Stolice, zašto ne koračaš

Dragan Lukić je pesnik koji piše o običnim stvarima, ali na veoma zanimljiv i neobičan način. Zbog toga su njegove pesme i priče zanimljive. U mnogim pesmama on pojedinim stvarima pripisuje osobine koje one obično nemaju ili ih zamenjuje drugim stvarima.

Pesnik Dragan Lukić često pronalazi neobične sličnosti između stvari i bića. U zbirci pesama „Stolice, zašto ne koračaš“ pesnik nam piše o stavrima sa kojima se susećemo svakoga dana: o stolici, o ženskom šeširu i rukavicama, automobilima, o benziskoj pumpi i drugim. Sve ove stvari u životu jesu obične i ne tako posebno interesantne.

Zbirka je podeljena na dva dela. Prvi deo nosi naziv „Verovanje u aprile“ u kom nam pesnik donosi razna godišnja doba, učitelje, redare, razne stvari koje nas okružuju kao što su prozori, automobili, šalovi, nebodere… Drugi deo ima naslov „Kako rastu nogavice“ i u pitanju su pesme koje nam objašnjavaju rast i razvoj pojedinih stavari, govori nam se o braći, deci, ocu, baki, devojčicama…

Iako smo rekli da pesnik ovde govori o običnim stvarima njegova zbirka nikako nije obična.

Kratak sadržaj

U pesmi „Obična stolica“ dečak sa stolicom postupa kao da je živa, kao da je i ona dete. Govori joj kako se usedela, a ima čak dve noge više od njega. Dečak razgovara sa njom i traži razloge zašto ona ne korača. Obuva joj čizme i cipele kako bi proverio da nije zbog toga što je bosa. Bodri je i govori da je i on pre pet godina naučio da hoda i da nije teško. Pokušava da je pokrene igrom, tako što joj daje loptu. Određuje da nogare od stola budu stative, ali ništa, stolica je i dalje nepomična. Dečak se nakraju ipak vraća osnovnoj svrsi stolice i seda na nju. Od stolice nikada nismo zahtevali da korača, a dečak u pesmi traži od stolice da načini korak. Tako razmišlja dečak, o običnoj stvari on razmišlja na neobičan način, jer dečja mašta je veoma razvijena.

Osim o stolicama pesnik nam govori i o prozorima kao da su živi. U pesmi „Tri prozora“ za pesnika oni predstavljuju slike, tri slike koje su žive, jer gledanjem kroz prozor vidimo kako se oblaci pomeraju, menja se doba dana i zbog toga su slike svakog minuta drugačije. O prozorima je moguće govoriti kao o slikama zbog rama koji se nalazi oko stakla i zato pisca oni podsećaju na slike. Prva slika je visoki jablan koji se često klanja na vetru. Druga slika je kuća od krova. Treča slika je balkon na zgradi. Pesnik nam govori da su te slike nakada šarene, a nekada tamne. To je zbog toga što preko dana sija sunce i obasjavaju čitavu okolinu, tako slike koje gledamo kroz prozor imaju jarke boje. Ali zato kada padne mrat, slike postaju tamne. Onaj koji se nalazi u kući govori o slikama koje vidi kroz prozor. Kada je situacija obrnuta, nalazimo se napolju i gledamo u prozore na kući. O takvom prizoru nam se govori u pesmi „Fotografija“ o dečaku koji stoji na prozoru i dečaci ga posmatraju sa ulice. Deca se čude odakle na zidu njegova slika, još nije porastao ni ništa važno učinio da bi dobio tu čast.

Šešire na glavama žena i rukavice na rukama viđali smo mnogo puta. Kada ih skinemo sa glave i ruku odložimo ih i one miruju. U pesmi „Dva života“ šešir postaje akvarijum, posuda za ribice, a rukavice se pretvaraju u ribe sa pet peraja. Kada nije na glavi šešir se izvrne na leđa i u njegovom udubljenju stanuju bele rukavice.

Pored stvari Lukić u svoje pesme ubacuje i decu i odrasle i njegove pesme nisu samo igra. Živa bića žive u njegovim pesmama i pokazuju kako bi ljudi u stvarnom životu trebali da se slažu. Dečaci u njegovim pesmama razmišljaju na drugačiji način i svet oko sebe vide mnogo zanimljivije.

Beleške o piscu

Dragan Lukić je rođen u Beogradu 30. novembra 1928. godine, bio je srpski dečji pisac.

Nakon studija radio je jedno vreme kao profesor srpskog jezika i književnosti, da bi zatim prešao na Radio Beograd gde je dugo bio urednik Programa za decu.

Pesme i priče za decu počeo je da objavljuje u časopisima za decu, kao što su „Poletarac“,  „Zmaj“, „Vesela sveska“ i drugim.

Napisao je veliki broj zbirki pesama i pripovedaka za decu, neke od njih su „Iz jednog džepa“, „Dečaci, devojčice i odrasli“, „Moj trolejbus“, „Ovde stanuju pesme“, „Vagon prve klase“, „Kako rastu nogavice“, „Šta tata kaže“, „Deca i dćinovi“, „Vetar vuče lišće za nos“. Napisao je i jedan roman za decu pod nazivom „Tri gusketara“.

Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis „Zmaj“. Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije.

Dobio je veliki broj nagrada: „Neven“, „Zmajeva nagrada“, „Kurirček“, „Mlado pokolenje“, „Nagrada Politikinog zabavnika“, „Nagrada zlatni ključić“, „Oktobarska nagrada grada Beograda“, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik „Zmajevih dečjih igara“ od 1993. pa do smrti.

Umro je 1. januara 2006. godine u Beogradu.

Neke od njegovih knjiga prevedene su na strane jezike i izdate u inostranstvu.

Autor: J.I.