tamo je živeo celi rat, a 1951. godine čak je dobio i britansko državljanstvo. U emigraciji je živeo i nakon rata jer je bio veliki protivnik Tita i njegovog komunizma. U Londonu je diplomirao hotelijerstvo i menadžerstvo na njihovom univerzitetu.

1965. godine Crnjanski se vratio u Beograd, gdje je i umro 1977. godine. Crnjanski je ostao poznat po svojoj poeziji i romanima. Romani koje je izdao su „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Seobe“, „Druga knjiga seoba“ i „Roman o Londonu“. Zbirke poezije su mu „Lirika Itake“, „Odabrani stihovi“ i „Lament nad Beogradom“. Crnjanski je izdao i tri drame: „Maska“, „Konak“ i „Nikola Tesla“, zbirku pripovedaka „Priče o muškom“ i još neke zbirke eseja i putopisne proze.

Manje poznata dela Miloša Crnjanskog su „Kap španske krvi“ i „Kod Hiperborejaca“, koji se zbog svog sadržaja ne mogu tačno žanrovski odrediti, ali u novije vreme sve se više ističu među važnim delima ovog pisca.

Autor: V.B.